Аутор Тема: Y-DNK Nemanjića  (Прочитано 83009 пута)

damyanovich

  • Гост
Y-DNK Nemanjića
« послато: Април 24, 2014, 09:34:06 пре подне »
Postoje već slučajevi identifikovanja Y-DNK pojedinih srednjovekovnih vladara i mislim da bi bilo veoma korisno i zanimljivo ustanoviti Y-DNK na uzorcima koji bi se uzeli od npr. Stefana Nemanje i cara Dušana (ili neke druge dvojice Nemanjića).

Nemanjina pojava je svakako obavijena velom misterije, a on i njegovi neposredni muški potomci su uneli revoluciju u organizaciju države, graditeljstvo, diplomatske odnose i uopšte, podigli su organizaciju društva na jedan viši nivo do tada nezabeležen među južnoslovenskim državicama, a sve to iz mističnog i neobjašnjenog porekla, kao i sa imenom koje se prvi put javlja upravo sa samim Nemanjom (za koje niko do danas nema zadovoljavajuće objašnjenje).

Na savremenim freskama Nemanja i prvih nekoliko generacija posle njega su često upadljivo riđi sa plavim očima. Nemanja se pojavljuje bukvalno jednu generaciju (~30 godina) nakon pojave Normana na jadranskoj obali i u istoj generaciji sa uspostavljanjem normanske kraljevine Sicilije. Ono što su Nemanja i njegovi potomci ostvarili među slovenskim državicama je uporedivo sa normanskim uspesima u stvaranju jedinstvene Engleske iz do tada vekovima usitnjenih i zavađenih sedam anglo-saksonskih kraljevina, zatim u stvaranju moćnog vojvodstva Normandije koje je nekoliko vekova bilo država u državi koja je ozbiljno ugrozila opstanak francuske kraljevske dinastije što je odvelo u kulminaciju Stogodišnjim ratom nekoliko vekova kasnije.

Uporedivo je i po graditeljskoj aktivnosti i promeni koju graditeljstvo Nemanjića unosi u odnosu na graditeljstvo pre Nemanjića (i po broju objekata i po kvalitetu gradnje i po arhitekturi i po veličinama objekata).

Takođe se uklapa i u veliku adaptibilnost koju su Normani iskazali brzo se integrišući u svoje nove zajednice i postajući njihovi lideri.

Pada u oči da su razne grane Vikinga imale najbolji know-how za pravljenje moćnih srednjovekovnih država na najrazličitijim prostorima: Engleska, Kijevska Rus, Sicilija, pa zašto da ne i Srbija.

Mislim da bi testiranje uzoraka Nemanjića moglo da bude projekat od nacionalnog značaja i bilo bi možda važan milestone Srpskog DNK projekta koji bi mogao da bude nosilac inicijative.
« Последња измена: Април 24, 2014, 09:36:36 пре подне damyanovich »

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #1 послато: Јун 02, 2014, 08:40:11 пре подне »
Дворниковић на неки начин наговјештава овакво рјешење, али га експлицитно не наводи.

Тачно је да је у вријеме појаве Вукановића у Зети владао Бодин чија је жена била Норманка Јаквинта и да су српско-нормански односи у том периоду били на врхунцу. Вјероватно у том периоду је на просторе Србије дошао и предак дробњачких И1.

Бодин је био тај који је промосивао Вукана и његовог брата Марка и дао им Рашку на управљање. Међутим Нормани тек 1081. почињу продор на Балканско полуострво, а Вукан је већ тада био одрастао човјек. Сем тога његово име није норманско, већ словенско. А и у изворима нема никаквог помена о могућности овакве везе.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #2 послато: Јун 02, 2014, 09:18:24 пре подне »
Ово је Ердељановић написао у своојој књизи Борба идеја о немањићкој Србији:

"Pored svih iscrpnih prikaza i analiza u našoj i stranoj istoriografiji nemanjićska srednjevekovna Srbija ostala je zagonetaa pojava. Ta centralna, najsnažnija i organskim kontinuitetom svoga razvitka najsolidnija državna tvorevina svih balkanskih Slovena uopšte, u mnogom pogledu čudno odudara od ranijih nesigurnih i iskidanih perifernih jugoslovenskih državnih početaka. Kao ameba, u zvezdanim tracima, širila se iz raškog nukleusa kroz dvesta godina država Nemanje, „sakupitelja Srba“. Dok su npr. nemačku naciju ujedinili periferni zapadni Franci u srednjem veku i isto tako periferni Istočni Prusi u novom veku, Srbe ujedinjuje centralni gorštački deo naroda, iz geopolitički idealnog zbega raškog. Drugi su i mučniji putevi državotvornosti malih i porobljenih naroda; u svojim istorijski datim dimenzijama i okolnostima nemanjićska Srbija te je puteve slavno savladala.
Mišljenje o pojedinim obrtima i interesantnom procesu širenja nemanjićske države mogu da budu i najsuprotnija, ali suština ostaje samo jedna: Sva fakta i sve pojedinosti koje nam istoričari prikazuju odavaju u osnovici neverovatno žilavu i upornu stvaralačku energiju, jasnu koncepciju cilja, plansku smišljenost i politički rafinovanu taktiku postepenog rada i ostvarivanja cilja. Nemanjina ekspanzija javlja se naporedo sa ugarskom ekspanzijom protivu Vizantije. Njegovo laviranje između Ugarske i Vizantije, istoka i zapada, severa i juga, strpljivo vrebanje na dobru priliku, pasivno čekanje pa naglo nasrtanje, daje gotovo utisak političke akrobacije. Mučno i postepeno, previjajući se između najsuprotnijih mogućnosti i nemogućnosti, više veštinom nego silom udario je Nemanja temelj svom državnom delu, a škola njegova osećala se dugo kroz nemanjićsku istoriju.
Sinovi Nemanjini, Stefan Prvovenčani i Rastko-Sava, izveli su majstorsko organizatorno i politički-diplomatsko delo: legalizaciju i religiozno-crkvenu sankciju države. Tešku istorijsku krizu Vizantije (osnivanje „Latinskog carstva" u Carigradu) kao i papin apetit na balkanske zemlje ovi prvi sveži Nemanjići iskoristili su da državi pribave oba osnovna atributa prave srednjevekovne države: krunu i autonomnu crkvu. Primanje krune sa Zapada, a arhiepiskopije sa Istoka, predstavlja, u onakvoj sferi zapadnjačko-istočnjačkih odnosa, genijalnu podelu političkih uloga između oba brata. Osećajući da je duhovna podloga dublja i trajnija od državne i vojne organizacije sv. Sava je osnivanjem autokefalne crkve postao osnivačem srpskog nacionalizma i kontinuiteta srpske državne ideje. Sa Savom Srpstvo je stupilo na istorijsku pozornicu kao svestan subjekat i nosilac svoje osobene nacionalne i državne ideje. Sraslost crkve i države, po vizantijskom uzoru, postade osnovnim organizatornim principom i garantijom državnog kontinuiteta za sve kasnije Nemanjiće. U tadašnjem smislu, sa tadašnjim moralnim i političkim sredstvima, Stefanovo i Savino delo - ma koliko izgledalo u prvi mah nejedinstveno zbog Savine opozicije - predstavlja jedno moćno državotvorno i organizatorno delo. Srbija koja je već od Nemanjinih početaka predstavljala u stvari elipsu sa dva žarišta, Raškom i Zetom, sa grčko-vizantijskim i zapadnjačko-latinskim elementom, dugo je oscilirala između te dve kulturne i političke atmosfere. Stefanovo i Savino delo, već u počecima državne konsolidacije, izmirilo je te dve sfere: materijalno-tehnički i organizatorno Srbija se priključila Zapadu, ali verski i duhovno-kulturno Istoku.
Nemanjićska Srbija, začeta na presecištu istočne i zapadne kulturne sfere, imala je u osnovici vid „vizantoidne" države. Ta država nije bila ni činovnička vizantijska država ni feudalna u zapadnjačkom smislu. Stara župska organizacija i običajno pravo (npr. krv i umir), slovensko, nerimsko pravno i socijalno osećanje proviruje i između redaka Dušanova zakonika. Pored nakalemljene vizantijsko-činovničke i zapadnjačko-feudalne organizacije ipak su posle raspada preostale razne male autonomne jedinice, župe ili „kneževine“ kao npr. Paštrovići kod Budve, Grbalj u Boki i dr. Ti župski atavizmi, ne samo na nemanjićskom nego i na ostalom jugoslovenskom području, doživeli su pogdegde i početak XIX veka! „Samostalna" knežina Poljice hvatala se za svoju slobodu u koštac i sa jednim Napoleonom. I u Srbiji su pored centralno-državne ideje staro-župski instinkti stalno pomalo tinjali. Posle dva veka zapaža se izvesna premorenost i reakcija na ranije organizatorne i centralističke napore. Taj atavistički potez u mnogom je pripravio tursku katastrofu.
Pre no što će se raspasti u feudalne diadohije (posle Dušana) Srbija je predstavljala u srednjevekovnom smislu solidnu državnu organizaciju. I nemanjićska Srbija bila je staleška država, sa povlašćenim i podvlašćenim staležima, ali je ipak vizantijski pojam o vladaocu uneo nečeg javno- i državno-pravnog u državnu koncepciju i zato je vladar bio nešto više nego primus inter pares među velmožama države. Njegova vlast dohvatala je, neposredno ili posredno, svakog i poslednjeg podanika.
Od Milutina Srbija postaje prvom balkanskom silom, nošena ne samo vitalnošću samoga naroda nego i jasnom državno-verskom idejom njenih upravljača. Nije nimalo preterano ono što za tu celu epohu kaže naš kulturni istorik Dušan J. Popović: „Slovenci nisu imali svoju slobodnu državu, Hrvati su je imali dosta rano i vrlo kratko vreme, a Srbi najviše i najduže, i, ako se može tako reći, po srećnom slučaju inkarniranu u jednoj dinastiji, koja znači svu slavu narodnu, i političku i kulturnu...“
Nemanjina želja da „izbriše grčko ime" sa teritorije svoje države, zatim izrazit naslov koji se i danas može čitati na ktitorskim portretima nekih Nemanjića „Kralj i samodržac svih srpskih zemalja i pomorskih", kao i mnogi drugi znaci upućuju na to da je bilo nečeg nacionalno svesnog i grčkom duhu suprotnog u duši svih jačih državotvornih Nemanjića. Najjači Nemanjić, Dušan, slomio je tu prvobitnu liniju, razbio je etnički okvir „srpskih zemalja" i zaplovio u vode balkanskog imperijalizma. Tu grešku osetili su već i mudriji Dušanovi savremenici, pa je i ovde zavredila zasebno poglavlje."

