Иветићи

[ogixxl]

Осам чињеница о Иветићима:

1. Први помен претка Иветића је из јула 1692. године и то у документу који се чува у Државном архиву у Задру. О њему се може читати у литератури (Божидар Симић и Филип Шкиљан "Срби у Цетињској крајини" издање 2017.) Ту се спомиње Станко Иветић који је пребегао као војник из Турске у Мелетачку републику са 14 чланова породице и био у бандерији Николе Шарца који му је био заповедник у време Морејског рата. Сви ти Иветићи су населили село Маревце данас заселак Цивљана а касније и Врлику.

2. У књизи "Сеобе Срба у Далмацију и Боку Которску кроз векове" од Марка Јачова постоји помен о документу који се налази у Архиви Венеције који повезује прелазак становништва на подручју Врлике са насељем Добра код Дувна. Документ је датиран на у месец јун тачно месец дана пре првог помена презимена Иветић у документу из 1692. Овај документ се за сада може третирати само као траг, док се не докаже повезаност са документом из Државног архива у Задру. У околини Дувна данас постоји село које се зове Добрић, али није позанато да ли је то Добро из наведеног документа.

3. Током наредних векова, од доласка на подручје Цивљана, доста људи из рода Иветића се враћа у Турску и то најчешће на подручје Ливањског поља. Родови Иветића у Ливањском пољу су постали значајно бројнији од оних у Цивљанима, па су чак неке породице поред Светог Стефана почеле да славе и Светог Јована. Разлози за пресељење су били прехрањивање породице, недостатак плодне земље, епидемије куге и кулук. Сви родови Иветића у Ливањском пољу тврде да су дошли из Цивљана (Петрић Марио – Поријекло становништва, Ливањско пољe, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, св. 16, Сарајево 1961.)

4. За Иветиће у Гламочком пољу се сматра да су ту однекуд дошли, (Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље од Боривоја Ж. Милојевића – Насеља и прекло становништва (књига 13) – Српски етнографски зборник (књига XXV), Београд 1923.) највероватније из Ливањског поља потезом Бастаси - Халапић. Најзначајније село код Гламоча, настањено Иветићима, зове се Петрово Врело. У књизи "Гламоч насеља и становништво" од Душана Миланова Никића пише да су Иветићи ту одувек и да потичу од прастарог Илирског племена Далмата које је словенско племе Гламочана асимиловало - ова тврдња је мало вероватна и треба је узети са резервом.

5. На подручју Козаре о Иветићима постоје подаци да су ту настањени још од 1725. и 1742. године. У документу о посети ватиканских викара из 1742. који се данас налази у Ватиканској архиви се спомиње присуство породица Иветић у данашњем селу Поткозарје (раније Ивањска). Према том документу ови Иветићи су у Поткозарје дошли из Даламације. Данас Иветићи Козаре живе у Доњим Подрадцима и славе Светог Николу.

6. За део Иветића у Црној Гори (Пријеради у Грбљу) се зна да су дошли из Старе Црне Горе. У Пријерадима Иветићи славе Светог Ђорђа према истоименој месној цркви. Поред Пријерада Иветићи живе и у Жвињу у Суторини, ове породице славе Светог Стефана. Најзначајнија књига у којој се помиње презиме Иветић на подручју данашње Црне Горе је “Бока” од попа Саве Никићевића. Данашњи извори редом цитирају попа Саву који тврди да су Иветићи Пријерада дошли из Старе Црне Горе између XV и XVII века, Иветиће у Жвињу не спомиње.

7. Иветића католика има у Шибенику, Истри и Славонији. Први помен католичких Иветића је из 1597. године приликом пријема калуђерица Катарине и Рафаеле Иветић у шибенски самостан. Презиме Иветић у Шибенику припада старој племићкој породици. У Истри постоји село Иветић, док се први помен Иветића у Славонији догодио у селу Церић код Нуштара 1737. године.

8. Постоји легенда која каже да Иветићи из Цивљана потичу од Ивете Добријевића.

[ogixxl]

1. Документ где се први пут помиње презиме Иветић се може наћи у Државном Архиву у Задру, фонд број 5, свежањ 19, Млетачки катастар, Катастарске књиге, Catastico di Verlica 1692.

Контекст:

Турска осваја подручје Цетинске и Врличке крајине током владавине Сулејмана I (1521. до 1566.). Османлије владају овим крајевима све до краја Великог турског рата 1699. године. Током више од 150 година верски и етнички карактер територије се потпуно мења а она званично добија име Турска Далмација. Према турском попису из 1604. године у селу Цивљани нема хришћана.

Након великог пораза султана Мехмеда IV, током друге опсаде Беча 1683. турска војска се повлачи у расулу и почиње велика офанзива хришћанских сила за ослобађање Аустријских и Млетачких поседа.

Аустрија:
Поједини одреди Хабзбуршке монархије продиру дубоко у турске поседе на Балкану, чак до Скопља. Међу покореним Србима у Турској букнули су устанци хајдучких дружина и кметова. Након напада Француске на Хабзбуршке поседе у Немачкој аустријска војска престаје са офанзивом и повлачи се преко Саве и Дунава, ово доводи побуњене Србе у неповољан положај што узрокује Велику сеобу Срба 1690. године.

Млетачка република:
На подручију Далмације, после пораза султана Мехмеда IV, води се Морејски рат (1684–1699) где ускочки одреди под командом Млетачке републике продиру дубоко у Турску територију и подбуњују православно и католичко становништво. Најпознатији ускочки капетан тога времена био је Стојан Јанковић који и гине у једној таквој акцији код Дувна 1687. године. Млетачка политика је била да што више хришћанског становништва насели у новоосвојене крајеве у Далмацији а испразни Турске поседе.
 
