Аутор Тема: Православна Енглеска  (Прочитано 14012 пута)

Ван мреже aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #40 послато: Јун 02, 2016, 03:17:16 поподне »
Овим прилогом би закључуо приказ књиге Владимира Моса "The fall of Ortodox England". Ријеч је о последња четири додатка:

1. KING ALFRED THE GREAT, THE ENGLISH DAVID
2. WHEN DID THE WEST FALL AWAY FROM HOLY ORTHODOXY?
3. A SERVICE TO ALL SAINTS OF THE BRITISH ISLES
4. SERMON IN PRAISE OF THE BRITISH SAINTS

Покушаћу да будем што сажетији.

1. Писац је посвећени православац и и зато дивљењем приповиједа о англосаксонским краљевима до доласка Нормана 1066. године који су, по њему, као ударна песница папинства затрли православне коријене у Енглеској.

То се нарочито односи на краља Алфреда Великог (871-899).
Овај дио почиње биографијом Алфреда Великог, кога назива "римским конзулом", и за кога наводи да је био образован и гост папе Лава IV. (Anglo-Saxon Chronicle)
Затим праве паралеле између краља Алфред, предвиђајући његову будућу величини и Каролинга, за чије Царство наводи:
 "Carolingian empire with which the papacy was officially linked would soon collapse," ,
a за Енглеску каже: "the land of the angels”, as Pope Gregory I had called England."

Дакле, папа Лав IV je примио младог Алфреда да  би га придобио за Рим јер је предвиђао скору пропаст Каролинга. Додао бих да је Верденским диобом 843. године Франачка подељена на три независне краљевине.

А онда у наставку "Дивљи вепар" наставља са голирификацијом краља Алфреда који је након смрти браће и побједе над Викинзима својом мудрошћу успио да обједини цијелу нацију. На страници 143. наводи податак да је одбио да напусти земљу, а овом одлуком је вјероватно спасио православље "and this decision probably saved English Orthodox civilization"., па наставља ускоро су  дански насељеници постали ортодоксни хришћани у великом броју: "Soon the Danish settlers in England were becoming Orthodox Christians in large numbers."

На стр. 146. се говори о великодушности према Келтима, који се послије једног вијека враћају православљу, од кога су отпали због мржње према Енглезима:
"He was also very generous towards the Celts, who had only recently returned from a century-long schism from the Orthodox Church because of their hatred of the English."

Завршава са Алфредовим сином Едвардом (Старији) и унуком Етелстаном (Сјајни) који је узео тутулу  василеуса:
"Аfter which he appropriated to himself the Byzantine titles of basileus and curagulus of the whole of Britain."

У закључку додатка наводи краљ Алфер се упокојио 26. октобра 899. године и свом стилу наставља:
"In Western Orthodox history, only King Alfred and Charlemagne among rulers have been accorded the title “the Great”. But Alfred deserves the title much more than the heretical Charlemagne. Thoroughly Orthodox in faith (the Filioque found no place in English churches in his reign)."

Карактеристично за енглеско-француски односе.

2. Када је запад отпао од светог православља. Е овдје је најкарктеристичније његово мишљење о Фрањи Асишком, оснивачем фрањеваца, кога не зове светим, него "madman" Francis of Assisi". Бави се у овом поглављу са символом вјере Filioque,  па наводи:
"West had in fact fallen into heresy well before 1054 through acceptance of the Filioque heresy.", да би завршио са IV крсташким ратом:
 "West cannot be considered to have lost grace completely until the Fourth Crusade of 1204.", дакле освајањем Констаниполиса од стране крсташа.
Стр. 152 је посвећена Едварду Мученику (962-978) чије су реликвије врећене Руској православној цркви, па онда мало руског:
"В 1982 году мощи Эдуарда были переданы Русской православной церкви заграницей, которая поместила их в церкви Святого Эдуарда Мученика при кладбище Бруквуд в графстве Суррей. После воссоединения РПЦЗ и Русской православной церкви находится под юрисдикцией «Синода противостоящих."

За Filioque није баш сигуран да ли се "практиковала" у Енглеској: "may or may not have been in common use in England.", али ипак закључује: "The Filioque did not become an issue in England until the time of Anselm of Canterbury in about 1100."

3. Службу свим свецима Енглеске исказује своју приврженост Руској православно цркви и додаје да су монге реликвије уништене уз спомињање "мачева": "the relics of many of the saints were destroyed, and Roman Catholicism was imposed on the British peoples at the edge of the sword."