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13154
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #3 послато: Јун 02, 2014, 09:42:17 пре подне »
" Maleš je pokazao fanatičnu želju da Srbe i Jugoslovene prikaže kao arijevce, a u potrazi za argumentima, slično kao i rasisti u Nemačkoj, poseže za srednjovekovnom prošlošću. Karakteristično za fašizam, on veliča srednji vek, njegova moralna načela, korporatistički način privređivanja, strogu hijerarhiju i rasnu čistotu. U svom članku Rasno poreklo Svetog Save Maleš na osnovu likova sa fresaka nastoji dokazati arijevsko poreklo članova vladarske porodice Nemanjić, koje u svojoj tipologiji svrstava u plave Dinarce. On u ovom delu tvrdi da su Nemanjići bili plave kose, svetle puti, visoki rastom i da je na osnovu njihovog izgleda jasno zaključiti da su bili čisti arijevci, pozivajući se ponovo na zapažanja Stewarta Chamberlaina (Maleš, 1939: 37-45). "

http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/sociologija/L_1/05/show_html?stdlang=ser_lat

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13154
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #4 послато: Јун 02, 2014, 09:56:56 пре подне »
И ја сам дошао до сличног закључка читајући Малеша. Наиме, он у више наврата повезује динарску и нордијску расу иако је опште познато да су Динарци подврста Медитеранске расе и то по свему судећи Источно-медитеранске.

