Вјера и култура Срба > Народна предања

Опевани уз гусле

<< < (4/4)

ДушанВучко:
Радован Бећировић

НИЗ ХЕРЦЕГОВИНУ

одломак

Ил се Херцег из гробнице дига,

Ил Страхинић са Косова стига,

Или Твртко Котромановићу ?

Није него Пеко Павловићу!

Зарека се књазу на Цетиње,

Да ће отет варош Невесиње,

Раскопати дворе Љубовића,

(И у Борчу кулу Фазлагића)

То је било у прошлом вијеку,

Глас допаде Павловићу Пеку,

Сила турска креће од Билеће,

Сви хајдуци Пека послушаше,

На сигурне коње појахаше.

Узја Пеко претила ћогина,

Страшан као Никац од Ровина,

Поред њега соко сива птица,

На дорату војвода Сочица,

Ко је с десне војводине стране?

То је Аџић Вуле капетане,

И Сердара Гаговића Мира,

Султан нема три таква везира!

Ко је онај алат што му скаче?

Оно ти је Рамовић Новаче,

Познају га и Срби и Турци,

По ханџару и крвавој руци,

А који је оно поред њега?

Под њим кулаш без игђе биљега.

Бритку сабљу ставио на крило,

Оно ти је поп Јововић Мило,

По ођелу и крвавој ћорди,

Не наличе попу но војводи,

Нема крста нити петрахиља,

Него сабљом турке благосиља,

Браду брије док бој љути бије,

Јер му вјера и црква не даду,

Турке сјећи а носити браду.

Ко је онај пјешке на опанке?

Што је многе ојадио мајке,

Вучки иде момачкијем ходом,

А бритком се подрамио ћордом,

У Мостар би стига док залади,

Како му се пјешке не досади?

Коља нема кога Србин држи,

Да се под њим може да одржи,

То је јунак с Крваве Пољане,

Јес Гузина Бошко капетане.

До њега је друга поглавица,

Зиројевић барјактар Јовица,

За заслуге алај барјак доби,

Зиројевић ада други ко би?

Па погледни онога делију,

Који јаше виту бедевију,

Носи главу спрема господара,

Да заштити Продана Рупара!

Поред њега Реметовић Стари,

Што у Стамбол за цара не мари.

Па четири Гатачке војводе,

Има ли их у друге народе?,

Такви људи не рађу се често,

Који могу уздрмати престо,

Зимоњићу и Ковачевићу,

Радовићу и Љубибратићу.

Па погледни онога јунака,

Из Бијеле села из Дробњака,

Три године иде у ајоше,

И Турци му ништа не могоше.

Но одметну сиротињу рају,

Да турцима хараче не дају,

Нема каур браде ни бркова,

Јаше јунак манита мркова,

Златне токе носи на прсима,

Што су биле Секанића Сима,

И џефердар Златанића Авда,

Што је купљен на сред Цариграда,

То је Кекић Јово капетане,

Поред њега Роћен Миловане,

То је љута из присоја гуја,

Посјека је Тановића Муја,

Команданта од Горанска града,

Што је раји дао много јада,

И посјека Станкова Стевана,

На Граховцу пољу од мегдана.

Па погледни сивога сокола,

Командира Шћепановић Шола,

Нема љепше главе црногорске,

Колико је главара и војске,

Кад погибе Шћепан на Пресјеку,

Шћаху Турци да га посијеку,

Њега Шоле унесе на плећи,

Те Сердара недаде посјећи.

Но им нема Орла са планина,

Милисава Станојева сина

Но је оста с толико јунака,

У гомиле мртвијех Турака.

И ено му јуначке гробнице,

На високо брдо Леденице.

Amicus:
Уклопиће се у ову тему, Гусларева смрт, од Јована Јовановића Змаја.

ГУСЛАРЕВА СМРТ

На западу сунце пало
на камено стење,
пало, па се распрштало
у драго камење.

А на небу небројице
звездице се сјаје,
ко на земљи што трепећу
сузе тужне раје.

С кога раја сузе лије
тако без престанка?
С Топал паше што је лего
ал му нема санка. 

Скочи паша, трља чело
бес му кида груди:
"Нема Бога, нема правде,
људи су нељуди!"

"Пролио сам море крви
Те проклете раје,
посејо сам у све краје
горке уздисаје."

Куд год пођем, земља стрепи,
а раја скапава,
ни мој доро воде неће
кад није крвава...

Ено блага седам кула,
још је небројано,
у харему много цура,
ал сам их се мано...

Не годи ми, не прија ми,
празне су ми груди,
славно име, дично име,
за тим Топал жуди....

Гусле, гусле! - Рајо, рајо!
Проклети хајдуци!
Зар дас ваше име пева,
ви погорски вуци?

Зар да Топал песму слуша
што вам вечност спрема,
А тај паша, Топал паша,
свог певача нема?

Мрзим злато, мрзим благо,
та све ми је тамно,
Топал паша песму хоће,
хоће име славно...

Зар та раја само знаде
гинут од мог мача?
Зар то робље неће злата,
не да ми певача?"

Тако паша бесни, риче,
кидају га жеље...
Па заурла: "Турадијо,
спремајте весеље!

Доведте ми старца Мирка,
зар још није туна!?
Доведте ми тог гуслара
о да дивних струна!

Нек ми пева, нек ме слави,
слава и милина,
ЈУЧЕ САМ МУ ПОГУБИО
СВА ЧЕТИРИ СИНА!

Слепац седи гусле држи,
уз груди их стеже,
турадија пева, кликће
све се растолеже.

