Сутра не чека комунистички празник, такозвани "Дан ослобођења Београда", односно 20 октобар. Такозвани "Београдски подухват", односно подухват "Сяши Курто да узяше Мурта" се не може никако назвати даном ослобођења, то йе само смѣна двайу зала на власти. Комунистичко зло мѣсто нацистичкога. Одмах по "ослобођењу" комунистички зликовци починише на десетине тисушт убистава по Србийи. Комунистичко зло йе, на жалост, одговорно за већи брой злочина над србским народом него што то учинише нѣмачки завойевачи. Комунисти се по злочинах йедино с усташами не могу мѣрити. Иако понекада с њими сарађиваху (сарадња против ЙВО у Источной Босни у пролѣће 1942), или им посрѣдно помагаху при извођењу геноцида над нашим народом (политика неослобађања и неотежавања рада Ясеновца и других логора смрти).
Срамота йе што и данас толике школе, улице, тргови и друга мѣста носе имена по комунистичких зликовцих и убицах попут Слободана Пенезића, Коча Поповића, Сава Ковачевића и других. А чудимо се што толике улице и тргови у Хрватской носе имена по усташах, међу њими чак и по попечитељих у усташкой влади.
Ако мислимо да ћемо ући у тзв. "Европску унийу" (против чега сам и я) с таквим величањем пропалих свѣтоназора и комунистичких злочинаца, грдно се варамо. Коме то у Европи трѣба?
Данас йе примѣтно да се слѣдбеници пропалога комунизма крийу иза рѣчи "антифашисти", како они воле себе називати (што би вѣроватно и исламска држава могла рећи за себе). Не смѣйу рећи ко су и шта су, него говоре шта нѣсу. При том избѣгавайу рећи и да су поред "антифашиста" и "антидемократе". Бесмислено йе тврдити да се комунистички злочинци бораху за било чийу слободу, они се бораху за голу власт.
Срби Брозови слѣдбеници су квислинзи бар колико су неки други, обзиром да служаху туђина и наношаху зло сопственоме народу по туђиновом налогу.
