Аутор Тема: Кричи J2b-M205>Y22066  (Прочитано 934154 пута)

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1520 послато: Децембар 21, 2016, 11:04:54 поподне »
Кричке - симбол једног нестанка | Српски лист
www.srpskilist.net

НАПОМЕНA МОМЧИЛА СЕЛИЋА наставак

 У топографским називима Кричи су нам оставили доста трагова. (…) имамо назив Кричачко Поље у планини Сињавини. Село Кричина има у општини Брибиру у срезу новљанском. (…) Место Кричићи има у срезу јајачком. (…) Село Кричке има у општини Бучу у срезу пакрачком. (…) У општини Чаглић у срезу пакрачком има село Кричке. (…) Кричке је велико село у општини Дрнишу у срезу книнском. Оно броји, по попису из 1921. године, 193 куће са 837 душа.
Нема сумње да су сви ови називи дошли од становништва истог имена. Ова имена показују нам правац миграција, а у исто време и љубав становништва према своме старом називу ‘‘Кричи’‘, и тежњу да га што дуже задрже у успомени задржавањем презимена Кричке или Кричковићи и давањем назива ‘‘Кричке’‘ местима где су се насељавали.
У крајевима које смо испитивали нисмо нашли остатака од Крича. Једино су нам причали у Дробњаку о изумрлој породици Гуске, која је била од Крича. Они су недавно изумрли. Последњи њихов изданак, Јевто, умро је на Косорићима око 1875. године. О Гускама смо сазнали да су пореклом од унука кричког војводе Калоке. (…) Они (Гуске, прим. Момчила Селића) су становали на Косорићима на Дробњаку преко хиљаду година. Стари људи, који памте њихове последње изданке, причају о Гускама да су били од другог народа и да су по ‘‘крви и облику’‘ били ‘‘особити’‘. Према њихову опису Гуске су биле: ситног раста, здепасти, крути, црнпурасти а зеленијех очију, дебелијех усана итд. По спољашности могао их је, веле, свак лако познати да нису од ‘‘нашег народа’‘ – Дробњака.
Интересантно је да су истих телесних особина и бањски Кокотовићи и Мишковићи, о којима смо раније говорили као о остацима староседелачких Матаруга.
Из предања сазнајемо и за два њихова лична имена: једном кричком војводи било је име Калока, а једном мегданџији Рамеза. Можда су нам од Крича остали називи планине Дурмитора и брда Пирлитор.’‘
У књизи Стојана Караџића и Вука Шибалића Дробњак, издатој 1997. у Београду, стоји усто да су за време Кандијског рата (1645–1669) већ подељени Кричи ратовали једни против других: православни уз Дробњаке и друга брђанска племена против својих исламизованих сународника, присталих уз Турке.
Очито, и Младен Стевановић се у повести о дрнишким Кричкама суочио са питањем можда одсудним за нашу будућност као народа. Недоумица да ли су Кричи били Старосрби попут Лужана и неких других динарских племена иберског лика, која су у средњем веку потисли ‘‘Новосрби’‘, нашој етнографији познати као Динарци, или су пак били несрби како пише Андрија Лубурић, подсећа ме на речи Нила Асчерсона, аутора хваљеног путописа Црно море – колевка и цивилизације и варварства.


Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1521 послато: Децембар 21, 2016, 11:16:52 поподне »
Кричке - симбол једног нестанка | Српски лист
www.srpskilist.net

Јесу ли Кричи несрби, пре-Срби или Прасрби?
Јесу ли њихов ниски раст, тмаст тен и дебеле усне оно што их чини ‘‘Другима’‘, Инима? Да ли су ‘‘кричали’‘ српски, или на неком другом језику – романском, јелинском, илирском или келтском? Јесу ли и Грци (по предањима из наших динарских крајева нестали тек у касном Средњем веку) заправо само ‘‘Кричи’‘ (Griechen, Greeks, Greci…)? Откуд имена Дрекале, Дракула, Оташ и слична средњевековним ‘‘Власима’‘ по дубровачким, задарским, которским и другим аналима? Откуд и данас, рецимо, домородно име ‘‘Момчило Лубурић’‘ усред Румуније?

