Вук Стефановић Караџић

[mladjo]

Вук Стефановић Караџић
           
Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају.



Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту. Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.



Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.
           Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.

Извор: Лозница.рс/Вук Стефановић Караџић


Вукова задужбина

Основана је 1987. године, поводом обележавања 200. годишњице рођења Вука Караџића, с циљем да трајно обележава име и дело овог великана и подстиче разој наше културе у духу вуковских традиција. Споразум о њеном оснивању потписали су: Српска академија наука и уметности, Скупштина Србије, универзитети у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Приштини и Нишу, Матица српска, Матица Срба и исељеника Србије, Културно-просветна заједница Србије, Скупштина општине Лозница, ИП "Просвета" у Београду и Удружење књижевника Србије. На основу споразума о оснивању и Статута, до сада су Задужбини приступили 5500 појединаца и 427 правних лица.



Од оснивања, тачније од 1990. године, Вукова задужбина је помогла, најчешће финансијски, издавање 76 књига из области лингвистике, етнологије, историје књижевности и уметности, народне књижевности, затим пет зборника радова са научних скупова о Вуку Караџићу, његовим савременицима и следбеницима. Од 1993. године настављено је издавање сабраних дела Вука Караџића и ускоро се очекује завршетак овог националног пројекта у 40 томова; исте године припремљено је и прво годиште српског народног илустрованог календара "Даница", по угледу на истоимени календар-забавник који је Вук издавао у Бечу од 1826. до 1834. године. Укупно до сада припремљено је и штампано седам годишта Данице, захваљујући, пре свега претплати, односно пренумерацији, начину обезбеђивања средстава за штампу којим се служио и сам Вук. Радом на овом пројекту, националној читанци, као и на другим пројектима, Вукова задужбина и сви који је подржавају, одужује се своме великану, утемељивачу модерне српске културе, историје уметности, науке о народном животу, о народној књижевности, реформатору српског језика и писма.
             Посебан понос Вукове задужбине је лист "Задужбина" који се штампа од 1988. године, редовно, четири пута годишње у осам хииљада примерака.
            Огранци Вукове задужбине основани су, на основу Статута, у Аранђеловцу, Јагодини, Малом Црнићу, Новом Саду, Лозници, Брекову, Белој Води, Великој Плани, Шапцу, Чачку, Крашевцу, Андријевици, Жабљаку, Бору, Приштини, Ивањици, Требињу и Бањалуци. Припрема се оснивање огранака у Љубљани, Швајцарској, Саобраћајном школском центру у Земуну и другим местима и установама.

Извор: Лозница.рс/Вукова задужбина

[mladjo]

Vukova latinica (prvi deo)

Reformu ćirilice, tradicionalnog srpskog/slovenskog pisma, sa ciljem prilagođavanja savremenom narodnom srpskom jeziku izvršila su tri Srbina: Sava Mrkalj, Luka Milovanov i Vuk Karadžić tokom samo jedne decenije, u razmaku od 1810. do 1818. godine. Sva trojica su bili ijekavci i sva trojica su svoj jezik nazivali srpskim. Sve bitno o načinu nastanka ove ćirilice i o njenoj sudbini objašnjeno je u nauci.

Nažalost, sve bitno oko nastanka latiničnog pisma kojim se služe Srbi nije objašnjeno. U periodu prevlasti serbokroatistike latinicom su se bavili uglavnom Hrvati. Njihov prikaz nastanka ovog pisma bio je jednostran. Udeo Vuka i srpske strane u nastajanju latinice kojom se služe Srbi, Hrvati i Slovenci bio je marginalizovan. Školski sistem kroz koji su prolazile generacije i generacije, stekle su predstavu da je Vuk napravio reformu ćirilice a Gaj reformu latinice; po tom prikazu, na osnovu Vukove reforme nastala je "vukovica", a na osnovu Gajeve reforme nastala je "gajica". Ta shvatanja nisu u skladu sa činjenicama.

Srpska i hrvatska pisma pre Vukove i Gajeve reforme

Da bi se ovaj problem u punoj meri shvatio , treba se vratiti tabeli Alphabeti serborum iz prvog izdanja Vukovog Srpskog rječnika (1818). U toj tabeli, u 11 kolona prikazane su srpska ćirilica i srpska latinica, zatim latinice: mađarska, hrvatska, slovenačka, češka, poljska, nemačka, i talijanska, francuska i engleska. Mada je tabela objavljena u Rječniku, koji je potpisao Vuk Karadžić, njen stvarni autor mogao je da bude Jernej Kopitar, za koga se zna da je sa Vukom neposredno sarađivao na izradi ovog dela. Za tu tabelu ne bi se moglo reći da je neka ekskluzivna Vukova i Kopitareva tvorevina, već samo snimak aktuelnog stanja u pismima više evropskih naroda. Iza ovog "snimka" stajala je ne samo slovenska već i evropska filologija.

Za ovu raspravu interesantan je odnos dva pisma: srpske i hrvatske latinice onoga vremena. Identičnost i razlike ova dva pisma lako je uočiti ako se ona pokažu paralelno.

Kao i latinice drugih evropskih naroda, i srpska i hrvatska latinica imale su najveći broj jednakih slova za iste glasove. Razlike su ispoljene u nekoliko slovnih glasova. To su: đ (u srpskoj latinici je: dj, gj; u hrvatskoj dy, gy), ž (u srpskoj: h, u hrvatskoj zs ), lj (u srpskoj lj, u hrvatskoj ly), nj (u srpskoj nj, u hrvatskoj ny ), c (u srpskoj c, u hrvatskoj cz ) č (u srpskoj cz, u hrvatskoj ch ), š (u srpskoj sc, u hrvatskoj ss, sh ). U srpskoj latinici ć se pisalo kao ch, a nije bilo slova dž; a u hrvatskoj latinici nije bilo slovnih znakova za ć i dž.

