Поријекло Крсне Славе

[ogixxl]

Овај податак сам прочитао и читајући литературу - сада сам га нашао у неком новинском чланку ради референце:

" сам појам крсна слава први пут је забележен у Охриду, 1018. године"

https://serbiantimes.info/da-li-ste-znali-ovo-o-slavi-zasto-srbi-imaju-slavu-a-drugi-pravoslavci-imendan-i-koji-je-tajni-sastojak-kod-spremanja-slavskog-kolaca/

[сɣнце]

Постоји теолошка аналогија између titulus ecclesiae и крстнога имена.
Помен-дан светца чијим именом је освештана цркве се је празновао ануално. Којим ће светцем бити освештана црква често је зависило од тога ко је подигао цркву. У тзв. Светом Римском Џарству је било тако да су моћни трговци морепловци посвештавали цркву св. Николи кога су сматрали заштитником морепловаца и трговаца, а имућан пастир-трговац подизао би цркву у име св. Георгија. Кићење њеким светачким заштитником био је расширен обичај у свакој инстиуцији (вјеројатно ради користи). Градови, правне институције, секуларни институти, војне јединице и братства, ордени, радне заједнице итд. сви су узимали њекога патрона "специјалиста"  по том питању јер је оно придавало кредибилитет или повишавало морал радника и учестника.
Одатле и из начина живота и социјалнога уређења Срба вуче коријене оно што се данас зове "крстна слава".

Одати почаст светцу заштитнику је хришћанска традиција.
На који начин одати почаст је већ наслијеђе предхришћанско и ту се виде трази прасловијенске обредности.

[CosicZ]

" сам појам крсна слава први пут је забележен у Охриду, 1018. године"

Samuilovo carstvo — Википедија

Dafnomil je odlučio da sa dve sluge ode Ivcu na krsnu slavu Veliku Gospojinu. Ivac se veoma iznenadio kada je na svojim vratima zatekao vizantijskog upravnika Ohrida, ali ga je primio i ugostio, kako to drevni slavski običaju nalažu (Na krsnu slavu je dobrodošao svak.). Posle završetka crkvene službe, zamoli Dafnomil da sa Ivcem porazgovara nešto u četiri oka. Kada su ostali nasamo Vizantinac se baci na njega i u borbi ga, kao fizički snažniji, savlada. Potom ga je, uz pomoć svojih slugu, svezao i oslepeo, nakon čega ga je pravo sa slave odveo pred Vasilija. Ivac je potom utamničen, dok je Dafnomil za uslugu koju je učinio Carstvu, nagrađen upravom nad Dračem.

https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/2_6.html

Тада нови охридски заповедник, Јевстатије Дафномил дође на овај план преваре. Војвода Ивац славио је сваке године Велику Госпоину и по старом обичају примао тај дан у свој дом госте и намернике. Јевстатије са двојицом својих људи оде на Ивчеву славу. Овај га прими лепо, иако је био изненађен том посетом. После црквеног обреда Јевстатије позове Ивца на тајни договор у четири ока, па кад је овај дошао Јевстатије га, као физички јачи, обори на земљу и помоћу својих пратилаца веже и ослепи. Узрујаним гостима изјавио је, да то ради у име царево. Убогаљеног Ивца одвео је потом цару Василију, који га даде бацити у тамницу. Јевстатије је, за награду, добио управу над Драчем.

https://vdocuments.mx/sanu-posebna-izdanja-vizantijski-izvori-za-istoriju-naroda-jugoslavije-tom-3.html

Цар, дакле, радо боравећи
у поменутом месту, опомињаше писмима Ивца да се, пошто je
цела Бугарска покорена, не опире он сам нити да машта ο ономе
што je немогуће и да зна да се оно што je предузео неће завршити
у његову корист. Овај je примао писма и другим узвраћао и стално
износећи различите изговоре одуговлачио je и затезао и тако je
цар, заведен обећањима, био принуђен да се задржи у том месту
педесет и пет дана. Евстатије Дафномил, архонт Охрида
 (της
Άχρίδος αρχονπ), био je обавештен да je цару стало до тога да Ивац
буде уклоњен и доиста изабравши згодан тренутак и договоривши
се са двојицом највернијих слуга и откривши им своју намеру,
приступи послу. Ивац je славио јавни празник (δημοτελής ήϊετ°
εορτή), успење пресвете Богородице. На тај дан он je обичавао да
позове на гозбу не само непосредне и ближе суседе већ и многе
из даљне околине182
 (ου τους άγρογείτονας μόνον και άγχιτέρμονας,
αλλά καΐ των ως πορρωτάτω πολλούς). Пође, дакле, Евстатије,
самозвано, на свечаност и стражарима, које je сретао на пролазима,
наређивао je да јаве ко je и да долази из жеље да се весели заједно
са архонтом. Пошто они јавише, Ивац се чудио и питао да ли овај
противник добровољно долази и предаје се у непријатељске руке.
Ипак нареди да дође и кад стиже прими га веома радосно и загрли.
Одмах по завршетку јутарњег појања и када се сви скупљени
гости разиђоше по својим одајама, Евстатије приђе Ивцу, и затражи да се други за кратко удаље, пошто он тобож жели лично
c њим насамо да разговара o нечему веома хитном и корисном по
њега. Не слутећи ништа преварно ни лукаво, већ озбиљно верујући да и он жели да постане један од оних који c њиме припремају одметништво, нареди слугама да се мало уклоне, узе га
за руку, и уведе га у неки перивој покривен дрвећем и где беше
удубљење тако да никакав глас није могао да се чује због густине
дрвећа. Нашавши се унутра, Евстатије усамљеног Ивца одмах
зграби, баци га на земљу и притиснувши му коленом груди —
беше, наиме, човек јаких руку — гушио га je a двојицу слуга
позва да му што брже припомогну. Kao што беше уговорено, они
су стајали и напрегнуто чекали шта ће се десити, и чим зачуше
господарев глас одмах потрче, Ивца зграбе и хитоном уста му зачепе да због његова запсшагања не би били опкољени од народа
и њихово дело остало недовршено, очи му ископају и ослешвеног
избаце из перивоја у двориште.

182
 Тешко je рећи o каквој се прослави радило; изгледа ипак да je била у вези
са обичајима из родовско-племенског уређења ако je византијски хроничар успео да
приближно репродукује елементе који je сачињавају: позивају се суседи и гости из
шире околине, поштује се мир, итд. Б. Прокић, Војвода Ивац, најстарији историјски
таомен o слави у Маћедонији, Браство 9—10 (1902), 5—20 и исти, Постанак, 229,
види у празнику Ивца славу и извлачи из тога даље закључке за етнички састав Самуилове државе. Његови закључци нису ни довољно поуздани нити се могу прихватити у њиховим крајњим консеквенцијама.