Тешко је, заиста, имена Сумор, Калока или Рамеза изводити из српског. Истина, неко би име матарушког краља могао повезати са суморношћу, војводе Калоке са грчким калос (добар, Добро, Добрица) а Рамезе са индоевропским рам (ован) и шиптарским дeминутивним суфиксом за. Но језици, ма колико идентитарни, нису крајње мерило сопства. Сведоци смо постојања многих народа који више не говоре својим језиком – попут Ираца, Шкота, Велшана, Влаха, и многих Кавказаца – али јесу своји.
 Јер повест ‘‘Хрвата’‘ Крича или западних Херцеговаца и није до још један, у нас пречест, урлик над неостваривим сопством, те нам њихова судбина мора бити опомена да у својим даљим идентитарним истраживањима бар ми будемо опрезнији.
Јер, како је дошло до тога да Херцеговина, српско врело које ‘‘сву земљу насели а себе не расели’‘ постане, попут својевремено српске Далмације и ‘‘српске Спарте’‘ Црне Горе, легло српских душмана, питање је на чијем одговору почива читава наша будућа национална политика.
Решење те загонетке разјасниће нам и ‘‘шкуторе’‘ и Кричке, које неки убрајају у Влахе, мада Аромуни никада нису имали ‘‘државу’‘ какву им импутира Андрија Лубурић. Јер, када је енглески конзул у Београду, Сер Чарлс Елиот, крајем 19. века први пут срео Влахе на издигу, запањио се њиховом самосвојношћу. После дужег испитивања њихове повести, начина живота, обичаја, веровања и етике, закључио је да су они ‘‘најпаметнији и најспособнији народ на Балкану’‘. Да ли је то стога што је као обавештајац и Јеврејин (Цинцари се готово у свему подударају са Јеврејима, осим вером) веровао једино емпирији, остаје неком будућем проучивачу да утврди. Мада их, наиме, разни ‘‘бошњачки’‘, хрватски па и српски сајтови, блогови и интернет форуми ниподаштавају, Власи опстају и даље, често преименовани али увек животни, жилави, и бодри. Мимо свих претњи, безмало келтске звуке њихове музике, ритмове њихових игара, воле и њихови најљући непријатељи.
Нажалост, и много тога другог остаје нејасно. Јесу ли заправо ‘‘Власи’‘ те етничке ‘‘преливоде’‘ нашега полуострва, је ли Кричима и сличнима било пробитачно да се поистовете с нама кад смо ми били премоћни, да би постали Хрвати при наступању католицизма, Грци по изгледима за избављење од Турака, или Румуни када су ови прихваћени као балкански наследници Римљана? (Занимљиво је да се Власи нису турчили ни арбанашили мада неки други Ибери, као део Крича, јесу прихватали ислам.)


 Отаџбинског рата 1991–1995. налазила граница између Срба Крајишника и приморских ‘‘Хрвата’‘ (по многим изворима такође аланског порекла) само је један од топонимских подсетника, попут Крички, прошлости која наводи, на пример Мађаре, да зарад једне мањине ашкога порекла (Јаса/Аса) редовно шаљу истраживаче у Осетију, или Јапанце да помно изучавају своју везу са Мађарима, прекинуту разлазом од пре неколико хиљада година. При том, ни једни ни други не баве се залудним послом, већ одржавањем сопствених темеља. Јер сваки Србин упознат са Осетима, Черкезима, Аварима, Табасаранима, Грузинима, Јерменима и другим кавкаским горштацима не може а да не види већу сличност нас са њима него ли с Русима, Чесима, Словацима, Пољацима и осталим Словенима.
Измешаност Евроазије, очита и у данашњој Херцеговини, где се Срби деле на два веома различита фенотипа (а вероватно и генотипа) – на високе и кршне, и на мале и хитре – заправо на психотипове Ибера Одисеја и Арје Ахила – не би требало да буде разлог да дигнемо руке од онога што покушавају не само Мађари и Јапанци. Не уочити бесмислицу тумачења кричког имена српском погрдом (зар би онда ти староседеоци потукли Новљане у првом боју?), или овековечења убиства Калоке дробњачким именом, не говори у прилог наше науке. Богатство идентитетског над-сећања исказано, рецимо, и влашким именом кога се одричу многи наводни српски националисти одрицање је од истине, на пример, неколико десетина хиљада Срба Ровчана који се презивају Влаховић, као и од њиховог завичаја изнад кањона Платија, Влаховића.
Власи, очито, нису били само обично занимање, ‘‘сточари’‘, већ етнос потврђен и називом Црних Влаха, Нигри Латина, Мауровлаха – Морлака наше повести. Поред тога што се попут Сармата жене на коњима и сахрањају испод громила – умањених кургана и могила – и што су неустрашивошћу натерали Латине, Турке и потурице да их куде као Влахе, ови Крајишници својом двојезичношћу откривају још једну историографску лаж, не само Балкана. Наиме, мимо назива Романије, Влашића, царевине Романије (Византије), влашко-бугарског цара Јоанице (Грцима Калојана – Доброг Јована – нама Јовице), оба морлачка језика потврђују и српску и романску балканску домородност.




Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1522 послато: Децембар 21, 2016, 11:23:34 поподне »
Кричке - симбол једног нестанка | Српски лист
www.srpskilist.net

И ту се круг о Кричима затвара: из шире Грузије, до у средњи век зване Иберијом, Иври (како и Јевреји зову себе) сишли су и у Месопотамију, здепасти и тамни, а са нашег Ибра су се Матаруге сличног изгледа шириле на северозапад, не могавши на југ од срболиких Македонаца, Илира и Јелина, на исток од Скитима налик Трачана, на североисток од Трибала. Одговор на питање јесу ли и Трибали, Македонци и Мези били Старосрби остаје такође у аманет истраживачима честитијим и бољим од досадашњих. Јер, појавом су сународници Александра Великог заиста личили Арјама, док су се Трибалима још Грци ругали да живе поврх сопственог ђубрета, што се да видети у многим нашим селима, чије су речице или потоци затиснути локалним смећем.
Пет и по километара изнад мора које су Грци звали Понт (можда назализујући српску реч пут), издиже се Елбрус, највиши врх Европе. На оријашки Кавказ, много суровији и неприступачнији од наспрам њега омањег и кудикамо нижег Дурмитора, нико није долазио; са њега, станишта богова, сви су само силазили у питомије крајеве – осим Осета, који су се у њега склонили од Хуна. Путем су и Јелини допловили до Анадолије и Балкана. Са пашњака само три летња месеца непокривених снегом, Срби су обалама мртвога, Црног мора допешачили у исте крајеве, Алани дојахали чак до Хема (Хума), данас познатог као Стара Планина, Балкан. Домородне Ибере Хете сабили су и једни и други у висоравни Анадолије, Криче и остале Старобалканце у највише горе нашега полуострва, да бисмо и келтско-романске Влахе, Илире динарског изгледа и особина, те Трибале, Мезе и многе друге примили у себе – творећи један, по одредници Лава Гумиљова, наднарод, суперетнос.
Чине ли ‘‘секиру’‘ делови или целина; је ли, рецимо, истоветност хуцулских секира са келтским доказ да су карпатски сточари Келти, а њихове беле чохане чакшире са црним украсним тракама наговештај да су Шиптари (или Старосрби), или је и једно и друго потврда да су Шиптари заправо Гали и обрнуто, или је пак албанско име, уз њихову свирепост, још један траг везе са Чеченима – већи део данашњег Дагестана и Азербејџана својевремено будући познат као Албанија?
Но ‘‘секиру’‘ чини њена платонска ‘‘идеја’‘, те су и Кричи Срби уколико то желе да буду, а постају Хрвати или потурице ако их ми на то присилимо. Особеност Срба као наднарода јесте да смо настали понајвише урођавањем и орођавањем а не покоравањем, попут већине осталих, империјалних суперетноса. Наш историјски Пут, наш Завет, пружа наду не само нама да свет не мора бити ‘‘балканизован’‘, нити пак ‘‘потурчен’‘, ‘‘арабизован’‘, ‘‘понемчен’‘, ‘‘русификован’‘, ‘‘ханизован’‘ или ‘‘американизован’‘ – да се послужимо најистакнутијим примером текућег етничког, културног и духовног тлачења, уједначавања и свођења. Као ни Власи, ни Кричке нису хтели својевољно у Хрвате, али они који су се на то решили мора да су се присетили своје ‘‘другости’‘ спрам нас – на Балкану испочетка мањине.
Борба између балканских етноса, иако локалних размера, по својим импликацијама јесте заиста космичка: или ће победити чојство и јунаштво, или пука сила. Убиство госта или преговарача Калоке осветило нам се и одродом Петра Кричке и многих других ‘‘Хрвата’‘, ‘‘Бошњака’‘, ‘‘Шиптара’‘, ‘‘Мађара’‘ и иних. Наспрам тога, већина Аромуна северно од Охрида и Преспе постали су Срби а не Грци, па ни Румуни, после шиптарске разуре Москопоља. Али, ректор Хришћанског универзитета у Букурешту, поменути Момчило Лубурић, није се повео примером Нушића, Лазара Пачуа, Борислава Пекића и оних својих сународника који су нас ценили бољима – или мањим злом – од осталих балканских хегемона.
Народи су, очито, психотипови. Све што знамо о људима, човечанству, па и Свету потврђује нам светост сваког сопства, честице Божијега Лика. Тежња ка Једноме хрљење је смрти: Кричима, Кучима, Ашанима, Црногорцима, Власима, Ерцовима, Ерама, Шоповима, Џивџанима, Пироћанцима, Лалама, и свима који се осећају још и Србима ваља зато признати њихове особености, уз обавезу да нас не напуштају у невољи. У супротном, морамо их сматрати дезертерима, према којима је ратни закон одвајкада био неумољив.
А ко сумња да смо у рату нека погледа око себе, ако му нису довољни медији или недела ‘‘наших’‘ вођа, пречесто туђих лица и имена.
Thе -еnd
Мало ми мирише - на политику....али вреди прочитати.....а ја бих рекао свака птица своме јату лети....

