Нови тестирани на Српском ДНК Пројекту

[Nebo]

Тог дана се слави Света преподобномученица Параскева Римљанка, али и пренос моштију Свете Параскеве - Петке епиватске у Трнов (отуд "Света Петка Трнова").

[sbk]

Проверих мало ову славу "Вјетрени Дан" која се спомиње као стара слава Селаковића, предака Пековића. У питању је Пренос моштију Св. Стефана, празник који се обележава 15. августа по новом календару. Дакле по свему судећи су Селаковићи само прешли на слављење "зимског" Св. Стефана у односу на "летњи".
https://www.mikroknjiga.rs/pravoslavlje/index.php?q=kalendar&danceo=08-15

Сматрам да Селаковићи нису славили већ прислуживали "Ветровитог Стефана" (овде наведеног како "Вјетрени дан"), а слава им је била и остала дан данас првомученик и архиђакон Свети Стефан, 27. децембра по старом (9. јануара по новом) календару, трећи дан Божића.

Покушаћу да представим аргументе у наставку. Иако је пар књига и интернет објава направило пометњу око славе Селаковића (Дуловића, Пековића, Пајовића, Мандића и др.), ствар је прилично јасна, рекао бих. Пошто им је Свети Стефан (Стевањдан, Стевандан) крсно име, они су сигурно раније обележавали и "летњег Стефана", тј. празник преноса моштију, 2. августа (15. августа по новом календару) као преславу (прислугу, прислужбу).

Да се празник преноса моштију Светог Стефана назива "Ветровити Стеван" има много доказа, в. нпр. Гласник Етнографског музеја у Београду књ. 52-53 https://tinyurl.com/glasnikEM52-53:

Да ветар не би однео летину, нису радили на св. Стевана (15. август), кога називају "Ветровити Стеван" или "Ватрени војвода"

или Лубурићев цитат у наставку где се јасно каже да је "Вјетрени дан - св. Стеван". Мени лично је довољан доказ то што и дан данас моја мајка тако зове тај празник

Пошто је дошло до погибије братственика на "Вјетрени дан" (Ветровитог Стевана), Селаковићи су променили "прислужбу", наставили су да и даље славе Светог Стефана, али су за преславу узели први већи празник (прво "црвено слово") који пада пре преноса моштију Светог Стефана: Илиндан.

У Лубурићевој збирци има бар три записа о овој промени славе/преславе, највероватније је забуни кумовало предање које је он овако записао:

... Јаков, Крњо и још један и врате се на Јаворје. Турци их увече притаје и Јакова и Крња посијеку. Ово је било уочи Вјетреног дана, те га оставе и узму 27 децембар. Ово је било врло давно.

и на другом месту:

Раније су славили Вјетрени дан (у 20 - 30 јула) св. Стеван; али? им кириџије посјеку Турци у Јаворје. Крња на Крњи (Крњов?) мрамор, а Јакова на Јакову Главицу; због тога узму Шћепандан

То, по мени погрешно тумачење, наведено је и у књизи Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“ и наведено и на Пореклу код презимена Пековић.

Међутим, у истој "Грађи за Горњу Морачу" на листу бр. 28 код Андрије Лубурића пише ово:

Крњо и Јаков погину у Јаворје и промијене  прислугу [прислужбу? обде је реч "славу" ПРЕЦРТАНА, види слику испод - прим. СБК] у Вјетрени дан у јесен, па онда узму Св. Илију. Овај Крњо сјекао се на Јаворје с Иваном Чупићем око границе и Иван му осјече ухо.

Рајко Раосављевић ("Морача, Ровца, Колашин") такође наводи да је то била преслава, тј, да су прислуживали Вјетрени дан:

У прилог стварне сродности Дуловића и Пековића је њихова заједничка крсна слава Шћепањдан и прислуга Илиндан. Раније су и једни и други прислуживали Вјетрени дан, па су је оба братства једновремено промијенила када је на тој слави дошло до погибије.

[goca 11]

У вези тога, у црквеном календару стоји следећа напомена:

"Ова светитељка се празнује 8. августа / 26. јула и у народу је погрешно названа „Трнова Петка“ заборављајући да се ово назвање односило на Свету Петку Српкињу, Епиватску или Трновску."

