Занимљиво је и играње босанскохерцеговачких муслимана са регионалним идентитетом Босанаца. Повезивање муслимана српског језика са босанством по неким муслиманским ауторима сеже још до средњевјековне Босне. Неки непосредни извори с краја турске владавине показују ипак да међу обичним муслиманским свијетом та идентификација уопште није била раширена и да се су се они осјећали махом Турцима муслиманима, а да је босанснки идентитет био углавном раширен међу рајом, католичком и православном . Од времена Аустрије почиње интензивно да се ради на пројекту интегралног босанства. Ствара се читав низ, историјски неутемељних, упоришта босанског идентитета: богумили (укључујући и конверзију истих на ислам), стећци, добри Бошњани, босанчица, исламизација средњевјековног босанског племства и сл. Добар дио муслиманских интелектуалаца са краја 19. и почетка 20. вијека прихвата ову идеологију интегралног босанства као увезен,готов производ и уграђује га у темеље идентитета босанскохерцеговачких муслимана.
Ова идеологија интегралног босанства добрим дијелом се расплинула у периоду између два свјетска рата, јер се суочила са другом, ништа мање вјештачком, идеологијом интегралног југословенства. Главне муслиманске организације у том периоду имале су ознаку: југословенски. Да ни једна ни друга идеологија нису ухватиле дубоког коријена код муслиманског становништва и да је оно и даље идентитетски лутало, истовремено се држећи вјерског исламског идентитета као кључног, говори и понашање муслимана за вријеме НДХ, када су се многи укопили у хрватске националне обрасце, а и након рата када су се многи изјашњавали као Срби или Хрвати, чак и у ситуацији кад је опција изјашњавања као Југословен била на столу.
Ипак авнојевска Босна и Херцеговина, слично аустроугарској Босни, дала је формални оквир да се идеологија интегралног босанства опет појави, у готово неизмјењеном виду, само што су умјесто Калаја и Трухелке извршиоци били комунистички функционери. Преузет је готово у потпуности аустроугарски наратив о босанскохерцеговачким муслиманима с почетка 20. вијека. Ипак поврх свега је била комунистичка и југословенска идеологија, као главна, па интегрално босанство, иако промовисано, није могло да избије у први план.
У периоду распада СФРЈ, предуслови да интегрално босанство избије у први план су остварени. Оно постаје нека врста државне идеологије босанскохерцеговачких муслимана и остатака комунистичког републичког апарата, који се идентификовао са Социјалистичком Републиком Босном и Херцеговином. Овај брак из интереса између босанскохерцеговачких муслимана и "анационалиста" у Босни (што би Сејдић и Финци рекли "осталих"), донекле траје и данас, али се, са обзиром да није брак из љубави, повремено јављају трзавице.
Иако су босанскохерцеговачки муслимани покушали од интегралног босанства извући највећу могућу корист, они у ту идеологију нису никад до краја вјеровали. Почетком 90-тих створили су својеврсан хибрид интегралног босанства и ислама тзв. бошњаштво. Данас је то њихова доминатна идентитетска идеологија. Као и свака национална идеологија она прелази државне границе и шири се по језичком и вјерском принципу. Бошњацима се данас проглашавају и Горанци и Торбеши у Македонији, малтене сви муслимани јужнословенских језика.
Бошњаштво се не може до краја одрећи интегралног босанства, јер Босну и Херцеговину види као матичну земљу свих муслимана јужнословенског језика на Балкану. Управо из тог разлога инсистирање на називу : босански језик, а не бошњачки језик. Али кад дође до директног избора између термина: Босанац и Бошњак, бошњаштво се већ осјећа угрожено. Током посљедњег пописа у БИХ, од стране доброг дијела муслиманских правака водила се жестока кампања против босанске самоидентификације. Они су били свјесни да интегрално босанство не купују ни Срби ни Хрвати у БиХ. Са друге стране, дугогодишња злоупотреба термина Босанац од стране муслимана, довела је до тога да је много муслимана почело тако да се и национално изјашњава. За Бошњаке је ово представљало пoдјелу муслиманског националног тијела на "Босанце" и Бошњаке и угрожавало је коначни циљ, остваривање процентуалне већине Бошњака у БИХ.
Тај латентни раздор интегралних Босанаца и Бошњака је присутан и данас, иако им се интереси поклапају, бар кад је однос спрам Срба и Хрвата у питању. Примјећујем да интегрални Босанци данас много чешће умјесто Босанац користе самоидентифијакцију Босанац и Херцеговац, чиме се, рекао бих додатно, покушавају дистанцирати од бошњаштва, а више везати за државни идентитет Босне и Херцеговине.
Свеукупно гледано, интегрално босанство, као и интегрално југословенство, а ради се о пројектованим идентитетима, доживјело је пораз. Резултати пописа У БИХ из 2013. су показали да је оно доживјело пораз и код популације која је од њега имала највећу корист: босанскохерцеговачких муслимана. Преживјело је само у својој хибридној форми: бошњаштву, али рекао бих да је то сасвим други идентитет, који је само обукао одијело интегралног босанства. Однос Срба према интегралном босанству одавно је јасан-негативан, а Хрвати иако су дуго кокетирали са интегралним босанством, данас су га највећим дијелом одбацили. Симболичан акт тог одбацивања је био кад су у Херцеговини босанчицу назвали хравтском ћирилицом.
Одужих га мало, али сам написао шта сам мислио.