Вукови у митологији

Вјера и култура Срба > Народна предања

Вукови у митологији

<< < (3/12) > >>

сɣнце:
У Алпама овај ђавао је преживио у облику рогатога Крампуса који наводно ходи зими од куће до куће провјеравајући каково је које дијете било ( Уочаваш ли паралелу с нашим господарем вукова. св. Савом или Мратом или Ђурђем, који провјерава људе на гостопримству у облику просјака, те награђује или кажњава?). Цивилизовани градски људи овога лика су претворили у светога Николу, који ходи са даровима или шибом, а капиталисти од њега сатворе Санта Клауса, при чем санта је свети, а Клаус је њемачки надимак за Николауса или Николу. У 19. вијеку племићки Руси који су се у свему угледали на Њемце, Холанђане и Французе усвајали су идеју о Санта Клаусу и божићној јелци. Послије револуције било који обред или обичај био је забрањен, а потом послије 1930. видјевши да могу имати користи од неких обреда и праздника, комунисти су смислити неки облик свога Санта Клауса, назваши га Дједом Мразом, те усвојивши јелку, но све то приписавши Новој Години, јер Боћић нису славили. Потом је Дјед Мраз и новогодишња јелка по узору на комунисте Русе ушла у употребу међу Југословене. У коријену свега овога стоји просто из хришћанскога вида ђавао, подземни бог, змај, бог злата и метала, владар огња и душа из подземља, који и јесу његови вуци, тодоровци итд. Он људима може дати материјално благо, ако су поштени и добри, но ако нису, он их жестоко казни. Ову улогу у нордијској митологији имао је сам Один, којега су исто пратили вукови. Наиме Один није био неки добар бог, но бог који је завађао људе и нагонио их у рат, да би скупљао у свој Вал хали, душе ратника, које ће се борити на рагнароку. Один је био обсједнут тим.

Наш народ приповиједа да су људи некада били голи, пак им је ђавао дао огањ, дао им иглу и научио их ковати метале, научио их шити и научио жене да се красе. Баш као Прометеј, који је за то дјело био закован за стјене од стране богова и мучен у вјечност, баш као што је сам ђавао у народном вјеровању Словјена. К њему иду душе оних који нису били довољно добри, да му служе и кроз то се очисте. Те душе се појављују људима као змије, гуштери, мачке, пси... и главна им је одлика да су црни а имају црвен прамен. Само дјетца их виде као мале човјечуљке са црвеном капицом. Они представљају елемент огња. (Сада је јасно одакле представа о Санта Клаусу као лику у црвеном одијелу и са патуљцима у црвеним капицама као помоћницима). У нашем народу они су познати као мали или маћи и тко их примами кући из шуме, они претварајући се ноћу у змајиће са пламеном над главом одлазе у друге амбаре и одатле краду жито и доносе својему господару, богатећи га. Али господар и укућани морају да га поштују и остављају му млијеко у амбару сваки дан. Ако то изоставе или ако се укућани свађају и псују, малић или та гуја спале амбар и све благо које су икада донесли домаћину, те побјегну.
Руси њих зову домовни дух или домовик или гуменник, јер пребива у гумну, или жихарка и замишљају га бити риђе косе и да живи у амбару или гумну у огњу или за пећи или како то неки Руси називају овин, од германскога овен - пећ; те у вријеме послије жетве, када у амбар или гумно довезу жито, пак запале огањ да се то жито суши. На том мјесту гдје запале огањ, при тој пећи или овину, помоле се сељци тому жихарку или гуменнику, да им добро суши жито и не спали амбар. Тако раде и Руси и Пољаци и лужички Срби. Ово је све веома добро забиљежено у фолклору. И ево како русски црковњаци у средњем вијеку описују то: и молятся под овином огню, называя его сварожцем.Дакако сварог и није никакав Бог него просто назив за огњиште, мјесто гдје се вари (варити је словјенска ријеч за кухати, а кухати је њемачка; зато се каже и варјача). Све ријечи које имају наставак -ог значе мјесто: острог - мјесто гдје су постављени остри колци, кртог - искрчено мјесто, брлог - мјесто направљено од брла; брла је суха гранчица. И дапаче у румунском и дан данас постоји ријеч сфарог и означава сушану гдје се суши месо; а ето у Руса сварог или умилно сварожец је просто сушана за жито и тако се и каже - моле се огњу, називајући га сварожцем. Као да Србин се обраћа огњишту бркајући по жару "огњиште, колико искрица, толико парица...". А кабинетски митолози направише од обичнога жаришта некога врховнога бога, само зато што се у санкскриту мјесто гдје пребива Шива назива Сварга. Сваки озбиљан језиковјед зна да ова ријеч нема никакве везе са словјенским сварог.

