Аутор Тема: Стари занати и занимања  (Прочитано 23222 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #80 послато: Фебруар 23, 2017, 11:54:34 пре подне »
                                                                                                                              СЛАДОЛЕЏИЈА

   Кажу да су сладолед први правили Кинези, још у трећем миленијуму пре нове ере. Била је то нека мешавина од снега и воћа, која је лети чувана у хладним јамама, обложеним снегом. После је тај „рецепт“ у 13. веку у Италију пренео Марко Поло, а у средњем веку су Арапи преко Сицилије, пренели рецепт за млечни сладолед у Европу. Ето, одвајкада су се људи сладили и на летњим жегама расхлађивали сладоледом. Кад се у Србији први пут почео правити сладолед, није забележено, али се зна да је ова посластица освојила свет тек кад након проналаска фрижидера.
   И у мом родном Александрову, су постојале две посластичарнице и то још у оно време док у селу није било струје. Значи, ни фрижидера. Па, како се онда на летњим високим температурма могао одржати у таквом стању, да се не истопи? Зиме су тада биле много оштрије, снег дубок. У селу је било доста артерских бунара и пошто је вода из њих стално цурила, одвођена је до оближњих јамура које су настале копањем земље за градњу кућа, за набој или за черпић. У тим овећим барама се зими стварао дебео лед. Баш тада, на јаком мразу, су посластичари плаћали људе да им секирама одбијају читаве табле леда и товаре их на запрежна кола. Сиротиње је било увек. Одвозили су их до раније припремљених трапова, који су били обложени сламом и после прекривени дебелим слојем земље. Ту је постојао само један добро ушушкан отвор и кроз њега су се зими уносиле те табле са ледом, а лети износиле мање количине које ће бити као неке претече фрижидера.                                           
   Сладолеџије су најчешће били Горанци или Македонци. Они су свој производ са укусом ваниле, чоколаде, јагоде или неког другог воћа, током летњих месеци нудили на корзоу, по вашарима, испред биоскопа и школа, али и по улицама. Свежина сладоледа је одржавана помоћу металне канте која је била смештена дубоко у дрвеном оквиру и обложена ледом. Изнад ње се налазила  посуда са сладоледом. Свој долазак су најаваљивали неким јачим звонцетом и тако мамили децу која су већ навикла на његов звук. Мали је број баба, деда и можда понеког родитеља, који су могли одолети притиску деце да купе сладолед, кад је, тако рећи, већ на прагу куће. Док су гурали дрвена колица са два точка, из свег грла викали:                             
   „Слааадолееед, сладооолееед“, али то им није било ни потребно, јер се иза их кретала група босоноге дечурлије и галамџија. Сладолеџије су биле обучене у бело, са кецељом и белом капом. Тако су они обилазили све улице и застајкивали на сваком рогљу, а маса се одмах окупљала око њих. Е, онда је могла кугла сладоледа у корнету да се купи и за неколико пара, а ко их није имао, доносио би сладолеџији јаја. Једно јаје, једна кугла сладоледа. Пошто су им родитељи у то време обично били на својим њивама, била је то прилика да им деца за тили час обиђу и опељеше све кокошињце и гнезда. И била су задовољна и деца, а и сладолеџије јер су дошли до нешто пара, али и јаја за неки будући сладолед или колач. Једино су мајке биле на штети, пошто су на пијац износиле мање јаја.
   Сладолеџије са колицима опстале су све тамо, негде до седамдесетих година прошлог века, па нестале. Звук звонца који је најављивао долазак сладолеџије, давно је већ заборављен. Иако сада има и фрижидера и расхладних витрина, а многих врста и произвођача сладоледа, па и у домаћој радиности, многи се и данас куну да је сладолед много лепши када га прво „чујеш“, па видиш, а тек на крају смажеш.
                   
                                                                                                                                                                                                                                                   Аутор: Војислав Ананић                      


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #81 послато: Фебруар 24, 2017, 04:31:53 пре подне »
                                                                                                                            ЦВЕЋАР  И  КАЛЕМАР

   У Сенти је некада било више квалификованих цвећара и баштована. Од тога су живели и своје породице издржавали. Један од њих је био и чувени Пал Г. Нисам га видео већ одавно. Надам се да онако тих и ненаметљив, још ужива у своме рукосаду. Многи суграђани га знају само са вашара или пијаца и ни не знају за његову цвећарницу која се налазила у некако завученом крају Сенте, у насељу „Колонија“.  У три повећа стакленика, овде се у свако доба године могло наићи на богат избор украсног цвећа у саксијама, резаног цвећа за вазе и цвећа за вртове.
   У тим стакленицима које је ради бољег регулисања температуре и влажности ваздуха допола укопао у земљу, а споља обложио урамљеним стакленим плочама, било је цвећа које би задовољило и оне са најистанчанијим жељама. Помињао је тада мени непознате некакве цинералије, цикламе, кале, крокусе, примуле, аспарагусе, па онда зумбуле, тулипане, мушкатле и још много тога. Све је то ишло некада „као алва“, поготово за 8. март или за обележавање неког другог празника, па по потреби и за гробље. Што се тиче резаног цвећа за вазе, код њега су се увек могли наћи каранфили, лале и остало сезонско цвеће. За све оне који воле цвеће и уживају у лепом амбијенту свога стана и баштенског врта, Пали-бачи је стално био спреман да пружи стручан савет око неге и узгоја појединих врста.
   Имао је Пал и свој расадник ружа, четинара и украсног шибља тамо негде иза потеза „Крстак“, на песковитој земљи, где је вечито било некога од његових радника. Тамо су они плевили, окопавали и заштићавали тек посађене младе саднице. Само је ружа имао преко двадесет сорти. Имао је и једну сорту шарено браонкасте боје, коју други нису имали, а он ју је највише волео. А код ружа највише посла, али лепа и зарада. Но, на њу се морало чекати обично три године. Зато су сваке године обнављали парцеле. Једне године се сејало семе дивље руже, друге се калемило хибридним пупољцима, треће се ископавало и продавало. Често и у земљу цвећа, у Холандију. Најтеже и најнапорније око рада са ружама, је било у јулу месецу, кад се обављало калемљење. Сунце одозго упржило, а доле радници рашире даску, клече и калеме изникле дивље руже. Није баш лако ни ујесен када се ваде и пакују у снопиће за продају.
         У расаднику поред је имао и тек посађене јеле, тује, брезе, жалосне врбе и остало украсно шибље и остали дендролошки материјал, а ту су се могле видети и окалемљене воћне саднице сортних врста крушке, кајсије, јабуке, шљиве, и богтепитај каквих још све других наших домаћих аутохтоних врста и сорти. Од таквих сорти је било само код њега крушака нарцика, караманки, лубеничарки, јарабисми, затим јабука будимки, тетовки, кожара, циганчица, шљива пожегача, домаћих ранки, колачара, ринглова... Неко од купаца је тражио једногодишње, а неко двогодишње саднице. Наравно, ради чистоте сорти а и због провере њиховог здравственог стања, да нису можда заражене неким вирусом, морао је да сарађује и са Институтом за воћарство из Новог Сада.
   Говорио је још онда да се цвећарством и баштованством бавио педесетак година. Љубав према овом послу је наследио од свога оца, а и син му се тиме бавио, тако да је то постало традиција породице. У свом дугогодишњем раду са украсним цвећем и дрвенастим биљкама стекао је богато искуство и доста знања. Јесте да је то исплативо, али је проблем увек био у томе што се најпре новац морао улагати и у објекте, и у обраду, и у саму производњу, и у раднике. Сам човек то све не може да постигне.
   Многима је улепшао живот, многе руже и воћке које је он калемио, данас су пустиле дубоко своје корене и дају обилате цветове и плодове. Ко зна да ли је још у животу. Ако и није, за собом је оставиио неки траг и сећање на његову смиреност, доброту и спремност да другима помогне.