Након Карловачког мира 1699. године у Далмацији се повлачи такозвана Гриманијева линија између Турске и Млетачке. Овом линијом највећи део Цивљана постаје Млетачка територија, која је сада празна од муслиманског становништва и насељена православним и католичким родовима из Босне и Херцеговине. Ово становништво Млечани зову Морлацима.

Насељавање Цивљана:

Цивљане су населиле породице из бандерије харамбаше Николе Шарца. Бандерија је имала 41. породицу са 355 људи. Станко Иветић, први познати предак рода Иветића у Цивљанима, се спомиње под називом "Stanco Iuetic" он са собом води 14 чланова породице.

Попис бандерије Николе Шарца се догодио 1. јула 1692. године. Породица Иветић добија имање у данашњем засеоку Цивљана Маревцима. Маревци су дуго били посебно село које је од села Котлуше одвојено речицом Котлуша. Маревци су били део парохије Врлика а становници Мареваца су сахрањивани на гробљу у Врлици.

Коришћена литература:

Коришћени извори за "Контекст" овог текста су општи извори на интернету, историјски сајтови и Wikipedia.
Документ, где се први пут помиње презиме Иветић, из Државног Архива у Задру се описује у две књиге Анте Иванковића - "Подријекло хрватских родова врличког подручја" и Божидара Симића и Филипа Шкиљана "Срби у Цетинској Крајини".
Књига Анте Иванковића покушајем да селективно прикаже само хрватске родове на Врличком подручију оставља конфузан опис овог пописа. Као једина информација из овог текста је преузет је датум настанка документа 1. јул 1692. године.
Књига Божидара Симића и Филипа Шкиљана "Срби у Цетинској Крајини" је писана након књиге Анте Иванковића коју укључује као референцу. Већина података о списку из 1692. године у овом тексту је преузета из те књиге.

Како доћи до копије оргинала ради даљег проучавања:

Адреса сајта Државног Архива у Задру је http://www.dazd.hr.

Према важећим прописима Архива могуће је добити фотокопију, оверену фотокопију или поднети захтев за сликање. За објављивање документата или било који облик дистрибуције корисник је дужан писано затражити одобрење управника Државног Архива у Задру, Архив може учествовати у добити насталој коришћењем фотокопија...

[ogixxl]

2. Документ који говори да су у јуну 1692. у околину Врлике досељене породице из Добре код Дувна може се наћи у Државном Архиву Венеције под називом "Provveditori da terra e da mar e altre cariche, 1500 - 1797" (Земаљски, морски и други провидури, од 1500 до 1797) fil. 534, n. 22.

Претпоставке:

Документ се спомиње у књизи Марка Јачова Сеобе Срба у Далмацију и Боку Которску кроз векове. (Catena mundi I, Београд 1992. страна 98) Иако није могуће са сигурношћу тврдити да документ говори о војницима харамбаше Николе Шарца, направићемо такву претпоставку. Аргумент више су датуми настанка где је документ о бегу из Дувна настао у јуну 1692. док је списак бандерије настао у јулу 1692. године.

Познато је да у околини Томиславграда (Дувна) постоји село Добрић, и врло је могуће да је то Добро споменуто у документу Државног архива Венеције. Према књизи Земљописни називи дувањског подручја (Анте Иваковића, 2006.) најастарији помен села Добрић је из 1830. године а назив села је множина презимена Добрић што указује да су се тако звали њени ранији становници.

Контекст:

Освајање Дувна од Османлија 1469, године је означило велико исељавање католичког становништва. Новоосвојено подручје остаје без значајног броја људи, који се крећу ка унутрашњости Угарске. Према тврдњама Доминика Мандића (Хрвати и Срби, два стара различита народа, Загреб 1990., стр.201) првa насељавања Срба у Дувну сe везују за султана Селима I и пад Сребреничке бановине 1516. године, када се спроводи политика насељавања пограничних области. Тада, према Доминику Мандићу, у Дувно долазе Срби из Смедеревског санџака и источне Херцеговине.

Податке о околини Дувна из 1671. године добијамо из посете макарског бискупа Маријана Лишњића који тврди да је тамо мало католика а много муслимана и православних, католици немају цркву док муслимани имају једну џамију. О процени броја људи се може дискутовати али овај запис је битан јер показује значајно присуство православних родова у околини Дувана пре Морејских ратова. Такође је познато да је на овим просторима током средњег века постојао православни манастир Лабостин.

Према подацима другог макарског бискупа из 1706. године, после Морејског рата, у Дувну постоје рушевине 640 католичких и 100 православних кућа, док ја околна села такође опустела. Овај крај се поново насељава тек после 1735. године када Турска објављује опште помиловање за побуњенике.

Из овог можемо закључити:
- постојање великог расељавања католичког становништва Дувна после Отоманског освајања.
- значајно присуство православних родова у околини Дувана од 1516. до 1699.

О самом документу

Документ из Државног архива Венеције представљa интерну депешу Млетачком Сенату. Према њему становништво из Добре код Дувна се насељава у околину Врлике и броји 50 породица са укупно 500 душа, од тога 100 ратника, са друге стране документ са списаком бандерије Николе Шарца говори о 41. породици са 355 људи и око 44 ратника. С обзиром да је документ настао месец дана пре списка можемо претпоставити да је то била груба процена писца депеше, док је потоњи документ стварно стање.

