Лепеничанине,
веома добро схватам шта говориш, али са друге стране и сами Цинцари су били жртве турско-арбанашког насиља у својој матици.
Исто тако, нису само Цинцари били гуликоже, већ и Срби који су се бавили трговином у градовима. Познато је да је управо због закупа турског пореза, шпекулација са убирањем дажбина у натури, препродајом, избио и српски устанак против Турака у Босни 1878. године. Тај устанак је у самом свом настанку био социјални, а не национални. То је Милорад Екмечић добро објаснио.
Улогу српских трговаца (дакле и оних нецинцарског поријекла) у гуљењу српских сељака саркастично је описао и Петар Кочић у својим дјелима.
Ту би можда требало додати и фанариотско свештенство, које је у Босни било само продужена рука турског освајача и налазило се у некој чаршијској симбиози са трговачким слојем.
Мени је са друге стране интересантна та нетрпељивост и предрасуде који су се појавили између градског и сељачког елемента у Срба и повезивање градског елемента са "цинцарским духом". Неке особине које су поједини српски аутори приписивали Цинцарима, доста су сличне онима које се јављају као предрасуде према Јеврејима.
Чак и Филиповић за поједине цинцарске породице каже да су зазирали од физичког рада и да се нису пуно знојили на земљи. Ту је и тврдичлук, ускогрудост, гледање само сопственог материјалног интереса, прибијање уз власт, ма која била и сл. Све ово личи на пројекцију , јер су исте те особине могле да се нађу и међу Србима који су омирисали новца и угодног живота. То је психолошки профил опортунисте. Генерално је најлакше тај профил прилијепити некој одређеној националној групи: Цинцарима, Јеврејима...
Тако и Манојло Грбић у свом раду о карловачком владичанству, а посебно код описа православне, трговачке заједнице у граду Карловцу не бира ријечи да опише њихов "цинцарски дух":
"Текар послије уређења Војничке Крајине 1746. године,
налазимо готово саме Србље у карловачком гарнизону. Од то
доба постадоше и карловачки заповједници мекши према
Србљима; јер од то доба спомиње се у Карловцу више срп-
скијех трговачкијех кућа. У исто доба досели у Карловац
више православнијех породица, које се спомињу под именож
„калаџије" (Kalagier). Калаџија значи човјека рибара, који
када и суши пријесну рибу. Ако и ове калаџије нијесу били
рибари, онда не умијем рећи ко су били.
Ове калаџије и трговци становали су у предграђу, на
данашњем „Зрињском Тргу", који се звао око године 1750.
„Влашки Плаца, а то с тога, што је је ту доста „Влахов"
настањенијех било. Године 1764. изабран је богати трговац,
Србин Петар Поповић, у градско вијеће."
Као што се види, Грбић није знао за поријекло назива Калајџије, али нема сумње да говори о досељењу Цинцара у Карловац. Када се након тога српска православна општина карловачка почела одметати и отимати од владичанске власти, Грбић се не устручава да такву работу назове "цинцарским послом"
"Владика Димовић даде им го-
мирског игумана, Серафиона Мамулу, коме се обвезаже давати
годишње плаће у готову 100 фор. „и к тому све остале до-
ходке церковне, што су и остади примали*. Отац Серафион
не остане у Карловцу ни годину дала, већ не могав поднијети
„цинцарских закерања и надменија", остави Карло-
вац и врати се у свој манастир, а Карловчани опет узму
Полојца. Како су се тада са Полојцем свадили Карловчани
први пут, тако послије тога и до данашњега дана није било
ни једнога свештеника у Карловцу, с којијем се нијесу Карлов-
чани тужили и правдали. Године 1793. промијенили су у два
мјесеца дана четири свештеника."
"Године 1790. доселе у Карловац неколике грчко-цин-
царске породице из Трста, а с њима се увуче и у карловачку
општину онај властољубиви и надути дух из тршћанске општине,
по коме општина није сматрала свештеника за „презвитера
пастви", већ за свога „контрахента", којега може по својој
вољи држати и отпуштати. Још тада нијесу општинари сма-
трали себе за паству према свештенику, него се држаху за
„благодјеје* свештеникове. Правдајући се са војинићкијем
протом, Петром Мађерчићем, што их је назвао Цинцарима, и
што их је прекорио, да мијењају свештенике као и Цигани
коње, веле у тужби својој на владику 2. аирила 1793. год.:"...
того ради покорњејше просимо, за продрзливост и Бевобразје
протопрезвитера Петра Мађерчића конзисториално фишкалноју
акцжјеју обложити. Избраное бо обшчество краљ. вароши карл-
штадскија, цинцар и циганин, јест нација благочестиваго ис-
повједанија, и стадо вашего високопреосвјашченства, а не по-
ношеније и подсмјех протопрезвитера Маћерчића".
Прота Мађерчић у своју одбрану каже:
"Вели ту прото: Ја сам зато просио в.в. Карлштад
под управу, не что би мене Цинцари помогли. Јербо ја знам да је горка њиова кора хљеба,више дави него рани,
но да им покажем, какова плаћа мерита једног свештеника
који онаково бреме на себи носи, а плаћу има аки локај и
кочеш вредна Господина".
Из ових неколико редова, види се неколико ставри:
-крајем 19. вијека код Срба су већ били формиране предрасуде према Цинцарима
-цинцарске градске општине, нису се са одушевљењем предавале у руке српског епископата
Међутим, српска грађанска класа 19. и 20 вијека без Цинцара не би била формирана. На неки начин Цинцари су учествовали и у националном освјешћивању Срба, јер су често, као градско становништво, прихватили све напредне идеје 19. вијека, а национални романтизам је био једна од таквих.
Српска култура би била мањкава без Цинцара: Стерије, Нушића, Змаја, Сремца...