Ово тврде и сви виђенији антрополози на челу са Куном.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13154
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #5 послато: Јун 04, 2014, 10:38:50 поподне »
Пример св. Саве и његове портретне трансформације надасве је значајан. Насликан од савременика, у Милешеви он је сав жив, индивидуалан: са јаким орловским носом (нимало византиски стилизованим), с изразитим и карактерним цртама и наборима по читавом лицу — нарочито се истичу подигнуте забринуте обрве и наборано чело.



Али у Милутиновој цркви у Студеници већ је помало светачки византиски стилизован; нос је сада раван и танак, лице продужено без набора, "очи голубиње" (како се Окуњев изражава) ореол светости лебди над његовом главом. Савременике је, дакле, живописац сликао реалистички; тек онда када није више имао претставе индивидуалног човека прибегавао је копирању и византиској Иконографској схематизацији. Важно је и ово: у портретним групама (као што је нпр. она Стефана Првовенчаног, Владислава и Радослава у Милешеви) јасно се разликује старост појединих лица: види се на оцу (Првовенчаном) да је човек зрелијих година, а на Владиславу да је млађи од Радослава.

Краљ Милутин - Живопис у Краљевој цркви у Студеници


Краљ Стефан Радослав, Стефан Владислав и Стефан Првовенчани - фреска из манастира Милешева крај Пријепоља


Из такве портретске уметности могу се стећи и извесне антрополошке импресије. У целости добија се утисак да византиско и српско-византиско сликарство у огромној већини стилски обрађује медитеранског и предњеазиског (арменоидног) човека. Пада у очи да се избегавају екстремно арменоидна и хетитоидна лица која би могла сувише јерменски или јеврејски деловати. Оријенталац са потезом медитеранског хеленизма изгледа да је претежан и меродаван модел. Црна, често коврчаста коса и крупне тамне очи истичу се једнако од александринизма до у касни византинизам.

У српском живопису јавља се и у томе погледу нешто ново. Као што у старијем византиском сликарству ликови дају медитерански и предњеазиски утисак, тако и овде можемо говорити о ликовима који делују динарски, а каткад и нордиски. Јак и повијен нос, оштрије црте динарске конструкције, обележавају видну разлику према старијем византиском сликарству са схематичним уским и дугим носевима и бледим укоченим лицима.

Најизразитији су портрети краља Милутина. Онај у Студеници (Краљева црква) изгледа уметнички и физиогномички најбољи. Лик делује индивидуално и изразито динарски, чак и у детаљима очних лукова и јагодица. Нос је кукаст и шиљат; има нешто од птице грабљивице у тој физиогномији која на гледаоца не делује нимало привлачно. И динарску несиметричност лица живописац је јасно назначио. На портрету у Хиландару све исто као у студеничком; сличност је фрапантна. И остали Милутинови портрети, нарочито онај у Грачаници, једнако су реалистични и физиогномички експресивни. Нешто мрачно и демонско вири из лица тога подмуклог сладострасника; ни светитељска поза ни ореол не може да ублажи тврдину израза. Тај лик уистини личи на познату биографију Милутинову.

Владимир Дворниковић - Карактерологија Југословена
« Последња измена: Јун 04, 2014, 11:43:44 поподне Небојша »

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13154
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #6 послато: Јун 05, 2014, 09:37:05 пре подне »
Може се са сигурношћу рећи да је старо старо становништво Балкана припадало медитеранској и арменоидној раси.

Динарци су се вероватно формирали у оним крајевима где је било више Кромањонаца и Алпида, дакле у данашњој Црној Гори и Босни. Ове крајеве у 6. и 7. веку масовно насељавају Срби.

Видимо да и Дворниковић Србе уско везује за динарску расу, која се доласком Словена (Нордида) додатно изменила.

Ван мреже Brđanin

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 230
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #7 послато: Јун 24, 2014, 07:47:00 поподне »
Може се са сигурношћу рећи да је старо старо становништво Балкана припадало медитеранској и арменоидној раси.

