Вјера и култура Срба > Народна ношња

Подела традиционалне сеоске ношње по зонама

(1/3) > >>

Kor:
СРПСКА ТРАДИЦИОНАЛНА ОДЕЋА

Сабори као и неки други видови друштвеног и обичајног знамења у разним срединама српског етничког поднебља били су прилике кад се на малом простору, присуством многих чланова заједнице, сагледавала особеност традиционалне одеће. Према начину одевања препознавало се одакле је ко и којој националној заједници припада нарочито у мешовитим срединама. У 19.-ом и првој половини 20.-ог века постојале су изразите разлике у одевању између градског и сеоког становноштва. Градјанска одећа развијала се под турскооријенталним а касније под европским утицајем.
Сеоска традиционална ношња била је неупоредиво богатија и разноврснија.

Можемо је поделити по зонама:

Народна ношња централнобалканским зоне - средишњи, источни и јужни крајеви Србије, косовско метохијска област и предели Рашке.

Народна ношња панонске зоне - распростире се у Банату, Бачкој, Срему, Барањи, Славонији, Белој Крајини и Босанској Посавини у чијој је популацији знатан удео српског
становништва.

Народна ношња динарске зоне - заузима велики простор почев на северу јужно од Саве, преко већег дела Босне, континенталне Далмације, Херцеговине, претежног дела Црне Горе све до планинских литица које надвисују уски појас јадранског приморја, затим у средњем и горњем Подрињу и југозападним областма Србије .

Народна ношња приморске зоне - заузима знатно умањен простор. Уски појас јадранске обале од Бококоторског залива преко Паштровица све до реке Бојане на југоистоку. Развијао се у медитеранским климатским и привредним условима.

Српски женска грађанска ношња састојала се из кошуље од свиленог "српског платна", преко које се облачила дугачка хаљина "фистан" са дугим рукавима, преко хаљине облачило се "либаде" - отворени хаљетак са звоном. Стављао се дугачки свилен појас "Бајадере" који је истицао елеганцију целокупне ношње. Зими се користила бундица кројена у струку. Отменом изгледу ношње одговарало је оглавље "фес" - уоквирен плетеницама и округом "барес" са прстеном по средини.

Српски мушка грађанска ношња - до тела су се носиле "чакшире" ширег набраног тура и уских ногавица а у Хецеговини и Црној Гори широке "шалваре", гаће које допиру до испод колена. Од хаљетака коришћени су "антерија" са дугачким рукавима, "фермен" спреда отворен и без рукава. Празнични хаљетак била је "долама" са "цевкен" расечена рукавима, а за зиму "Чурак" у облику дугачког капута, постављен крзном. У пределу појаса опасивао се свилени "траболос", у Босни појас црвене боје аи кожни појас "Силај" са преградама за прибор за, оружје и друго.

У пространим равничарским пределима северног дела Југославије, око река Саве, Драве и Дунава, простире се панонска зона. Она је део још једне велике зоне народне културе и уметности, која се простире преко целог панонског басена, обухвата Мађарску, западну Румунију, већи део Словачке и Чешке, и источну Аустрију. У Југославији на запад досеже до алпске зоне, са којом се у граничном појасу преплиће, као што се на југу од Саве и Дунава сусреће са уметношћу динарске и моравске зоне. На северу преко граница Југославије повезана је са стваралаштвом народа у панонском басену. Отвореност пространих панонских равница према свим странама, развијено ратарство са екстензивним и интензивним сточарством и близина великих културних и уметничких центара у том делу Европе, омогућили су да се формирају многа обележја по којима се повезује народно уметничко стваралаштво панонске зоне. Преовлађују одлике које истичу и одају везаност људи за ратарску производњу, уз коју ни сточарство није запостављено. У народној уметности је присутна склоност ка истицању обиља. Овде то, чешће него у другим зонама, доводи до претрпаности и несклада. Тежња за декоративним мотивима биља и друге фигуралне садржине, као и богатији колорит, откривају обиље и одређено спокојство које пружају плодни панонски простори. Нису изгубљене ни старе словенске традиције, нити номадски елементи из времена Сеобе народа и каснијих периода, као ни наталожени утицаји из уметности средње и западне Европе, од којих су понајвише уочљиви барокни елементи, а затим и они из млађих уметничких стилова.