                                                                                                                                                                                                                                              Аутор:  Војислав  Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #82 послато: Фебруар 24, 2017, 04:36:46 пре подне »
                                                                                              ЗАЉУБЉЕНИК  У  ОПТИКУ (редак хоби)

        Отокар К. из Сенте је био тих човек. Господин старе школе. Има већ тридесетак година да ми се указала част да га упознам. Још онда је био адвокат у пензији, и онако, из хобија, бавио се астрономијом око четрдесет година.
   Пошто су инструменти увек били скупи, најпре је морао да савлада оптику, како би се сам дао на посао око израде телескопа. Ту човек заиста мора поседовати и знање и вештину. Прво је направио алат и конструисао машину за израду оптичких елемената за будући телескоп. Потом је проучио и машинске науке да би конструисао механички део телескопа.
   „Тако сам пре тридесет (сада пре шездесет) година направио телескоп система 'њутн', чији је објектив у облику конкавног огледала пречника 130 mm, са фокусом од 1.500 mm. Тај мој телескоп је увеличавао седамдесет пет пута, пошто се користим окулатором од 20 mm“, говорио је чика Отокар.
   Имао је још једно немонтирано конкавно огледало пречника 300 mm, с фокусом од 1.500 mm, које је намеравао да угради у нови телескоп „касегрен“.  Тај телескоп је требало да има веће видно поље. Овај заљубљеник у астрономију намеравао је да изради још један јачи телескоп са огледалом, ако га, како је причао, здравље још послужи. Ни данас не знам да ли му се жеља остварила.
   Кад је било лепо време, Отокар је најчешће посматрао Месец, јер му је био најинтересантнији. Имао је намеру да у Сенти оснује астрономско друштво у ком би он имао сараднике, јер један човек није могао да обави сва посматрања. Васиона је бескрајна и више људи би више и уочило па би се више и сазнало. Говорио је да морају да се удруже сви астрономи аматери.
   Поседовао је и читав мали музеј апарата и фото - објектива. Неки су били и с краја 19. века. Сигурно да је један од најстаријих фото – аматера у граду, јер се фотографијом бавио још од 1926. године. Ради проучавања фото – оптике и фотографије, сакупио је преко двадесет фото – апарата разних типова и призвођача, а имао је и осамнаест објектива. Међу апаратима, најстарији му је био „лагор“, с краја претпрошлог века. То је био апарат с плочом 9 x 12 cm, а његов објектив је био састављен од шест чланака. На другом месту по старини, био је већ 'историјски' „фоигтлендер“ са двоструким извлачењем.
   Из 1920. године, имао је „цајс – икон“ и „нолсифлекс“ из 1925. Сви љубитељи фотографије добро су знали шта он поседује. Имао је и “лајку II“ из 1933. године са објективом „елмар“, а и „лајку III“ са „сумитар“ објективом. Говорио је да му је то за оно време, био најбољи апарат. Поред ових, имао је и неколико апарата „фед“, „зорки“, „зенит“, „пентакон“, „практика“ и више „јашика“, а и две камере. Имао је и доста вредних објектива, а међу њима истиче онај са ширкоугаоним фокусом од 20 mm. Међу телеобјективима, најстарији су му „перископ“ и „апланат“ из претпрошлог века.
   Не знам где су завршили сви ти вредни експонати. Надам се да су дошли у праве руке, а не неким шарлатанима и пробисветима. Ово је само један кратак запис о старом господину и заљубљенику у оптику и астрономију.

                                                                                                                                                                                                                                       Аутор: Војислав  Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #83 послато: Фебруар 24, 2017, 04:45:30 пре подне »
                                                                                                                ДРВОДЕЉА и РЕЗБАР

   Резбарство није само хоби него и уметност. Више од педесет година Милан Т. из Сенте, бави се резбарством. И данас овај осамдесетогодишњак не оставља своју стару љубав. Човек се, просто, заљуби у тај посао, он га и нагони да измишља све новије и лепше шаре и украсе у дрвету. Битно је само да човек почне са радом. Онда га то касније носи. Посао сам од себе испливава, радиш док те води неки унутрашњи зов, не обраћаш пажњу на време. Кроз ту тајну везу са дрветом овај Сенћанин својим делом угађа и оку и души. 
        А и у родном његовом крају, многи људи су били вични у раду са дрветом. Није битно да ли је то било обично дрводељство, столарија, тесарски рад, дуборез. Родом је из Лике, а животна судбина га је, ето, довела до Сенте. Имао је родбину, у околном селу Велебит, и тако ту и остао. Као и многи, оставио је и свој крај и кућу, и дао се у бежанију. Морала се спасавати глава свих његових укућана. Кад је овде стигао, иако је пунио већ шездесету, морало се нешто радити и од нечега чељад прихрањивати. Одмах се дао на свој стари посао. Увидевши сву вредност и лепоту његовог рада, све чешће су се јављале нове муштерије и купци. Обично су то били људи који су иселили ко зна где, а њих су ти предмети и подсећали на завичај. Били су задовољни и они, а и Милан. Милан је успевао да у дрво урезбари и забележи свет завичаја, земљаке, њихове портрете и свакодневне послове. Алат и склоност према столарији су се код њих преносили с колена на колено. У породици му били све сами колари, тишљери, бачвари.
   „Олуја“ га је донела у Сенту да покаже како је српска шара још увек сачувана и готово иста и у његовој Лици, и у Босни, и у Далмацији, и у Црној Гори, и у Шумадији и Војводини. Наравно, у сваком крају постоје неке специфичности или у самим шарама, или у нијансама боја, а понекад и у облику који су карактеристични само за тај предео. Треба рецимо, погледати само црногорску и личку капу и увидети колико су сличне, но, и различите, са украсним ресама или без њих, са грбом или без њега. Једино је заједничка она црна калота као симбол и жал за пропалим српским царством на Косову.
   Материјал и алат углавном набављају у Сенти, али га поручују и из иностранства, нарочито из Немачке. Још кад из Тисе рибари извуку неки црни фосилни трупац, чији је састав тврђи од било ког дрвета, ето Милану и посла и радости. У овом раду, свака и најмања грешка, уништавала је дело јер се ништа после није могло додавати и исправљати као код глине или у вајарству. Био је самоук, али је пред собом увек имао неку визију и веру у успех. У скицама и цртежима који су пред чика Миланом, само се он може снаћи. Обичном лаику изгледа нестварно да ће из тих црта и кривуља нићи дрвени украси. Углавном је израђивао украсне предмете, гусле, крстове, иконе, чак и делове иконостаса, али и употребне предмете украшене богатом урезаном орнаментиком. Било је ту и столица, троножаца, разних шкриња, преслица и вретена, дрвених кашика и свирала попут дипли. Он је вечито настављао да теше, дуби, урезује и шара у дрвету које му често доносе и земљаци из завичаја.
   До сада је више пута излагао неке своје ситније радове на изложбама у Темерину, Бачкој Тополи, Сенти, Ади, Бачком Петровом Селу... У конкуренцији од преко пет стотина излагача, успео је да добије више значајних признања. Као најважније, издваја диплому и бронзану медаљу које је освојио на изложбама ручних рдова.
   „Кад човек нешто ради с љубављу, онда заборавља на болести и свакодневне проблеме. Рад оплемењује и опоравља човека“, наглашава чика Милан.
        Мило му што је нешто од свог умећа и знања успео да пренесе и на унука, његовог имењака. Тако и он поред својих школских обавеза, често проводи време у радионици дружећи се са дедом и помажући му и резбарењу. Пружи деда неки динар и њему, којем, као и сваком момку, пара увек добро дође. Нада се да ће активирати још више скривени таленат у себи и тиме обогатити свој живот, а и улепшати околину.