Динарци су се вероватно формирали у оним крајевима где је било више Кромањонаца и Алпида, дакле у данашњој Црној Гори и Босни. Ове крајеве у 6. и 7. веку масовно насељавају Срби.

Видимо да и Дворниковић Србе уско везује за динарску расу, која се доласком Словена (Нордида) додатно изменила.
ништа се не може са сигурношћу тврдити. Српски Динарски тип има доста Кромањонског утицаја, али то не значи да су Кромањонци и Алпиди најзаслужнији за његово стварање. Ја лично мислим да је био доминантан антрополошки тип још прије доласка Словена.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13154
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #8 послато: Јун 24, 2014, 08:34:35 поподне »
Управо то и ја тврдим. Динарци са јачим медитеранским утицајем су вероватно били бројнији у јужнијим крајевима Балкана (логично). Док је "чиста" динарска раса настала тамо где је било највише Кромањонаца (Босна и Херцеговина, Црна Гора).


Ван мреже Brđanin

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 230
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #9 послато: Јун 24, 2014, 10:35:53 поподне »
"Cisti" Dinarac je Dinarac iz Boke kojeg je Dineker opisao. Ako mozemo tako reci... Najbolje je koristiti pojam Dinaroid. makar ja tako mislim.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13154
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #10 послато: Јун 24, 2014, 10:58:18 поподне »
"Cisti" Dinarac je Dinarac iz Boke kojeg je Dineker opisao. Ako mozemo tako reci... Najbolje je koristiti pojam Dinaroid. makar ja tako mislim.

Више сам мислио на оно што се данас сматра динарском расом. Можемо то назвати и динароидном формом, слажем се.

Прави, "изворни" Динарци су вероватно изгледали попут Албанаца са севера Албаније, који подсећају на Бокеље из ове приче.





Deniker је Бокеље, односно Црногорце из Боке, описао као људе лепа узраста, мрке коже, тамне косе и тамних очију, дугачког лица са правим или орловски повијеним носом. Обрве су им праве и састављене.

Личе, каже Deniker, на онај словенски тип који се среће по Херцеговини и Црној Гори, а имају и по неку заједничку црту са својим суседима Арбанасима Миридитима.


Ван мреже Сол

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1310
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #11 послато: Октобар 27, 2015, 09:25:17 поподне »
Занимљива паралела - дробњачко предање говори о четворици браће од којих потичу Новљани и могућег порекла из Чешке - са легендарним родословом Немањића где стоји -Техомиљ же појет даштер чешкога краља, и роди с њеју 4 сини добри и храбри и мужаствни, имаже имена сута сија: Завида, Срацимир, Првослав, Стефан Немања.

И царствује у њем (тј. у Риму) имаше (цар Константин) бољарина некојего Србина, именом Ликинија. И вдајет ему сестру своју  Константију в жену... Константија же сестра Константинова, жена Ликинијева, роди Ликинију сина, емуже власи главе его бише бели, и нарекоше име ему Бела Урош... Цар же Константин видев Ликинијево жесточство и томитељство на христијанех, и почелевајет отсешти главу Ликинију мучитељу. Сија же видев син его Бела Урош и устрашив се, бегајет к тврдеј земли захлмској к западу. И појемљет себе к браку Ану, даштер франачаскаго краља, и роди с њеју два сина, имаже имена нарече првому Техомиљ, втотому Чудомиљ... Техомиљ же појет даштер чешкога краља, и роди с њеју 4 сини добри и храбри и мужаствни, имаже имена сута сија: Завида, Срацимир, Првослав,
Стефан Немања




Помислио сам на тепачке Милићевиће из Дробњака, али они славе Ђурђев-дан. А билећки Милићевићи су стара фамилија. Дедијер је забележио предање да потичу од бана Будеча.