U poređenju sa drugim latiničnim pismima, hrvatska latinica skoro je u potpunosti bila identična sa mađarskom latinicom. Razlikovala se od ove samo u označavanju slovnih znakova za č i š . Srpska latinica bila je slična slovenačkoj latinici (imala je ista slova za lj i nj, tj. lj, nj). Slovenačka latinica, međutim, nije imala znakove za ć i đ, koje je srpska latinica imala. Takođe , srpska latinica imala je neka slova karakteristična za italijansku latinicu. Hrvatska latinica se razvijala pod uticajem mađarske, srpska pod uticajem italijanske.

Vukova reforma latinice

Uporno se neguje predrasuda da je Vuk uzimao samo ćirilicu kao srpsko pismo. Ta predrasuda nema osnova ni u Vukovom delu, niti u njegovom načinu mišljenja. Vuk je, razumljivo, znao za Kopitarev stav iz teksta Patriotske fantazije jednog Slovena da Srbi pravoslavne vere pišu ćirilicom, a Srbi katoličke vere pišu latinicom i glagoljicom. On je kao aktuelna srpska pisma smatrao i ćirilicu i latinicu.

Srpska latinica kod Vuka gotovo je identična sa ovom latinicom kojom se mi danas služimo. Razlika između današnje i nekadašnje je u pet slova.

Devet godina posle Srpskog rječnika , Vuk je objavio Prvi srpski bukvar (1827). To nije bio prvi srpski bukvar kako je Vuk mislio. Prvi je Bukvar ikona Save, monaha manastira Dečani, štampan u Veneciji 1597. Drugi je Bukvar Kiprijana Račanina, pisan 1717, koji je ostao u rukopisu, jer je nastao u vreme monatorijuma za štampanje srpskih knjiga. Vukov Bukvar važan je sa stanovišta razvoja srpske pismenosti. Kao i u Srpskom rječniku (1818), i u ovoj knjižici postoji jedna tabela, pod naslovom Alphabeti serbici, sa prikazom raznih pisama. U prvoj koloni, pod nazivom Serbic, prikazano je trideset slova njegove ćirilice, iste ove kojom se i danas služimo. U sledećoj koloni, pod naslovom Illyr, prikazano je ilirsko pismo. Ono takođe ima trideset slova. Od njih je 29 slova potpuno identično sa latinicom kojom se danas služimo. Samo je slovo đ pisano kao digraf dj. Taj digraf je identičan sa digrafom iz srpske latinice a različit od digrafa iz hrvatske latinice (dy, gy). Latiničko slovo đ će kasnije u upotrebu uvesti Đuro Daničić.

Latinica koju je Vuk prikazao nije bila odraz ili prikaz stanja. Takvom latinicom u to vreme niko nije pisao. Ona je bila projekat pisma za populaciju "rimskog zakona" koja je govorila srpskim jezikom, a koja je, po pravilu, nazvana Ilirima. Ali je bila i projekat pisma i za druge Ilire, tj. Južne Slovene koji se služe latiničkim pismom, konkretno za Hrvate i Slovence. Upravo ta Vukova latinica iz 1827. preživela je sve kasnije reforme i upotrebljava se i danas.

Kao ni srpskom latinicom koju je zatekao, Vuk nije mogao biti zadovoljan ni latinicom koju je sam sačinio i objavio kao ilirsku latinicu. Nijedna od njih nije se uklapala u njegov ideal po kome svaki glas treba da bude označen jednim slovnim znakom, tj. bez digrafa. Na pitanje: zašto Vuk nije nastavio reformu srpske latinice dosledno ovim svojim načelima, kao što je to učinio sa ćirilicom, nije teško odgovoriti. Optužbe koje je dobijao zbog toga što je u ćirilicu uveo samo jedno latinično slovo j bile su izuzetno oštre i o njima je on morao da vodi računa. Stalno mu je nad glavom stajala optužba da hoće da "pošokči", tj. pokatoliči Srbe.

U svojim namerama i predviđanjima Vuk je bio realan. On je znao da se Srbi rimokatolici teško mogu privoleti da prihvate ćirilicu kao svoje pismo, jer to ne podržava Rimokatolička crkva. Zato je on smatrao da Srbi pravoslavci i Srbi rimokatolici treba da zadrže oba svoja pisma. Ali on je istakao kao ideal da i srpsku latinicu treba tako pojednostaviti da svaki glas ima jedno slovo i da svakom glasu latinice odgovara slovo ćirilice.

Ilirskim pravopisom i pismom, tj . latinicom koju je Vuk sačinio, bio je napisan i Bečki književni dogovor o književnom jeziku. Na ovaj dogovor pravoslavnih i rimokatoličkih Ilira, pisan rukom Đure Daničića latinicom, i Vuk i Daničić, kao pravoslavci koji su tu bili u manjini, stavili su svoje potpise latinicom.

Ilustracija 1

Razlike između srpske i hrvatske latinice koje je Vuk predočio u prvom izdanju svog Srpskog rječnika iz 1818. godine. str. 290.

Ilustracija 2

Vuk Karadžić: Prvi srpski bukavar 1827, tabela na strani 395.