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13169
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1523 послато: Децембар 22, 2016, 07:24:42 пре подне »
Тешко је, заиста, имена Сумор, Калока или Рамеза изводити из српског. Истина, неко би име матарушког краља могао повезати са суморношћу, војводе Калоке са грчким калос (добар, Добро, Добрица) а Рамезе са индоевропским рам (ован) и шиптарским дeминутивним суфиксом за.

Одувек су ми била интересантна ова имена Матаруга и Крича. Поставља се питање колико су она реална, а колико последица неких полу-митских предања.

У сваком случају, ово Сумор ме подсећа на неке ликове из Господара прстенова и сл. Калока, уједно и најбитније име за Кричке у предањима, потпуно недефинисано. Онако лаички би рекао да звучи келтски(?)

Рамеза заиста звучи албански (али након примања ислама) :), или евентуално египатски (Рамзес). Све у свему, нигде везе једно с другим, што можда иде у прилог полумитској подлози ових предања.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1524 послато: Децембар 22, 2016, 11:06:42 пре подне »
Одувек су ми била интересантна ова имена Матаруга и Крича. Поставља се питање колико су она реална, а колико последица неких полу-митских предања.
Небојша, Срби су веома истрауматизован народ, са осећањем жртве у бурним историјским дешавањима, и са правом, ја сам пренео мање више цео чланак Кричке - симбол једног нестанка | Српски лист са www.srpskilist.net, што прети негде  и Србима, ако не буду сложни.
У сваком случају, сигуран сам да овај форум Кричи Јдб М205 не прате само припадници ове хаплогрупе, односно припадници рођачких породица са овим кластером, којим год народом или етничком групом себе сматрају (имају на то право), већ и многи други.Заиста је интересантан и по историју наших породица, историју српског народа, али и других народа.Истовремено представља Пандорину кутију која нас може одвести којекуде. Зато и не чуди откуд такав чланак на www.srpskilist.net, који се ипак трудио да буде објективан.
Давно заборављeни Кричи су сад наново откривени, да не кажем васкрсли.Надам се да ће бити неки магистарски или докторски рад неког младог историчара на ту тему. Треба заћи у архиве црногорских приморских градова, Ватикана, Млетачке и Дубровачке  републике са добрим знањем латинског језика...., а о грчким архивима и да не говоримо....осим тога падом Контантинопоља изгубљено је много тога.
А ја рекох у сваког од нас се улило толико гена да је моја сестра висока 185 цм, али изразита црнка, а ја 183 и био сам изразито плавокос као дете, па сад који смо да смо.....

