Е, а сада излет у део Београда са најдужом али и најмрачнијом повешћу.
У питању је Карабурма. Географски гледано, Карабурма је гребен Врачарског брда. Данас изгеда да је тај виши део Карабурме подалеко од Дунава, међутим, раније није било тако: наиме, Ада Хуја, која је у новијој историји насипом повезана са копном и претворена у полуострво, била је острво, а ток Дунава је ишао више према копну Београда, тако да је Карабурма била управо гребен изнад реке. По том положају долази и назив овог краја.
Иако многи мисле да је Карабурма кованица од турцизама kara - црно и burma - прстен, објашњење је другачије. Реч је настала од турских речи kaya - стена и burun - рт, гребен. На старим османлијским и аустријским картама овај крај је именован као Кајабурун (Kaya-burun). Касније је назив изобличен у народном говору у - Карабурма.
Згодан положај уз реку, али изнад реке, као заштита од поплава или напада са те стране, привукао је насељенике пореклом из Понтске низије који су се настанили у Панонској низији, да за једно од места где су подигли своје насеље изаберу управо Карабурму. Подручје око гребена уз реку било је мочварно. Због постојања термалних извора, вода из мочваре је испаравала, тако да је цео крај био у сталној измаглици.
Између 6. и 4. века пре Христа, ту се настанила једна група припадника племена Синда.
„Антички историчар Херодот наводи y својој историји да су Панонску низију и широки појас Подунавља населила племена Сигина, Граукена и Синда. Она су остала у овим крајевима све до краја IV века, све до доласка келтских племена, са којима су се стопила. Данас, после низа археолошких истраживања на подручју града Београда, утврђено је да су Синди живели на делу данашње Карабурме, и то y отвореним насељима са земуницама. Њихова материјална култура y многоме се подудара са културом Скита, без обзира на то што постоје и разлике, пре свега по животињском стилу“. (Седам хиљада година Београда, група аутора, 1975)
Ово насеље је, по свој прилици, зачетак каснијег античког Сингидунума.
„Посебно је питање да ли су Келти основали град са именом Сингидунум, како се то у научној литератури често наводи... досадашња истраживања на подручју Београда сигурно показују да се велико насеље Скордиска, њихов опидум, град који би оправдавао давање имена са завршетком -дунум, није налазио на месту данашњег Горњег града. Према најновијим истраживањима велико отворено келтско насеље са земуницама налазило се на источном рубу Београда, дуж Вишњичке улице, где су, на Карабурми и Роспи-ћуприји, откривене велике некрополе Скордиска. Отуда изгледа оправдано мишљење да се опидум, уколико је и постојао, вероватно налазио на платоима око ових некропола и насеља...“ (Историја Београда, група аутора, 1974)
„Упркос дугом континуитету живота на београдској тврђави, од неолита, са индицијама постојања насеља и у бронзано доба, на територији Горњег града нема никаквих елемената који би указивали на келтско насеље. С друге стране, изузетно богата некропола на Карабурми несумњиво је материјал везан за келтску културу (латен II—III), до освајања Римљана. На основу тога дало би се закључити да би келтски дунум на територији данашњег Београда најпре требало очекивати не код Горњег града већ ближе великој некрополи на Карабурми, која се, несумњиво, није могла налазити далеко од одговарајућег насеља“. (Исто)
„...У периоду између 470. и 488. године Источни Готи су држали Сингидунум. У писаним изворима нема података о власти Гота у граду и околини, али нам је њихово присуство посведочено неким врло занимљивим археолошким налазима на територији Београда, који свакако потичу из периода готске власти. То је материјал из источноготских гробова на територији данашњег Београда (Макиш, Карабурма, Роспи ћуприја), као и у ближој околини (Гроцка)“. (Исто)
Понегде се може наћи податак да се у првој половини 15. века на простору Карабурме налазила нека тврђавица ("град") под називом Деспотовац (по Деспоту Стефану Лазаревићу).