Nikola Vuk, pa stvarno ...

[goca 11]

Тог дана се слави Света преподобномученица Параскева Римљанка, али и пренос моштију Свете Параскеве - Петке епиватске у Трнов (отуд "Света Петка Трнова").
Hvala Nebo 

[Ojler]

Сматрам да Селаковићи нису славили већ прислуживали "Ветровитог Стефана" (овде наведеног како "Вјетрени дан"), а слава им је била и остала дан данас првомученик и архиђакон Свети Стефан, 27. децембра по старом (9. јануара по новом) календару, трећи дан Божића.

Покушаћу да представим аргументе у наставку. Иако је пар књига и интернет објава направило пометњу око славе Селаковића (Дуловића, Пековића, Пајовића, Мандића и др.), ствар је прилично јасна, рекао бих. Пошто им је Свети Стефан (Стевањдан, Стевандан) крсно име, они су сигурно раније обележавали и "летњег Стефана", тј. празник преноса моштију, 2. августа (15. августа по новом календару) као преславу (прислугу, прислужбу).

Да се празник преноса моштију Светог Стефана назива "Ветровити Стеван" има много доказа, в. нпр. Гласник Етнографског музеја у Београду књ. 52-53 https://tinyurl.com/glasnikEM52-53: или Лубурићев цитат у наставку где се јасно каже да је "Вјетрени дан - св. Стеван". Мени лично је довољан доказ то што и дан данас моја мајка тако зове тај празник

Пошто је дошло до погибије братственика на "Вјетрени дан" (Ветровитог Стевана), Селаковићи су променили "прислужбу", наставили су да и даље славе Светог Стефана, али су за преславу узели први већи празник (прво "црвено слово") који пада пре преноса моштију Светог Стефана: Илиндан.

У Лубурићевој збирци има бар три записа о овој промени славе/преславе, највероватније је забуни кумовало предање које је он овако записао:  и на другом месту:
То, по мени погрешно тумачење, наведено је и у књизи Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“ и наведено и на Пореклу код презимена Пековић.

Међутим, у истој "Грађи за Горњу Морачу" на листу бр. 28 код Андрије Лубурића пише ово:


Рајко Раосављевић ("Морача, Ровца, Колашин") такође наводи да је то била преслава, тј, да су прислуживали Вјетрени дан:

Браво sbk. Одлична анализа и врло аргументована претпоставка! Мислим да си у праву.

Само бих те исправио: није Ватрени војвода, већ Ветрени војвода.

[НиколаВук]

Nikola Vuk, pa stvarno ...

Не разумем овај усклик, констатацију или шта би већ ово требало да представља. 

Ево шта поводом тог празника пише у књизи Милета Недељковића "Календар српских народних обичаја и веровања":

"Данашњи дан је светкован у великом поштовању у нашем народу. Но то поштовање је тако разнородно да је све тешко довести у везу са светицом којој је посвећен. Утолико је то теже што и у црквеном календару пише да је данас — Св. Параскева Трнова. Међутим, данас је, по православном светачнику, Св. Параскева или Петка звана Римљанка, по месту рођења, а посечена је у другом веку, јер је исповедала хришћанство, тада строго забрањено. Петка Трнова, тако названа по месту Трнову, где су јој се неко време налазиле мошти, родом је Српкиња, а светкује се 27. октобра. Умрла је у првој половини једанаестог века, а мошти су јој биле пренете и у Београд, због чега се назива Петка Српска или Петка Биоградска. Но, народ је држао да је Петка Трновска данас, па је овај дан у источној Србији и по Гружи светкован да не – трпу руке. Ради здравља, у Левчу и Темнићу, као и по Лепеници, почетком овог века нико није ни за живу главу хтео да ради, верујући да би, у супротном, имао велике штете и зла."