                                                                                                                                                                                                                                             Аутор: Војислав  Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #84 послато: Фебруар 24, 2017, 05:41:08 пре подне »
                                                                                                     ДРУЖЕЊЕ  С  ЛЕПОТАНИМА (редак хоби)

   Радомир С. из Сенте узгаја око педесет врста птица различитих врста. Најлепше су у пролеће и у лето, када настаје период удварања и шепурења мужјака.
   Доласком лета, живнуле су и птице у Радомировим волијерима јер је то време за парење, када се код њих појави онај природни инстинкт за одржање врсте. Међутим и птице су осетљиве на ове нагле промене времена. При наиласку хладнијег таласа, прекидају са ношеењем јаја, што негативно утиче на формирање здравог легла.
   Радомир већ има близу осамдесет година, а са птицама другује још од 1947. године. Тренутно има шест паунова, међу њима пар белих. Кад уочи кише почну да се оглашавају својим крицима, километрима се чују. Има и четрдерсет фазана. Од тога, пет фазана припадају  црно – златној врсти, двадесет их је златних, пет платинастих, четири сребрна, шест седластих и два дијамантска. Морају им се обезбедити специјални наткривени волијери, како не би некуда одлетели, али и да не би били мета разних грабљивица, лисица и творова поготово. Мужјаци фазана се, зависно од врсте, у време парења оглашавају гласним крицима и то већ од четири сата ујутро. То понекад може и да доведе до заваде са комшијама.
   То је скуп хоби, који захтева пуно љубави и стрпљења, као и добро познавање сваке врсте. По Радомировим речима, човек се уз птице одмара, а за то задовољство не жали издатке око њиховог издржавања. Успео је да набави и већ неке готово истребљене  и ретке птице, које су и заштићене законом, као што су дропља и тетреб. Дропља је најтежа птица летачица. Мужјаци могу достићи и до петнаестак килограма тежине, а могу бити дуги и до метра. И распон крила им је позамашан, па може досегнути и преко два метра. Има доста шаролико перје, жућкасто смеђе горе, бело доле, а врат и глава су му сиви. Женке су по обичју, нешто ситније. За дропљу се није толико намучио. Нашао му неки пријатељ из Мокрина легло па их дао да покуша да одгаји младе. Остало му их само неколико иако су навикле на живот на овом терену.
       Но, код тетреба је био тежи случај. Он обично живи у другом ареалу, у високим планинама и у четинарским шумама. Посебно занимљив је украс његовог тела и реп, којим се дичи и показује га у својим „свадбеним играма“. И он може да буде дуг ту око једног метра, а тежак и до осам килограма. Знатно је снажнији и кочопернији од женке, а око очију му је црвена месната ружа. Парење им почиње у априлу и траје двадесетак дана. У том периоду, мужјаци се беспоштедно боре да освоје пажњу женке. Тада, већ раном зором почиње своју „свадбену песму“ којом исказује свој љубавни занос. Док тако пева, он издужи врат и помера га нагоре и надоле, нит шта види, нит шта чује. Те тренутке користе ловци, приближавају му се и хватају га. Тако га је и Радомир набавио од пријатеља са Голије, са којим размењује птице.
       Уствари, он се заносио том идејом да покуша некако да спари женку дропље са тим мужјаком тетребом, не би ли од њих добио неко укрштено легло, али му то није успевало. Нити је тетреб био заљубљен, нити је заносно певао, а ни женка дропље за њега није показивала никакво интересовање. Све и да су хтели, нису имали онај осећај природе око себе. Само су онако шћућурени стајали свако у посебном углу и туговали. Тако је тетреба при следећој размени вратио пријатељу, да тамо опет нађе своју љубав, да јој пева, шепури се око ње, да буде пијан од љубави.  А дропље је пустио у природу, где им је и место. У овим крајевима и живе, мада их је све мање.
   Сваке године посећује Сајам украсне живине и ситнијих животиња у Сомбору. Ту се сусреће са старим пријатељима, ту размењују искуства, ту често и купи понешто што му се допадне, а то нема у својим волијерима.
   „Лети, после легла и ојачања младих из мојих јата, продајем их и то само оним особама које воле птице“, каже Радомир. Наравно да и цена зависи од тога да ли су већ добили карактеристичну боју, а и од величине и старости. На тржиште их не износи због страха од заразе.

                                                                                                                                                                                                                                     Аутор: Војислав  Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #85 послато: Фебруар 25, 2017, 08:56:58 пре подне »
                                                                                                            О Џ А Ч А Р   И   П Л Е Т А Р