Ван мреже Селаковић

  • Члан Друштва
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2357
  • I-Z17855>>>FT173833
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1525 послато: Децембар 22, 2016, 12:25:24 поподне »
У сваком случају, ово Сумор ме подсећа на неке ликове из Господара прстенова и сл. Калока, уједно и најбитније име за Кричке у предањима, потпуно недефинисано. Онако лаички би рекао да звучи келтски(?)

Одмах се сетим катуна и врха у Кучким планинама - Сумора (1967 м). Одмах јужно од главног масива Комова је катун Царине, а још јужније катун Сумор.

Катун Сумор и језеро Сумор:


Иначе, у непосредној близини је и нестварна и ретко коме знана црква Светог Илије:


И други врхови у овој области имају нека необична имена.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1526 послато: Децембар 22, 2016, 04:34:34 поподне »
5. avgust '99

Žabljak - Njegovuđa - Riblje i Vražje jezero - Žabljak (33km)
bonus: Zminičko jezero i krug oko Kučajevice (~21km)

 Široka i pitoma zaravan nastala na morenskim nanosima lednika. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 1450m, dugačka je oko 20km, široka do 10km. Jezera i događaji koji su se odigrali na njima pominju se i opisuju u nekoliko narodnih pesama. Danas su praktično čitava prekrivena plodnim livadama i pašnjacima koji bujaju na morenskom tlu morenskih nanosa.

Prastanovnici Jezera i Sinjajevine su bili Kriči, Ilirsko (po nekima ranoslovensko) pleme koje je sve do sredine 12. veka živelo u dolini Tare, a ovde imalo katune. Trag o njima je ostao u narodnom predanju, pa tako na Sinjajevini i danas postoji Kričačko polje. Kako priča kaže, Drobnjaci su konačno potisnuli Kriče na drugu obalu Tare (koju i danas stariji svet zove Kričko) posle odsudne bitke na Bukovičkoj gori (planina sa leve strane puta za Šavnik, petnaestak km od Žabljaka). Razlog za sukob su po jednoj varijanti bila mesta za ispašu stoke, a po drugoj su se Kriči i Drobnjaci našli na različitim tranama u Tursko-mletačkom ratu. Boj je bio krvav, pa se i danas izvor iznad sela Gornja Bukovica zove Krvavac. Na mestu Poljana postoji kamen sa urezanim mačem i kopljem - prema legendi je to spomenik kričkom vojvodi poginulom u bici.

Pirlitor
Četrnaest kilometara od Žabljaka, ispod istoimenog vrha (1450 mnv), nalaze se ostaci gradа.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1527 послато: Децембар 22, 2016, 04:52:20 поподне »
Mletačko-osmanski ratovi - Wikipedija
hr.wikipedia.org
Mletačko-osmanski ratovi ili Osmansko-mletački ratovi je naziv za niz vojnih sukoba u istočnom Sredozemlju između Mletačke Republike i Osmanskog Carstva:
Prvi Mletačko-osmanski rat 1423. - 1430., rezultat tog rata bio je pad Soluna pod Osmansko Carstvo.
Drugi Mletačko-osmanski rat 1463. - 1479., rezultat tog rata bio je mletački gubitak Negroponta, otočja Cikladi, otoka Lemnosa i Mletačkih albanskih posjeda u korist Osmanskog Carstva.
Treći Mletačko-osmanski rat 1499. - 1503., rezultat tog rata bio je gubitak daljnih mletačkih posjeda u Egeju, i uporišta u Moreji (Peloponezu).
Četvrti Mletačko-osmanski rat 1537. - 1540., rezultat tog rata bio je daljnji gubitak mletačkih egejskih otoka, i posljednjih uporišta u Moreji, te njihov pad u osmanske ruke.
Peti Mletačko-osmanski rat 1570. - 1573., rezultat tog rata bio je osmansko zauzimanje Cipra, nakon poraza njihove flote u Bitci kod Lepanta 1571.
Šesti Mletačko-osmanski rat, zvan Kandijski rat od 1645.-1669., rezultat tog rata bio je osmansko zauzimanje Krete.
Sedmi Mletačko-osmanski rat, zvan Morejski rat 1684.-1699., rezultat tog rata bio mletačko zauzimanje Moreje (Peloponeza).
Osmi Mletačko-osmanski rat 1714. - 1718. (Sinjski rat, Mali rat, Drugi morejski rat), rezultat tog rata bio je ponovno osmansko zauzeće Moreje i posljednjih mletačkih posjeda u Egeju.