Iz ove tabele se bjelodano vidi da je latinicu kojom se danas Srbi služe sačinio Vuk Karadžić i da je ona rezultat njegovog reformskog poduhvata. Pitanje na koje srpska filologija danas treba da da odgovor je sljedeće: zašto se priznavalo da je Vuk reformator ćirilice a prećutkivalo da je on reformator i latinice koju danas upotrebljavamo. Drugim riječima, zašto su sistematski više decenija falsifikovane očigledne činjenice.

 

Gajeve reforme latinice

Reformom latinice na slovenskom jugu, posle Vuka Karadžića, bavio se najviše Ljudevit Gaj. Treba imati u vidu da Gaj nije napravio jednu reformu latinice, nego dve: prvu – za hrvatski jezik, i drugu – za ilirski, tj. za srpski jezik.

Svoju prvu reformu Ljudevit Gaj je načinio u knjižici koja se zove Kratka osnova hrvatsko-slovenskog pravopisanja (1830).

Ova čuvena knjiga ima ukupno 27 strana. Štampana je dvojezično: hrvatski, reformisanom Gajevom latinicom, i nemački goticom. To znači da ona, na jednom jeziku, ima 14 strana, otprilike onoliko teksta kao i Salo debeloga jera libo azbukoprotres Save Mrkalja.

Zagrebački profesor Ivan Martinčić u publikaciji Hrvatski preporod. Temeljni programski tekstovi, svezak I (Zagreb 1994) objavio je ovaj Gajev rad tako što je zadržao originalni tekst na kajkavskom i uporedo sa njim, umesto nemačkog prevoda, štampao je prevod na savremeni štokavski, koji priređivač naziva ''suvremeni standardni štokavski jezik'', a ja ga nazivam srpski jezik. Iz pomenute Gajeve knjižice vidi se sasvim jasno nekoliko stvari.

1. Prvo se vidi da je Gajeva knjiga pisana na jednom jeziku za koji se nikako ne može reći da je isti sa srpskim, ili da je jedno narečje srpskog jezika. Jezik Gajeve knjižice temeljno se razlikuje od jezika tekstova Mrkalja, Milovanova i Vuka, koji su nastali skoro u isto vreme. Ni sa kakvim pravom taj jezik se ne može nazvati ni srpskohrvatskim ili hrvatskosrpskim, jer u njemu nema komponente srpskog jezika. Slavisti prvih decenija 19. veka taj jezik su nazivali hrvatskim, a tako ga je i nazivao i Gaj. Izraz horvatsko-slavenski jezik upotrebljen je kod Gaja po pravilu po kojem su nazivani i drugi slovenski jezici: srpsko-slovenski, bugarsko-slovenski, češko-slovenski itd. Tim izrazima je podvlačeno slovensko jedinstvo i nacionalna osobenost tih jezika. Nacionalna osobenost Gajevog jezika izražena je njegovim hrvatskim imenom.

2. Druga važna činjenica je da se Gajeva pravopisna reforma ticala samo toga hrvatskog jezika (a nikako ne i jezika kojim su pisali štokavci, tj. srpskog jezika).

3. Kao treće, vidi se da je Gaj u svojoj reformi latinice za hrvatski jezik, pošao od istih načela koja je poštovao i Vuk u svojoj reformi pravopisa srpskog jezika: tj. da se za jedan glas upotrebi jedan slovni znak, jedna grafema. Tako je Gaj izostavio digrafe iz hrvatske latinice (ly, ny, dy, gy ) i dobio nekoliko slova kojih u dotadašnjoj latinici, ni srpskoj ni hrvatskoj, nije bilo.

4. Četvrta stvar je da je Gaj, po ugledu na češku abecedu, konstruisao slova kojih u dotadašnjoj hrvatskoj abecedi nije bilo. Umesto dijakritičkih znakova, karakterističnih za češku latinicu, Gaj je upotrebio na istom mestu sličan znak (ili ipak različit) koji se naziva tilda.

5. Peta stvar je da je Gaj izostavio latinično slovo y koje se ponekad koristilo da označi vrednost vokala ü (i/u), a opredelio se slovni znak i.

U Gajevom tekstu nema nikakvih težnji da se pravopis hrvatskog jezika približi pravopisu srpskog jezika (srpskoj latinici) ili da se hrvatski jezik približi srpskom jeziku. Suprotno od toga, Gaj računa na približavanje u grafiji češkom ili poljskom jeziku i pismu. U vreme kada je nastala ova Gajeva knjižica, u radovima najistaknutijih slavista slovenski jezici su deljeni na dve grupe: na jugoistočne (gde spadaju jezici Poljaka, Bjelorusa, Malorusa, Bugara i Srba) i na severozapadne (gde spadaju jezici Poljaka, Lužičkih Srba, Čeha, Slovaka, Slovenaca i Hrvata). Ta podela je bila zasnovana na jezičkom i na verskom principu. Tek od ilirskog pokreta na snagu je stupila podela slovenskih naroda i jezika na Istočne, Zapadne i Južne Slovene. Gaj je pravopis hrvatsko-slovenskog jezika orijentisao ka integraciji u okviru severozapadne podskupine slovenskih naroda i jezika. Ako se jezik njegove knjižice poredi sa češkim, slovačkim, poljskim, a pogotovo sa slovačkim jezikom, pokazaće se da je ta podela bila realna.

Druga Gajeva reforma: latinica za ilirski jezik

Gajeva prva reforma latinice nije doživela širu podršku. Sam Gaj nije mnogo nastojao da se ona prihvati. Razlog tome bio je u najavi Ivana Derkosa i Janka Draškovića da Hrvati treba da napuste kajkavski i da se orijentišu ka prihvatanju štokavskog narečja za svoj književni jezik. Bila je to osnovna ideja ilirskog pokreta, koji je nastajao tih godina.

