Сунце, како објашњаваш присуство идола бога Велеса у Кијеву у 10. веку, пре христијанизације Руса, тј. како то доводиш у везу са хришћанским светитељем? Такође, како објашњаваш то да су се кијевски изасланици приликом склапања уговора са Византинцима 907. године заклињали именима Перуна и Велеса, ако је Велес само некакав преображени хришћански светитељ кога су "измислили" каснији етнолози?
https://en.wikipedia.org/wiki/Rus%27%E2%80%93Byzantine_Treaty_(907)
иже молѧть подъ ѡвиномъ. и ѡгневи. и виламъ и мокоши (і) симу. (і) руглу и перуну и волосу скотью б҃у. (і) роду и рожаницамъ (=—ѣ) и всѣмх тѣмъ иже суть имъ (=тѣмъ) подобии се же оучение намъ вписасѧ конець вѣкъ
Впервых постави начальнейшаго кумира, именем Перуна, бога грому, молнии и облаков дождевных на пригорку высоком над Боричовым потоком по подобию человеческу…
Вторый идол бысть Волос, бог скотов.
— Выдержки из Киевского Синопсиса, О идолѣхъ Владимировыхъ
Синопсис је писан 1679. Како он може служити поузданим извором о идолопоклонству 10-ога века?
Кривошеев пише у "Религия восточных славян...", да у «Житие Владимира» пише, да је идол "Волос" био свржен у 988. год.: «А
Волоса идола… веле в Почайну реку воврещи». Но читајући Житије Владимира
( види овдје
http://lib.pushkinskijdom.ru/Default.aspx?tabid=10126#_edn40 ) не најдох такога помена, но само ово:
Святыя церкви зижемыи и презвитеры поставляемы. И сице помолися и повелѣ святыя церкви воздвизати повсюду, во градѣх же и весех, и честныя монастыри составляти, идолския же храмы истребляти и под тѣх вчиневати областию. На холмѣ же, идѣже стоял кумир Перун и прочии дѣмонстии кумири, и ту постави церковь святаго Василия;[40] такоже и по всѣм градовом и весем воздвизахуся церкви
Из овога је јасно, да је култ св. Власија унишао у русски народ још при кршћењу Кијева, разумије се посредством књига и учитеља из Бугарске.
У народу је заштитник стоке, Влас постао скотји бог, Волос. Народни обичаји везани за обога светца, доцније су тумачени као идолопоклонство и
у позднијим црквеним записима приписани Владимиру.
Друго!
Л. Нидерле, А. Л. Погодин, В. Й. Мансикка, М. Фасмер и Л. С. Клейн
отделяют Велеса от Волоса. По мнению Г. Ловмянского, «Велес, скорее всего, был русским демоном, не имеющим ничего общего, кроме некой схожести в имени, со
скотьим богом Волосом»
Стога, покровитељ животиња, Волос није ништа друго него одраз светца Власија. Назвање, улога, место где је црква св. Василија, поминање "Волоса, скотија бога" тек у књигама позднога Средњевековља указују на узајамну повезаност. Требало би бити довољно јасно, да није култ о св. Власију настао од некојега Волоса, јер је исти култ знан ван словенске екумене.
Шта више, већ у XI веку у брестенној грамоти (№ 914) која има црквени садржај у списку светаца спомиње се
Волос.
Но узмемо ли, макар само теоретски и ради мозгања, да је у источних Словена постојао некоји кумир Волос, онда би исти у јужних Словена морао се називати "Влас".
Како год да окренеш, није могао у јужних Словена бити никакав Волос.
ВелесБудући свестни овога, одређени митолози инсистирали су да је искони назив заправо Велес.
Проблеми:
1. Како се је Велес могло превратити у Волос?
2. Реч Велес уобће се не уклапа у фонетички систем словенских језика. У прасловенским коренима ликвиди л/р нису могли бити обкољени двама једнакима самогласницима, нарочито не с "е". А казати да је корен само вел- а да је -ес тобоже неки суффикс, такођер је бессмислица, јер таква суффикса нема у целом словенском свету.
Одкуда Велес?
Идолу којега зову баш
велес поклањаше се, по "Житие Авраамия Ростовского" из XV в.,
чудски крај. У језику Чуди "демон" се зове
јелс. Ово најверојатније представља одраз латгалско-чудских предсловенских односа, јер Чуди зову хероја који убија демоне Перја а демоне јелс, велс, верс и сл. док у Латгала Перкун убива
веле, немирне демонске душе. У Словена је јасна паралела св. Илија који пушком убива ђавле, вампире. Но реч истога корена у Словена је "вила".
Да сва прича буде још јаднија, будућу да се није имало чим подкрепити "the making of Veles" посегнуло се је за кривотворством и стварањем познате Књиге Велеса, најјаднијом кривотворином, коју је славистика видела. Такођер је на основу србскога епскога стила и русских билина склепано "Слово о полку Игореве", морам похвалити, веома успешно и добрим познаватељем лингвистике, за разлику од Књиге Велеса.
Велес није производ словенске народне митологије.
Не тврдим, да није било вере у вучијега пастира, љешега духа, шумских вила; но само тврдим, да:
1) назвање Велес није словенско
2) култ Волоса није ништа друго него култ св. Власа