Дошла је нека јединица британске војске да га „ослободи“, што је он нерадо прихватио. Одведен је у неки камп за ратне заробљенике негде у Швајцарској. Ту је било мноштво ослобођеника из целе Југославије, прикупљених из свих логора, кампова, фабрика и домаћинстава Немачке.
Пред њих су изишле три делегације: неки британски официри, представници краљевске владе Југославије и група официра НОВЈ. Британци су одржали уводни говор, а онда су две наше супротстављене стране одржале свака свој манифест. Монархисти су позвали војнике да се никако не враћају у Југославију, где их чека црвена пошаст. Комунисти су их, опет, позивали да се врате својим породицама и да учествују у обнови разрушене Отачбине.
После говоранције, британски официр позва окупљене да се раздвоје лево и десно, на оне које желе да се врате у Југославију и оне које ће повести у Уједињено Краљевство, па даље ко зна куд.
Према причи коју сам чуо, наши људи кренуше да се одељују, сви збуњени и забринути, али морала се донети тренутна одлука. Гурали су се, сударали, било је и размирица и међусобица, чуло се „где ћеш, брате“, „зашто тамо“, „издајниче“ итсл. Каже да су неки чак повадили ножеве једни на друге... Типично за нас...
Како год, кад су се страсти стишале, људи се раздвојише на две скупине – оне који се враћају дома и оне који иду у непознато. На средини је остао само један човек, овај наш јунак, дед мог кума. Британски официр га љутито упита зашто се није сврстао у неки од табора, на шта овај одговори да хоће у Баварску код своје „газдарице“.
С обзиром да таква опција није била предвиђена, њега натераше да се одмах изјасни где ће, лево или десно, и на крају пресуди оно дете које је имао у родном селу, те он изабра да се врати у Србију...