Занимљаива прича о бану Будечу са сајта фамилије Будеч из Мојдежа
(www.poreklo.rs/wp-content/uploads/.../Братство-Будеч-из-Мојдежа.pdf)

„Будечи из Мојдежа потичу од Бана Будеча. "Будечи воде порекло од чешких племића. Презиме су добили по племићком замку Будеч, који се налази у непосредној близини Прага...Познати чешки истраживач К.Јиричек истраживао је појам "будеч". По старосрпском језику овај појам значи будан (стражар). Он је истражио да назив Будеч датира из Чешке односно Бохемије код племена Лужана, па су тај назив узеле племићке породице као и њихова утврђења - замкове. Бан Будеч је у XVII веку живео у Билећким Рудинама а његово имање се протезало од Баћовог Мрамора на Вучјем Долу до Кењина Камена у Звијерини. Корени Будеча протежу много даље у прошлост о чему посве јасно говори најстарији писани документ о презимену Будеч. Поменути документ је из 1069. године и потиче из периода хрватског краља Петра Крешимира. На документу који се налази у самостану Светог Крешимира налазе се потписи краљевског племства а међу њима и потпис Брибирског Жупана Будец.“

Читам ово о наводном чешком пореклу бана Будеча, па се сетим шта је данас форумаш I-P109 написао о континенталном путу његове ХГ из немачких земаља на западни Балкан, па ми свакаве идеје падају на памет...

СОКО БАIО СА ТРИЕС ЗМАIEВАХ МРѢЕТ НЕЋЕ ДОК СВѢЕТА ТРАIЕ

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10045
  • I2a S17250 A1328
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #12 послато: Октобар 28, 2015, 01:53:39 поподне »
И царствује у њем (тј. у Риму) имаше (цар Константин) бољарина некојего Србина, именом Ликинија. И вдајет ему сестру своју  Константију в жену... Константија же сестра Константинова, жена Ликинијева, роди Ликинију сина, емуже власи главе его бише бели, и нарекоше име ему Бела Урош... Цар же Константин видев Ликинијево жесточство и томитељство на христијанех, и почелевајет отсешти главу Ликинију мучитељу. Сија же видев син его Бела Урош и устрашив се, бегајет к тврдеј земли захлмској к западу. И појемљет себе к браку Ану, даштер франачаскаго краља, и роди с њеју два сина, имаже имена нарече првому Техомиљ, втотому Чудомиљ... Техомиљ же појет даштер чешкога краља, и роди с њеју 4 сини добри и храбри и мужаствни, имаже имена сута сија: Завида, Срацимир, Првослав,
Стефан Немања

Да је овај родослов тачан, онда би испало да је Стефан Немања рођен средином 4. века  ::)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Сол

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1310
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #13 послато: Октобар 28, 2015, 02:35:17 поподне »
Да је овај родослов тачан, онда би испало да је Стефан Немања рођен средином 4. века  ::)

Мислим да не би требало ни једну опцију порекла олако одбацивати, знам да ако се дословце чита овај родослов, да би Завида, Срацимир, Првослав и Стефан Немања морали бити рођени у 4 или 5 веку. Састављач родослова је ипак уткао пар интересантних података - а ко колико ми је знано, српска историјографија иако јој је познат овој родослов од памтивека, није се претргла да подробније разгонетне ко су Бела Урош .....појемљет себе к бракуАну, даштер франачаскаго краља, и роди с њеју два сина, ....Техомиљ,, втотому Чудомиљ... Техомиљ же појетдаштер чешкога краља и роди с њеју 4 сини добри и храбри и мужаствни, имаже имена сута сија: Завида, Срацимир, Првослав и Стефан Немања.

Само да напоменем, име Бела је мађарска варијанта од германског Адалберт, а Ур на мађарском господин или господар. Зачуђујуће да се нико до сада није позабавио његовом женом Аном, кћери франачког краља , као и Техомиљом и његовом женом- кћери чешког краља (вероватно  из династије Пшемисловића).
СОКО БАIО СА ТРИЕС ЗМАIEВАХ МРѢЕТ НЕЋЕ ДОК СВѢЕТА ТРАIЕ

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10045
  • I2a S17250 A1328
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #14 послато: Новембар 12, 2015, 06:59:58 поподне »
Наша црква данас прославља Светога краља Драгутина, у монаштву Теоктиста, брата му Милутина и мати им краљицу Јелену, преподобну Јелисавету.