Па, ако је запис оног бициклисте са Дурмитора и Језера од 5. августа '99 иоле тачан онда би за сукоб Крича и Дробњака били од значаја ратови од 1423. - 1430. год. и од 1463. - 1479.године.
И зато кажеом архиви Млетачке републике, али и Османлија би о својим сарадаицима и савезницима, па били то и неки домороци,  морали  имати податке.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1528 послато: Децембар 22, 2016, 06:52:20 поподне »
B.6.8. Komovi (masiv) - DINARSKO GORJE
www.dinarskogorje.com

Katun Mijovića (Katun Sumor)
Katun Sumor nalazi se na samome prijevoju Carine, južno od istoimenog vrha Sumora (1967 m). Na prostoru Sumora su katuni Mijovića i Spaića iz Liješti koji su udaljeni od sela oko 12 sati hoda. Inače, kao i ostali komovski katuni i ovi su bogati izvor­skom vodom, dobrom pašom i šumom. Izdig je isti kao i na ostalim komovskim ka­tunima. Kolibe u katunu su dosta grupirane.

Carine
Crkva sv. Ilije na prijevoju Carine, kod katuna Sumor. Crkvica se nalazi na oko 1800 metara nadmorske visine. Nad ulazom crkve stoji natpis: "Ovaj hram podiže njegovo visočanstvo knjaz Nikola Prvi Petrović za pokoj duše svoga oca vojvode Mirka Petrovića Njegoša, hrabrom plemenu Kuča 1900. godine". Obnovljena je 1993-95. godine. Te 1995. ovdje je također podignut zvonik i manastirski konak. Pored crkve nalaze se tzv. mramori – odn. mramorje (grobovi ratnika, kopljanika i čobana-pastira, mnogi bez imena i znamenja. Na Carinama su se održavali zborovi i dogovarala su se brđanska plemena (za Ilindan). U pozadini lijevo se nalazi vrh Sumor (1967 m), a iza njega Bavan (2252 m) i Vasojevički Kom.

Mebi licno je interesantno da se pojavljuje prezime Mijovic/Мијовић, односно Катун Мијовића, која породица јe на почeткз овог форума означeна да припада овој хаплогрупи.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13169
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1529 послато: Децембар 22, 2016, 08:09:25 поподне »
И зато кажеом архиви Млетачке републике, али и Османлија би о својим сарадаицима и савезницима, па били то и неки домороци,  морали  имати податке.

Нема таквих извора, али постоји попис Херцеговачког санџака из 1477. год., где се види да су имена становника нахије Кричка словенско-српска, тако да не верујем да су Турци у том периоду на њих гледали као на домороце (Бик који седи, итд.) :)

Meni licno je interesantno da se pojavljuje prezime Mijovic/Мијовић, односно Катун Мијовића, која породица јe на почeткз овог форума означeна да припада овој хаплогрупи.

Ово су Мијовићи из Куча. Мислим да славе Никољдан и да немају везе са дробњачким Мијовићима M205, који су пореклом од братства Годијеља и славе Томиндан, а преслављају Ђурђевдан.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1530 послато: Децембар 22, 2016, 08:46:49 поподне »
Pa kad tad pojavicе sе jos tragova....hvala.



Ван мреже Дробњак

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1208
  • I1 P109
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1531 послато: Децембар 22, 2016, 10:21:13 поподне »
Ово су Мијовићи из Куча. Мислим да славе Никољдан и да немају везе са дробњачким Мијовићима M205, који су пореклом од братства Годијеља и славе Томиндан, а преслављају Ђурђевдан.

Мијовићи из Дробњака се тако презивају по Мију Годијељу који је живео крајем 18. и почетком 19. века у селу Годијеља. Погубљен је 1806. у Петњици на чувеним вешалима. Био је харамбаша. Имао је синове Риста и Павла од којих су Мијовићи у Годијељима. Небојша је у праву, потомци Мија Годијеља, немају никакве везе са Мијовићима из Куча.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1532 послато: Децембар 23, 2016, 04:38:14 поподне »
Мијовићи из Дробњака се тако презивају по Мију Годијељу који је живео крајем 18. и почетком 19. века у селу Годијеља. Погубљен је 1806. у Петњици на чувеним вешалима. Био је харамбаша. Имао је синове Риста и Павла од којих су Мијовићи у Годијељима. Небојша је у праву, потомци Мија Годијеља, немају никакве везе са Мијовићима из Куча.
[/quote]
Хвала на појашњењу.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1533 послато: Децембар 23, 2016, 04:42:00 поподне »
Извињавам се, не умем да поставим цитате, ни да додам слику. Кад год хоћу да приложим датотеку добијем одговор да је превелика. Поздрав свима.