Међу врло старе традиционалне елементе, како по начину израде, тако и по украшавању, свакако спадају шкриње од тесаних дасака. Шкриње су сличне саркофазима или изгледу куће. Имају поклопац на две воде и једноставне праволинијске урезе на предњој страни поклопца. У номадскоисточњачке мотиве убрајају се лоза, врежама, гранчице са листовима, цвет лале, каранфила и других биљака. Ови мотиви се налазе, на пример, на сарану тиквицама, пастирском рогу, одећи, деловима архитектуре итд Керамика високог квалитета, рађена на ножном колу, претежно је украшена шарама у боји, гледосана је и представља спој старих традиција и утицаја из западне и средње европе. Домаће декоративне тканине су од лана, конопље и вуне, ау новије време све више од памука. У ношњи као основа преовлађује бела боја и разнобојно украшавање, у којем се истичу црвени тонови и боја злата. Кожуси, богато украшени разнобојним апликацијама од коже или везом, уобичајени су део зимске одеће. Сукнене делове ношње и кожухе израђују углавном занатлије. Покућство је добрим делом столарске израде, нормалне висине, често бојено и са сликаним биљним мотивима. Не изостаје ни профилисање, исецање и резбарење дрвета. Утицаји средње Европе огледају се иу сликању икона на стаклу, којих има иу алпској зони.

Kor:

Kor:
ПАНОНСКА ЗОНА

Етничка одећа културно-географске панонске зоне распростире се у Севеном делу Србије. У јужном граничном појасу са више области, међу којима централно место заузимају Шумадија и Колубара, одећа се прожима са централнобалканским и динарским садржајем, а присутни су утицаји српске грађанске одеће 19. века и војничке уиниформе. У осталом панонском поднебљу - у Војводини, одећа је била изложена средњоевропским утицајима и стиловима, посбно бароку и од краја 19. века грађанској моди европског оквира. Од значаја су старословенски елементи, који су се на јужнословенском тлу најбоље очували у панонским пределима.

На претежно низијском простору, са сложеним културним прожимањима, плодност тла, с обиљем житарица и других плодова, давала је економску сигурност становништу, што се одражавало на све области живота и што је уодевању допринело бујној разноврсности и разиграности облика, украса и боја. Богато набрана платнена одећа, која се носила лети и зими, делује лако и живо. Сукнени и крзнени одевни предмети пространих су кројних одлика - примерени равничарском начину рада. Чести су вегетабилни мотивикао и геометријски облици у разнобојном, белом и златном изразу тканих и везених предмета, претежно светлих боја.

За израду платнене одеће користило се више врста платна, међу којима су се по изванредном умећу ткања, истицали памучно платно ваздушне прозрачности и
полусвилено или памучно танко платно са уздужним пругама. Осим платна домаћег ткања, белог, тамносмеђег и црног сукна, овчије коже са руном, вунене и памучне грађе, златног и сребрног конца за ткање и украшавање, од друге половине 19. века користе се и тканине мануфактурне производње са којима придолазе и кројни облици градске европске моде.

Женску одећу, која се јавља у више варијаната, у старијем одевном слоју у 19. веку, обележава дугачка набрана кошуља, састављена из равних пола платна, са пространим рукавима који полазе од вратног изреза. Везени биљни мотиви са укомпоновани чипком распоређени су дуж рукава, састава пола и по дну кошуље. У јужном пограничном појасу, поврх кошуље опасане појасом који украшавају сребне или позлаћене пафте, девојке носе само предњу прегачу, а удате жене опасују и задњу прегачу. Предње прегаче караткерише сабијено ткање и геометијски орнаменти распоређени по целој површини, за разлику од прозрачних и готово једнобојних задњих прегача са дискрентом утканицом или везом.
Осим кратког јелека кројеног у струк од сукна, чохе или од сомота са гајтанским и златним везом цветних мотива и зубуна са нашивцима чохе у боји, значајну примену имали су, нарочито зими, сукнени и Чохано одевни облици различите дужине и са дугачким рукавима, сродни хаљеци сличне намене у централнобалканским и динарским срединама. Насупрот дубоко укорењеним традицијским одевним облицима иу женском и умушком топлом одевном слоју, од друге половине 19. века, по узору на женску градску моду, улази у употребу дугачка сукња, визуелно прилагођена одевној варијанти сваке области. Посебно се истиче звоноликим обликована шумадијска сукња са вертикално и хоризонтално укомпонованим пругама у полихромији финих тонова, која је - слично као усвојени предлошци србијанске војничке униформе у мушкој одећи - постала не само обележје новијег одевног слоја у првој половини 20. века, већ и синоним и репрезент српске етничке одеће у ширем културном и националном смислу.

