Ратници и страдалници > Жртве рата
Жртве комунистичког терора
Nebo:
Исповест једног непокајаног егзекутора (који злогласног ОЗНА-ша Јанка Димића назива својим другом):
https://uimenaroda.net/major-ozne-o-zlocinima-u-beogradu-194445/?lang=lat
Александар Невски:
Скоро прочитах књигу Бранка Ћопића "Пролом", изишлу 1952, о првих днех устанка против усташке власти народа западнога дѣла данашње Републике Србске. Радња се догађа у области названой "Подгорина", коя у ствари прѣдставља цѣлу Босанску Крайину, или њен неименовани дѣо; села и људи у дѣлу носе измишљена имена. Ни сам градић на ивици Подгорине нема име, назива се йедноставно "Варош".
Мене занимаше како йе писац описао људе и догађайе прѣ и током почетка устанка, койи почиње убрзо послѣ бацања у яму усташами около 150 србских сељана из Подгорине, одазвавших се на позив усташких власти на мобу ради поправке пута, и том приликом на прѣвару утамничених.
Укратко, устаници од койих каснийе настайе Брозова войска (самозвани "партизани") су прѣдстављени као "бѣли" (душе од људи, људи без мане), усташе су прѣдстављене као "сиви" (чак и међу њими се нађе понеки с грижом савѣсти, или с другим знацима људскости или саосѣћања), док су устаници од койих каснийе настайу четници приказани као "црни", да црњи не могу бити, упоредиви йедино с Орковы из филмова.
Будући войвода, жандар Тривун Дракулић (запазите само његово вражийе прѣзиме!) из села мрачнога имена Мрачай (очито оличење войводе Уроша Дреновића) и сеоски газда Саво Љусина (оличење комунистичке слике о србской буржоазийи) су приказани као љигави, подмукли, себични, надмени, злуради, итд. Укратко, као скуп свих найгорих могућих особина койе људско биће може имати, зли до сржи. На примѣр, Дракулић хладнокрвно убия муслиманско дѣте послато из вароши да му прѣнесе поруку од (муслиманских) противников усташ из исте.
Найгори утисак на мене из цѣлога дѣла оставља пойединост како устанички заповѣдник Боян Љусина (братанић "кулака" Сава Љусине, у дѣлу прѣдстављен као диван момак, без мане и страха, будући Брозов партизан и комуниста) спроводи потайно убияње људи из Србийе койи бише се затекли у Подгорини. Ево навода, да не прѣпричавам.
Више тайно него явно, промуваше се кроз Подгорину, на путу за Лику и Банийу, неки људи из Србийе с необичним шубарама „накривачама“, с црном кићанком са стране. Иако су били опрезни видећи да су у партизанском крайу, ипак се
брзо прокљувило да су то четнички изасланици и агитатори. Не питайући никог ништа, нит коме подносећи извйештай, Боян йе доље, надомак пруге, заустављао све те шубараше и без много испитивања опремао их ноћу у дубок ярак подно штаба
− „на рад у Њемачку“. − И ноћаске смо йедног краљевог курира спровели доље у „Боянов ярак“ − подмигивали су се с познаницима Боянови пратиоци, крийући од свог команданта да су томе ярку дали његово име.
С обзиром на потрѣбу прикривања ових убистава од народа, а можда и од заповѣдника Подгорине Милоша Радекића (безкичмењака о чийем лику би се могао написати посебан прилог), нема сумње да су "људи из Србийе" били убияни хладним оружйем, значи ножевима, сѣкирами, маљевима. Волѣо бих знати коя стварна личност се крийе иза измишљена имена Бояна Љусине. Наравно, не сумњам да тай данас носи звање "народнога хероя", и врло могуће да нека школа или друга државна установа у Србийи носи његово име.
Ево малога поређења, из койега се ясно види комунистичко врѣдновање:
- "Људи из Србийе" биваху клани од Брозоваца у Бояновом ярку без икаква суђења (и то неколика поглавља прѣ првих сукоба Брозоваца с Дракулићевима "Мрачайцима"). Заслужена казна за ношење шубаре с црном кићанком.
- Усташе заробљене приликом напада на Подгорину имаху право на явно суђење, а потом биваху стрѣљани.
- Домобрани, заробљени зайедно с усташами приликом напада на Подгорину, биваху пуштани кући (из других књиг знам да су пойедини домобрани заробљавани па пуштани кући и по више пута од Брозове войске). Умѣсто да буду, на примѣр, замѣњени за људе койе усташе држаху у свойих логорах и да се тако спасе понеко људско биће од усташкога ножа.
- Заробљени Италияни работаху на сеоских имањих Подгорана, и уживаху положай страна радника више него ли заробљеника.
У дѣлу се спомиње и Броз, под именом "друг Стари", како се у пролазу, накратко задржава у Подгорини, дѣлећи савѣте мѣстним комунистом. Као што сви знамо, 1944-e године ти исти одрођени Срби у Брозовой служби, зликовци оличени у Бояну Љусини, нападоше Србийу, освойише йе и прѣдадоше на милост и немилост своме страноме газди, чинећи при том бройне злочине над народом Србийе. Остале послѣдице њихове издайе сви знамо, трпимо их до данашњих дана.
Напомињем да у свойем каснийем дѣлу "Глуви барут" (наставак "Пролома", исти край, исти људи) Ћопић дайе сасвим другачийу слику комунистичке власти у Подгорини. О њем ћу писати подробно другом приликом.
vid.knezevic:
Ако могу да предложим да прочиташ „Глуви барут„.
Свако добро,
Вид
Nebo:
Вечерас је на телевизији MAG приказана одлична документарна емисија о страдању обреновачког индустријалца Александра - Аце Симовића, 1944. или 1945. године. Не могу да нађем емисију на мрежи, али рад на ту тему написали су Бошко Бојовић и Срђан Цветковић:
https://www.academia.edu/28948173/Aleksandar_Simovic_industrijalac_humanista_narodni_neprijatelj_
Човек који је крио комунисте од немачких окупационих власти, и због тога више пута био хапшен од стране GESTAPO, пред крај рата страдао је од истих тих комуниста. Наравно, како би му конфисковали сву имовину.
Оваквих случајева је, свакако, било много, нарочито у јесен 1944-те. Али, упечатљива је истоветност са случајем међуратног светски познатог сликара Бранка Поповића о којем сам писао на:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=2388.0
Навигација
[0] Индекс порука
[*] Претходна страна
Иди на пуну верзију