          Павла оџачара сви у граду добро знају. Ако ни због чег другог, а оно због тога, што се, кад га сретну, за дугме ухвате. Кажу, да то доноси срећу, бар за тај дан. Још уколико успеју да му и длаку из жичане четке извуку, срећа је „сигурна“. А наши људи сујеверни! Да ли је то баш тако, ко ће га знати. Тек легенда о оџачарима и срећи, остала. Питали многи и Павла за то, а он одговарао да је нешто о томе читао, још док је занат учио. Вели, да је писало како су рудари данима, без успеха да пронађу злато, копали и ударали својим крамповима, кад је испред копа наишао однекуд оџачар, а неки од рудара му рекао:
          „Ево човека који зарађује црни хлеб као и ми!“
          По одласку оџачара, први који је крампом у откоп ударио, пронашао је злато. Да ли је то истина, ко зна, али од тада се верује да гарави оџачари доносе срећу. И људи настављају да се и даље за дугме хватају, при сваком сусрету са њима.
          „Гарави јесмо, али да срећу носимо, онда би је прво себи дали и не бисмо радили овај посао, већ неки лакши и господскији“, знао је да одговори Павле. Али је, прича даље Павле, овај посао много заволео. Јест да се вере по туђим таванима и крововима, но, на једном месту током читавог радног времена, не би могао да седи. Овако је увек негде напољу, сусреће људе и са њима се дружи, збија шале, понекад га и пивом часте. Наиђе почесто и на саму газдарицу! И док јој муж вредно ради на свом радном месту, и Павле се „здушно да на посао“. Усрећује домаћицу.
          Данас је правих оџачара све мање, мада немају сви централно грејање у својим кућама. Народ навикао да запостави чишћење димњака, иако се они морају очистити од смоле и чађи бар једном годишње. Иначе, зна и ватра да суне, и ето невоље. Тако је и ово занимање, као и многа друга, данас у изумирању. Интересовања младих, ниодкуда. У овом послу, кад се не пази довољно, вребају и многе опасности. Да се падне с крова, сачувај Боже! А док чисте нечији димњак, постоји и могућност да се отрују од честица гарежа и чађи, па и од самог мириса. Зато и стављају мараме преко носа и уста, а морају, као и рудари, сваког дана да пију млеко.
          Чињеница је да се из многих димњака све ређе вијори дим, и да Павле сваким даном има све мање посла. Зато он, кад год је слободан у својој кући ради и други посао. Плете корпе, кошарице, па и папуче од врбовог прућа, рогоза, кукурузне љуштике, сламе. Само од чишћења димњака, више се не може живети.
          И поред предмета од најсавременијих материјала, још има људи који траже топлину и мирис оних старих времена, када се правило све од чистих природних и увек доступних материја. У Банату се некад плела и обућа од рогоза и љуштике, као и многи украсни предмети, а корпе од врбовог прућа су биле у сваком домаћинству. Тако је Павле кроз игру и смиреност у својој души, зарађивао још неки динар.
          Од материјала за нови хоби, најчешће користи огуљену или неогуљену врбу. Понеко окреше врбове гране док је још лишће на њима, а неко у јесен, када  остану без лишћа. Тада се приступа сортирању по величини и дебљини гранчица, све се везује у снопове и припрема за кување, које траје и по шест сати. Онда се пруће охлади, згули му се кора, осуши. Касније кад се ради плетење, суво пруће се намочи у хладну воду, како би му се вратила природна еластичност за плетење. Понекад гранчице Павле мора и чешће мочити, или сунђером квасити, кад дуже времена  ради неки предмет.
          Постоји више врста врба, које служе за плетење. Најквалитетнија је она црвенкасте боје, а има их и жућкастих  и зелених. Бело врбово шибље се добија тако што се реже пре сазревања, обично у лето. А није свеједно ни са каквог је земљишта врбово пруће узето, јер тврдо тло даје и тврђе дрво, које се теже плете. Понекад се, нпр. код плетења стаклених ракијских балона, врбово пруће цепа по дужини, а може се, ради лепшег изгледа, и лакирати. Код сваког плетења је врло важно да се гранчице сабијају неким тврдим предметом, да се касније не би под теретом разилазиле. На крају се обрежу гранчице које штрче и направе се дршке.
          Павле казује да је и овај посао опасан, поготово кад се не пази довољно. Оно, не може се повредити као кад би као оџачар пао с крова, али може озледити и себе и друге дугим врбовим гранчицама или док барата ножем. Нарочито мора чувати лице и руке, јер и те танушне гранчице могу бити опасне.
          Готове производе, супруга му износи и продаје по пијацама и вашарима. Он каже да  тамо неће. Довољно је и што их је направио. Нек и она нешто заради.

                                                                                                                                                                                                                                              Аутор: Војислав Ананић

           


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #86 послато: Фебруар 25, 2017, 09:01:33 пре подне »
                                                                                                      Г Р Н Ч А Р     И    Т К А Љ А

          Још до пре двадесетак година, постојао је и у Сенти грнчар. Док није било пластелина, ђаци код њега куповали глину за своје потребе. У ствари, где год је било  глине, било је и циглана и грнчара. А грнчарски занат је код наших предака, постојао откад су знали за себе. И данас, и поред све веће експанзије пластичних и тефлонских судова, грнчарство опстаје. Мајстор Ендре К. каже да би и сада одабрао тај занат, а срећан је да ће га и син наследити у томе.
          Некада се од овог заната добро зарађивало и пристојно живело. А сваки мајстор је љубоморно чувао све финесе грнчарије и није их преносио на све ученике. Данас сво посуђе израђује индустрија, машине, а не човек. Не тако давно, у глиненим посудама се не само јело спремало, него се у тестијама, крчазима и кондирима вода носила и чувала. У последње време, многи схватају да су пластика и тефлон штетни за здравље и враћају се традиционалним глиненим посудама.
          Проблем је у троме што омладина као и увек, жури, хтели би да зараде све сада и одмах, а у овом занату се мора сваког дана радити и више него у предузећу. Ендре говори да се набављена глина мора најпре обликовати и осушити, а касније се пече у пећи и то два пута по цео дан и ноћ. Док није било специјалних пећи, израђени предмети пекли се поред жара дрвених трупаца на температури од око 900 степени целзијусових.
           Посуде се израђују понекад и од мешавине глине и камена, који се ваде из земље и испод пет метара дубине. Све посуде се од памтивека израђују сасвим ручно,  на точку. Те посуде су без додатка икаквих хемикалија, док се код неких грнчарија додаје и глеђ од којекаквих фарби и лакова. Глеђосаним предметима се додају и стилизоване шаре и орнаменти. То већ није толико здраво.
И данас многи гурмани и љубитељи здраве исхране, причају да нема укуснијих јела од оних која су спремљена у глиненом посуђу. Најбољи кувари елитних ресторана и хотела, за печење јагњета нпр. све више користе сач, а из глинених посуда су најукуснији купус, пасуљ и друга јела.
 За кувана јела, каже Ендре, у посуду се наспе врућа вода и док не проври кува на максималној температури, а после се, док се не скува скроз, температура смањи. Храна за печење, ставља се у хладну воду, а за припрему добре погаче, празан суд са поклопцем се најпре загреје да буде топао, али не и да пече, па се тек онда стави припремљено тесто и поклопи док не буде готово.
          По те већ заборављене предмете од глине, Ендреа су купци, који су се у Сенти нашли, знали да буде и у сред ноћи. Сем што их је у кући продавао, износио их је и по околним вашарима, а муштеријама је био у стању и по сат времена да прича како се које јело спрема. Тако су били задовољени и купци, а и он се није жалиио на зараду.
          Ендре је служио војни рок у Сомбору. Ни сам се не сећа како, али тамо је упознао своју будућу супругу Милку, кршну и наочиту Личанку. Она је била код брата у посети, и на први поглед су се заљубили. Њени родитељи су из Лике доселили у Пригревицу код Апатина још тамо после 2. светског рата, и из старог краја, са собом понели само оно најпотребније. Касније су успели да понесу и старински разбој, а бака јој је у руци увек имала преслицу на којој је прела вуну за штрикање чарапа, шалова, прслука, џемпера... Све су то касније носили бојаџији на фарбање.     
          Чим се за Ендреа удала, са собом је међу осталим стварима, у мираз донела и староставни разбој. На њему је и мајка јој, још у Лици ткала и постељину, и подлоге за лички покривач биљац, и платно за кошуље и столњаке које су после украшавали ручним везом.
          Ето тако. Док се Ендре бавио грнчаријом, Милка је на своме разбоју ткала предивне ћилиме и стазе за поједине просторије у домаћинству. Ендре јој касније мало иновирао тај њен разбој и Милка богами почела да се ткањем навелико бави. Припремила је и сину свом и кћери шта ће понети кад из куће оду, а све оно што јој је било вишак, односила је у Нови Сад у једну специјализовану продавницу домаће радиности. Тамо, као да су једва чекали да до тако нечега дођу, а муштерије им унапред поручивале шта да им вредна Милка изатка и извезе.
          Као што и бива код младих, здравих и вредних људи, Ендре и Милка своју стару кућу доградише и прилагодише новим потребама, а сину саградише нову кућу. Ћерки су помогли код реновирања куће зетове баке и тако су свима решили стамбено питање. И деца су им била вредна. Та, неће ивер даље од кладе, казивао је одувек наш народ. Само, Боже здравља, мира и љубави! Биће и свега осталог што је потребно за живот.
          Бар су тако мислили. Али, дошла нека нова луда времена. Породица се растурила по белом свету. Сада, као да су опет на почетку. И, као да су бриге веће. Стасавају и унучад, и од сина и од ћерке. Њиховог умилног гласа и миловања се највише ужелели.
         А Ендреа и Милку сустижу и године, а са њима и болести.