Glasilo ilirskog pokreta bile su Novine horvatzke koje su počele da izlaze 1835. Ovo glasilo je imalo podlistak pod nazivom Danicza Horvatzka, Slavonzka y Dalmatinzka. Preko toga podlistka ostvarivane su Gajeve ideje, odnosno ideje ilirskog pokreta. Gaj je ova svoja glasila počeo da štampa starim hrvatskim pravopisom, tj. pravopisom za kajkavski jezik/narečje, na kojem je bila napisana i većina tekstova u listu. Ali je već u prvom broju Danice bio jedan prilog na srpskom jeziku (tj. štokavski). Tokom izlaženja njegovih novina broj priloga na štokavskom se sve više povećavao, a onih na kajkavskom se smanjivao. Od priloga na štokavskom jeziku najčešće su objavljivane srpske narodne pesme iz Vukovih zbirki. Na kraju ilirskog pokreta (1843) sasvim je preovladao štokavski. Ali je u tom procesu preovladao i novi pravopis koji je Gaj stvorio u drugoj svojoj reformi latinice (kada je prihvatio reformisanu Vukovu latinicu).

U tri broja Danice horvatske, slovenske i dalmatinske iz 1835, u brojevima 10, 11 i 12, Gaj je objavio tekst pod naslovom Pravopisz. Tekst je pisan kajkavski (tj. hrvatski), a njegov je zaključak da autor preporučuje da se njegova Kratka osnova iz 1830. godine zaboravi. Na delu je bilo nastojanje da se publika navikne na novi jezik (ilirski) i na novi pravopis primeren prevashodno tom jeziku.

U vreme formiranja današnjih srpskih pisama, ćirilice i latinice, ime Iliri upotrebljavalo se u raznim značenjima. Ponekad se ono odnosilo na sve Južne Slovene, ponekad na Slovene nastanjene na područiju bivše rimske provincije Ilirika, a to praktično znači na Slovence, Hrvate i Srbe. Tokom 17. i 18. veka i u prvoj polovini 19. veka službena Austrija je izraz Iliri upotrebljavala prevashodno za Srbe koji su govorili jednim jezikom, tj. srpski, svejedno da li su bili pravoslavci ili katolici. Za razliku od hrvatskog, ovde se izbegavala upotreba srpskog imena. Od Velike seobe Srba, austrijski carevi su davali Srbima više privilegija. Nijedna od njih nije bila adresirana na srpsko nego sve i samo na ilirsko ime. Srpskog patrijarha zvanična Austrija je nazvala ilirskim patrijarhom, a srpski narod ilirskim, a srpski narod ilirskim ili ilirsko-rascijanskim narodom. Za Srbe pravoslavne i rimokatoličke vere Austrija je u drugoj polovini 18. veka osnovala Ilirsku dvorsku deputaciju i Ilirsku dvorsku kancelariju. Upotrebljavajući za srpski jezik naziv ilirski jezik, službena Austrija, ali i kulturna javnost, jasno je identifikovala taj jezik kao srpski i odvajala ga je od drugog slovenskog jezika, hrvatskog. U knjizi Jerneja Kopitara koju je priredio Jože Pogačnik a izdala Matica srpska 1984. pod naslovom Serbica , jezik Dositeja Obradovića, ali i Vuka Karadžića, na primer, naziva se ilirski. A Kopitar je bio cenzor za srpske knjige i kustos nacionalne biblioteke u Beču, dakle, državni službenik za ova pitanja.

Najobavešteniji slavista u prvoj polovini 19. veka, Pavel Jozef Šafarik, pod ilirskim imenom u užem smislu dosledno je podrazumevao Srbe triju vera. U najužem smislu su za njega Srbi rimokatoličke vere bili Iliri ukoliko nisu uzimali lokalna imena pokrajina u kojima su živeli. Šafarik je i Gaja, kao i druge ilirce, smatrao srpskim piscem, jer su sa hrvatskog (kajkavskog) prešli da pišu na srpskom (a ne na hrvatskom) jeziku. A da je to za Šafarika bilo posve prirodno, vidi se po tome što je i on sam, iako Slovak, pisao na srodnom češkom jeziku, koji je bio razvijeniji.

To da pojedini narodi prihvataju jezik drugog naroda za jezik svoga književnog izražavanja, nije u svetu retka pojava. Dovoljno je podsetiti se engleskog, španskog, francuskog ili ruskog jezika. Narodi koji prihvate tuđi jezik po pravilu mu ne menjaju ime i identitet. Engleski ostaje engleski iako na njemu pišu Irci ili Indusi ili Amerikanci raznog porekla. Ideja slovačkog pisca i slaviste Jana Kolara o literarnoj uzajamnosti dala je i Gaju i njegovom ilirskom pokretu teorijske osnove da Hrvati uzmu jedno od ilirskih narečja za svoj književni jezik. Hrvatski prvaci, međutim, učinili su to drugačije od drugih naroda. Preuzevši srpski za svoj književni jezik, oni ga nisu nazvali srpski, već su ga nazvali ilirski, onako kako je srpski jezik nazvala zvanična Austrija.