[Saponjic]

Моја фамилија у Старом Влаху већ вековима слави Стевањдан,9.јануар,Св.Архиђ.Стефана.По причи мојих старијих рођака наша преслава или прислуга је била Св.Илија,Илиндан али по доласку у Стари Влах,село Комарани моји преци су прихватили обележавање сеоске Заветине прва Недеља по Петровдану,а Св.Илију обележавали су само у кући породично, Даби временом преслава Св.Илија био потпуно замењена сеоском Заветином Недеља по Петровдану.Славу Св.Архиђ.Стефан славе сви Шапоњићи у Србији и скоро је ниједна кућа није променила.Рођаци у Шумадији Кнић славе и обележавају и Св.Стевана Летњег или како га они зову Вјетровитог.Како имамо исту хаплогрупу,подграну са фамилијом Морачанин из Горње Мораче,и славимо Стевањдан мислим дасу моји Шапоњићи могуће живели у истом селу,или крају са Селаковићима у Горњој Морачи.Иначе је у мојој фамилији врло често било име Илија,у знак некадашње прислуге.

[sbk]

Браво sbk. Одлична анализа и врло аргументована претпоставка! Мислим да си у праву.
Само бих те исправио: није Ватрени војвода, већ Ветрени војвода.

Хвала на исправци, Ojler, поткрала ми се грешка при куцању. На горњем линку Гласника Етнографског музеја који сам био навео лепо пише "Ветрени војвода".

[sbk]

Моја фамилија у Старом Влаху већ вековима слави Стевањдан,9.јануар,Св.Архиђ.Стефана.По причи мојих старијих рођака наша преслава или прислуга је била Св.Илија,Илиндан али по доласку у Стари Влах,село Комарани моји преци су прихватили обележавање сеоске Заветине прва Недеља по Петровдану,а Св.Илију обележавали су само у кући породично, Даби временом преслава Св.Илија био потпуно замењена сеоском Заветином Недеља по Петровдану.Славу Св.Архиђ.Стефан славе сви Шапоњићи у Србији и скоро је ниједна кућа није променила.Рођаци у Шумадији Кнић славе и обележавају и Св.Стевана Летњег или како га они зову Вјетровитог.Како имамо исту хаплогрупу,подграну са фамилијом Морачанин из Горње Мораче,и славимо Стевањдан мислим дасу моји Шапоњићи могуће живели у истом селу,или крају са Селаковићима у Горњој Морачи.Иначе је у мојој фамилији врло често било име Илија,у знак некадашње прислуге.

Било би занимљиво ако се докаже да је било и других братстава у Морачи ван оних од Селаковића (Дуловићи, Драговићи, Мијатовићи, Пајовићи, Пековићи, Јекнићи, Мандићи...) да славе Светог Стефана а да не деле генетику са "Селаковићима", који су сви засад G2. Нисам нашао ништа о презимену Морачанин из Мојковца...

[Saponjic]

Јекнићи из села Сврке нису Селаковићи већ потичу од Раичевића из Љешкопоља.Од Раичевића који је доселио у Сврке је остала удовица Јекна која је остала код Пековића,од Раича су родови Чогурићи и Живковићи и од другог Јекниног мужа Селаковића братство Јекнићи,по мајци.Сви Раичевићи као и Пековићи у Свркама славе Стевањдан.Раичевићи су наводно потомци Раича поп Ивановог Мартиновића из Бајица,који је побегао у Горњу Морачу од крвне освете.

[Ojler]

Јекнићи из села Сврке нису Селаковићи већ потичу од Раичевића из Љешкопоља.Од Раичевића који је доселио у Сврке је остала удовица Јекна која је остала код Пековића,од Раича су родови Чогурићи и Живковићи и од другог Јекниног мужа Селаковића братство Јекнићи,по мајци.Сви Раичевићи као и Пековићи у Свркама славе Стевањдан.Раичевићи су наводно потомци Раича поп Ивановог Мартиновића из Бајица,који је побегао у Горњу Морачу од крвне освете.

Али испаде да ипак јесу Селаковићи.

[Иван Вукићевић]

Још један пример нетачног повезивања братстава на основу истог презимена.

[sbk]

Јекнићи из села Сврке нису Селаковићи већ потичу од Раичевића из Љешкопоља.Од Раичевића који је доселио у Сврке је остала удовица Јекна која је остала код Пековића,од Раича су родови Чогурићи и Живковићи и од другог Јекниног мужа Селаковића братство Јекнићи,по мајци.Сви Раичевићи као и Пековићи у Свркама славе Стевањдан.Раичевићи су наводно потомци Раича поп Ивановог Мартиновића из Бајица,који је побегао у Горњу Морачу од крвне освете.

