Српски устанак у Босни 1875 – 1878, "Невесињска пушка"

Порекло становништва > БиХ - Република Српска

<< < (9/12) > >>

Милан Петровић:

--- Цитат: Небојша Октобар 01, 2018, 07:50:29 поподне ---Колико се сећам, то је исечак из књиге Милорада Екмечића: "Устанак у Босни 1875-1878"

https://www.scribd.com/document/373545974/Milorad-Ekme%C4%8Di%C4%87-Ustanak-u-Bosni-1875-1878

--- Крај цитата ---

Хвала лепо

Небојша:

--- Цитат: Милан Петровић Октобар 01, 2018, 07:52:45 поподне ---
Хвала лепо

--- Крај цитата ---

Нема на чему

Небојша:
Споменик Стојану Новаковићу из Крњеуше, учеснику Босанско-херцеговачког устанка

"Овђе почивају у миру Божијем
јуначке кости Стојана Новаковића
четника у бос-херцег. устанку 1875-1878 г.
споменик подигоше синови Ђурађ и Петар"

Romanijski:
НИЗ ХЕРЦЕГОВИНУ

одломак

Ил се Херцег из гробнице дига,
Ил Страхинић са Косова стига,
Или Твртко Котромановићу ?
Није него Пеко Павловићу!
Зарека се књазу на Цетиње,
Да ће отет варош Невесиње,
Раскопати дворе Љубовића,
(И у Борчу кулу Фазлагића)
То је било у прошлом вијеку,
Глас допаде Павловићу Пеку,
Сила турска креће од Билеће,
Сви хајдуци Пека послушаше,
На сигурне коње појахаше.
Узја Пеко претила ћогина,
Страшан као Никац од Ровина,
Поред њега соко сива птица,
На дорату војвода Сочица,
Ко је с десне војводине стране?
То је Аџић Вуле капетане,
И Сердара Гаговића Мира,
Султан нема три таква везира!
Ко је онај алат што му скаче?
Оно ти је Рамовић Новаче,
Познају га и Срби и Турци,
По ханџару и крвавој руци,
А који је оно поред њега?
Под њим кулаш без игђе биљега.
Бритку сабљу ставио на крило,
Оно ти је поп Јововић Мило,
По ођелу и крвавој ћорди,
Не наличе попу но војводи,
Нема крста нити петрахиља,
Него сабљом турке благосиља,
Браду брије док бој љути бије,
Јер му вјера и црква не даду,
Турке сјећи а носити браду.
Ко је онај пјешке на опанке?
Што је многе ојадио мајке,
Вучки иде момачкијем ходом,
А бритком се подрамио ћордом,
У Мостар би стига док залади,
Како му се пјешке не досади?
Коља нема кога Србин држи,
Да се под њим може да одржи,
То је јунак с Крваве Пољане,
Јес Гузина Бошко капетане.

Луче са мраморја
До њега је друга поглавица,
Зиројевић барјактар Јовица,
За заслуге алај барјак доби,
Зиројевић ада други ко би?
Па погледни онога делију,
Који јаше виту бедевију,
Носи главу спрема господара,
Да заштити Продана Рупара!
Поред њега Реметовић Стари,
Што у Стамбол за цара не мари.
Па четири Гатачке војводе,
Има ли их у друге народе?,
Такви људи не рађу се често,
Који могу уздрмати престо,
Зимоњићу и Ковачевићу,
Радовићу и Љубибратићу.
Па погледни онога јунака,
Из Бијеле села из Дробњака,
Три године иде у ајоше,
И Турци му ништа не могоше.
Но одметну сиротињу рају,
Да турцима хараче не дају,
Нема каур браде ни бркова,
Јаше јунак манита мркова,
Златне токе носи на прсима,
Што су биле Секанића Сима,
И џефердар Златанића Авда,
Што је купљен на сред Цариграда,
То је Кекић Јово капетане,
Поред њега Роћен Миловане,
То је љута из присоја гуја,
Посјека је Тановића Муја,
Команданта од Горанска града,
Што је раји дао много јада,
И посјека Станкова Стевана,
На Граховцу пољу од мегдана.
Па погледни сивога сокола,
Командира Шћепановић Шола,
Нема љепше главе црногорске,
Колико је главара и војске,
Кад погибе Шћепан на Пресјеку,
Шћаху Турци да га посијеку,
Њега Шоле унесе на плећи,
Те Сердара недаде посјећи.
Но им нема Орла са планина,
Милисава Станојева сина
Но је оста с толико јунака,
У гомиле мртвијех Турака.
И ено му јуначке гробнице,
На високо брдо Леденице.

Хаџи-Радован Бећировић - Требјешки СТАБЉИКЕ СРПСТВА –

Небојша:
Кога занима ова тематика, може прочитати роман Бранка Новаковића, "Хајдук Тодор"

Прича прати главног јунака, хајдука Тодора Новаковића, кроз бурно време друге половине 19. века у Босанској Крајини. Аутор је на сликовит начин описао буне, устанке и ратове који су били чести у то време (централни догађај је Устанак из 1875. године). На занимљив начин се дотакао и порекла многих крајишких породица. Поред Новаковића, пише о Поповићима, Карановићима, Бурсаћима, Ћулибрцима и др. Говори се о сеобама из Лике, преласцима на Банију (са оне стране Уне), па враћању на стара огњишта, везама са Србијом тога доба, хајдучији, борбама са Турцима из Бихаћа и Цазина, итд.

Као и сваки роман, вероватно и овај садржи дозу "песничке слободе", мада се чини да се аутор највише ослањао на радове Милана Карановића (када је порекло породица у питању) и предања старијих мештана.

Из ове књиге сам сазнао да је мајка хајдука Пеције Поповића била од Новаковића (Никољдан) из Бушевића (Илинка Новаковић).

Љубо Михић (Козара: природа, човјек, историја) пише да је и она прилично утицала да Пеција постане такав јунак:

Хајдук Петар Пеција Поповић

Навигација