Posle zabrane ilirskog pokreta od strane austrijske države (1843), oni su izostavili izraz ilirski jezik, i , opet uz saradnju sa Austrijom, tom jeziku nametnuli hrvatsko ime. Ono što je dotle nazivano ilirskim, počelo se zvati hrvatskim, pa je ispalo da jedan jezik ima dva nacionalna imena i da su ga prema tome stvorila dva naroda, Srbi i Hrvati. Da bi se ublažila ta nelogičnost našlo se rešenje u složenici srpskohrvatski jezik, odnosno hrvatski ili srpski, čime je davano do znanja da je to jedan jezik. Ipak, sve vreme je bilo u upotrebi razdvojeno ime srpski ili hrvatski, što je upućivalo na mogućnost da se radi o dva jezika, a ne samo o srpskom jeziku , kojem se pridodaje još i hrvatsko ime.

Deo srpskog naroda, Srbi rimokatoličke vere, čiji je maternji jezik bio srpski, svoj jezik su nazivali različito: ilirski, slovinski, slavonski, bosanski, dalmatinski. Razlog ovog imenovanja toga jezika treba tražiti u političkim prilikama u kojima su ti ljudi živeli. Ali u pisanju oni su se služili latinicom jer su ne samo to pismo nego i latinski jezik bili jezik i pismo njihove crkve. Na srpskoj latinici nastala je respektabilna literatura. Znamenita dubrovačka književnost, onaj njen pretežni deo koji su stvorili rimokatolici srpskog jezika, ali i pisci iste vere u drugim pokrajinama, objavljena je latinicom. Latinicom su bili objavljeni i glavni rečnici ilirskog, odnosno srpskog jezika koji su se pojavili pre Vukovog Srpskog rječnika i na koje se Vuk ugledao.

Ilustracije: str. 397 i str. 425 (sa tekstom)

Izvor: Petar Milosavljević, 2006

[mladjo]

Vukova latinica (drugi deo)

Reforma Đure Daničića

U Daničićevom stvaralačkom životu treba oštro razlikovati dva perioda: do Vukove smrti (1864) ili preciznije: do Daničićevog odlaska u Zagreb za sekretara JAZU 1867. i posle toga. Njegovo bavljenje latinicom za srpski jezik, koje je počelo na Bečkom književnom dogovoru, krunisano je njegovom vlastitom reformom latinice koju je sproveo u tom drugom periodu svog života, tj. u Rječniku hrvatskog ili srpskog jezika. Načela svoje reforme Daničić je izneo u uvodu knjige Ogled. Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika, koji je izašao 1878. kao ogledna sveska za prestojeći veliki rečnik.

Ova Daničićeva načela su u javnoj diskusiji prihvaćena. Prva sveska Rječnika koju je on uredio pojavila se u godini njegove smrti 1882. Kao rezultat pre svega njegovog ogromnog truda. Daničićevi naslednici na mestu urednika Rječnika poštovali su njegova pravopisna načela. Sve sveske ovog Rječnika štampane su po njegovom pravopisu. Poslednja, 22, izašla je 1976. g odine.

Daničić se u svojoj reformi latinice oslanjao na Vukove (odnosno Adelungove) ideje: da svakom glasu odgovara jedno slovo. Zato je izostavio digrame lj i nj i uzeo nova slova koja po ideji podsećaju na slova iz prve Gajeve reforme, one koja je više bila obavljana u Vukovom duhu, ali samo za hrvatski jezik. Umesto digrafa dž Daničić je pisao latinično g sa apostrofom, umesto dva digrafa gj i dj (za đ ) on je pisao đ .

Četiri nova slova koja je Daničić predložio ne pojavljuju se prvi put u njegovom Ogledu Rječnika hrvatskog ili srpskog jezika. Ona se javljaju prvi put u tabeli Alphabeti serbici na početku drugog izdanja Vukovog Srpskog rječnika iz 1852. godine, u čijem je stvaranju Daničić, kao što je poznato, učestvovao. Ta slova se javljaju u odeljku Croat. lat. među zagradama, kao alternativni znakovi za digrafe dj, lj, nj, dž. To su ista ona slova koja će 26 godina posle Daničić predstaviti u pomenutom Ogledu. Ta slova štampana su u knjizi koja je objavljena pod Vukovim imenom. Ona sasvim odgovaraju Vukovim shvatanjima reforme latinice po kojem treba izostaviti digrafe. Prirodno je, na osnovu toga, zaključiti da je stvarni reformator reformisane latinice bio Vuk. Ovaj potez se može smatrati i drugom Vukovom reformom latinice. Ovako reformisanom latinicom, sa četiri nova slovna znaka, Hrvati u to vreme nisu pisali; tako zapravo još niko nije pisao. Još 1878. u svom predlogu za uvođenje ovih slova Daničić je svoje ime pisao Gjuro.