                                                                                                                                                                                                                                           Аутор: Војислав Ананић


       


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #87 послато: Фебруар 25, 2017, 09:06:03 пре подне »
                                                                                          И    П Е Р Ј А Р    И    Џ А М Б А С

          Стојан перјар је имао око седамдесет година. Презиме му није знао нико у селу, и сви су га познавали под наведеним именом. Није се знало ни одакле је доселио у село А. Био је „гараган“, Циганин и „намазан свим бојама“. Да закине свакоме, то му је било у крви. Живео је са својом женом, баба Персом.
          Синови Чеда и Александар, по ромским обичајима, рано се оженили и одвојили. Деца њихова, бавила се музиком. Та, нема тог Циганина да у тамбуру ударати не зна! А и да запева, да друштво „дигне“ и да свачију душу развесели. Обично их позивали кад је у селу неки алдумаш, свиње кад се кољу. Диснатори кад су, и кад се најбољи паприкаш спрема. Кад се те вечери, и по пола свиње појело, а богами, кад се ни домаћин није снебивао да изнесе најбољу ракију и вино. Пива је тада слабо било. Само у бирцузима сеоским.
          Живели су у малим потлеушама од набоја и блата, са склемпаним  старим прозорима и вратима из ко зна чијих кућа, кроз које је ветар сасвим слободно продухавао јер им окна нису била застакљена. Што је још горе, из тих прозорских окана се скоро редовно вијугао дим из просторијице – две, пошто куће нису имале димњак, или је он слабо „вукао“. А ложили су увек неко мокро грање, које су сакупљали по околини.
         Између осталих, Стојан је имао две делатности којима се од детињства бавио, и од којих је живео. Откупљивао је перје и био сеоски „цензор“ (накупац), обично код препродаје коња који су свим Циганима у „срцу“. У то време је свако сеоско домаћинство у свом дворишту имало и јато белих гусака. Домаћице су им чупале перје неколико пута годишње, а најквалитетније је било оно прво скидање. То је Стојан највише и плаћао, мада је имао „нос“ да осети коме су паре неопходне, те се ту најчешће и цењкао. Њега није нико могао да превари. Код њега је владала девиза: „Узми или остави“. А знао је врло добро да ће газдарице ипак дати перје од својих гусака по цени коју им он одреди. Ако нека од њих перје и остави за други пут, тек онда му је Стојан налазио „мане“, да је устајано и да се убуђало... Ишао је Стојан од села до села својим таљигама које је улицама вукло неко мршаво кљусе и дерао се из свег грла, да га сви чују:
         „Купујем перје! Перјееее! Перјееее!“
          Чим би ушао у неко двориште, још док се погађао за цену, као успут би увек нешто запазио што је домаћину вишак било. Некад старо гвожђе, којекакве рите, старудије, а знао је и у шталу да зађе, да погледа неко коњче, којем би одмах „ману“ налазио и јефтино га пазарио. Њега би привезао за таљиге и водио га својој кући, да га „мало дотера“, угоји, па ће са њим на неки вашар. Знао је Стојан и месецима да буде одсутан из свог села, јер је обилазио свој рејон.
           Наиме, тај „бизнис“ са перјем је доносио добру зараду, а нико се тим послом није бавио сем Рома. Откупљивали су они и оно старо улежано перје из неке старинске дуње или јастука, али по много нижој цени. Знали су добро да се и потуку међу собом, поготово кад се некоме зађе у сектор. А код Цигана, нож увек у чизми или за појасом. Да у тој расправи и тучи њиховој, понекад севне и нож неки, ништа ново ни необично. После би тај „дуг“ једни другима враћали, као да је у питању крвна освета. Цигањска посла! Ето, зато су они и делили међу собом терен и нису баш радо залазили у туђ рејон.
          Знали су добро и кад је у ком месту вашар, и тек тамо су они били главни. Данашњих савремених накупаца тада још није било, и ако је неко желео нешто да купи или да прода, обраћао се онако „у четири ока“, баш тим цензорима. Тада је дотични, већ са стопроцентном сигурношћу могао бити сигуран да ће се решити неког непослушног, бангавог или каракушљивог коња, уз договорен проценат од продаје, наравно. Цигани не би били оно што јесу, а да такво кљусе и не „увале“ некоме другоме још истога дана. Само су они били у стању да на сва уста хвале врлине тих коња кад их продају, али и да им налазе мане ако их купују. Да им у зубе гледају и одређују године старости, чланке опипавају и проналазе болести. Ребра им проналазе и куде како су неухрањени, ма, коме такве да их продају.
И при сваком склопљеном послу би се ударали дланови купаца и продаваца, а кад се и паре изброје, онда би следио алвалук за добро обављен бизнис, што би данас рекли. Наравно да је то чашћавање увек ишло на ону другу страну, а не на Стојанову. Он би после, са набреклим буђеларом од пара, свраћао у неку шатру или сеоску кафану, и ту је и њему циганска банда свирала. Ни тада лукави Стојан није мировао. Иако је већ био мало под „гасом“, уз чашћавање пићем, тражио је и увек налазио неке нове жртве. Кад би се тако месецима „издувао“ и пара накупио, онда би се враћао својој баба Перси. А  то је увек бивало кад напољу зазими.

                                                                                                                                                                                                                                                 Аутор: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #88 послато: Фебруар 25, 2017, 09:15:21 пре подне »
                                                                                          О П А Н Ч А Р    И    К А З А Н Џ И Н У Ш А