Али испаде да ипак јесу Селаковићи.

Колико знам, тестирани Јекнић из табеле дели исту (ретку) хаплогрупу са осталим Селаковићима. Постоји она прича да је удовица Јекна дошла са два детета после убиства мужа и од њих су Чогуре и Живковићи. А да се она касније преудала за неког Селаковића (Пековића или Дуловића) и имала сина Вучка од којих су Јекнићи.

Постоји и предање о једном или два детета (негде се наводи као једно мушко дете, негде дечак и девојчица...) која су нађена код убијеног Турчина у бисагама и да су од њих Чогуре и Живковићи, итд.

Ако се Чогурићи и Живковићи тестирају, може да се упореди њихов резултат са поменутим Раичевићима...

[Saponjic]

Извињавам се,Јекнићи јесу Селаковићи добили су презиме по мајци Јекни која се као удовица удала за Пековића.Од њеног првог мужа јесу родови Живковићи и Чогурићи а од другог,Пејовића Јекнићи.Сва ова братства су славила Стевањдан али су Живковићи отишли за Колашин,Павино поље где су узели за славу Цвете.Од ових Живковића из села Сврке су Живковићи у селу Радијевићи код Нове Вароши.Морачанин који славе Стевањдан имају предање о пореклу од Дуловића.Собзиром даје Морачанин хг I1Z63,они нису од Дуловића већ можда Раичевић.Са истом хаплогрупом у Забрђу код Пљеваља је Бајић слава Стевањдан са тврдњом да потичу од Мартиновића из Бајица као и Раичевићи у Горњој Морачи.Чогурићи су такође од Петра Раичевића Мартиновића.

[goca 11]

Не разумем овај усклик, констатацију или шта би већ ово требало да представља.  ??

Nikola Vuk,  Vi vrlo dobro znate da bi  u nastavku trebalo da stoji ..zar je moguće da i na ovu moju konstataciju, da se u narodu praznuje kao Trnova Petka, Vi imate komentar.
Mislim da nisam napisala ništa pogrešno, a Vi ste baš ispod moje konstatacije imali komentar. A mogli ste posebnu poruku sa ovim tekstom da pošaljete, a ne da me ispravljate.
Videla sam da ste postali urednik i propustila sam da Vam čestitam, ali molim Vas, rekla sam Vam i prošli put nešto.. a ne želim da ponavljam i sada to isto.

[Селаковић]

Аћимовић, Лучиндан, Голово, Чајетина

Припада хаплогрупи I2>CTS10228>Y3120, роду А3 у Табели нашег пројекта.

У овом роду до сада су били Тодовић (Лучиндан, Шилопај, Г. Милановац), као и један Аћимовић из Ужица, чије прецизније место порекла и крсну славу нисмо знали. Сада је јасно да је по свему судећи реч о Аћимовићима из Голова. Карактеристичне вредности за овај род су DYS385 = 15-15 и DYS19 = 17.
 
Новотестирани Аћимовић има поклапање на 13 од 14 упоредивих маркера са Аћимовићем који је раније тестиран (једина разлика је на YGATAH4, па треба проверити да није пре више година дошло до грешке приликом уноса резултата, у вези са конвенцијом о смањивању вредности за један). Са Тодовићем постоји нешто више разлика – на пет места од упоредива 23, али мислим да је ипак реч о истом роду.

Аћимовићи из Голова имају предање о доосељавању око 1790. године из нововарошке Бистрице, док су даљом старином из Херцеговине. Данило Станојевић забележио је да су Аћимовићи досељени средином 18. века. За Тодовиће из Шилопаја каже се да су досељени „давно, из Ужичког округа“.

[Đorđo]

Аћимовић, Лучиндан, Голово, Чајетина

Припада хаплогрупи I2>CTS10228>Y3120, роду А3 у Табели нашег пројекта.

У овом роду до сада су били Тодовић (Лучиндан, Шилопај, Г. Милановац), као и један Аћимовић из Ужица, чије прецизније место порекла и крсну славу нисмо знали. Сада је јасно да је по свему судећи реч о Аћимовићима из Голова. Карактеристичне вредности за овај род су DYS385 = 15-15 и DYS19 = 17.
 