Етничка одећа у равничарским пределима у Војводини, за разлику од композитног
одевног садржаја у јужном прелазном појасу, припада култури изразитих панонских одлика.

У женској одећи, у чијем је ранијем одевном слоју доминирала дугачка набрана кошуља, већ од почетка 19. века, под утицајем европске одеће, јавља се дводелна платнена одећа - кратка кошуља и сукња који се кроје од више пола платна. Кратка кошуља, са повременим модним трансформацијама у кројне детаљима, за свечане
прилике шила се од памучног прозрачног платна и украшавала, нарочито рукави богате ширине, белим или златним утканим и извезеним орнаментима, често и са чипкастим умецима. Доњи део платнене одеће је сукња, велике ширине, са светлим везом и белим чипканим декором - ношена у више слојева. Платнену одевну силуету израженог струка употпуњује вунена прегача геометријске орнаментике, или кецеља од сомота, атласа, свиле, често са рељефним златовезом (цвеће, лозице) какав се јавља и на прслуку. Уз златни или сребрни вез прикладно су деловале огрлице, нанизане од златног или сребрног новца, стаклених зрна и перли.

За покривање главе са сплетене косом у плетенице обавијене у венац око
главе или позади у пунђу, најшире распрострањење имале су: старословенског порекла конђа (подложак са пешкиром), мараме преобликоване у капе чија се калота полагала на пунђу, а доњи крај падао низ врат и леђа, са истакнутим златовезеним украсом, који се у најраскошнијем цветном узорку барокног израза налази на златари (женска капа прекривена златовезом) са два дугачка превесла низ леђа. У свакодневним приликама носила се марама, а код невеста раскошно обликовани цветни венци, капе и круне.

Мушку платнену одећу сачињавају кошуља и гаће, с панонским начином облачења - кошуља се увек носила преко гаћа, у већини средина са опасаним тканим појасом. И кошуља, и гаће велике су ширине, постигнуте слагањем више пола платна.Као и на женским кошуљама, украшавање је било изразито. Међу биљним орнаментима на мушким кошуљама истицао се, као симбол плодности, мотив зрелог житног класја. Летњу одећу употпуњавао је прслук од чохе, свиле, броката, често са сребрним овалним дугмадима.

У зимском периоду, осим белог сукненог гуња и чакшира, ношених у пару, црног великог гуња, честе су биле беле кабанице са четвртастим оковратником који се могао сложити у капуљачу. Неке су имале зашивене кратке рукаве који су служили као врста џепова за држање разних ситних предмета, потребних на путу или у чобанском раду.

Типичну мушку и женску одећу панонског поднебља представљају крзнени кожуси од јагњеће и овчије коже. И код сукнених и код крзнених предмета украшавање је било разноврсно и живописно. Разгранати биљни мотиви рађени су разнобојним вуненим везом са апликацијама комадића чохе по сукну, осносно кожних цветних исечака по кожи.

За покривање главе карактеристични су купаста црна шубара од јагњећег крзна, шешир од црне пустина, у летњем периоду од сламе иу јужном пограничном појасу широко распорстрањена војничка капа шајкача. У обући старијег слоја коришћени су комади вунених тканина за увијање ногу, затим вунене и памучне чарапе, широки опанци, изванредне израде опанци са ситним преплетом, чизме, ципеле и за рад око куће дрвене кломпе.

Значајно је истаћи да сукнену одећу - која, заједно са хаљецма од фабричких тканина у пограничном јужном појасу задржава задуго традиционална обележја - већ од краја 19. века у Војводини потискује штофане одело, обликовано по угледу на градско европско одело, уз неретко примену везеног украса. Слично је било иу женској одећи где се штофане, памучне и свилене дводелне хаљине (прслук или блуза са дугачком сукњом) носе у комбинацији са кратком кошуљом и златним капама традиционалних обележја. И етничке одеће мањинских националних заједница - исто као и одећа већинског српског становништва - садрже основне панонске одлике, с тим што се у њиховој садржајној и визуелној свеукупности испољавају и одевне специфичности одеће матичних суседних и ближих земаља.