Tabela Alphabeti serbici u Srpskom rječniku iz 1852. istovetna je sa istovetnom tablom u Vukovom Prvom srpskom bukvaru iz 1827, osim promena u drugoj koloni. Latiničnim digrafima za određene glasove u toj koloni, kao alternativa, u zagradama, dodati su novi, pojedinačni slovni znakovi za te glasove, što je bilo u skladu sa stavom da svaki glas treba da bude obeležen samo jednim slovom. Ali promenjen je i naziv te kolone koji je u Bukvaru glasio Illyr., što je značilo ilirsko pismo, u Croat., što treba čitati kao hrvatsko pismo. Ova promena je bila u skladu sa preimenovanjima koja su u ono vreme vršena sa hrvatske i austrijske strane, pri čemu je hrvatsko ime prideveno svemu što je do tada nosilo ilirski naziv. Međutim, ovim preimenovanjem u Vukovom Rječniku iznevereni su njegovi stavovi koje je on o jeziku i pismu negovao pre i posle ovog događaja. Vuk se dosledno zalagao za očuvanje identiteta i integriteta srpskog jezika i nije ga mešao sa hrvatskim. A što se pisma tiče, stvar stoji ovako. U Srpskom rječniku iz 1818. godine, u sličnoj tabeli, pod naslovom Alphabeti serborum, on je u tri posebne kolone predstavio srpsku, hrvatsku i slovenačku latinicu. U Bukvaru iz 1827. umesto te tri kolone postoji samo jedna, Illyric., što je trebalo da znači: latiničko pismo za Južne Slovene rimskoga zakona. Sada, u tabeli iz 1852. nema pomena ni o srpskoj, ni o slovenačkoj, ni o ilirskoj latinici; postoji samo hrvatska. Nigde nije objašnjeno kako se desilo da se pod Vukovim imenom prostom zamenom jedne reči proturi stav koji nije njegov. Svaka hermeneutika koja vodi računa o celini autorovih stavova, pokazala bi da ova promena nije utemeljena u delu Vuka Karadžića. Vukovi stavovi su u njegovo vreme bili često izvrtani od strane drugih, a kasnije i neki temeljno falsifikovani, kao na primer da je on tvorac srpskohrvatskog jezičkog jedinstva. U temeljno falsifikovane činjenice spadaju i one po kojima ispada da je Vuk stvorio srpsku ćirilicu, da se latinicom nije bavio; da je latinica kojom se služe Srbi po poreklu hrvatska.

Đuro Daničić je, u okviru pripreme za Rječnik hrvatskog ili srpskog jezika, četvrt veka kasnije, nastojao da se ta projektovana pravopisna reforma iz drugog izdanja Vukovog Srpskog rječnika (1852) sprovede. Bilo bi ispravnije tu reformu nazvati Vuk-Daničićevom nego samo Daničićevom. Ta reforma zaživela je dosledno u Rječniku JAZU i to tokom njegovog višedecenijskog izlaženja i ponegde drugde. Ali nije, mimo Rječnika , u potpunosti prihvaćena. Kajkavac Ivan Broz svoj Hrvatski pravopis (1892) radio je na korpusu dela Vuka i Daničića, ali nije prihvatio i Daničićevu varijantu latinice. Od nje je prihvatio samo latinično slovo đ . Pošto je Brozov Pravopis obavezivao, Daničićeva reforma je samo delimično u praksi bila prihvaćena.

Putem kojim je u svom zagrebačkom periodu išao Daničić krenuo je i kasnije Aleksandar Belić. I on je (u jugoslovenskom periodu, tačnije od Prvog svetskog rata) prihvatio Jagićev stav da dva naroda imaju dva pisma, ćirilicu i latinicu, kojim mogu da se služe ravnopravno. Štaviše, latinicu je prihvatio u varijanti koju je nametnuo Brozov Pravopis, a ne Daničićev Rječnik. Takav stav potvrdio je u tekstu Azbuke u Pravopisu srpskohrvatskog jezika 1923. godine. Isti stav je zastupljen i na Novosadskom dogovoru.

Stav o ''dvoazbučnosti'' srpskog jezika (izraz Pavla Ivića) prihvatili su Srbi katolici iz Dubrovnika u svojim glasilima, naročito u časopisu Srđ – Srđ, koji je štampan i ćirilicom i latinicom. Na prostoru srpskih zemalja stav o tome da Srbi imaju dva pisma pobedio je u drugoj polovini 20. veka u potpunosti. Možemo otuda da kažemo i da je u potpunosti pobedila Vukova ideja o tome da Srbi treba da sačuvaju (tj. da imaju) dva pisma. Pokret za obnovu srbistike, koji se u celini oslanja na vukovsku filološku tradiciju, u svom glasilu, časopisu Serbistika/Serbica , priloge štampa i ćirilicom i latinicom. Dvoazbučnost je karakteristika srpskog jezika danas. Jedne knjige se štampaju ćirilicom, a druge latinicom; jedne novine se štampaju latinicom a druge ćirilicom. Sa čuvanjem oba pisma čuva se celovitost srpskog jezika i srpske kulture.

Ni za Vukova života ni kasnije, nisu ostvareni svi Vukovi zahtevi koji se tiču pisma. Nije postignuto rešenje da i u latinici svaki glas bude obeležen samo jednim slovnim znakom. Ostali su digrafi lj, nj, dž. Takođe, nisu odbačene ni grafeme sa dijakritičkim znakovima ( ć, č, š, ž ).

 
Ćirilica kojom se danas služimo rezultat je rada Orfelina, Mrkalja, Milovanova i Vuka. Latinica kojom se danas služe Srbi i drugi južnoslovenski narodi četiri puta je reformisana u 19. veku. Ona je u najvećoj meri Vukovo delo. I pored toga ova latinica (kojoj pristoji ime vukovica) nije toliko savršena kao Vukova ćirilica (koja se drugačije zove vukovica). Sem toga, ona nije potpuno konvertibilna sa ćirilicom, jer ima tri digrafa ( lj, nj, dž ). No i pored toga, ona uspešno služi za pisanje na tri južnoslovenska jezika: srpskom, hrvatskom i slovenačkom.

Izvor: Petar Milosavljević, 2006

[Nebo]

           Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.

Иронија судбине: реформатору српског писма, оглас за парастос дат је на писму против којег се борио:
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/2/2e/Obavjest_o_smrti.jpg

[Александар Невски]

           
        Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.

