КРАЉ - владарска титула XIV до XV века. Откада се јавља у текстовима, титула краља одговара титули гех латинских споменика. Византијски писци који говоре о Словенима у време досељавања и о првим столећима живота на Балкану употребљавају овај латински термин за словенске главаре. За Мусокија (или Мужока), једног од словенских старешина на другој страни Дунава, Теофилакт Симоката каже да је такозвани рига (ртјуа) варварским језиком. Називом ге§еб (ре'уе$) окарактерисане су словенске старешине под аварским каганом, затим локални кнежеви у околини Солуна.
Као и на Западу у раном периоду, ова титула не подразумева високи ранг, нити одређено место у хијерархији. То ће доћи тек касније афирмацијом „универзалних" власти папа, византијских царева, римско-немачких царева, који титуле и одговарајуће симболе додељују својим савезницима и вазалима стварајући тако хијерархијске системе. Супротно старим романтичарским тумачењима, титула гех и дијадема или круна која уз њу иде, нису израз суверености већ потчињености ономе ко је додељује, знак укључивања у његов хијерархијски систем. Али, то истовремено доноси изједначавање са онима који су у таквом односу према папи или цару, и стављање изнад оних који нису у непосредном односу према носиоцу „универзалне" власти.
Словенски облик титуле, реч крллв јавља се први пут у Житију Методијевом (настало крајем IX или почетком X века, најстарији рукопис из XII-XIII века) у општем значењу владара. Етимологија речи није поуздано утврђена, али већина истраживача је изводи из имена Карла Великог (771-814), чиме је одређена и хронологија настанка. У сваком случају, титула крллв. је била раширена међу Словенима пре доласка Мађара у Панонску низију (896), јер су је они добили словенским посредством (клга-1у, краХг)$).
Најраније се титула краља употребљава у односу на Сватоплука (870-894), а затим у латинском облику за хрватске владаре. У актима Сплитског сабора 925. и у папском писму доследно се разликују Томислав гех Сћгоашгит и Михајло Вишевић Зих Сћи1тогит, што тешко може бити игра случаја. На папској курији су се разлике знале и на њих се пазило. Али, није свугде било тако. Исти Михајло је у Јужној Италији, поводом напада на град Сипонт (926), забележен као гех 8с1аиогит. С друге стране, у попису владара с којима византијски цар има преписку, титула гех (ргј|) приписана је владарима Саксоније, Баварске, Галије и Германије, док се владари из словенског суседства титулишу као архонти (в.). Први по реду је архонт Хрватске и тим архонтима цареви шаљу наређења и третирају их са веће висине него владаре Мађара, Руса и Печенега, који су такође архонти.
У време сукоба између папа и римско-немачких царева додељивање титула и краљевских инсигнија (в.) постаје средство ширења власти и утицаја. У XI веку се укључују и византијски цареви који краљевске знаке дарују хрватским владарима (Стјепан Држислав 1040) који титулу гех носе од раније. Међу српским владарима је Михајло Војиславље-вић титулисан као краљ (ЗсЧауоттптт ге§1) у папском писму с почетка 1077, у коме је реч о црквеном рангу државе (ћопог ге§ш), застави светог Петра и палију као симболу архиепископског достојанства. У сваком случају, пре те године је уведена краљевска титула, посведочена и у следеће две генерације, код Бодина, Михајловог сина, и Ђорђа, Бодиновог сина (прва половина XII века).
У краљевству „Далмације и Диоклитије" чувала се успомена на краљевску титулу, мада је нису сви владари носили - Михајло око 1189. био је само вељи кнез. Немањин син Вукан носио је титулу гех. На дукљанске традиције су се позивали Стефан Немањић и Сава, кад су се пре 1217. обраћали папи с молбом да пошаље благословену круну како би могао „да крунише свога брата на краљевство по првом отачаству краљевства њихова" у коме се њихов отац родио, а то је била „Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка" (Доментијан).
Иако је краљевска титула код српских владара употребљавана најмање једно и по столеће, ипак је крунисање од стране папског легата круном послатом из Рима схваћено као значајна промена у рангу владаоца. Најбоље се то види по чињеници да су већ савременици, а и сви потомци, Стефана Немањића називали првовенчани краљ и изричито наглашавали да је он био први венчани краљ српске земље и поморске. Насупрот Вукановој титули у којој су саставни делови били Далмација и Дукља, у титули Стефана Првовенчаног и његових наследника саставни делови су српске земље и поморске, које су замениле Захлмију, Травунију, Диоклитију које се набрајају до времена краља Владислава.
Са краљевском титулом и круном као трансперсоналним симболом државе преовладала је идеја о недељивости државне територије. Збачени владари су неслужбено и даље називани краљевима. Нови моменат је било увођење титуле млади краљ (в.) по угледу на Угарску за предодређеног наследника престола. У току четири генерације није било битне промене у положају младих краљева, који су имали боравиште и управну функцију у Зети.