          Одувек су људи морали на себи имати суву обућу, јер прехлада најпре с ногу долази. Поготово они који су најчешће с влагом у додиру, сељаци. Пошто рано устају, ако није кишно време, ту је бар она јутарња роса. А сваки се посао морао на време и започети, а и довршити. За сељака нема ни недеље ни свеца, а камоли годишњег одмора.
Многима из града када дођу, замиришу и шунка и  домаћа кобасица, а само је тај паор знао колико је требао радити, зноја пролити и смрада се нагутати, да би дошао до тих шунки и кобасица. Бар се стока морала нахранити свакога дана и око ње све намирити, а баш ако је неки „здраво јако“ велики светац, е, онда се и празновало и одмарало.
И придикују стално ти „грађани“ како је сељаку лако. Има свега у дворишту своме, не мора на пијац и у месару, амбари му пуни, иде на њиву кад хоће, не буде сваког дана у исто време у предузећу. А праве се да  не знају, да би се тај исти сељак увек радо мењао за тамо њихов, господски посао. Бар не би морао вечито у небо да гледа, хоће ли киша, невреме какво, суша. Од тога му будући приходи зависе, а њима у граду капне сваког првог у месецу.
          Некако је најприкладнија обућа за сељаке мушкарце била кожни опанак, и то онај тврди, од говеђе коже, док су им жене обично носиле гумењаке. Тај „лалошки“ опанак им био увек на ногама, јер се најлакше и обувао и скидао да би се земља из њега од орања или парања лако истресла. Свечане ципеле би обували само за светац или ако негде у град иду. Те опанке који су се некад носили највише у „пречанским“, панонским областима, неко је називао банатским а неко швапским опанцима. И, били су врло тражени, поготово тамо негде у двадесетом веку, јер су ти крајеви одувек били ратарски. Мајстори опанчари, у то време, само трљали руке, радујући се доброј заради од свога заната.
 И мајстор Миле С. из банатског села А. био на гласу у читавој околини. Код доброг мајстора нема лагања и убеђивања муштерија. Сам производ његов, о себи говори. А они који купе опанке код мајстор Милета, ширили гласове о њему и по својим селима. Тако је опанчар Миле највише опанке продавао у својој радњи, а износио их је и по вашарима, које је у то време, скоро свако насељено место имало. Кад му дођу кући, и после обављеног пазара, Миле увек муштерију частио и правом „домаћом“. Наздрављао, да му опанци дуго трају, да их још дуже у здрављу и весељу носи.
 Раније је то била дудара јер су поред друмова сеоских, најчешће били дуги редови засађени дудом, а после шљивка ранка од ринглова, или љута шљивовица од каснијих сорти шљива. Распричао се тада „уз по коју“ и мајстор Миле, а „развезао“ се језик и купцу. Није Миле својим муштеријама наплаћивао ту ракију - две, јер је имао свој казан, а ракије, пуни балони.
          Говорио како се ту, у Банату, праве такви опанци, а доле по Мачви и у Србији, сасвим другачији, „шиљкани“,  са опутом и каишевима. И данас се могу видети, уз обавезну шајкачу, код сељана из Шумадије, Поморавља, Ужица. Али, и њих замењују фабричке ципеле и сада се виђају највише у неким културно – уметничким друштвима, уз уобичајену народну ношњу.
          Сећа се мајстор Миле, како је у оним тешким и сиротињским поратним временима, правио не само праве банатске опанке, него и гумењаке. Често је и пенџетирао којекакву обућу, ушивао, стављао нове ђонове у које је дрвене „ексерчиће“ укуцавао. Некада је на оне тешке зимске баканџе шунигле доле закивао, а на врхове и пете лимене блокеје стављао. Само да се ђон мање троши при ходу, а и да се тако зими, по залеђеном путу, лакше и сигурније хода. Мада је  падова и ломљења руку или ногу, одувек било
          Као што је већ речено, имао Миле опанчар и казан за печење ракије, постављен на точковима. Уз њега ишла мајсторица његова, супруга му Мира, и радила стручно све послове око казана. Кад она само лизне нову ракију, ту ти није био потребан никакав градомер, јер је тачно, у град, погађала јачину њену. Није Мира волела да јој други баркају око казана. Понекад их је било и да мало више „повуку“, па онда забрљају с послом. Или јако ложе ватру па с ракијом крене и прокључао кљук, или им ракија на лули цури дебело к’о  рука, што није  добро, јер тада иде врућа ракија и алкохол испарава. А покаткад забораве и да окрећу мешалицу у претоплом казану и онда им комина загори. Куд ћеш горе, него кад ти се ракија осећа на загорено. Ко је год проба, одмах пита и где је ракија печена. И ето бруке за њихову кућу. Зато мајсторица Мира највише воли да све ради сама. И да хлади воду у табарци, и да окрене понекад мешалицу, а будним оком прати и онога који ложи ватру у казан.
Кад се заврши и са препеком, онда, зна се. Свака седма литра је мајсторици Мири. Па неко плати ракијом, а неко и у новцу. И Мира, а поготово њен газда Миле, су више волели да им се плати у новцу. Јер, често уместо праве ракије, добију и неку „брљу“, шећерушу, па после не знају шта ће са њом. Нити је да је некоме изнесу, а ни за продају. Некада било и горе смрдуше. У оним поратним временима, у тајности од власти, пекли људи од хлеба ракију, погаче од кукурузног брашна на врење стављали.
          Нема више ни старих паора ни „лалинских“ опанака. Ракијски казани још одолевају времену, јер је одувек било и биће оних који воле по коју домаћу ракијицу.

                                                                                                                                                                                                                                                Аутор: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #89 послато: Фебруар 25, 2017, 12:05:46 поподне »
                                                                                                                  Б Р И Ц А     М И Л Е

          Чим је завршио са шегртовањем код чувеног мајстор – Јоце, положио завршни испит и добио мајсторко писмо, да олакша и родитељима а и себи који динар да створи, дао се на посао. Отац му није имао толико новца да му одмах отвори берберску радњу, и он је, по свом родном Молу, ишао по кућама, бријао и шишао мештане, по некој „госпоји“ и фризуру средио, а научио је и да бренује и ундулира женама косу. Он момак од двадесетак година, већ мајстор, наочит и леп, свидео се и многим „госпојама“ и оне похтевале да им само он фризуре сређује. Бивало је то богами и често кад им домаћини њихови нису били у кућама својим, а сад, да ли је Миле само „госпојама“ фризуре дотерив’о,  или је било и нечег другог, није на нама да судимо.
          Тако је Миле Брица, како су га сви звали, по селу дотерив’о  и људе а и њихове жене. Оно, плаћало се како је ко могао. Неко ко је имао, одмах би му у новцу плаћао, а они сиромашнији, једном годишње, у натури, у житу и кукурузу, а било је, вероватно,  и оних госпођа које су плаћале исто у „натури“. А мајстора су чашћавале и новцем или неким пригодним поклоном, да их се сећа за навек.
          Брица Миле био вредан човек, још од првих дана. Звали га са свих страна, не само из села. Да би свима изашао у сусрет и задовољио свакоме прохтеве, морао је направити неког реда и распореда. Тако је суботом, недељом, средом и петком, опслуживао своје сусељане, понедељак је одувек био слободан дан за бербере, уторком би на свом бициклу још из 1937-ме године, обилазио муштерије у Молу, четвртком у Ади. Миле Брица je својим бициклом стизао свугде и помагао људима.
Само би ујутру кад устане, погледавао у небо, да види какав ће дан бити. А колико ли га је пута само ухватило невреме на тим његовим путовањима бициклом, то само он зна. Кад год би наслућивао да ће бити лоше време и киша, уз своју приручну торбу са потребним алатом, стављао би и кабаницу, да му се нађе, за не дај Боже. Јер, мајсторска се није смела погазити и никада није хтео да изневери своје муштерије и не дође к њима у одређени дан. Можда, само кад би озбиљније навук’о  какав балабан или болест неку добио. А није био редак случај, да у неком од тих својих насеља које је опслуживао, и брије и шиша муштерије испред њихових кућа, на улици. Изнесе домаћин само столицу неку, мајстор Миле извади алат (четке за бријање, мирисне сапуне са лименим посудама, миришљаве колонске водице, бријаче разних марки, лапис, чешаљ, огледалце, маказе и машину за шишање...), стави испод врата муштерији чист бели чаршавић, и одради свој посао.
          И тако се сакупљале муштерије и из околних кућа, па и улица, а Миле Брица, богами, добро зарађив’о.  Успут је знао да буде и дентиста, да извади некоме оболели зуб, и то без било какве ињекције, онако, „на живо“. А људи му захвални били што их курталис’о  и решио мука. Зато се и данас каже: “Бербери су прави људи“, иако код њих све ређе одлазимо. И бријемо се и шишамо сами.
          Е богами, некад није било тако. Кад је мајстор Миле уз помоћ свог бицикла, успео да заради толико, пошто се већ давно и оженио и децу добио, да је могао у својој кући у Молу да има радњу, народ се у њој увек радо окупљао. Неко ради бријања или шишања, а неко да чује прве новости у селу. Купио Миле Брица и радио – апарат, па људи свраћали и да чују шта има ново у свету. Коментарисао свако по своме мишљењу и нахођењу, понекад се и посвађали доказујући ко је у праву. Ништа чудно за наше људе. Јер, и данас нас краси та особина да никако не можемо ни у чему да се сложимо, да се вечито трудимо да смо само ми у праву, да не прихватамо никад нешто друго, па ма и корисно по нас било. Од стотину људи, штоно кажу, стотину мишљења.
          Брица Миле је већ одавно у пензији. Броји, богами, близу деведесет, али се још не да. Увек је спреман да извали по неку шалу, а и да се расприча о женама, које су стално налазиле места у свим његовим догодовштинама. Пошто све ређе седа на свој бицикл још из 1937 – ме године, само га са сетом погледа и сети се свих оних и лепих и ружних успомена, које су заједно и прошли и проживели. А, да, тамо негде ко зна где на тавану, стоји му и онај првобитни бицикл са великим и малим точком, без ланца и зупчаника, који је још као момак добио од покојног деде. Сад он као раритет има велику вредност и ко га тамо у неком ћошку нађе на тавану, обрадоваће се силно. Мада, Миле још увек и чисти и подмазује само свој бицикл из 1937 –ме, уз чију помоћ је и стекао све ово што данас има.
             
                                                                                                                                                                                                                                                Аутор: Војислав Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #90 послато: Фебруар 25, 2017, 12:31:10 поподне »
                                                                                                                        К А Л А Ј Џ И Ј А

          Рођен је 1944. године у једном планинском селу у близини Сјенице, где су и иначе животни услови били сурови. Зиме оштре и дуге, сиромаштина куд год се погледа. Као да се све уротило против њега, јер му је отац те исте године у рату погинуо, а мајке се једва присећао, онако као кроз маглу. Увек ју је замишљао како је била лепа, и насмејана, са дугом црном косом, коју је у плетенице увијала. Имао је непуних шест година, када му се у оној послератној беди мајка разболела, и за кратко време и умрла. У прво време, да дете не остане само, да преживи некако, прихватила га је очева сестра у свој дом, мада је и сама са мужем својим, изродила троје деце. И тако, подизала га тетка Мара, а Милош, као да се није дао злохудој судбини, сваким даном све наочитији био.
          Кад је напунио петнаестак година, да не остане тамо у оној сиротињи и недођији, Мара га одведе у Сарајево, другој тетки, али сада по мајци. Та тетка Љиља није имала своје деце, помало се и обрадује да она и муж њен Мирко, имају још неког у кући, да не дочекају сами чамотне дане старости. Јесте да се и тамо од једне плате тешко живело, али, како у Босни кажу, севап је помоћи момчићу у невољи. А испуниће и неку моралну обавезу према својој покојној сестри. Упишу она и Мирко млађаног Милоша на казанџијски и калајџијски занат, који је тада био још врло уважаван и од којег се солидно могло живети. Његов мајстор Неџад није правио само ракијске казане, него више оне бакарне предмете који су били потребни у сваком домаћинству, а неки су пресвлачени и калајем. Учио и изучио Милош како се прави којекакво посуђе, које је украшавао и разним гравурама и  орнаментима, што му је давало и неку уметничку вредност. То су били предмети типични за Сарајево, кухињско посуђе и оно за сервирање разних јела и слаткиша, ђугуми, леђени, ибрици, џезве, понеки сакрални предмет, или за бријачницу и неку другу радњу.
          Правио је и Милош са својим мајстор Неџом, све те предмете углавном од бакра, калаја и олова. Неке су стављали у пећ са великом температуром. У њима су топили и изливали ужеглу масу у калупе. Био је то уметнички занат, а такви предмети се и данас, бар као сувенир, могу наћи и купити на Сарајевској Башчаршији. Навикао и Милош да живи у оној буци, уз вечити звекет чекића и лима, и мајсторски изучио да прави врхунске производе. Искрено заволео и Сарајево, и Босанце.
          Али, умреде му тетка Љиља, и Милош, крене у свет „трбухом за крухом“. Пут га нанесе у Белу Цркву, у Банат, где је некад војску служио и упознао лепу Данку. Надао се да ће је тамо још затећи, да се није удала. Но, у градићу сазна да су се њени одселили у село К. исто у Банат, одакле јој је отац био. Данка га очарала својом лепотом, осмехом и стасом, те Милош крену и ка томе селу. И, нађе своју суђеницу. Кратко време су се још „забављали“. Милош доби посао у оближњем граду, не онај за који се школовао, јер се ти предмети у новој средини нису тражили, и њих двоје се једног дана узеше.
          Нико срећнији од Милоша. Пазила га и волела његова Дана како и ваља и приличи. Обасјало Сунце и Милоша! Још кад му је првог сина Стојана родила, његовој срећи није било краја. Дал’ по нашим обичајима, дал’ да се дедино име још увек помиње, детету дадоше име по Милошевом оцу. За две године роди му Дана још једног сина Радоја. Путовао је свакога дана у град на посао, а Дана му синове подизала и чекала га. Од његовог правог заната, само би понешто у селу некад направио, и тако увећавао кућни буџет. У предузећу је радио исто у металској струци, тако да му није било тешко да се преоријентише. Имали су и нешто земљице. И тамо вредно радили.
          Осмехнула се срећа и Милошу. Помиловала и њега по темену нека вила среће.            
                                                                                     
                                                                                                                                                                                                                                              Аутор: Војислав Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #91 послато: Фебруар 25, 2017, 12:49:28 поподне »
                                                                                                          С Т А Р И     П А О Р

           Миле Сурдички је већ поодавно престао да броји године. Није да не зна колико година има, него се, ето, у животу свом, намучио подоста. Још до пре две године и како - тако, али, откад му је онда његова Мела на онај свет о'чла, баш се мучи. Што Лале кажу: „К’о  кера“. Све мора сам. И да скува, и да опере, и да обрише, и да простре себи постељу. А увек се има понешто и у дворишту урадити. И да се свиње нахране и свињци почисте, и да се живина пусти напоље и нахрани, и да се погдешта још доради што је од ранијих дана остало незавршено.
            Kад се сада само сети! Како се некад тешко радило и народ мучио. Орало се и парало коњима, мотиком се све копало и није се прскало разним хербицидима као данас, жито се ручно косило и снопови у двориште доносили да би се обавила вршидба, главе сунцокрета су српом одсецане, а стабљике трпаном сечене за зимски огрев, кромпир се ашовом вадио свака кућица, репа се вилама из земље чупала, а лишће српом одсецало, рицинус ручно брао специјалном „кашиком“, сваки клип кукуруза се руком са стабљике откидао....
          И опет, и у свој тој немаштини и сиромаштини, народ задовољан био. Срећа је обузимала оне који су имали нешто своје да обраде, да код туђина у надницу не иду. Народ био некако другачији. Задовољан и малим. И, пре свега, расположенији. У скоро сваком дворишту се чуло како домаћин звиждука или тихо певуши док нешто ради. А тек кад се нешто слави, онда поготово. Уз богату трпезу и оних најсиромашнијих, знале су и банде циганских тамбураша да свирају. И сви певали, поцикивали, срећни били, бар тога дана. И, што је најважније, у она времена се поштовало. И отац и мати, и таст и ташта, и кум и брат, и сестра и свастика, и зет и снаја...
         Данас се, људи отуђили једни од других. Нема више оних моба и спрежника у раду. Ма, отуђила се браћа и сестре, а камоли остали! Увек некоме нешто није по вољи. А и како би било, кад су данас њихови прохтеви превелики. Одједном би хтели све да стекну. И стан или кућу са свим потребним стварима и уређајима, и престижан ауто, можда и викендицу о којој би други причали. Ето, нажалост, таква су времена дошла. Да се мало ради, а да се има све. А то, једно с другим, не иде.         
         У  оној самоћи која га је снашла, посматра Миле и како се данас ради. Што јест јест, постоји разна механизација која људима помаже у оним најтежим пословима, који су се некад, само ручно обављали.  Данас нико, брале, неће ни да копа. Што залуд да се мучи и зној свој да пролива. Лакше је узети неки од хербицида да се уништи коров. Па после, прскај сваки усев или воће због разних болести, па да што пре нарасте, да има крупњији плод, да се лакше и брже и прода, а и узму паре. Јер, кад се на пијаци појави неки зелениш, свакако да није свеједно да ли је на тезгу изнет десетак дана раније или касније.
          Исти је случај и кад је узгој стоке у питању. Олако смо избацили, размишља Миле и даље, наше добре свиње мангулице. Оне су се храниле много лакше него ове нове „господске“ свиње. Мало им даш мекиња, љуски од кромпира, начупаног штира, помало кукуруза у клипу. А ове нове сорте свиња или говеда  данас, неће то ни да примиришу. Уз све могуће препоручене концентрате, додају им се и којекакви хормони. И никакво чудо данас, да у ово савремено време, девојчурци раније сазревају баш због употребе прерађевина са тим обогаћеним хормонима. Читао је он и о томе. Наравно, природа их „позива“ пре времена. А после, домаћинства остају без порода и прети нам опасност да нас као народ, за стотинак година нестане.
          Миле се као стари ратар и сељак плаши још више оног другог: што једемо затровану храну. Од воћа и поврћа, до свега осталог. Откуд то да се баш у овим последњим годинама појављују толике болести у народу, разни тумори и „ракови“, многе још непознате и необјашпњене болештине, и поред све савременије дијагностике а и „лекова“. Или се то намерно тако ради, закључује Миле Сурдучки, да би се нека земља или компанија још више богатила.
         За обичне смртнике, кога је брига? Од кад је света и века, увек је било таквих који су се богатили на рачун других, поготово оних немоћних и беспомоћних. То ти је, помисли на крају Миле, као и светска политика, која не преза ни од чега само да би себе оправдала и обогатила. Па макар и по цену смрти хиљада недужних људи.

                                                                                                                                                                                                                                                 Аутор: Војислав Ананић


Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #92 послато: Фебруар 25, 2017, 12:59:25 поподне »
Господине Ананићу, има ли тој књизи краја?
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #93 послато: Фебруар 25, 2017, 01:15:14 поподне »
Ето, НиколаВуче, крај по Вашој жељи!
Видео сам да се читаност ових краћих записа и прича из дана у дан повећавала (до сада преко хиљаду прегледа). Зато сам и настављао да их постављам.
Сем порекла и генетике, што је овде примарно, посетиоце форума очигледно интересују и овакви краћи текстови. Не заборавите да су и многа презимена настала баш на основу заната или занимања.
С поштовањем,
Војислав

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #94 послато: Фебруар 25, 2017, 01:27:11 поподне »
Ето, НиколаВуче, крај по Вашој жељи!
Видео сам да се читаност ових краћих записа и прича из дана у дан повећавала (до сада преко хиљаду прегледа). Зато сам и настављао да их постављам.
Сем порекла и генетике, што је овде примарно, посетиоце форума очигледно интересују и овакви краћи текстови. Не заборавите да су и многа презимена настала баш на основу заната или занимања.
С поштовањем,
Војислав

Није проблем садржај, него форма. Уместо што сте овде ископирали целу књигу, могли сте да окачите линк за скидање целе књиге у пдф-у, а не да затрпавате форум са огромним текстовима. Као што је Синиша већ написао у Обавештењима администрације, овај форум не претендује да добије облик блога, на коме би такав начин "копи-пејстовања" био прихватљив.
С поштовањем,
Никола
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #95 послато: Фебруар 25, 2017, 04:29:23 поподне »
Никола, ако погледате уназад код подтеме "Стари занати и занимања", видећете да сам увек навео који су прилози из наведене књиге, а које сам ја поставио као аутор. Једноставно, видео сам да се то чита. Знам и сам да то није у духу форума, али, то ме је повело. Циљ је био да се и други укључе у још непозната занимања и занате. Нажалост, сви су волели само да читају.
Све је у реду. Нећу више. Али, ја и кад поставим линк са кратким образложењем, увек ми се нешто придикује. А, признаћете да сам постављао доста интересантних прилога. Па, мислим да неко треба и то да ради. Генетику сам увек препуштао стручнијима. О пореклу презимена и насеља сам доста писао за "Порекло".
Поздрав,
Војислав

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #96 послато: Март 06, 2017, 10:18:13 поподне »
Дописивах се сад са Грком, па тражећи неке податке, успут нађем следећи занимљив пример "занимања", а што ме подсети на идентичну причу мог рођака, који је недавно препричаваше.

Углавном, прича мог рођака односила се на каменолом у коме је некада радио, и где је било несносиво много змија, те је у руководству одлучено да се позове неки стручњак за змије, који би ту нешто могао да предузме.

А онда видим да је исти случај забележен и у породици Лула, коју у следећим рецима описује Ристо Милићевић, у својој књизи Херцеговачка презимена.

Цитат
LULA (p), porodica ovog prezimena nekada je živjela u jednom selištu kod Huma u Šumi trebinjskoj. Prema predanju, raselili su se zbog "mnogih zmija koje su im u kuću bile navalile". Priča se da je kod Lula došao neki Grk, doktor iz Dubrovnika, koji je imao travu pomoću koje je mogao okupiti zmije. Doktor je, pred jednim Lulom, okružio nožem oko sebe, a zatim zazviždao. Odmah su se okupile zmije "svakojakih vrsta", a među njima je bila i jedna bijela kao snijeg. Nijedna zmija nije ušla u krug što je bio okružen. Onu bijelu zmiju Grk je zaklao i dao Luli da je ispeče na vatri.

Preporučio mu je da "nipošto ne okusi od nje". Grk je zatim pošao da spava. Od zmije se osjećao vrlo prijatan miris. Lula dohvati zmiju prstom i oprži se, a zatim taj prst "malo lizne“, a zmija poče da smrdi. Grk se "prene iz sna". Saznavši šta je Lula učinio, reče mu da bježi, a Grk pobježe. Kad je Lula došao kući, zatekao je u njoj puno zmija, "te nekako jedva živ s porodicom umakne i pobjegne u Bosnu" (75:1 191).

Отприлике подвучени део је идентичан причи мога рођака, те се питам, пошто је то очигледно није ствар једног зналца немуштог језика, него је у питању својеврсна техника комуникације, да ли неко од вас зна о каквом се тачно занимању ради, тј. одакле потиче знање ове врсте и како се и где оно стицало?



Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1849
  • Y-DNA: I2-PH908>Y81557 | mtDNA: K1a-C150T
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #97 послато: Март 21, 2017, 10:30:02 пре подне »
<a href="https://www.youtube.com/v/OAKJEAD0f4U" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/OAKJEAD0f4U</a>

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #98 послато: Април 01, 2017, 08:10:45 пре подне »

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #99 послато: Мај 01, 2017, 12:01:10 поподне »