Размишљам већ неко време о овој вашој полемици и морам рећи да у одређеној мери могу да разумем симине ставове. Има нечег самољубивог у потреби да човек за себе прави грб у данашње време. Наравно да мотиви могу бити разни. Ако је у питању грб организације, удружења, фамилије, у пословне сврхе, или уколико је неко љубитељ хералдике, таква потреба ми је разумљива и јасна. Но имам утисак да је често мотив за израду личног грба неки скривени и дубљи психолошки разлог, као што су потреба за личном промоцијом, самозаљубљеност, несигурност... У том смислу заиста ми свештенички грб некако није примерен њиховом позиву за који би скромност требала да буде једна од највећих врлина а гордост један од највећих грехова. Да манастири и црквене институције, па чак и високе црквене функције као такве, имају своје грбове то ми је у реду али ми за свако свештено лице то не приличи.
Увек се сетим речи које је охридски архиепископ Димитрије Хоматијан упутио нашем Св. Сави, прекоравајући га што ''
повученост од света, на коју се беше заветовао као монах, претвори у светску вреву и хуку. И сасвим се пусти у светске бриге и у светско славољубље, поче ићи на гозбе, поче јахати коње одабране, опремљене и окићене заставама, поче водити многу свиту, поче да се размеће у свечаним поворкама, раскошном и разноврсном пратњом.''
Да ли треба веровати ученом Грку? Мислим да треба. А да ли је он био у праву кад ово замера Сави?
Други податак доноси нам његов биограф Доментијан који каже да Сава ''
презрев овај привидан живот и славу и све сласти земаљске .. и по све дане многим трудовима мучећи тело своје, свагда је јео сух хлеб, и тога помало, и пио је воду у меру, и непрестано жеднећи .. непрестано се мољаше Богу .. и другим многим различним трудовима распињаше тело своје''. Сава је обишао целу Свету Гору, ходајући бос по голом камену, мучећи себе строгим постом и подвигом, чиме је напослетку значајно упропастио здравље.
Е сад, ту имамо очигледан несклад- Сава као светогорски монах, и Сава као игуман студенички и архиепископ. Први- строги испосник, предан подвигу и молитви; други- црквени великодостојник у раскоши и слави свог свештеног чина. Да ли се ту ради о два човека, или о једном истом човеку који је свестан тога да различите улоге диктирају и различита понашања и појаве. Постоје прилике и места кад можемо да покажемо скрушеност и скромност, а постоје прилике и разлози кад морамо да покажемо достојанство.
Слажем се са Симом, непримерено је да неки испосник (који је ''умро за свет'') тежи световној промоцији. А грб се, у неку руку, може сматрати изразом такве жеље. Међутим, личну скромност не треба пројектовати на институцију- било да се ради о манастиру, парохији, епархији, или Цркви у целости. Таква богумилска схватања код нас очигледно још увек налазе плодно тло.
Овде ћу се позвати и на речи једног пријатеља и хералдичара, који је стално указивао на то да грбови пре свега имају васпитну улогу. Без те васпитне и моралне димензије, хералдика је сасвим бесмислена. Колико год да грб (бар на први поглед) представља израз нашег славољубља, он је у суштини наш морални компас, који нас усмерава ка врлини. Иако су грбови настали за савим другачије потребе (и рекло би се да немају везе са Црквом и свештенством), хералдика је врло брзо постала јединствен језик симбола, и зато је тако широко прихваћена. Она је поникла у крилу једне изразито хришћанске културе и погледа на свет, и сва је прожета тим духом. Ако су црквени оци могли да прихвате старогрчку философију, не видим шта је проблем да се прихвате грбови, тим пре што црквена хералдика има своје сопствене обрасце и обележја, различите у односу на световну.
