У оквиру размјене мишљења око хаплогрупе G2 појавило се и презиме Банашевић
У вријеме када сам студирао, а то је било прије више од 30 година, Никола Банашевић и његова књига „Летопис попа Дукљанина и народна предања“, Београд 1971, сматрало се за нешто што је најбоље о овој теми. Само читање „сировог текста“ Љетопис попа Дукљанинма“ од неких 25-35 страница, мислим да пуно не вриједи, чак и онима којима је то струка..
Никола Банашевић је изванредан познавалац народне епике, романиста, што подразумијева перфектно познавање латинског језика. Због тога се и „латио“ посла доказивања да Љетопис попа Дукљанина (негира назив Барски родослов) није „сачувани садржај јуначких пјесама и уопште усмене традиције“. Но, поред језичке анализе, дао је доста тумачења података који су непосредно односе на историијску вриједност овог списа.
Пошто ћу наредним постовима покушати да дам приказ Gesta Gegum Sclavorum I и II Драгане Кунчер и Tибора Живковића, осврнуо бих се укратко у чему се слажу:
1. Н. Банашевић већ на почетку наводи да му није јасно зашто Ф. Шишић сматра да је ово литерано дјело ((Annales)
када с ета ријеч доследно преводи као љетопис; дакле историја (код Т. Живковића Gesta).
2. Писац није Словен, словенски језик му није матерњи (мада га познаје), а дјело је писано на латинском.
3. Хрватске редакције су преводи првобитног, латинског предлошка
4. Први дио Љетописа је препун измишљених догађаја (сабор у Хливну/ Далми Croatia Rubea), до оног тренутка када
се догађаји селе у Дукљу, а у XXX поглављу се први пут спомиње назив Zenta.
5. Аутор се, поготово када се „домишљао“ (добро је то Милош прокоментарисао у свом прилогу), обилно користио
Старим и Новим завјетом, средњовјековним хроникама сличног садржаја (средњовјековни манир) и нарочио
хроникама Козме Прашког и Мартина Гала.
6. Житије св. Владимира је нешто посебно што је „поп Дуклљанина“ нашао у Бару.
Можда сам нешто и заборавио!!!!
Никола Банашевић у уводном дијелу даје историјат списа у смислу више редакција и када је спис први пут
штампан (ово је свјесно болдовано), да би објаснио како је настао назив списа (стр
:
„Данашње име Летопис Попа Дукљанина створено је комбиновањем делова двају наслова које су дали Туберо (Лудовик Цријевић Diacleatis auctoris
annales) и Луције (Иван Лучић
Presbyteri Diocleatis Regnum Slavorum, )“
Потом анализира цијели спис груписањем одређених поглавља уз анализу објављене литературе (Шишић, Радојчић, Мијушковић, Мошин и сл.), посебну пажњу посвећује поглављу XXXVI (стр.69 – 109) Житијe св. Владимирa, и пажљиво гради своју основну тезу:
Писац је
Роман, католик/свештеник из Дукље-бенедиктинац, дјело је писао на
латинском језику (погледати стр. 13. и 14. како објашњава уводне ријечи да аутор има амјеру да са словенског на латински преведе libellum Gothorum;
средњовјековни образац/манир),
дукљанског политичког осјећаја, а дјело са свим измишљотинама и историјски потврђеним личностима имало је за циљ да одбрани
права Барске архиепископије (зато истиче
примат Салоне и легендарног краља Светопелека) у односу на
Дубровачку која добија примат и посредно
Котор који се приклања Барију (отуда негативан став према Јаквинти)
Да не наводим све доказе, на крају аутор закључује да је дјело је написано између
1150. и 1180. године.С датирањем настанка дјела Т. Живковић се не слаже, штавише рукопис датира прецизним годинама, именује наручиоца, одређује политичке циљеве, именује и писца и његову етничку припадност, и разлоге зашто је спис настао.
Ако је неко прочитао цијелу књигу, може се повести расправа јер сам водио доста прецизне биљешке.