Све разноврсне етничке одеће у Србији, које су се развијале у различитим, унеколико и сличним условима културно-географских зона, са дуговременским ослањањем на наслеђе и традиционалне вредности са уважавањем условности времена у коме су стваране и ношене, у ходу развоја друштва у целини, претпеће процес постепеног нестајања из свакодневног живота. Тај процес промена, проузрокован развојем нових економских и социјалних услова, ширењем саобраћајних и трговинских веза, ближим односима између градских и сеоских средина, наступио је већ од краја 19. века, све више после Првог и нарочито Другог светског рата, откада традиционални стил одевања уступа место градској европској моди. На тај начин је етничка одећа већ у другој половини 20. века постала културноисторијски вредност, с тим што се повремено користи у одређеним свечаним приликама.

Kor:
Сеоске народне ношње панонске зоне распростиру се у Банату, Бачкој, Срему као иу Барањи, Славонији, Белој Крајини и Босанској Посавини у чијој је популацији знатан удео српског становништва. У јужном посавском и подунавском граничном појасу ношње се прожимају са динарским и централнобалканским одевним садржајима, ау већем просторном делу, који је на северу широм отворен према осталом низоземљу Панонског басена, биле су изложене средњоевропским утицајима и стиловима, посебно бароку и од краја XIX века грађанској моди средњоевропског и западног модног оквира. Посебно су значајни и елементи старе словенске традиције који су се, овде у низијским пределима, с обзиром на сличне животне услове онима у словенској прадомовини, најбоље очували на читавом српском и јужнословенском
простору. Од старих традиција има трагова номадских обележја из времена сеобе народа, а из релативно новијег времена извесни узори војног одела из периода постојања Војне границе турско-аустријских раздвајања и, такође у ужем распрострањењу, у посавско-подунавским ношњама, утицаји турско-оријенталне и српске грађанске ношње XIX века и касније војничког одела у Србији.
Сва та културна слојевитост у дугом процесу прожимања и одржавања у самосвојној интерпретацији жена које су рукотвориле одећу за породицу уз коришћење производа домаћих занатлија - у срединама повољних природних услова где су плодност тла, уложени труд и обиље ратарско-сточарских плодова од давнина давали економску сигурност становништву - допринели су богатој разноврсности и женских и мушких ношњи које ће по традиционалним садржајима карактерисати већину панонског простора све до краја XIX и почетка XX века, у неким областима и до средине КСКС столећа.

Разиграни стил традиционалних одевних облика и украса, уз честу примену светлих боја, исказивао се у набраној платненој одећи, сукненим и крзненим хаљеци пространих кројних одлика - примерених равничарском начину рада, затим у изразитој примени биљних мотива, као и геометријских облика у разнобојном, белом и златном изразу тканих и везених предмета и детаља.

За израду платнене одеће користило се конопљано и ланено платно, а од друге половине КСИКСвека памучно платно домаћег ткања. Од влакана приређених по дебљини у ширем распону и коришћењем једне или две врсте пређе ткане су разне врсте платна. Иако све врсте платна показују изванредно умеће ткаља, истицала су се платна рељефне површине, заступљена у босанско-посавским областима, затим ваздушасте прозрачности памучно "сади" платно у Војводини, као и памучно или полусвилено платно са уздужним пругама које се у централној Србији најчешће назива "узводно платно", ау војвођанским областима "усновица", "дереклија", "српско платно", слично као иу источној Славонији. Осим платна домаћег ткања, тамносмеђег и црног сукна, као и сукна беле боје које се доста користило у многим срединама панонске зоне, затим вунене и памучне грађе, златног и сребрног конца за ткање и украшавање, као и овчје коже заједно са руном, од друге половине XIX века користе се и тканине мануфактурне производње. Примена нових вунених, памучних и свилених материјала са којима придолазе и облици градске европске моде, раније и знатније него остале крајеве, захватили су народно одевање у Војводини.

У богатој разноврсности одевних целина женске и мушке ношње које садрже доста заједничких општих обележја, јављају се и регионалне посебности. Оне су се, с једне стране, исказивале унутар типичних равничарских области северно од Саве и Дунава, а, с друге стране, у односу на јужни рубни појас посавских предела у Босни и посавско-подунавских области у Србији у којима се, осим панонских одевних садржаја , налазе и неки динарски и централно-балкански елементи.