Новотестирани Аћимовић има поклапање на 13 од 14 упоредивих маркера са Аћимовићем који је раније тестиран (једина разлика је на YGATAH4, па треба проверити да није пре више година дошло до грешке приликом уноса резултата, у вези са конвенцијом о смањивању вредности за један). Са Тодовићем постоји нешто више разлика – на пет места од упоредива 23, али мислим да је ипак реч о истом роду.

Аћимовићи из Голова имају предање о доосељавању око 1790. године из нововарошке Бистрице, док су даљом старином из Херцеговине. Данило Станојевић забележио је да су Аћимовићи досељени средином 18. века. За Тодовиће из Шилопаја каже се да су досељени „давно, из Ужичког округа“.

требало би да су старином од Никшића по Љ. Мићићу, јесу ли удаљени баш

[Иван Вукићевић]

Миловановић, Никољдан, Стубал, Краљево, E-V13>Z1057

Најближе поклапање има са Костићем из Бреснице код Врања који такође слави Никољдан. Хаплотипови им се разликују на два бржемутирајућа маркера, док деле карактеристичне вредности маркера DYS389ii=27 и DYS390=25. Вредност маркера DYS389ii=27 је посебно карактеристична јер је на пројекту има још само један тестирани из Зрењанина. Како он такође слави Никољдан, а његов хаплотип има и вредност маркера DYS390=25 и од хаплотипова Миловановића и Костића се разликује само на једном од 17 маркера, готово извесно су генетички сродни, иако потичу из различитих области.

Миловановић је у упитнику навео да се му се предак доселио из Пљеваља 1875. године.

[Селаковић]

Јовић, Аранђеловдан, Лазница, Жагубица

Припада хаплогрупи I2>CTS10228>Y3120.

Јовић поседује специфичан хаплотип који се одликује ниским вредностима DYS390 = 23 и DYS458 = 16, као и високом вредношћу DYS576 = 20.
Блиска би му могла бити двојица са САНУ тестирања – један, по хаплотипу ближи, из околине Смедерева (слава Јовањдан) и један, по хаплотипу даљи, из околине Неготина (слава Петковдан), јер деле одређене карактеристичне вредности, мада су хаплотипови упоредиви на само 16 маркера.

Тестирани је навео да им је породични надимак Симикани. У Челиковићевом збирном издању „Млава, Хомоље, Звижд“ не нађох ништа о пореклу овог рода, премда видех занимљив податак – место је 1733. године имало 33 куће, а већ 1734. само 24 куће. Село је било прилично велико у доба Кнежевине и Краљевине Србије, а помиње се први пут изгледа већ у 14. веку.

[Мића]

Јовић, Аранђеловдан, Лазница, Жагубица

Припада хаплогрупи I2>CTS10228>Y3120.

Јовић поседује специфичан хаплотип који се одликује ниским вредностима DYS390 = 23 и DYS458 = 16, као и високом вредношћу DYS576 = 20.
Блиска би му могла бити двојица са САНУ тестирања – један, по хаплотипу ближи, из околине Смедерева (слава Јовањдан) и један, по хаплотипу даљи, из околине Неготина (слава Петковдан), јер деле одређене карактеристичне вредности, мада су хаплотипови упоредиви на само 16 маркера.

Тестирани је навео да им је породични надимак Симикани. У Челиковићевом збирном издању „Млава, Хомоље, Звижд“ не нађох ништа о пореклу овог рода, премда видех занимљив податак – место је 1733. године имало 33 куће, а већ 1734. само 24 куће. Село је било прилично велико у доба Кнежевине и Краљевине Србије, а помиње се први пут изгледа већ у 14. веку.

Становништво Лазнице је влашког порекла:
http://www.paundurlic.com/vlaski.recnik/mapa-naselja.php

У Географској енциклопедији насеља Србије се наводи да у селу постоје „четири целине са родовским именима (Журкоњи, Панчевоњи, Фуркоњи и Шћепоњи). Убраја се у најстарија насеља Хомоља. Помиње се 1467. као насељено село (7 кућа), после Пожаревачког мира 1718. као "пусто" и 1733. (33 дома), као једно од највећих насеља у Хомољу.“