http://www.politika.rs/scc/clanak/345820/Pogledi/Istorik-i-NedicРадош Љушић/2015
Оставимо по страни правну рехабилитацију Милана Недића, то је питање части његових потомака и суда, мене занима став историографије. Неспорно је да се на Недића бацало и дрвљем и камењем читавих пола века после његове смрти, и по партијској и по стручној основи. Провејавали су ретки текстови који су, само у назнакама, бранили његову делатност.
Право изненађење било је када су публиковани његови говори, а потписник овог текста написао приказ за „Политику“: Негативни јунак. Милан Ђ. Недић, Живот. Говори. Саслушања, Београд 1991 (7. март 1992).
Други, и успелији покушај стручне, историографске рехабилитације, учињен је следеће године када је Милан Недић уврштен у књигу Сто најзнаменитијих Срба, Београд 1993, 2001 (енглеско издање 2004). Текст о Милану Недићу написао је Миле Бјелајац, а редакцију су чинили: др Драгомир Виторовић, академик, др Сава Вуковић, епископ, др Павле Ивић, академик, др Василије Крестић, академик, др Дејан Медаковић, академик, др Мирослав Пантић, академик, др Даница Петровић, др Драгослав Срејовић, академик, и ја који сам учествовао у њеном раду, иако формално нисам био члан редакције. Књига је објављена уз благослов патријарха Павла.
Требало би имати на уму још две чињенице, које се олако прећуткују. 1. О судбини Јевреја одлучивали су искључиво Немци, без обзира на статус окупационих територија. 2. Логор Старо Сајмиште (Judenlager Semlin) био је на територији НДХ, па оптужбе о страдању Јевреја у њему неосновано се приписују Недићу и Србима.