Како доћи до копије оргинала ради даљег проучавања:

Адреса сајта Државног Архива Венеције: http://www.archiviodistatovenezia.it
Документ у каталогу:
http://213.136.75.178/siasve/cgi-bin/pagina.pl?Chiave=13514&Lingua=en&Tipo=fondo

Помен рода Иветић у Тучепима на Макарском приморју

У књизи Тучепска споменица (Милан Шетка, 1968., страна 22.) као и у раду Маријана Стојковића Подгора у XVII стољећу (Зборник за народни живот и обичаје јужних славена, Југословенска академија знанисти и умјетности, књига XXIX, свезак 1, Загреб 1933. године. страна 142.) се наводи помен презимена Иветић у матичним књигама Тучепа у периоду од 1667.-1740. године. Из оргиналних књига није могуће одредити порекло нити тачно време уписа док се род Иветића ни пре а ни после тог времена не спомиње у пописима Тучепа. Периоду од 1667. до 1740. године је време Морејског рата и коначног смиривања великих сукоба. Током тог времена Тучепи као и околна места су била стециште харамбаша и хајдука који су се борили на страни Венеције. Највећи део тадашњег становништва Тучепа је ту био привремено док су трајале борбе и првом приликом одлазио у друге крајеве. Није могуће са сигурношћу тврдити да су ови Иветићи у директној вези са родовима у Цивљану, али присуство сродника на Макарском приморју нам указује на подручје општег кретање братства Иветић из правца Херцеговине, кроз Макарску, затим Имотску, Дувно и на крају Цивљане.

Коришћена литература:

У "Контексту" текста су кориштени општи историјски извори и Wikipedia. У осталим деловима поред свих тврдњи се наводе и тачне референце из којих су извучени.

[Amicus]

О самом документу

Документ који се налази и Државном архиву Венеције представљa интерну депешу Млетачком Сенату. Према подацима у документу становништво из Добре из Дувна које се насељава у околину Врлике броји 50 породица са укупно 500 душа, од тога 100 ратника, списак бандерије Николе Шарца говори о 41. породици са 355 људи и око 44 ратника. С обзиром да је документ настао месец дана пре списка можемо претпоставити да је то била груба процена писца депеше док је потоњи документ стварно стање.

Дакле, било би од интереса да се тај документ поручи, проучи и објави?

[ogixxl]

Autori knjige Srbi u Cetinskoj krajini su imali svoju metodologiju i ciljeve rada kada su istrazivali dokument iz Drzavnog Arhiva u Zadru, kao sto je Jacov imao svoju metodologiju i ciljeve kada je proucavao dokument iz Drzavnog Arhiva u Veneciji. Autori knjige Srbi u Cetinjskoj krajini na primer nigde ne navode tacan mesec izdavanja dokumenta iako je on poznat, njima taj podatak nije bitan za metodologiju i ciljeve njihovog rada.
Da bi bilo ko mogao da kaze da su ova dva dokumenta povezana mora prvo da istrazi tu mogucnost, odnosno da oba dokumenta detaljno pregleda sa saznanjem da su u mogucoj vezi. Ne znamo koje podatke u dokumentu je Jacov smatrao nebitnim za svoj rad a koje podatke su autori knjige Srbi u Cetinskoj krajini izostavili jer se ne uklapaju u ciljeve njihove knjige.

Дакле, било би од интереса да се тај документ поручи, проучи и објави?

Da ukoliko ste Ivetic.

[Amicus]

Da ukoliko ste Ivetic.

За сада, а кад се буде знало још 49 презимена, значиће то одмах и њима другима.
Ништа, ја само констатујем, треба испитати на колико је страна и слично, па видети какве су могућности да се набави снимак.

[Зрно]

Није ми баш јасна прича око фамозног документа. Већ постоји списак породица из 1690-их, ако се не варам. Међу њима је Станко Иветић са 15 чланова породице. Шта би још могли сазнати из тог документа, осим да је закључен договор о преласку породица из Дувна у Врлику? Ваљда би Симић и Шкиљан ставили то у књигу, кад су већ написали гомилу информација у фуснотама.

[ogixxl]

Није ми баш јасна прича око фамозног документа. Већ постоји списак породица из 1690-их, ако се не варам. Међу њима је Станко Иветић са 15 чланова породице. Шта би још могли сазнати из тог документа, осим да је закључен договор о преласку породица из Дувна у Врлику? Ваљда би Симић и Шкиљан ставили то у књигу, кад су већ написали гомилу информација у фуснотама.

Зрно, да си пажљивије прочитао претходне постове знао би да су у питању два документа један у Задру а један у Венецији који вероватно говоре о истом догађају, али то не знамо са сигурношћу.

[ogixxl]

3. Иветићи Ливањског поља

Контекст:

Први подаци о исељавању појединих породица Иветића из Цивљана су забележени након 48 година од доласка у Северну Далмацију, зна се да је Ивица Иветић (Ivizza Ivetich) 1740. године иселио у Турску - Босну. (Државни архив у Задру, фонд број 1, Генерални провидури за Далмацију и Албанију 1597.-1797., Francesko Diedo 1760.-1762, књига 2, страна 22 - Преузето из књиге Срби у Цетинској крајини Божидара Симића и Филипа Шкиљана) Прва исељавања се везују за објаву помиловања за побуњенике у Турској 1735. године и стабилизацију границе са Мелетачком после Млетачко-Турског рата 1714-1718. који је био и последњи велики сукоб ове две силе. Турска територија је након ратова била празна а турским агама је било у интересу да привуку кметове на опустошена имања.

Најближи пут према Турској територији из Цивљана је водио преко Динаре и села Уништа и са друге стране избијао на Босанскограховско поље у селу Горње Пеуље, становници Северне Далмације са једне и становници Ливањског поља и Босанског Грахова (тада Арежина Бријег) са друге стране су своје производе товарним магарцима преносили преко Динаре. Овај пут је био логичан избор миграције људи из Цивљана у Турску.