Турци пију, Топал неће,
кадкад пехар баци,
мало пође, ал му дршћу
камени кораци...

Слепац седи, гусле држи,
сузом их полива,
седа коса доле пала
па гусле покрива.

"Нудер псино! - Не, не тако
већ: старино драга!
У ЧИЈОЈ СУ РУЦИ ГУСЛЕ
КОД ЊЕГА ЈЕ СНАГА!

Каква снага, ђјаур клети...
Одкуд њему снаге?
Не, не слушај, певај старче,
од воље ти драге...

Певај дела Топал паше
име ми украси,
ослади ми горки живот,
ОД СМРТИ МЕ СПАСИ!

Да ја чујем како с пева
моја величина,
пустићу ти из тамнице,
сва четири сина!"

"Пустићеш их?" живну старац,
"Хоћу жељо драга
и даћу ти сребра, злата,
небројена блага..."

Гуслар ћути, гуслар бледи,
ох да тешких мука,
диже гусле и гудало,
ал му дршће рука.

"Певај старче, ох та певај,
ја се славит морам,
можда не знаш шта те чека
ако си упоран?

Твоју срећу, твоју наду,
твоја четир сина,
поломићу, покосићу,
као четир крина!"

Уздрхта се слепи старац,
хтеде да загуди,
ал му прва, мучна, тешка,
застаде у груди.

Сузе капљу, квасе гусле,
а гуслар посрну,
тресну гусле и разби их
о земљицу црну...

"УБОЈИЦО, ПОТУРИЦО,
ИЗДАЈИЦО КЛЕТИ!
ТИ ДУШМАНЕ РОДА СВОГА,
КРВАВА АВЕТИ!

Поломи ми моју срећу,
покоси ми наду,
ал те гусле, СРПСКЕ ГУСЛЕ,
ЛАГАТИ НЕ ЗНАДУ!"

То изрече, више неће,
клону, па посрну,
мртав паде крај гусала,
на земљицу црну.

Цикну паша! - Ал му с лица
несташе облаци,
десну руку челу стави,
КРСТ НА СЕБЕ БАЦИ!

Клече поред мртва старца,
да гусле пољуби,
једно туре сабљом махну,
ГЛАВУ МУ ОДРУБИ...

На ову песму Исидор Бајић написао је истоимену хорску композицију.

https://www.youtube.com/v/7IqTK-XNbUc

vojislav.ananic:
 Да ли смо достојни гусала?

Вијест која је недавно стигла из далеког Маурицијуса силно је обрадовала све културне посленике у Србији. На Унескову листу нематеријалне културне баштине пјевање уз гусле је уписано као српско културно насљеђе. Чини се да медији овој значајној дипломатској побједи Министарства културе нису посветили заслужену пажњу. Треба се вратити у 2016. годину. Наиме, тада је шокантно одјекнула вијест да Албанија има намјеру да номинује гусле за Унескову листу као своје културно насљеђе. Kолико год ми Срби међу собом знали да су гусле вјековима биле најбољи уџбеник историје или како би сликовито стиховима описао чувени Радован Бећировић Требјешки „манастири и свето гудало, то је српску вјеру сачувало”, у то је требало увјерити људе који сједе у комисији Унеска. Зато је за похвалу муњевита реакција Министарства културе, САНУ, Савеза гуслара Србије који су заједнички енергично дјеловали и у најкраћем року се постарали да Србија поднесе кандидатуру којом ће српске гусле трајно остати заштићене. Поред безрезервне подршке министра културе Владана Вукосављевића, веома је важно било то што је према номинацији коју је припремила др Данка Лајић Михајловић, етномузиколог из Музиколошког института САНУ, пјевање уз гусле већ било уписано на Националну листу. Осим ње у тиму који је ову акцију успјешно привео крају били су др Смиљана Ђорђевић Белић из Института за књижевност и уметност и етнолог Данијела Филиповић из Центра за НКН при Етнографском музеју. Такође, од изузетног значаја била је подршка и кооперативност чланства Савеза гуслара Србије и тадашњег предсједника Слободана Драшковића. Међутим, да ли нам упис на листу Унеска много значи уколико се гуслама не будемо озбиљно позабавили? Да би се гусле сачувале неопходно је да системски буду уведене у редовно образовање наше дјеце. Србија има велики број музичких школа, али се само у двије (Београду и Краљеву) изучава предмет гусле. За инструмент националног значаја то је више него скромно. Неопходно је да гусле буду стално присутне и кроз епску поезију која одавно није популарна у школским клупама. Многи су заборавили, а неки нису имали прилику ни да науче да се гусле могу слушати само уз молитвену тишину. За такво стање у највећој мјери одговорни су поједини гуслари који су зарад популизма кршили све кодексе поштовања најсветијег српског инструмента. Нажалост, имали смо прилике гледати наступе недостојних „гуслара” по кафанама, у ријалити програмима, чак и у данима туге и сјећања посвећених жртвама Олује. По друштвеним мрежама гледамо појединце који бескрупулозно злоупотребљавају гусле зарад ситних интереса. Управо овакве појаве стварају лош имиџ и традиционалном српском инструменту наносе непроцјењиву штету. Зато стиховима већ поменутог Бећировића "није свака травка за рану, нити је свака пјесма за гусле" можемо слободно додати - није свака личност за гуслара! Министарство за културу показало је способност да се бори за очување српског културног насљеђа. Дужност сваког појединца је да у тој борби пружи свој допринос.

Пише Трифко Ћоровић

Извор: СРПСКО КОЛО, бр 36, новембар 2018.

Навигација

[0] Индекс порука

[*] Претходна страна