Прелазни и композитни одевни појас јужног дела панонске зоне на изложби је
представљен женским и мушким ношњама из равничарских и благо заталасаних предела у централној Србији, распоређених између Поречје Велике Мораве на источној и реке Дрине на западној страни. По времену израде и употребе припадају XIX и првим деценијама XX века.

Женску одећу која се јавља у више варијанти на простору од Мачве, Поцерине,
подрињских области, Ваљевске Колубаре, Подгорине, Тамнаве и преко Шумадије све до пожаревачке Мораве и Браничева, у старијем одевном слоју у XIX веку обележава дугачка и широка кошуља рубина, састављена од равних пола платна, са наборима око врата и пространим набраним рукавима, који полазе од вратног изреза. Састоји се из горњег дела ождреља илиотећка и доњих скута који су у појасу састављени, исто као кошуљарубиш у посавским ношњама у Босни иу неким срединама у Славонији. Тај облик кошуље, по мишљењу истраживача, највише одговара облику рубине коју су имали стари Словени.

Основни украс на кошуљи чине састави пола "расплетом" за који се често користио бели конац, понекад и црвени памук, ау Мачви, слично као иу неким локалитетима у Славонији и Подравини, црвена и црна памучна грађа. На кошуљама за невесте и свечане прилике везени украс у широком пољу пружао се од рамена до лаката, по ивици рукава и скута. Орнаменти су биљни, уз које су често били укомпоновани шљокице и чипкани украси.

Преко кошуље се опасивао ткани појас, коме су се, за свечане згоде, додавале сребрне копчепафте, најчешће листоликог облика. Одевни предмет који карактерише ове ношње је прегача, која се код удатих жена опасује спреда и позади, за разлику од девојака које су носиле само предњу прегачу. Обе прегаче су правоугаоног облика, допиру скоро до ивице кошуље, али се разликују по ткању и распореду орнамената. Предња прегача често је сабијена у ткању и геометријски орнаменти су распоређени по целој површини, за разлику од прозрачне задње кецеље - реткаче, изаткане од танког предива, са густо сложеном утканицом при самој ивици. Двопрегачни слој у одевању био је уобичајен иу неким босанско-посавским срединама, с тим што су прегаче, геометријски орнаментисане у ткању, биле поткићене вуненим ресама, слично као прегаче динарског поднебља.

По узору на градску одећу, у Србији већ од шездесетих година КСИКС века улази у употребу дугачка сукња, која се у домаћем ткању визуелно прилагођавала одевној целини сваке области и постала на овом и ширем простору темељни део одеће у времену последњих деценија КСИКС и првој половини КСКСвека . Специфичан развојни пут имала је шумадијска сукња, која је у звоноликим обликованој вуњачи, вуњарки са ситносложеним наборима, вертикално и хоризонтално укомпонованим пругама полихромног колорита финих тонова постала у првој половини XX века синоним новије шумадијске ношње.

На други начин, и сукња отвореног типа, пореклом из централнобалканског
текстила, прилагођена двопрегачној одевној слици овог простора, лепезасто раширена и са крајевима заденута за појас, у пару са предњом прегачом, задуго је - све до првих година XX века - била упечатљиви део женске ношње посавских и подунавских предела у околини Београда.

Међу другим врстама горње одеће неизоставан је био јелек од црног сукна, за свечане прилике кројен од атласа, чохе или од сомота, редовно богато украшен биљним шарама од свилене буцмасте или Срмена везом. Велику примену имали су зубун без рукава, спреда отворен и дуг до колена, хаљетак изразитог централнобалканског и динарског распрострањења, слично као и зимска дугачка аљина са рукавима, који су у Србији кројени од белог сукна, ау босанско-посавским ношњама од модрог односно црног сукна , од кога је била и кратка Церме, врста прслука без рукава. Осим топлих сукнених хаљетака - од којих су зубуни најчешће украшавани нашивцима чохе у боји, посебно зубун из пожаревачке Мораве са јединствено сложеним комадићима четвртасто исецане чохе претежно црвене боје - значајну примену имали су кожуси са нашивцима разнобојне коже у виду цветних шара, иу младиној ношњи делови српске грађанске ношње из XIX века, у првом реду либаде и појас бајадере.