Ван мреже Селаковић

  • Члан Друштва
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2357
  • I-Z17855>>>FT173833
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1534 послато: Децембар 23, 2016, 04:55:34 поподне »
П56, идете на сајт postimage.org. Тамо на опцију Choose Image. Након што је слика пребачена, појавиће се 9 линкова, које можете користити да поставите слику на форум, само прекопирате линк у текст своје поруке. Препоручујем опцију "Hotlink for forums" сем ако је слика великих димензија, онда боље пре Choose Image одабрати неку Resize опцију из падајућег менија. Има и других сличних сајтова, али и неких још бржих опција, али оне подразумевају инсталирање неких програма или одређене оперативне системе. 

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1535 послато: Децембар 23, 2016, 07:05:16 поподне »
Хвала , покушаћу.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1536 послато: Децембар 25, 2016, 04:02:57 поподне »
Hercegovački Lala osvaja Crveni krst | Ostali članci | Novosti.rs
www.novosti.rs

Clanak govoti o Ranku Zeravici, cirilcom о Ранку Жeравици. У чланку јe и фотографија Р.Жeравицe из ранe младости.

Pitomi krajolici rodnog Dragutinova (danas Novog Miloševa), na severu Banata, u koji su Žeravice došli iz Hercegovine tokom vladavine Marije Terezije, kao i obližnje Kikinde, u čijoj je gimnaziji nastavio školovanje...

Има ли податка о порeклу прeзимeна Жeравица?

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1537 послато: Децембар 25, 2016, 04:27:31 поподне »

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13169
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1538 послато: Децембар 25, 2016, 04:51:10 поподне »
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:574585-Hercegovacki-Lala-osvaja-Crveni-krst

Не знам колико Жеравица има везе са Кричима, али би било добро да нам кажете нешто више о Вашем пореклу (презиме Станаћев). На нашем сајту се може пронаћи податак о пореклу "из Старе Херцеговине". Ако овоме додамо и славу Ђурђевдан, све лепо се уклапа у Криче.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1539 послато: Децембар 25, 2016, 06:17:41 поподне »
http://www.poreklo.rs/2012/03/15/poreklo-prezimena-stanacev/

Небојша, о презимену Стнаћев и откуд ми у Банату писао је мој син 2012.године, што је преузео ја мислим и Српски ДНК пројeкат

Ово јe дeo тeкста:

Презиме Станаћев је једно од ређих српских презимена и распрострањено је у Банату, Покрајина Војводина, Република Србија (Ново Милошево, Кикинда, Зрењанин, Нови Бечеј), рeђе у осталим деловима Србије (Београд). Преносимо у целости прилог о овом презимену који је послао наш сарадник Лука Станаћев:

У латиничној верзији јавља се као Stanaćev (Serbia), Stanacev, Stanacew, Stanachev, Stanachew (USA).

У књизи Срби у Банату 18-20. век, насеља и становништво, аутора Јована Ердељановића, познатог српског етнолога, стр.294-297, друго издање, 1992, Матица Српска –Прометеј, записано је презиме Станаћев.

Током 1925.године Јован Ердељановић је посетио Драгутиново (раније Карлово, а данашње Ново Милошево) у Горњем Банату и међу Родовима познатог порекла (из најстаријег домовника) забележио род С т а н а ћ е в и (58, славе Ћурђевдан), из Аде (шест брата и седма удовица, до 70 кућа).

Забележено је да је те године у Драгутинову било 900 домова, православних, да су прве фамилије дошле из Аде и то: Трбићи, Попови, Бешлијини, Станаћеви, Радовићи, да нису хтели пристати на “откуп земаљски”, него су пошли “ за милицијом “, да је из Аде прво дошло више њих заједно, а после су долазили само поједини. Даље је забележено да у Драгутинову нема матичних књига ни протокола из XVIII века, него само из XIX века. Све што је било из XVIII века спалио је један ранији свештеник кад је имао да одговара што је затајио властима неке војне обвезнике.