Свети краљ Драгутин један је од узорних светих Немањића. Његово житије познато је. Оно што није толико познато следи.

Повредивши ногу при паду са коња, Драгутин остаде сакат, те 1282. године, после само шест година владавине, препусти србски престо брату Милутину. Неке поседе Драгутин је, у споразуму са братом, задржао себи, и томе придодао још и доста земље коју је добио у мираз, као зет угарског краља, те је тако запосео добар посед (Срем, Мачву, делове источе Босне, Дендру, Београд, Колубару, Подриње, Стари Влах), који је назвао Сремска краљевина. У његовим границама остала су два лепа манастира, два мезимца Драгутинова и његове жене Катарине: његова задужбина Рача и Манастир Троноша, који су били у заједници (осим њих, краљ Драгутин је ктитор и Манастира Светога Ахилија у Ариљу, са предивном црквом зиданом у рашком стилу, у којој се налазе две чувене фреске: "плавог анђела" и самог краља - ктитора).

Краљ Драгутин био је изузетно побожан, а још више је то постао после несрећног пада с коња који га је обогаљио за остатак живота. Сам је говорио да се тада освестио, и да му је одмах било јасно да је то праведна казна за оно што је учинио 1276. године, кад се побунио против свог оца Уроша и свргнуо га са престола. Зато је хтео остатак овоземног живота што више окајати тај грех. Чинио је то на неки свој испоснички начин, сасвим необичан за оновремене владаре. Остало је забиљежено да је испод раскошне краљевске одежде, уз голо тело носио рите које је скинуо са тела неког умрлог просјака на кога је негде наишао (а овога је достојно сахранио, обукавши га у своју скупоцену одећу) и појас од уплетене сламе, који му се био до крви усекао у тело. У обући је увек имао по неколико оштрих каменчића који су га повређивали при ходу, толико да су му некад стопала била сва крвава. Понекад би се облачио у хаљину скрпљену од оштре кудељне вреће, и тако полуодевен и бос, сам излазио ван двора, проводећи по целу ноћ са бескућницима, губавцима, или каквом другом слаботињом, а некад би одлазио на гробље, и ноћ пробдио у некој свеже ископаној раци... Иначе би ноћи проводио у молитви, а најлепше би се осећао одлазећи у манастире и разговарајући са калуђерима. У слободно време у двору би сам и са својом женом израђивао разне богослужбене сасуде и поклањао их својим манастирима и црквама. А много је и проповедао, нарочито међу богумилима којих је тада било доста с оне стране Дрине, и у његовој краљевини. И дао му је Господ мудрости и смирења, остао је Драгутин упамћен као речити хришћанин, па је, милошћу Божјом и трудом својим, многе заблуделе повратио правој вери. Драгутин није желео да се све то рашчује, али такви детаљи се брзо сазнају. Већина је Драгутина сматрала лудим. Није се гњевио то чувши. Напротив, био је радостан што га светина сматра таквим. Од Бога отпала светина од јуродивости види сумашедство, а јуродиви су они најчистије вере, они који одбацују добра овога света и углед у очима људи, зарад љубави Божје.

Драгутин је најпре оставио србски краљевски престо, у златним данима Србске државе. После је оставио и своју Сремску краљевину. Повукао се у Манастир Ђурђеви Ступови повише Раса, исходишта србске државе.