Чешљање и покривање главе показује велику разноврсност. Девојке очешљане у једну или две плетенице ишле су гологлаве или покривене марамом односно пешкиром, а пред удају су стављале црвену капу или фес, често поткићен парама. Најраширеније Невестинско обележје у централној Србији био је Смиљевац који се јавља у више облика - од једноставног венца до сложено обликованих круна и капа, начињених од цвећа, наниза новца и других украса, са обавезним пауновим перима апотропејске улоге. Уместо Смиљевца, већ крајем XIX века, бели венац са велом, по градском узору, постаје све чешћа ознака и свадбеног сеоског одела. Код удатих жена карактеристично оглавље била је конђа субрадачем - дрвени подложак са пешкиром или са марамом. Јавља се у више варијанти које се разликују по величини и облику подлоге, начину ношења и покривања главе. Тој врсти оглавља удатих жена, коме припадају и слични облици у Босанској Посавини, приписује се старо-словенско порекло.

Мушке ношње у централним областима Србије, за разлику од женских ношњи исказаних у осебујним варијантама од једне до друге области, слично као иу Босанској Посавини, знатно су уједначенијег изгледа. Главне делове мушке, првенствено летње одеће, чине платнена кошуља и гаће, за које се користи заједнички назив кошуље, рубине. Кошуља у старијем облику, са јаком око врата и широких рукава, а под утицајем градских кошуља, од краја XIX века шивена с крагном, пораменице и манжетнама, увек се носи преко гаћа. Украшавана је шупљикавим везом дуж састава пола, везеним мотивима на недрима и при дну рукава у сличним али дискретнијим орнаменталним и колоритним решењима у односу на женске кошуље. Гаће са ужим ногавицама у Босанској Посавини имају по дну чипкасти украс, ау областима Србије редовно се носе увучених ногавица у чарапе живих боја иу тозлук који покривају листове од чланака до колена. Преко кошуље, која се по панонском обичају увек носи преко гаћа, опасује се ткани вунени појас, у посебним приликама кожни појас силав, бенсилах.

Зимско одело сачињавају прслук Гуњић, јелек, љетак, затим џемадан са
преклопљеним предњице и гуњ са дугачким рукавима, као и чакшире са извесном ширином у туру и са ужим ногавицама. За израду хаљетака највише се користило сукно, најпре беле, а затим смеђе боје, и за украшавање црни вунени гајтани, ау Босанској Посавини махом црно сукно и црни односно тамноцрвени гајтани, слично као иу ношњама централнобалканским и динарске зоне. За празничне хаљетке - фермен, копоран или антерију, чакшире, који су по облику слични сукненим деловима одела - користила се чоха претежно затвореноплаве боје, ау подрињским ношњама и црна чоха као у суседним и посавским ношњама у Босни. Терзијски вез од памучних и свилених гајтана и буцмасте, понекад и од срме - вегетабилних је мотива оријенталне стилизације.

За покривање главе лети се користио сламни и филцани шешир, затим фес, ау Србији још и шубара и од краја КСИКС века војничка капа шајкача. Обућу, осим вунених чарапа иу мушкој иу женској одећи сачињавају опанци од неучињене коже и опанци занатске израде, од којих су у Шушдији и околним областима велику примену имали шиљкани са истуреним повијеним врхом и ситним преплетом, погодни за кретање по благо заталасаном и равном терену. На општу одевну слику знатно је после Првог светског рата утицало усвајање панталона војничког кроја које су на известан начин прилично унифицирале мушко одело традиционалних особина на ширем простору Србије.

Народне ношње у низијским областима северно од Саве и Дунава, за разлику од композитног одевног садржаја у посавско-подунавском појасу, припадају култури изразитих панонских обележја. И овде је мушка одећа уједначенијих одлика, насупрот женском одевању са обласним посебностима. Мушку и женску платнену одећу обележава једнаки конструктивни елеменат - спајање равних пола платна, множина крзнених и сукнених хаљетака и знатна заступљеност одевних облика из средњоевропског одевног круга.

У женским ношњама, у чијем ранијем одевном слоју доминира целовито обликована дугачка набрана рубина, већ од почетка XIX века, под утицајем европског костима, јавља се дводелни тип. Та кројна новина, као и други утицаји истог порекла, брже су усвајани у Војводини, исто као и код Срба настањених у Мађарској иу источном Банату са ношњама сродних одлика, него на подручју Славоније и Барање, где се целовита кошуља рубмна задуго одржавала уз постепено усвајање дводелног платненог облика.