4. Пети додатак је сажетак ранијиг писања и још једна потврда православља аутора и изузетно поштовања Руске православне цркве уз спомињање британских светаца: "Оur faithfulness to the British saints is a criterion of the
correctness of our struggle in Orthodoxy."

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #41 послато: Јун 02, 2016, 03:49:07 поподне »
Александре, хвала још једном на овако исцрпном и квалитетном приказу.


Ван мреже aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #42 послато: Јун 02, 2016, 03:50:52 поподне »
Александре, хвала још једном на овако исцрпном и квалитетном приказу.

Убудуће може Ацо. Тако ме зову од рођења.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #43 послато: Јун 02, 2016, 08:04:33 поподне »
2. Када је запад отпао од светог православља. Е овдје је најкарктеристичније његово мишљење о Фрањи Асишком, оснивачем фрањеваца, кога не зове светим, него "madman" Francis of Assisi".

Фрањо Асишки се код православних често наводи као примјер погрешно схваћеног монашког живота код католика.

О Фрањи Асишком је о.Серафим Роуз написао:

"Најбољи примјер ове нове светости је сам живот римокатоличког светог Фрање Асишког (упокојио се 1226. г.)
Он осликава романтично доба витештва у коме је био рођен. Један је историчар написао: "Сво његово подвижништво често је било прекривено велом фантазија"

Тако, он се "удвара" госпи Сиромаштва као да је она стварна особа, а окружен је и другим персонификацијама- Сестром Смрћу, Братом Сунцем-стварајући један потпуно изоловани свет, изолован од свете трезвености истинског монаштва.

Разлози се могу тражитиу лошим манастирима око њега, али ово не оправдава његово измишљање неког новог, непостојећег монаштва и "правила сиромаштва", као да сиромаштво већ није било опште правило живота монаха. Себи и својим следбеницима даје нова имена: они се једноставно  нису могли звати само монаси, већ "асишки грешници" и "Божји појци". Запад је имао богату традицију православног монаштва-светог Јована Касијана, светог Венедикта и друге- које је Фрања могао узети за своју сигурну основу. Уместо тога, Асишки се одлучује да прикује своје становиште за дух тог времена. Премда се његове побуде заснивају на Светом Писму, "Раздај све па пођи за мном"...-исходу мањка садржај, предање истинског хришћанства, и то одводи многе до прелести.

Постоји догађај у његовом животу, када је јео месо за време болести. (Опште је правило да се монаси уздржавају једења меса; у изузетним случајевима слабог здравља допуштено је разрешење. монах би се после тога исповедио, премда то није смртни грех.) Уместо да скрушено призна своју слабост, и исповеди је, он излази пред братију и наређује двојици својих следбеника да проспу пепео на његову главу и да га воде на конопцу пред гомилу људи. Он скреће пажњу на свој грех глуматајући понизност: "Сматрате не свецем, а ја сам јео месо када сам био болестан" изигравајући светога човека који мора да изађе пред људе сав чист. Узрок ове "светости" је -гордост.

Такође, пре примања наводних "рана христових" (стигмата), Франсис се молио да га снађу патње којим је Христос патио у својој души и Своме телу: "Да сам, што боље осетим, свим својим бићем, ту неограничену Љубав којом ти гориш, о, Сине Божији, која је била узрок твог трпљења тако многих мука за нас грешне". Ово није духовна тежња, већ трагање за телесним доживљајима, и велика гордост у намери да се доживи осећање Бога. А, после примања стигмата, осећао се потпуно "преображен" у самог Исуса Христа што се једино може назвати светогрђем. Касније, његови следбеници су га чак звали "нови христос". Владика игњатије Брјанчанинов цитира његов животопис "да када се Фрања упокојио, и отишао у Рај, код Бога, Бог грлећи га није зано ко је већи, Фрања или Његов Син"!"

Дакле иако нам се на први поглед Мосова ријеч "madman"чини прејаком видимо да ранији православни аутори нису били далеко од те констатације. У крајњем случају су га схватали као монаха који је прелешћен (преварен од ђавола).