Док је још био србски краљ, Драгутин, последњи владар из лозе Немањића који је столовао у Расу, често је боравио у Ступовима и био велики заљубљеник у овај манастир. У време његове владавине изведени су обимни радови на манастиру. Једну кулу у манастирским зидинама претворио је у капелу. У њој је и сахрањен 1316. године по представљењу Господу. Гробницу су у 18. веку опљачкали Турци. Али, делови моштију су сачувани и налазе се у Ђурђевим Ступовима и у Манастиру Рача, подно најлепше србске планине Таре.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10045
  • I2a S17250 A1328
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #15 послато: Новембар 12, 2015, 07:01:40 поподне »
Овај пост поставих овде, иако нема везе са днк Немањића, али не хтедох да отварам нову тему и тако оптерећујем наш форум.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10045
  • I2a S17250 A1328
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #16 послато: Фебруар 20, 2016, 05:52:09 поподне »
Ово што написах пре неколико месеци, важи и за наредни пост. А можда би требало отворити тему - свети Немањићи.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10045
  • I2a S17250 A1328
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #17 послато: Фебруар 20, 2016, 05:54:33 поподне »
У навечерје празника њему посвећеног, на 745 година од упокојења, ево укратко о Светом Сави другом, архиепископу србском:
Свети Сава Други (рођен око 1200, а упокојио се 1271. године), био је трећи србски архиепископ, након свог стрица Светог Саве и Светог Арсеноија Сремца, у раздобљу од 1263. до 1271. године.
На крштењу добио је име Предислав. Био је други син Светог краља Стефана Првовенчаног. Свети краљ Радослав био је старији његов брат, а свети краљеви Владислав и Урош млађа браћа. Предислав се, по узору на свог стрица Растка - Светог Саву, као младић замонашио и живео је у Манастиру Хиландар. Након једног путовања у Свету земљу, у повратку је, пролазећи кроз покрајину Шам у Сирији, оданде донео младицу дуда и засадио је у порти манастира у Пећи, данашњој Пећкој патријаршији. Тај дуд и данас постоји.
Био је епископ хумски. Током његовог столовања, седиште хумске епархије пренето је из Стона код Дубровника у манастир светих апостола Петра и Павла на Лиму (где је касније засновано Бијело Поље). За архиепископа србског изабран је 1263. године, на којем месту је остао до краја свог овожитељства.
Његов лик осликан је на фрескама у манастирима Сопоћани, Пећ, Дечани и Градац.
Упокојио се 8 / 21. фебруара 1271. године. Његове свете мошти налазе се у храму Светих апостола у Пећи.

О животу Светог Саве Другог:
http://www.zivoradjankovic.com/bib/30

О шам-дуду:
http://www.politika.rs/scc/clanak/150815/Sam-dud-cuva-Pecku-patrijarsiju-750-godina
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10045
  • I2a S17250 A1328
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #18 послато: Фебруар 20, 2016, 05:56:41 поподне »
Свети Сава Други на фресци Свете лозе Немањића у Дечанима:

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10045
  • I2a S17250 A1328
Одг: Y-DNK Nemanjića
« Одговор #19 послато: Фебруар 25, 2016, 07:31:45 поподне »
Сјутра се, према календару СПЦ (али и неких других православних цркава, пре свега руске) обележава празник у спомен на Светога Симеона Мироточивог, великог жупана Стефана Немање (+ 1200).
Морам да напишем своје мишљење, по којем је Стефан Немања неоправдано маргинализован, како у нашој друштвеној свести, тако и у Цркви. Оно што се често пренебрегава је да је Стефан Немања за нас Србе ОТАЦ НАЦИЈЕ. Иако средњевековни владар, имао је врло развијену племенску и државну свест, и можемо рећи да је утемељетиљ србске државе. Модерна Србија баштини своју државност на држави Немањића, а њу је створио управо Стефан Немања.
Не знам зашто у календару СПЦ празник посвећен Светоме Симеону није црвено слово. По мени, он то заслужује не само по временском приоритету, него и по значају који је имао за утемељење србске цркве и свом доприносу осамостаљењу наше цркве (и државе), а и по задужбинарским делима. У крајњем, последње године овоземаљског житељства провео је, по сопственом избору, као пуки монах, иако је могао да буде неограничени владар државе у успону.
У навечерје празника, свим православним Србима желим свако добро, милост и благодат Господњу и сваку молитвену помоћ нашег великог светитеља Симеона Мироточивог.
Особито, честитам славу свим житељима Манастира Студеница где почивају чудотворне Светитељеве мошти.
"Наша мука ваља за причешћа"