Дводелнуплатнену одећу - Белт, чине оплећак, кошуља, наставак који покрива
горњи део тела и скути, скуте, крила, која се пружају од појаса надоле.Старији облик оплећка, махом распрострањен у Славонији, истог је кроја као и код дугачке кошуље рубине код које рукави полазе од вратног изреза. Вез је, слично као на рубини изложене златовезне свечане ношње из околине Ђакова, обилно распоређен на рукавима. Биљни и гометријски орнаменти извезени су, зависно од краја, у два и више колористичких решења, или само од белог конца како су украшавани оплећци у околини Славонске Пожеге. И на оплећцима у војвођанским ношњама, са дискретнијим белим и златним утканим или извезеним орнаментима рукави сунајизразитији део кратке кошуље. Са кројне иновацијама обликовани су у богатим наборима од раменог дела, или са суженим горњим делом који се испод лакта знатно шири. Осим извезених цветића, лозица, класја, аплицирала се и чипка, што је било мање заступљено на конопљаној одећи свакодневне и радне намене.

Скути, доњи одвојени део кошуље састављен из више пола платна са набирањем у појасу и велике ширине, ношени су у два три слоја. За разлику од војвођанских средина, махом са белим везом и чипканим украсом при доњој ивици скута, као и ширим појасом шупљикаве слинг какав се среће иу Славонској Посавини, ширина скута у западној Славонији сложена је у густе уске наборе (шнитани скути). При дну скута често се аплицирао изаткан орнаментисана вунени или памучни појасни украс - шара, потполица, скути са задњим делом. Зими се, у неким локалитетима, преко платнених скута облачила вунена сукња, међу којима је у карираном дезену највише ношена у Срему.

И летњу и зимску одећу употпуњавали су вунена прегача са геометријским утканим шарама, а за свечане прилике и кецеље од сомота, свиле, сатена, често украшене рељефним златовезним биљним шарама, слично као и прслук, прослук, или пак, велика марама ношена преко рамена, богато поткићена ресама. У Белој Крајини значајну примену имао је подужи прслук зубун од белог сукна.

Kor:
Ношња на глави је разноврсна - од конђа (подложак са марамом), старословенског порекла, распрострањене у Банату до средине XIX века, мараме од домаћег, касније куповног платна каква је рида у западнославонске срединама или барањски Рогољи - до капе Дзега и оглавља прихваћених из грађанске одеће XVIII века. Марама у источним славонским ношњама, слично као иу Војводини, најпре повезана тако да покрије сву косу, преобликовала се у капу - Џега, цепач, ћула, фићу, чија се калота полагала на косу очешљана у пунђу, а доњи крај падао је низ врат и леђа. Израђена од платна, сатена, свиле, сомота, за свечане прилике богато је украшавана златовезом, који се у најраскошнијем цветном орнаменталном узорку барокног израза налази на банатској капи златари са два дугачка превесла низ леђа. Од покривала за главу пореклом из грађанског ареала XVIII века познати субрађа - дугачка правоугаона марама са широким чипканим украсом, на посебан начин обавијена око главе код удатих XIX века, као и мања капа или златара у одећи за свечане прилике на подручју Бачке.

Горњу топлу одећу карактерисали су кожни хаљеци, краћи кожушак без рукава и велики кожух дугачких рукава, дуг до бедара, са богатим нашивцима разнобојне коже и везом цветних облика, ау западној Славонији још и гуњ од црног сукна. Уз то, нарочито у Војводини, све значајнију примену већ од друге половине XIX века имали су хаљеци градског европског стила, израђени од штофа, памучних и свилених тканина фабричке израде. Врста дводелне хаљине (прслук или блуза са рукавима уз дугачку звоноликим сукњу) у комбинацији са отећком и капом златаром, више него у другим областима била је у употреби у Банату. Од накита велику примену имали су низови од разнобојних стаклених зрна и перли, посебно огрлице од дуката.