Не постоји један конкретан догађај који је разлог преласка из Далмације у тадашњу Турску, већ низ околности:
1) велика пренасељеност Далмације после Кандијског, Морејског и рата од 1714.-1718. и великих сеоба
2) тешкоће да се прехране породице због мањка плодне земље
3) епитемије заразних болести које су биле смртоносне за тадашња насеља и догађала су се често и периодично
4) неслагања са тадашњим Млетачким властима да ли због притисака на унијаћење, убистава или обавезе према држави као кулук, порез и војна обавеза.

Прва два разлога су повезана, ограничени ресурси, велика концентрација становништва и природни прираштај су узроковали миграције у Турску. У књизи Милана Карановића "Поуље у Босанској Крајини" из сведочанстава се каже да би се људи из Далмације за гладних година, “прибили” на прехрану у неком селу, помагајући сабирати летину и ту чекали када ће искрснути празно кућиште да населе. (страна 362.) Сеобе из Далмације су биле периодичне што су узроковале честе гладне године, исељавање се најчешће догађало у време око кукурузног брања. Босна је тада као више плодна од Далмације прозвана и "сребрена Босна" ("Поуље у Босанској Крајини" стр. 364)

Народна предања говоре да су исељавања била највећа у временима када је владала епидемија куге. У зависности где је куга избила миграције су биле у оба смера према Врличкој крајини и према Босни, народ би се после куге знао враћати на старе поседе. (Петрић Марио, Поријекло становништва, Ливањско пољe, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, св. 16, Сарајево 1961.)
Позната је велика епидемија куге у периоду од 1814. до 1818. када су досељавања на Ливањско поље била најживља.
Кулук као разлог одласка није био тако редак. Заправо у прошлости су владари тражили од кметова обавезу рада без икакве накнаде приликом изградње неког објекта или пута. Најбољи пример за ово је период владавине Француза у Далмацији (1806. до 1813. године) када је за кратко време изграђен пут од Обровца до Боке Которске познат у народу као "Наполеонов" или "Француски" пут. Овај додатни рад је узроковао исељавање многих породица у Турску. У време владавине Француза честа су исељавања из Далмације и због војне обавезе.

У то време подручијем Ливањског поља владали су бегови из породице Фирдус који су потицали од средњовековне аристократске породице. Њени чланови су у периоду од 1740. до 1835. године били капетани Ливањске капетаније. (Беговски замљишњи поседи у Босни и Херцеговини од 1878 до 1919., Хуснија Камберовић). Према једном сведочанству фра Ловре Карауле за Фирдусе у Ливањском пољу у османлијско време се каже:

Зна се да су Фирдуси од најранијих дана имали поседе у Челебићима и Црном Лугу где је нејвероватније прво исходиште ове породице.

Из свега приложеног се види да су Срби Тромеђе у то време бирали између два зла. Исељавања из Далмације у Босну потпуно престају након Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878.

Села Ливањског поља насељена Иветићима

Књига Мариа Петрића "Поријекло становништва, Ливањско пољe" је најсвеобухватнији приказ становништва и села на овом подручију из 1961. године. У овој књизи се наводе села Ливањског поља где су живели Иветићи:

1. Бојмуте - доселили из Бастаса у Ливањском пољу, славе Светог Стефана.
2. Бастаси - доселили из Цивљана, славе Светог Стефана.
3. Нуглашица - доселили из Цивљана, славе Светог Стефана.
4. Црни Луг - доселили из Цивљана, славе Светог Стефана и Светог Јована.
5. Јаруга - доселили из Јојића Главице (близу Цивљана, вероватно део Цивљана), славе Светог Стефана.
6. Пржине - доселили из Цивљана, славе Светог Стефана.
7. Казанци – У Доње Казанце доселили из Цивљана, славе Светог Стефана.
8. Сајковић - доселили из Цивљана, славе Светог Стефана.
9. Губин - доселили из Цивљана, славе Светог Стефана.
10. Прово – доселили из Цивљана, славе Светог Стефана.

[ogixxl]

Ово су села где се спомињу Иветићи из књиге Мариа Петрића, врло је могуће да су живели и у другим селима Ливањског поља али нису забележени у овој књизи. Ово се наводи је јер је познато да се народни херој Војислав Иветић родио у селу Прилука код Ливна а то село није наведено у горепоменутој књизи такође Иветићи су се налазили и у селу Славињац али аутору овог текста није познато да ли је ово засебно село или део Казанаца.

У Босанскограховском пољу на самом почетку поља, где се наслања на Ливањско поље, Иветићи живе у селу Горње Пеуље. И они славе Светог Стефана а за њих се везује једна прича о досељавању Иветића у Ливањско поље записана од стране Милоша Иветића у књизи "Трагом братства Иветић" из 2014. године. Према овој причи Иветићи су дошли из Далмације са подручја између села Котлуша и Цивљана (вероватно Маревци - коментар аутора) када су четри брата прешла Динару и двојица су остала на подручју Пеуља док су преостала двојица наставила према Црном Лугу. Потомци те двојице су после насељавали и Бастасе, Сајковиће, Губин и Прово а неки су отишли до Гламоча. Милош Иветић је израчунао према броју познатих предака да се овај догађај могао збити само пре 1770 године. Овај датум има основа и у записаној историји јер је познато да прва исељавања Иветића из Цивљана почињу 1740. године а село Пеуље је прво село на које се излази када се путем од Далмације и Уништа прелази преко Динаре. Прича Милошевих предака је врло могућа али са оградом да се долазак Иветића није догодио у том једном таласу већ више њих што показују писани подаци.