Ваља напоменути да је насеље Карлово настало 1751.године од насељених, демилитаризованих граничара Срба. Оснивањем Великокикиндског диштрикта 1776.године становници Карлова добијају одређене привилегије и од тада почиње интензивнији развој села. Некадашња села Карлово (Драгутиново) и Беодра чине данашње насеље Ново Милошево, средњебанатски округ, које се налази између Бечеја и Кикинде.

Могуће је да је презиме Станаћев настало од личног женског имена Стана (матроним). Међутим, по мишљењу аутора овог приказа, вероватније је да је настало од личног мушког имена Станац или Станаћ (патроним), које је било познато као народно мушко име код јужних словена, на првом месту Босне средњег века, Далмације и Дубровачке републике (Новела од Станца дубровачког ренесансног писца Марина Држића), али и шире. У повељи Бана Стјепана Котроманића из 1353.године, уз Нинослава Новаковића, као представника подручја званог Доњи крај тј. низ реке Врбас, Сану и Уну, скупа се помиње и извесни Станац Госпиловић са браћом (Фојнички грбовник). Фојнички грбовник има изворни назив Родословје Босанскога, алити Илиричкога и серпскога владаниа, а назов је добио по томе што се чува у фрањевачком манастиру у Фојници.
Могуће је да је презиме Станаћев првобитно било Станаћевић (Stanaćević), па касније постало Станаћев. Интересантан је податак да је Груја Станаћев, од оца Исаије-Исе (рођен 1882.године Карлово – умро 1929.године Обреновац) имао четири сина Максима, Жарка, Милутина и Светозара, од којих је Жарко Станаћев (рођен 1910 Балтимор, УСА – умро 1989 Београд, Србија) задржао у непромењеном облику презиме свог оца, док су остали презимену додали суфикс -ић, после Другог светског рата, и њихови потомци у Београду и Обреновцу се презивају Станаћевић, тако да презиме у данашњој Србији егзистира у два облика као Станаћев и Станаћевић.
Интересантно је поменути да се презиме јавља и у облику Stanach /могуће је да се изговара као Stanah) у појединим подручјима некадашње Аусто-Угарске (Ostrawа, Podgrodyie) и УСА код пољске емиграције крајем 19 и почетком 20 века , те у данашњој Пољској (Мyslenice, Krakow).

Слично презиме, али са завршетком на –е, појављује се у Списку црногорских презимена и то као презиме Станаће (Stanaće), Котор, а упућује се на презиме Станице (Stanice).

Јован Ердељановић је покушао да допринесе решавању проблема различитог презивања код Срба у Банату.

У сваком случају доношењем аустријског закона којим се једном заувек утврђује непроменљивост презимена и Одлуке Угарског намесничког већа од 13. децембра 1814.године о непроменљивости презимена (одлука се чува у централној библиотеци Земаљског музеја у Будимпешти), која наредба је поновљена 27. јула 1815.године, уз напомену да и они који су сасвим били делом променили презиме, имају вратити ранијем презимену, устаљен је начин презивања Срба у Банату (јужна Угарска у то време). Ондашњи Срби су са таквим презименима записани, и то се презиме није смело више мењати, него се стално одржавало и прелазило с колена на колено. На тај начин у тим презименима војвођанских Срба имамо окамењене називе по оцу из оног времена кад је наведена одлука донета, док су се првобитна братствена презимена, она на -ић, код тих родова морала заборавити, пошто се више нису употребљавала.

Мој прадеда по оцу, Груја Станаћев, се двадесетих година 19. века доселио у Обреновац, Србија. По предању моје породице, Станаћеви (Станаћевићи) су се доселили на просторе данашње Војводине у време сеоба под Арсенијем III Чарнојевићем (1690.година), али се као прапостојбина помиње Стара Херцеговина, докле је наравно памћење досезало. Слава моје породице је Свети великомученик Георгије (Ђуђевдан), који сe празнује 06. маја сваке године. Немам података о преслави.

У Београду, 31.10.2012.године

Лука Станаћев
[email protected]

__________________
[email protected]