Вунене и памучне чарапе и опанцикапичари у свакодневици, ао празницима и ципеле, употпуњавали су женску одећу. Мушке панонске ношње у пределима северно од Саве и Дунава, са прилично уједначеним садржајем и визуелним изгледом на ширем простору, у летњем периоду обележава широка платнена одећа - рубта или кошуља, која се, као и гаће, носи до самог тела. Кошуља, кројена  поле платна, са рукавима набраним у раменима и при дну скупљеним у наруквице, дужине до испод бокова, око вратног изреза имала је поруб на који се, по градском узору, најчешће додавала и крагна. Гаће равних ногавица, за свакодневну употребу биле су уже, а празничне много шире, у момачкој ношњи за сваку ногавицу употребљавало се и до 5-6 пола платна. Осим гаћа, момци су у понеким срединама Бачке и Баната још почетком XIX века и касније носили плисиране сукље.Уткани и везени украс на кошуљама редовно се налази на грудима, понегде и по дну рукава и дну скута. Доња ивица ногавица завршена је порубом, негде ресама, а такође и извезеним низом шара. Осим разнобојног веза и честе примене белог веза, свечане кошуље, махом у Војводини и Славонији, украшаване су златовезом. Мотиви су биљни - цветићи, листови, класје зрелог жита, винова лоза. Има их и на пластроном (прса, груди, недра, формет) који се по узору на градску моду уобичајавају крајем XIX века.

Платнена одећа носи се на два начина - неопасан или стегнута тканим појасом, тници односно кожним каишем. У празничним приликама опасивао се ћемер, најчешће са преградама, уз који се понегде додавала ножнице од коже или кости, навлака за сечиво или шило. Летњу ношњу употпуњавао је прслук, прослук, израђен од чохе, сатена, свилених и плишаних тканина, са закопчавањем на сребрну, оловну пуцад, пулија, паконст дугмета. Многи су око врата везивали мању мараму посуо, ау неким срединама Војводине и Барање, најчешће момци, опасивали су прегачу, која се касније одржавала иу практичној намени.

Зими се, као типично одело панонског сељака, носе бројни сукнени и крзнени хаљеци. Чакшире, хлаче, са мањим туром и ужим ногавицама, махом су шивене од белог, а затим и сукна мрке боје. Гајтански украс дуж два прореза на предњој страни, често слаган у осмице, наликовао је украсу на војничким панталонама из прве половине КСИКС века. Било је и шире кројених чакшира на боре, ношених махом у Срему и Бачкој. Од сукнених хаљетака са рукавима, најчешће ношених у пару са чакширама, најширу примену имали су гуња, аљинац, дуг до појаса и гуњ, велики гуњ, гуњац пространијег облика, дужине до колена, са скромнијим, или, пак, обилнијим нашивцима гајтана односно чохе у боји. Честа сукнена одећа била је и кабаница са рукавима и четвртастим оковратником, који се за невремена могао сложити у капуљачу. Такав хаљетак у Банату називао се кабаница, гуњац, у Бачкој и Срему сардум, сурдум, ау западној Славонији и Барањи кабаница, чоха, које су радили мајстори кабаничари односно чохаши.

Сукнене хаљетке већ од последњих година XIX века, особито у Војводини, потискује штофане одело (прслук, капут, панталоне) црне или тамномодре боје, обликовано по угледу на грађанско европско одело. Уз ово одело, често са детаљима свиленог и златног веза, у Банату су радо ношене токе - сребрни или позлаћени ланац са два крака и "ружама", израђеним у техници пресовања или филиграна.

Крзнена одећа коју су од овчје и јагњеће коже израђивали кожухари, или Ћурчија, у виду прслука, капута, огртача, свуда је - готово и до друге половине XX века имала знатну употребну вредност. Осим белих и жутосмеђе обојених пршњака ис рукавима кожуха, Кожув сусрећу се и велики огртачи, начињени од осам, десет па и петнаест овчјих кожа. Такви су сремски и банатски Дучина и Бундаш у форми пространих капута и опаклија, врста дугачког и полукружно обликованог огртача, која се у Банату, Бачкој иу Славонији нарочито користила за путовања колима и саоницама.

За покривање главе примарна су два основна облика: купаста шубара од црног јагњећег крзна и шешир од црне пустина. У обући старијег слоја карактери-стична су обојци, правоугаони комади вунене тканине којима су обавијана стопала и листови до колена поврх сукнених чакшира, уз које су ношени каисар - широки опанци са каишевима. За рад око куће коришћене су кломпе, готово у свим приликама затворени опанци капичари, а чизме и ципеле махом само уз свечано одело.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна