Сви до сада обрађени топоними се налазе по околни историјског Београда. Под Београдом се сматрала тврђава и варош око ње унутар одбрамбеног шанца. Географски гледано, осовина око које је заснован Београд је једнa греда који се као продужетак Врачарског брда, за разлику од свих других огранака који се поступно спуштају према рекама, продужава и изнад самог ушћа Саве у Дунав завршава оштрим гребеном. Та греда, зове се Београдска или Теразијска греда. Око ње се још у давна времена развило насеље, од раног средњег века познато углавном као - Београд.
Први помен града под овим именом (Белoград) датира из 878. године, када је тако означен некадашњи Сингидунум у писму папе Јована VIII бугарском цару Борису. Свакако да је назив старији, из времена досељења Словена преко Саве и Дунава, највероватније у облику Белград, по којем се и данас у неким језицима Београд назива са гласом „Л“ (Belgrade, Belogrado), који је, на жалост, услед неких гласовних промена, код нас ишчезао уступивши место гласу „О“. Не бих да ширим причу о историји Београда и колико се пута око њега ратовало, колико пута је мењао господаре, то су угавном свима познате ствари.
С обзиром да је тема - топонимија, поменућу само које је све називе у прошлости наша престоница носила (према писаним документима и мапама из разних раздобља): Singidun или Singidon и Singidunum (келтски назив и његова латинизована верзија у време римске власти), Велиградон (византијски назив), Alba Graeca (средњевековна новолатинска варијанта), Alba Bulgarica (такође, за време као су Београд држали Бугари, у више наврата од 9. до 13. века), Nandor Alba и Nandor Fehervar (мађарски називи), Dar ul Jihad (османски), Weißenburg и Griechisch-Weißenburg (аустро-немачки назив из времена кад се Хабсуршко царство отимало с Турцима око Београда - 17/18. век), Castelbianco (италијански, са неких нововековних мапа), Prinz Eugen Stadt (током немачке окупације у Другом светском рату).
Под Београдом се сматрао онај простор који се налазио унутар одбрамбеног шанца који је окруживао варош и тврђаву од Саве до Дунава, а који је ишао од савског пристаништа, повише Зеленог Венца, на данашњи Трг Републике и на север низ Дорћол до Дунава, код дунавског пристаништа. „Шанац који је опасивао Београд, имао је бедем висок 6 метара, уз кога је са спољне стране ишао ров дубок 4 метра. Са унутрашње стране шанца, постављене су палисаде (зашиљено високо дрвено коље)“ (Пауновић, „Београд вечити град“).
Тако ни Теразије, које су данас синоним за најстрожи центар Београда, нису биле део града. Теразије су биле празан простор испред шанца недалеко од злогласне Стамбол-капије. Дуго ту није било никаквих зграда ни насеља, вероватно и због чињенице да је ово заравнање на врх греде место где се укрштају ветрови, па и данас на Теразијама зна да буде веома непријатно због јаких ветрова коју туда дувају. Београдска варош се налазила на странама које се од греде спуштају ка Сави и Дунаву. Тек после 1830. године, Срби из своје Доње Вароши почињу се ширити и према Теразијама, а 1840-их књаз Милош дели плацеве овде Србима који су хтели да подигну кућу. 1920-их овај крај коначно постаје главни престонички трг.
О самом називу Теразије историчар и књижевник Милан Ђ. Милићевић („Топографске белешке“ из књиге „Стари Београд“) је записао: „Уводећи воду у варош Београд, Турци су дуж онога ђериза (зиданог водовода), који узима воду из мокролушких извора, на извесним даљинама зидали куле, на које су водоводним цевима узводили воду да би она добила виши скок за свој даљи ток.“ Највећа од три куле налазила се на месту где се данас налази Теразијска чесма. Турци те куле звали „теразије за воду“, па је по њима прозван и овај простор испред тврђаве. Кула за воду је уклоњена 1860. године, а на њеном месту је постављена чесма са именом књаза Милоша. Иако је један дужи период била измештена у Топчидерски парк, од 1911. године, враћена је 1976. године на Теразије, где и данас стоји. Чесма је позната као окупљалиште страствених скупљача сличица.
Такође, ни Трг Републике није био насељен. То је био празан простор испред Стамбол-капије (која се налазила на простору где је данас споменик Кнезу Михаилу). Већи део тог простора захватала је бара, која се, према неким тврдњама, протезала од Стамбол-капије, па све до данашње Скупштине Републике Србије. Бара је била обрасла густим шеваром. Када би вода услед обилних падавина превише нарасла, вишак је отицао неком вододерином која се спуштала према Дунаву, низ данашњу Скадарлију. Први који је подигао кућерак на овом простору био је неки Циганин, ковач, око 1850. године. А 1860. године, Илија Милосављевић Коларац од господара Томе Вучића Перишића купује један комад земљишта и подиже кућу. То је зачетак данашње Коларчеве улице, која спаја Трг Републике и Теразије. Иначе, омражена Стамбол-капија разграђена је 1868. године, чиме се створено доста простора за градњу модерних зграда у овом делу Београда.