Коришћена литература:

У "Контексту" текста су кориштени општи историјски извори и Wikipedia, поред већине тврдњи се наводе и тачне референце из којих су извучени.

[ogixxl]

4. Иветићи Гламочког поља

Контекст:

Родови Иветића у Гламочком пољу су бројни, а међу њима постоји уврежено мишљење да су староседеоци у тим крајевима. Нажалост, писана литература и историјски извори не говоре у прилог овој теорији. Постоје два извора која описују становништво у Гламочком пољу, и то: "Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље" од Боривоја Ж. Милојевића из 1923. Године и “Гламоч насеља и становништво" од Душана М. Никића из 1989. године.

Старије истраживања од Боривоја Милојевића из 1923. године очито указују да је становништво Гламочког поља релативно младо и да су ретки родови који су ту двеста и више година. Највероватнији пут миграције Иветића је био од села Бастаси у Ливањском пољу, преко планине Старетине, до првог села Халапић у Гламочком пољу.

Према књигама Иветића у Гламочком пољу је било у:
1. Петрово Врело - Иветићи старији досељеници непознатог порекла, славе Светог Стефана. (Миливојевић, 1923)
2. Хaлапић - Иветићи старији досењеници из Бастаса у Ливањском пољу, славе Светог Стефана. (Никић, 1989)
3. Рудићи - Иветићи млађи досељеници из Бастаса у Ливањском пољу, славе Светог Стефана. (Миливојевић, 1923)
4. Главица - Иветићи млађи досељеници. Славе Светог Стефана. (Никић, 1989)
5. Гламоч -  Иветићи млађи досељеници. Славе Светог Стефана. (Никић, 1989)

Миливојевић наводи да су Иветићи у Петровом Врелу старији досељеници непознатог порекла. Ово вероватно значи да су у Гламочко поље дошли из Ливањског поља или директно из Цивљана у периоду пре мање од двеста година.

Да су Иветићи заиста старији досељеници потврђују и случајеви венчања лица са истим презименом - Иветић. (Милош Иветић, "Трагом братства Иветић") Пошто су наши преци и црква били веома ригорозни када је у питању венчање међу сродницима, можемо закључити да су се ови сучајеви могли дестити само од седмог степена крвног сродства.

Никић у свом делу "Гламоч насеља и становништво" наводи теорију да су породице Иветића на овим просторима присутне још од раног средњег века (VII век) и да потичу од најстаријих становника овог поднебља Далмата, а као полазна родовска села наводи Цивљане, Бастасе и Петрово Врело. Пошто се у књизи нигде не наводе конкретни докази за ову тврдњу, а знамо из старијих извора токове миграције, ово је слободна интерпретација Душана Никића па самим тим припада домену мита.

Коришћена литература:

У "Контексту" текста су кориштени општи историјски извори и Wikipedia, поред већине тврдњи се наводе и тачне референце из којих су извучени.

[Небојша]

Да окренем за тренутак причу на генетску страну. На 23andMe је тестиран неки Иветић из Босне, хаплогрупа E1b. Колико ми је познато, Иветићи у БиХ су искључиво Срби и то из западне Босне.

За СДД је тестиран: Иветић, Бастаси, Ливањско Поље, Св. Архиђакон Стефан, па ћемо видети да ли се резултати подударају.

[ogixxl]

Надао сам се да ће се тестирати и један Иветић из Цивљана, тај би резултат много значио, али с обзиром да га ниси споменуо претпостављам да је одустао.

Ако сам добро упознат са хаплогрупом E1b она је староседелачка на Балкану (вероватно од Илира?). Чак и ако се то покаже тачним документи недвосмислено показују да Иветићи нису староседеоци на подручију Цивљана, Ливањског поља и Гламочког поља пре 1692. односно 1740., већ са неког другог подручја на Балкану. То је по мени и на основу свега реченог једини логичан закључак, или ипак грешим?

Само још да поменем један случај из књиге Милоша Иветића "Трагом братства Иветић" по коме Иветићи са надимком Таторићи из Горњих Пеуља уствари нису прави Иветићи него Тривуновићи, из истоименог засеока, које је бег из непознатих разлога преселио у Иветиће и истим презименом и "крстио". Да је оваквих случајева било могло би да се покаже и ДНК анализом.

[Небојша]

Ако сам добро упознат са хаплогрупом E1b она је староседелачка на Балкану (вероватно од Илира?). Чак и ако се то покаже тачним документи недвосмислено показују да Иветићи нису староседеоци на подручију Цивљана, Ливањског поља и Гламочког поља пре 1692. односно 1740., већ са неког другог подручја на Балкану. То је по мени и на основу свега реченог једини логичан закључак, или ипак грешим?

За Иветиће из Западне Босне (Св. Стеван) се зна да су досељеници, али непознатог порекла. Генетика ће ту вероватно дати неке смернице за даље истраживање.

[ogixxl]

Надао сам се да ће ДНК анализа доказати или порећи неке писане трагове, поред давања индиција за даља истраживања. Заправо, било би идеално када би брис за ДНК анализу урадили Иветићи пореклом из свих познатих изворишта као Цивљани, Ливањско поље, Гламочко поље, Грбаљ, Суторина и онда урадити поређење. Али није лако наћи људе који су спремни то да ураде. Да ли због неповерења, цене саме анализе или незаинтересованости.

Собзиром да ово сматрам хобијем, поред својих редовних обавеза, наставићу да постујем своја досадашња сазнања у нади да ће се и други припадници рода мало анимирати. Ипак смо у ери интернета, чак није неопходно урадити ДНК анализу, довољно је да се људи укључе у расправу и евентуално допринесу својим коментарима или причама својих дедова.

[ogixxl]

5. Иветићи Kозарe

Контекст:

Најранији помен Иветића на подручју Посавља код Градишке је из 1725. године. Помен о Мишку Иветићу (Ivetich) славонском граничару у Славонској Градишци тада Војној Крајини се може наћи у целовитом попису католичких и православних насељеника којима је додељена замља уз Саву препис се налази у књизи Гласник Земаљског музеја у БиХ из 1907. године, Густав Боденстеин, Повјест насеља у Посавини године 1718. – 1739., страна 164. Овај попис приказује становнике Посавља који су населили на то подручје након Пожаревачког мира и успостављања границе 1719. године између Аустрије и Турске.

На подручју данашњег насеља Поткозарје (раније Ивањска) према попису забележеном приликом посета апостолских викара католичке цркве 1742. године спомиње се презиме Иветић и наводи да су пореклом са Промине у тадашњој Венецији. (Промина је планина у Далмацији између Книна и Дрниша). Попис такође наводи присуство истог презимена и у жупи Врлика. Спомен планине Промина као места присуства Иветића је врло интересантан јер је ово једини пут да се ово подручје повезује са Иветићима, с обзиром да је у истом попису споменута у Врлика закључује се да није дошло до забуне приликом писања. (нађено у књизи Анте Ивића, Католичко становништво жупа Бања Лука и Ивањска до 1818. године; издање из 2016., страна 340., оргинални попис из 1742. се налази у Ватиканском архиву) Ови подаци доводе у везу Иветиће око Козаре са Далмацијом, тада Венецијом.

Познато је да и данас један огранак Иветића постоји селу Горњи Подградци у општини Градишка. За њих је карактеристично да славе Светог Николу. У књизи "Трагом братства Иветић" од Милоша Иветића се наводи да су се овде населили око 1860. године али се не наводи одакле. Да ли су ови Иветићи повезани са Иветићима Цивљана, Ливањског и Гламочког поља није познато али подаци говоре о присуству презимена Иветић око Козаре и Посавља још из 1725. године и да доселили из Далмације.

Као и многе породице православних Срба и Иветићи из Горњих Подградаца су страдали током Другог светског рата од усташког режима. Оно што је најстравичније јесте постојање концентрационих логора за српску децу на територији Независне Државе Хрватске и судбина те деце. Ђуро Иветић из Горњих Подградаца у књизи "Рањено дјетињство, кроз усташки пакао Старе Градишке" описује своју и судбину остале српске деце у концетнрационим логорима НДХ.

Помен топонима Иветић на подручју Новог Града

У књизи "Опширни попис босанског санџака из 1604. године", свеска 1, коју је обрадио Адем Ханџић 2000. године спомиње се топоним Иветић у нахији Нови. У попису се наводи:

"Мезра (старо напуштено имање) Иветић, што уживају мустафизи (припадници градске посаде) тврђаве Нови (Нови Град) - припада Новом:

Приход:
од житарица, од осталог, пристојбе (пореза) димарине (кућа са димљаком), заједно са пристојбом (порезом) на хајмане (насељенике без сталног боравишта) и тржном пристојбом (порез за трговину) у Новом -
годишње 600"

Овај топоним Иветић се очигледно налази у околини Новог Града, пошто у каснијим вековима нема помена овог имена не можемо са сигурности знати њен тачан положај. Очигледно је да је настало од личног имена Ивета, вероватно родоначелника задруге која је постојала на том месту. Не постоји никакав доказ да се овај помен имања на подручју Новог у време турске владавине може повезати са садашњим презименом Иветић.

Коришћена литература:

У "Контексту" текста су кориштени општи историјски извори и Wikipedia, поред већине тврдњи се наводе и тачне референце из којих су извучени.

[ogixxl]

6. Иветићи Грбља и Суторине

Контекст:

Поп Саво Никићевић је у свом делу "Бока" из 1900. истраживао народна предања и порекло породица Грбља и Суторине. Поп Саво је забележио да се у селу Пријеради у Грбљу налази 6 кућа Иветића (стр. 392), у истој књизи на страни 118 поп Саво наводи да је братство Иветић у Грбље дошло из Старе Црне Горе између XV и XVII века. Према наводима Саве Никићевића сва братства у селу Пријеради славе Светог Ђорђа према месној цркви која је посвећена истом свецу. У делу нема никаквог помена о Иветићима у Жвињу у Суторини. Дело попа Саве је најстарији помен Иветића у данашњој Црној Гори и све остале књиге које помињу ово презиме референцирају дело “Бока”.

Јово Влаховић у књизи "Суторина хроника подручја и насеља са родословњем" (2001. година, стр. 347) преузима писања попа Саве Никићевића и претпоставља да је братство Иветић на подручје Суторине дошло из Старе Црне Горе као и Иветићи Грбља иако поп Саво уопште не спомиње Иветиће у Суторини. Да ли су Иветићи из Суторине у сродству са оним у Грбљу тешко је закључити из тренутно познате литературе. Зна се да Иветићи у Жвињу славе Светог Стефана а Иветићи у Пријерадима Светог Ђорђа.

Вукота Миљанић и Аким Миљанић у делу "Презимена у Црној Гори" из 2007. године такође цитирају дело “Бока” као и Предраг Ковачевић у књизи "Грбаљ, његова прошлост и будућност".
 
Да ли постоји веза Иветића из Цивљана, Ливањског поља, Гламочког поља, Козаре и Иветића Суторине и Грбља није познато. Ово је могуће доказати или порећи једино ДНК анализом, а уколико веза постоји раздвајање се морало догодити пре 1692. године.

За сада поуздане чињенице:

Изворишта Иветића у Суторини и Грбљу су два насеља:
1. Пријеради (Грбаљ). Славе Светог Ђорђа, дошли из Старе Црне Горе између XV и XVII века (Саво Никићевић, 1900.)
2. Жвиње (Суторина). Славе Светог Архиђакона Стефана, порекло није познато, (најстарији извор у којем се помињу "Љетопис породице Лучића и парохије суторинске од 1680 до 1930 године" од Шпире Лучића)

Коришћена литература:

У "Контексту" текста су кориштени општи историјски извори и Wikipedia, поред већине тврдњи се наводе и тачне референце из којих су извучени.

[ogixxl]

7. Иветићи католици у Шибенику, Истри и Славонији

Контекст

Током XV века међу главним племићким кућама Шибеника спомињу се и шибенски Иветићи (Марко Јежина, Шибеник у култури XV вијека, Магазин сјеверне Далмације, 1935, стр.71) У другој половини XVI века у матичним књигама Шибеника први пут су евидентирани припадници овог рода. Познато је да се презиме Иветић спомиње и после велике епидемије куге у Шибенику 1649. године (Шупик, Шибенски либер, стр.177-180) Многе породице из приморских места данашње Хрватске током Османлиских освајања напуштају своја станишта и одлазе на јадранска острва. Зна се да се на острву Угљан у насељу Лукоран налазе породице са презименом Иветић, за које је 1930. године евидентирано да су дошли у турско доба из околине Задра. (Маричић, Острва, стр. 566-568)

Средином XVII века део становништва задарског подручја се пресељава и у Истру уз благослов млетачких власти због турске најезде. Међу овим породицама су се налазили и преци Иветића. Они насељавају истарско село Тињан и њен заселак Иветиће. Касније се презиме Иветић налази и у другим селима Истре као што су Србињак, Мохори, Милински, Хлистић, Шкропети, Мочибоби, Каројба, Червар и Крница.

Први помен Иветића у Славонији догодио у селу Церић код Нуштара 1737. године (Иве Мажуран, Становништво и властелинства у Славонији 1736. године и њихова економска подлога, 1993, стр.260 и 261) на имању грофа Госеауа. Попис је направио њен управитељ Аугустин Реичерт који је пописао домаћинства Блашка Иветића (Blafsko Iwetiz) и Антона Иветића (Anton Iwetiz).

Коришћена литература:

У "Контексту" текста су кориштени општи историјски извори и Wikipedia. У осталим деловима поред свих тврдњи се наводе и тачне референце из којих су извучени.

[ogixxl]

8. Легенде и даље порекло братства Иветић

Контекст:

Друштвени односи у средњовековном друштву

Социо-економски односи тадашњег друштва су били веома различити од схватања данашњег човека. Феудални систем у нашим крајевима је настао на основама племенског организовања. Племенски поглавари су временом постали слој високог племства са владаром на челу, слој нижег племства су углавном чинили заслужни ратници, витезови док су најбројнији и на најнижем месту били сељаци. Сходно положају у хијерархији постојала су и различита права и обавезе. Властели је припадала сва земља државе као и сељаци на њој који су били дужни да дају годишње намете. Од припадника властеле формирана је војска која је била на располагању владару. Крвне и породичне везе су биле веома битан фактор у међусобним односима, властела и кметови се нису мешали. У нашим земљама постојале су две врсте кметова, сељаци пољопривредници и власи овчари. Власи су имали већи степен слободе али су за узврат морали да пружају војну помоћ властелину.

Култ Светог Архиђакона Стефана

Оно што је јединствено за српски православни народ током средњег века па и данас је слава. На основу старих цркава из периода средњег века је понекад могуће одредити и извориште неког племена или братства. По правилу је светац којем је била посвећена месна црква, током средњег века, био је и крсна слава братстава која су живела у околини. Култ Светог Стефана је био веома раширен у српским средњовековним државама, од периода Немањића култ се ширио на подручју јужно од Куманова (манастир Бањска...) док се у време Лазаревића проширио и у Моравској Србији (Копорин...) Пред турска освајања култ у Херцеговини добија највећи замах током владавине Косача када се по Светом Стефану чак зове и данашњи Херцег Нови. Овај светац је сматран заштитником владарске породице и као таквог су га поштовали и Мрњавчевићи, за које је везана легенда на подручију српских братстава у околини Скадра која су славила Светог Стефана.

Долазак Турака и миграције

Долазак Османлија у Европу узроковао је и велике миграције становништва на запад паралелно са губљењем независности
наших средњовековних земаља. (Србија 1459, Босна 1463, Херцеговина 1481, Црна Гора 1496) Прва на удару је била виша властела која је имала избор: да задрже досадашања права и приме ислам или да се иселе. Кметови су у првим деценијама владавине Турака углавном били поштеђени јер је Османлијама одговарало да земља и даље доноси приходе. Овоме у прилог иду и први Турски пописи становништва који у себи садрже и називе насеља која су пуста. Тако према попису из 1475. - 1477. у Херцеговини је пописано око 35% пустих насеља од укупног броја. (Депопулација југоисточне Херцеговине изазвана туским освајањем, Миленко Крешић, Теолошко-катехетски институт, Мостар, 2010) Истовремено број становника на Дубровачкој и Мелтачкој територији на приморију се сразмерно повећава што указује да су прве миграције из Херцеговине ишле према слободним земљама на југу. Независни Дубровник је почетком XV. века имао око 50.000 становника док је тај број крајем XV. порастао на око 90.000 људи. (Депопулација југоисточне Херцеговине изазвана туским освајањем, Миленко Крешић, Теолошко-катехетски институт, Мостар, 2010)

Други велики талас исељавања територија српских племена је наступио након освајања Сулејмана I Величанственог (1520. до 1566.). Жестоки сукоби са једином преосталом силом на капијама Балканског полуострва, Угарском, навели су поданике Угарске да беже пред турском најездом. Подручја Босанске Крајине, Далмације, Баније, Кордуна и Лике остају без пређашњег католичког становништва а турски државни апарат као одговор на новоосвојеним крајевима врши присилно насељавање Срба из унутрашњости Царства. У том периоду многи наши преци, да ли током самих турских похода или потоњом политиком пресељења налазе нове домове на територијама које су данас у саставу Западне Босне и Хрватске.

[ogixxl]

Претпоставке о пореклу Иветића

Читајући доступну литературу може се доћи до закључка да постоје две претпоставке о даљем пореклу братства Иветић:

1. Да припадају групи герзовачких родова који славе Светог Стефана. Сматра се да је ова група родова населила околину Герзова током турске опсаде и заузимања Јајца 1527. године у којој су наводно учествовали. Даље порекло ове групе није у потпуности јасно јер постоји више легенди:

- у "Дабро-Босанском Источнику" из 1888. (стр.61) спомиње се легенда да су неке породице које славе Светог Стефана пореклом од несталог херцеговачког племена Озгорастовића, што би ову групу родова везало са Херцеговином. Додуше ове приче доводе у везу само претке Трнинића, Ротквића, Миљевића, Шобића и Добријевића али не и осталих крајишких светостефањаша.

- Милан Карановић у књизи "Поуње у Босанској Крајини" (1925, стр. 348) спомиње легенду о герзовачким родовима, који славе Светог Стефана, која каже да је један калуђер из Високих Дечана пролазио кроз Герзово купећи милостињу за манастир, како су му се ти крајеви допали он је упутио своје саплеменике да се ту и населе. Карановић овде спомиње да је највише крајишких светостефањаша базирано у околини Јајца и да су ту дошли током опсаде Јајаца 1527. борећи се са Турцима као мартолози.

 - исти Карановић у књизи "Динарска племена Немањићког поријекла" (1937) повезује герзовачке светостефањаше са околином Скадра и Мрњавчићима, што би их довело у везу са брђанским племеном Кучима за које се зна да од старина имају преславу Светог Стефана ветровитог чији култ су понели из Скадра.


2. Уколико би пратили писања попа Саве Никићевића из дела "Бока" (1900) Иветиће би повезали са Старом Црном Гором. Читајући о племенима Старе Црне Горе могуће је и лоцирати прапостојбину Иветића попа Саве на подручије села Језер у племену Ђеклићима. У селу Језер од давнина постоји црква посвећена Светом Стефану зимском.

Према предању црква је одувек била посвећена Светом Стефану зимском а када су новодосељени Петровићи у старинама променили крсно име цркве у Светог Стефана ветровитог (15. август), њихову тадашњу преславу из Куча, завладала је куга. Како су вероватно од свештеника добили савет да је куга настала због те промене, племе је вратило старо крсно име цркве, а цркву која је до тада била од сухомеђе озидали чврстим материјалом. Цело племе Ђеклића од тада као преславу слави Светог Стефана зимског у знак захвалности. (Јован Ердељановић, "Стара Црна Гора", 1978, стр.547) Зна се да се овај случај збио у 17. веку када је ова црква озидана. Сва данашња братсва Ћеклића у Језеру су потекла од Петровића који су током 16. века дошли у северни део Језера (под Пухалове Крше) и временом потпуно истиснула стара Ђеклићка братства. Од тих старих братстава једино се памти братство Лопатине које је последње иселило у Херцеговину, а од њих потиче презиме Дрињак који славе Светог Стефана. (Јован Ердељановић, "Стара Црна Гора", 1978, стр.531, 532)

Поред постојања цркве Светог Стефана од давнина, занимљива је и ономастика у селу у којој се крију називи пређешњих братстава. Међу осталима на југозападу до његушке границе се налази и Ивово Осоје (Јован Ердељановић, "Стара Црна Гора", 1978, стр.533), могућа прапостојбина Иветића.

Јован Ердељановић тврди да су прастановници Ћеклића у Катунској нахији из пренемањићког периода били стари Срби Зећањи, међу њима би могли бити и преци данашњих Иветића. Ћеклићку племенску организацију је карактерисала слава Светог Илије са племенском црквом, племенска прислужба Свети Стефан, заједничко ношење крста на Спасовдан, племенске скупштине и племенски поглавари. Током 17. века чврсту племенску организацију су угрозила многобројна и моћна мухамеданска братства која су се појавила доласком Турака, када и многи староседеоци Ћеклића одлазе из својих домова. Почетком 18. века муслимански фактор у Катунској нахији слаби а простором преовладавају нова досељеничка православна братства која потпуно преузимају племенска обележја Ћеклића. (Јован Ердељановић, "Стара Црна Гора", 1978, стр.584)


Легенда о Ивети Добријевићу

Ова легенда се спомиње у књизи Милоша Иветића "Трагом братства Иветић" (2014). Постојање легенде доводи у везу Иветиће и Добријевиће. Познато је да се и други крајишки родови који славе Светог Стефана позивају на порекло од Добријевића стога се сматра да је братство Добријевић вероватно било властела или предводник племана. Ова легенда може указивати да и Иветићи припадају великој групи крајишких родова који славе Светог Стефана али може претстављати само жељу припадника братства да су део веће скупине, пошто се поуздано зна да не постоји никаква родбинска веза ових породица. Ова легенда је вероватно потекла у савременом добу јер се не спомиње ни у једном великом истраживању крајишких породица.
 
Коришћена литература:

У "Контексту" текста су кориштени општи историјски извори и Wikipedia, поред већине тврдњи се наводе и тачне референце из којих су извучени.