Нажалост, општи екуменистички курс наше Цркве, оставља и овакаве писане трагове гдје се Фрањо Асишки ставља у раван са Светим Савом. Предговор митрополита Амфилохија књизи Свети Сава Српски у издању Светигоре и Вечерњих новости: 

„Биографија Светог Саве је започела да се пише руком његових ученика, монаха Доментијана и Теодосија. Каснија сва историја наше Цркве, наше духовности, наше културе, па и државности, оно што је највеће и најљепше у њој, највећим дијелом је наставак те биографије. По томе, Свети Сава спада међу изузетне историјске личности, не само нашег народа и не само у свом времену: он је заиста човјек по свом дјелу савремен и свевремен. Попут свог савременика Светог Фрање Асишког који је одиграо изузетну улогу у духовним промјенама западног хришћанства, тако је Свети Сава, својим подвижничким животом и радом, својом везаношћу и упућеношћу на Никеју, на Цариград, духовним рођењем и обликовањем у Светој Гори, својим сусретима са најважнијим духовним и историјским личностима тадашње културне Европе, путовањима и поклоњењима на Блиски Исток, и у Свету Земљу, од суштинске важности за православни исток“




Ван мреже Сол

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1310
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #44 послато: Јун 17, 2016, 12:38:43 поподне »
Што се тиче краља Драгутина, о њему се може наћи у овом раду који сте недавно поставили "Опису источне Европе"Descriptio Europae Orientalis (DEO) од непознатог аутора-доминиканског монаха са почетка 14. вијека. Мислим да је страница 38. (на другом рачунару су ми биљешке)

 Све у свему Драгутин је био и остао православни, што га је спријечило да активније укључи у династичке ствари Угарске. Међутим, с обзиром на то да је био зет угарског краља Стефан V Арпадовића, био је прихватљивији за Запад у односу на Милутина. Види се то у DEO чији је аутор веома непријатељски расположен према "омраженом шизматичком краљу Милутину"

Рецензент је Радивоје Радић.

Када је у питању поријекло Јелене Анжујске, тренутно могу да понудим оно што пише Константин Јиричек у Историји Срба.

Страна 182.

" Тамно је њено порекло. Данило (архиепископ) пише да је Јелена била француског порекла (од рода фрушког), од царске или  краљевске лозе, ћерке славних и богатих родитеља који су је удали за српског краља. Нису празне речи када се ова краљица, као и њена сестра у повељама Карла I и II Анжуанца назива рођаком, као и њена сестра".

Међутим, Јиричек у даљем тексту додаје да сумња у њену генеалошку везу са француским краљевима или латинским царевима у Цариграду (Латинско Царство - (IV крсташки поход), него је доводи у везу са неком француском владајућом господом у Грчкој, која је поријеклом из Шампање или Бургундије. Даље наводи као података да је Јеленина сестра Марија била удата за Анзелма од Шора, који се 1273. спомиње као генерални капетаном Карла I у Албанији.

Чини ми се да у Историји српског народа, том I није детаљније образложено њено поријекло.

Нови прилог о пореклу Iелене Анжуiске
Crusades: Volume 14  /2015 - Nicolas Petrovitch -La Reine de Serbie Helene d Anjou et la Maison de Chaources
СОКО БАIО СА ТРИЕС ЗМАIEВАХ МРѢЕТ НЕЋЕ ДОК СВѢЕТА ТРАIЕ

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10036
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #45 послато: Јул 31, 2017, 10:48:16 поподне »
Случајно наиђох на мрежи на кратак чланак о мученицима британским:

"Британска Црква зна за цели сабор мученика који су пострадали за Христа. Први који је у тој земљи положио живот свој за Господа био је славни мученик Албан (+305; 22. јуни / 5. јули). То се догодило у време гоњења на хришћане при императору Диоклецијану. Тада су у Британији примили мученичку кончину св. Аугул епископ Лондонски (празнује се 7. фебруара) и Велшки Првомученици, који су по предању пострадали у месту Керлеону. Из великог броја тих мученика до нас су дошла имена само светог Јулија и светога Арона. Празник Велшких Првомученика празнује се 1. јула. Може се приметити да је Арон јеврејско име те да је највероватније био јеврејски трговац који је примио хришћанство. Имена пак Албан и Јулије су латинска а не келтска. Сагласно духовном писцу, историчару и мисионару св. Гилдасу Мудром (око 500 – + око 570) у Британији су пострадали и „други мученици оба пола у разним местима“. Ови мученици односе се на тзв. Први период мучеништва у Британији – римском. Ка овом периоду мучеништва односе се и свети мученици Сократ и Стефан (празнују се 17. септембра), чије тачно место страдања и време нису установљени.

Касније, од краја V до почетка VII века, у Британији су, посебно на западу и југу (Корнуол), пострадали многи други мученици за Христа, и то углавном од стране незнабожачких племена са копна, који су освојили највећи део острва Британија. То је тзв. Други период мучеништва, када су хришћани Британије пострадали од незнабожаца (германских племена) Англа, Сакса, Јута и Фриза[1]. Ка таквим мученицима односи се св. Алдат епископ Глостерски (+577; праз. 4. фебруара) који је организовао отпор незнабожцима и пострадао од њихових руку; св. Теудрик – Теодор (+577; праз. 26. јуна) краљ Гламоргана, убијен у битци против незнабожаца Сакса; св. мученица Сативола близу Ексетера којој су косом одсекли главу (празн. 2. августа); мученица Јутвара, сестра св. Сативоле, која се подвизавала у Девону (VII век; празн. 1.јула); св. Ерт, који је живео у Корнуолу, коме је посвећен храм и по коме је названо једно село (V век; празн. 31. августа); његова сестра св. Ивес једна је од најпоштованијих подвижница и мученица Корнуола (+ 450; празн. 3. фебруара). У њену част названа је парохија, село па чак и залив; мученица Алмета Велшка (V век; празн. 1. августа), која је претрпела мучења на гори близу града Брекнок у Велсу. У Велсу се 23. августа молитвено прославља мученичка кончина св. Мученице Тидфил (+480) у чију је част названо насеље Мертир-Тајдфил. Мученица дјева Колумба Корнуолска пострадала је највероватније у исто време (празн. 13. новембра). У V веку у Корнуолу су пострадали и свети подвижници, брат и сестра, Фингар и Фиала (празн. 14. децембра). Године 576. пострадао је св. Константин, негдашњи краљ Корнуола, који је у младости водио нечастан живот но који је покајавши се и отишавши проповедати Еванђеље и оснивати манастире у Шкотској, тамо и убијен (празн. 9. марта). У велшкој варошици Мертир-Киног пострадао је од варвара 492. године један од најпоштованијих раних мученика Велса св. Киног (празн. 7. октобра). Исте године у месту Талгарт пострадала је од руку незнабожаца мученица Гвен (празн. 18. октобра). У V веку у велшкој регији Дајфед примио је мученички венац св. Догфан (празн. 13. јула). Петог децембра врши се молитвено сећање на св. отшелника Јустина, који се подвизавао на острву Рамси близу Велса и убијеног у VI веку од разбојника."

http://www.mitropolija.com/2009/07/

http://orthodoxengland.org.uk/hp.php

Знао сам да је било мученички пострадалих хришћана за време римске власти на острвима, као и за оне пострадале од Викинга у
IX/X. веку, али за ово раздобље између (V-VII век) нисам знао.


Мученици британски
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7223
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #46 послато: Јул 31, 2017, 11:04:16 поподне »
<a href="https://www.youtube.com/v/Y6KCgHdcyzA" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/Y6KCgHdcyzA</a>
« Последња измена: Август 01, 2017, 12:40:25 пре подне НиколаВук »

симо

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #47 послато: Јул 31, 2017, 11:17:08 поподне »

http://orthodoxengland.org.uk/hp.php

Знао сам да је било мученички пострадалих хришћана за време римске власти на острвима, као и за оне пострадале од Викинга у
IX/X. веку, али за ово раздобље између (V-VII век) нисам знао.


Мученици британски

Да, то су углавном текстови оца Ендрјуа Филипса који води сајт orthodoxengland.org.uk а свештеник је Руске православне Цркве.

Имао је одличне текстове против екуменизма, неке од њих сам и преводио. Слично о. Серафиму Роузу, православни Западњак, а није захваћен екуменистичком јереси.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10036
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #48 послато: Август 01, 2017, 12:15:23 пре подне »
https://youtu.be/Y6KCgHdcyzA

Митрополит Серафим је поглавар Британске православне цркве.
Има ту разних лутања у њиховој повести, од приближавања монофизитима, преко разних унија са другим црквама и "црквама" (укључујући и протестанте), раскида и нових заједница, до суштинског враћања изворној Цркви...
Серафим је занимљива личност, а такве су му и беседе.
 
http://britishorthodox.org/
"Наша мука ваља за причешћа"