Be like Bill:
Slovenački etnolog Mirjam Mencej objavila je jedan rad:"O šepavosti vuka u legendama o vučjem pastiru kod Slavena" sa dosta informacija o mestu vuka u slavenskoj mitologiji i ulozi "vučjeg pastira".

http://www.svevlad.org.rs/bajoslovlje/mirjam_mencej_sepavost_vuka_u_legendama.pdf

НиколаВук:
Тачно је да словенска митологија, за разлику од других (грчке, римске, нордијске) није записана и да готово сва знања о њој добијамо анализом народних обичаја, обредних песама, итд. Оно што је том анализом успешно реконструисано је мит о настанку и обнови света који укључује Перуна, Велеса и Мокош, и мит о смени годишњих доба који укључује Јарила и Мару (Морану). Дажбог је само један од епитета Велесових (исто као што је Световид један од Перунових епитета), он у сваком случају није имао соларни аспект већ хтонски (подземни); улога "вучјег пастира" се вероватно односила управо на њега, мада је ту улогу могао имати и Јарило. Мокош је замишљана као Сунце која током дана борави на небесима, код свог мужа Перуна, а ноћу се спушта у подземни свет, код свог љубавника Велеса. Животиње које се повезују са Велесом су вук и медвед, а сам Велес је замишљан као змај/змија која борави у подземном свету, који је уствари замишљан као подводни, па и сам Велес се увек повезује са влагом и водом. Св. Ђорђе који убија аждају (аспект Велеса) је у топонимији често мењао старе називе који су у вези са Велесом; он је такође поистовећиван са "хромим Дабом", тј. ђаволом, који се ипак по својим особеностима разликује од хришћанског Сотоне. О свему овоме се може детаљније прочитати у књизи хрватског археолога Јураја Белаја: "Свети трокути. Топографија хрватске митологије".

http://www.academia.edu/20961892/Sveti_trokuti._Topografija_hrvatske_mitologije_-_CIJELA_KNJIGA

НиколаВук:
Само да нагласим да када се претера у "митологизацији" вука, дође се до ових псеудоисторијских резултата:

http://bobangajic.rs/index.php/srpski-spomenar-herojstva-snf/141-car-dusan-slini

...као и оних патетичних слика "Чувајте се пси, вукови долазе" које по ФБ-у лепе разне патриЈоте из фотеље. :)

Vidak:

--- Цитат: НиколаВук Март 11, 2018, 09:29:51 пре подне ---Тачно је да словенска митологија, за разлику од других (грчке, римске, нордијске) није записана и да готово сва знања о њој добијамо анализом народних обичаја, обредних песама, итд. Оно што је том анализом успешно реконструисано је мит о настанку и обнови света који укључује Перуна, Велеса и Мокош, и мит о смени годишњих доба који укључује Јарила и Мару (Морану). Дажбог је само један од епитета Велесових (исто као што је Световид један од Перунових епитета), он у сваком случају није имао соларни аспект већ хтонски (подземни); улога "вучјег пастира" се вероватно односила управо на њега, мада је ту улогу могао имати и Јарило. Мокош је замишљана као Сунце која током дана борави на небесима, код свог мужа Перуна, а ноћу се спушта у подземни свет, код свог љубавника Велеса. Животиње које се повезују са Велесом су вук и медвед, а сам Велес је замишљан као змај/змија која борави у подземном свету, који је уствари замишљан као подводни, па и сам Велес се увек повезује са влагом и водом. Св. Ђорђе који убија аждају (аспект Велеса) је у топонимији често мењао старе називе који су у вези са Велесом; он је такође поистовећиван са "хромим Дабом", тј. ђаволом, који се ипак по својим особеностима разликује од хришћанског Сотоне. О свему овоме се може детаљније прочитати у књизи хрватског археолога Јураја Белаја: "Свети трокути. Топографија хрватске митологије".

http://www.academia.edu/20961892/Sveti_trokuti._Topografija_hrvatske_mitologije_-_CIJELA_KNJIGA

--- Крај цитата ---

Zbog velikog broja plemena i ogromne povrsine na kojoj zive Sloveni istrazivanjem mitologije dolazi se do razlivitih zakljucaka. Ubijanje azdaje se moze vise povezati sa aspektima Jarila nego Velesa. Jarilo je mladi bog, bog proljeca samim tim i rata i junastva. Jarkost predstavlja zustrinu. Jarko sunce npr. Jarac kao zivotinja je takodje borac. Kod nas se jarko kaze i zarko. Imena koja se izvode iz imena Jarila, Juraj, pa onda Djuraj, Duradj, do hriscanskog Djordje. Kad se ide u napad uvjek se cuje poklic Juris, bogu rata. Tako da ubijanje azdaje od strane Djordja jeste personifikacija junastva Jura, Djura.. Cak i rijec junak podsjeca na Jurak. Svarga mjesto gdje se nalazi neki bog oznacava nebo. Na iranskim jezicima svarga bi ttebalo znaviti nebo koliko se sjecam. Tako da piminjanje svarge kod ognja ne znaci obracanje ognju nego nebu. U mitologiji sunce se moze pojaviti u razlicitim pricama sa razlicitim funkcijama, u zavisnosti koju pouku zeli da istakne. Inace sunce je naravno centralni dio svake mitologije. Jarilo predstavlja mlado sunce, ja(r)ko sunce, preporod prirode. Onojano jaje u proljece oznaca sunce. Po jednoj od legendi mladi bog se izleze iz sunca. Mladi bod, sin bozji, tj boga neba.

Навигација