Не схватам зашто су његове кости прѣношене из Беча у Србийу. Им нѣйе мѣсто у Србийи, него у његовой отаџбини Аустрийи и у Бечу. Да му йе било стало до Србийе, не би ни био остао у Аустрийи послѣ ослобођења Србийе.
А поготово не схватам због чега йе сахрањен у храму Србске православне Цркве, койу йе толико мрзѣо. А уз то йе био и одпадник од православља, примивши унийу у Бечу и вѣнчавши се у католичкой цркви. Вѣроватно под притиском Аустрийе.

И не знам зашто се толико слави човѣк цѣлога живота залагавши се за одбацивање цѣлокупне србске књижевности писане прѣ његовога рођења, и да се задрже само њему драги народњаци његовога доба?

Замислите само када бих я заступао став да се одбаце и забране све књиге писане прѣ мойега рођења, а да се задрже йедино пѣсме Милета Китића, Кебе, Мице Трофртаљке и Йелене Карлеуше и на њих заснуйе нова срПска књижевност? Сви бише рекли да сам сумашедши, и то са пуним правом.
Због тога не схватам људе величайуће Вука Стефановића-Ќараџића, урадившега управо то. Зашто, и гдѣ йе ту разум?

Ово йе прави србски књижевник, први србски романописац, Милован Видаковић.
Такве људе трѣба славити, а не људе койи се могаху похвалити само уништавањем и пљачкањем.

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%92%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:milovan-vidakovic

[Александар Невски]

Ево везе ка пѣсмици "Секица и браца", из порнографске збирке "Црвен бан" Вука Стефановића-Караџића. Не знам йе ли йу йе он смислио или йу йе чуо од уличних пѣвача, или му йу йе неко био послао.

Обратите само пажњу на име пѣсмице: "Секица и браца", гдѣ се очигледно омладина овдѣ учи найгорой врсти сполне изопачености послѣ мужеложства и похоте за дѣцом: родоскрнављењу. Сачувай не Боже и саклони. Йел се томе трѣбайу дѣца учити? Я имам два мала дѣтета, мушко и женско, и на Вукових гадостих се моя дѣца нећейу васпитавати.
Да йе Вук са два прѣзимена койим случайем жив данас, вѣроватно би био учествовао на йучерашњой содомской прѣдстави на запрѣчених и опустѣлих улицах Београда.

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BA%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%B8_%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B0

[mladjo]

Не схватам зашто су његове кости прѣношене из Беча у Србийу. Им нѣйе мѣсто у Србийи, него у његовой отаџбини Аустрийи и у Бечу. Да му йе било стало до Србийе, не би ни био остао у Аустрийи послѣ ослобођења Србийе.
А поготово не схватам због чега йе сахрањен у храму Србске православне Цркве, койу йе толико мрзѣо. А уз то йе био и одпадник од православља, примивши унийу у Бечу и вѣнчавши се у католичкой цркви. Вѣроватно под притиском Аустрийе.

Овде су ствари потпуно јасне…симболика је упечатљива, сахрањен је испред Саборне цркве у Београду, баш оне Цркве која га је за живота презирала и прогањала, и на крају му одала почаст и послала велику и снажну поруку: Црква престаје ”непријатељства/нетрпељивости” према Вуку и његовом стваралаштву...

Увијек се сјетим оне Дучићеве кратке и ефикасне рјеченице:
Србин има природу тенденцију да све своје велике људе или поубија или унизи, и да их затим опева у свом десетерцу као хероје своје нације, и, најзад пролгаси светитељима своје цркве.

Ето Ацо и ти би требао исто тако да учиниш, то јесте да ратну сјекиру затрпаш…додуше неколико вијекова касније.

Замислите само када бих я заступао став да се одбаце и забране све књиге писане прѣ мойега рођења, а да се задрже йедино пѣсме Милета Китића, Кебе, Мице Трофртаљке и Йелене Карлеуше и на њих заснуйе нова срПска књижевност? Сви бише рекли да сам сумашедши, и то са пуним правом.
Због тога не схватам људе величайуће Вука Стефановића-Ќараџића, урадившега управо то. Зашто, и гдѣ йе ту разум?

Као по правилу поједностављујеш ствари...сва срећа па је Вук смогао снаге и урадио чистку.
Прошлост је за проучавање.

[mladjo]

Ево везе ка пѣсмици "Секица и браца", из порнографске збирке "Црвен бан" Вука Стефановића-Караџића. Не знам йе ли йу йе он смислио или йу йе чуо од уличних пѣвача, или му йу йе неко био послао.

Обратите само пажњу на име пѣсмице: "Секица и браца", гдѣ се очигледно омладина овдѣ учи найгорой врсти сполне изопачености послѣ мужеложства и похоте за дѣцом: родоскрнављењу. Сачувай не Боже и саклони. Йел се томе трѣбайу дѣца учити? Я имам два мала дѣтета, мушко и женско, и на Вукових гадостих се моя дѣца нећейу васпитавати.
Да йе Вук са два прѣзимена койим случайем жив данас, вѣроватно би био учествовао на йучерашњой содомской прѣдстави на запрѣчених и опустѣлих улицах Београда.

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BA%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%B8_%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B0

”Црвен бан” јесте збирка ”еротских народних” пјесама коју је сакупио Вук…сигуран сам да ти је ово било добро познато, само ето ти настављаш и даље представу о ”злом Вуку”.
Еротика те плаши?
Народ као народ, како тада тако и данас, склон је вулгаризацији то се једноставно не може да сакрије…на жалост не можемо сви бити Бранко Радичевић.

Иначе увијек навлачиш воду на своју воденицу…знам да ти се ”новотарије/туђице” не свиђају, али ти у овом случају морам рећи да константно ”СПИНУЈЕШ” (видјети термине: спиновати/спиновање).

[Тимар]

 

Ето Ацо и ти би требао исто тако да учиниш, то јесте да ратну сјекиру затрпаш…додуше неколико вијекова касније.
 

 
 Има нас још који се боримо против аматера Вука и унијатске политике мајке СрПије, и  није Ацо сам, само што се другим "аматерима" не дозвољава да нарушавају срПски језик, јер ето ово је СрПија, гдје су новотарије са запада цул а не с очевине наше  .

[mladjo]

   
 Има нас још који се боримо против аматера Вука и унијатске политике мајке СрПије, и  није Ацо сам, само што се другим "аматерима" не дозвољава да нарушавају срПски језик, јер ето ово је СрПија, гдје су новотарије са запада цул а не с очевине наше  .

Некада ми је стварно тешко разумјети ваше ставове, мислим вас ”новореформаша у покушају”. 
Обзиром да гледате Вукову реформу као промашени пројекат...надам се да ћете нам предочити/презентовати своју, али више у дјелу а мање на ријечима.   

[Тимар]

Некада ми је стварно тешко разумјети ваше ставове, мислим вас ”новореформаша у покушају”. 
Обзиром да гледате Вукову реформу као промашени пројекат...надам се да ћете нам предочити/презентовати своју, али више у дјелу а мање на ријечима.   

Млађо, нема потребе да пишемо нешто, а да ти нас разумијеш. Онима који не читају/не памте, шта и други мисле о истој ствари, не треба се трудити .
 
 

[Александар Невски]

Овде су ствари потпуно јасне…симболика је упечатљива, сахрањен је испред Саборне цркве у Београду, баш оне Цркве која га је за живота презирала и прогањала, и на крају му одала почаст и послала велику и снажну поруку: Црква престаје ”непријатељства/нетрпељивости” према Вуку и његовом стваралаштву...

Да, СПЦ йе прѣзирала Вука Стефановића-Караџића, и то чини и дан данас, као и сви разумни људи не мрзећи свой народ. СПЦ йе вѣковни заштитник србскога народа, и његовога духовнога наслѣђа, и њена дужност йе бранити га од свакога зла, па и од унияте и аустрийскога плаћеника ВСКа.
И йош да нагласим да СПЦ никада нѣйе прихватила Вука, бар не у оной мѣри у койой йе то учинила србска држава на притисак Аустрийе.

Увијек се сјетим оне Дучићеве кратке и ефикасне рјеченице:
Србин има природу тенденцију да све своје велике људе или поубија или унизи, и да их затим опева у свом десетерцу као хероје своје нације, и, најзад пролгаси светитељима своје цркве.

Не знам стварно о чем ти овдѣ говориш.
Прво, ВСК нѣйе "велик човѣк", он нѣйе написао нийедно књижевно дѣло, и углавном йе се бавио уништавањем вѣковнога србскога духовнога наслѣђа и прављењем правописнога раздора међу Србима са различитима изговорима ЯТа. А све у корист и по упутствах свойе отаџбине и хранитељице Аустрийе. Мислим да то нѣйе довољно да би се неко сматрао "великим".
А колико йе то Срба опѣвало ВСКа у десетерцу? И када йе то СПЦ прогласила ВСК-а за светца? За "Светога Вука" йош нѣсам чуо. Исто толико йе вѣроватно да ће СПЦ прогласити за светца Анта Павелића или Хашима Тачия као и ВСКа. Ако неко буде прогласио ВСКа за светца, то ће бити Ватикан. Йер йе он био њихов у сваком смислу, па и у вѣрском, као унията и одпадник од православља.

Као по правилу поједностављујеш ствари...сва срећа па је Вук смогао снаге и урадио чистку.

Я не сматрам да йе прогањање и уништавање србскога писанога духовнога наслѣђа нешто чиме се трѣба дичити и што трѣба величати. Ти очито сматраш да трѣба.
Велиш, добро йе што йе Вук "смогао снаге и урадио чистку". То ме подсѣћа на нацистичко спаљивање неподобних књиг у врѣме власти Аустриянца Хитлера. Могу те замислити како спаљуйеш дѣла Светога Саве, Мразовића, Орфелина, Венцловића, Милована Видаковића, Његоша и других, а све под изговором да нѣсу писана онако како се у Вуковом селу говори, и твойем крайу. И како се усуђуйеш бранити и правдати Вукове бљувотине попут "Секице и браце", койими се велича зло попут родоскрнављења? Овакога нечега би се постидѣла и сама Карлеуша, и све остале дроље из "Фарме", "Паров", "Великога Брата" и сличних прѣдстав.
Йел и по теби дѣцу трѣбамо, умѣсто на дѣлах Светога Саве, образовати и васпитавати на "Црвену бану"?

Некада ми је стварно тешко разумјети ваше ставове, мислим вас ”новореформаша у покушају”. 
Обзиром да гледате Вукову реформу као промашени пројекат...надам се да ћете нам предочити/презентовати своју, али више у дјелу а мање на ријечима.   

За почетак, найбоље би било да ВСК нѣйе радио то што йе радио по налогу стране државе. Онда штете не би ни било. Много йе боље не радити ништа него штету правити.
За неупућене, ВСК носи найвећи дѣо кривице што србски народ, йедини у Европи (осим можда Норвежана) нема йединствен правопис. Он йе главни кривац за стварање правописнога раздора између Срба екаваца и ийекаваца. Прѣ њега га нѣйе било, био йе постояо йединствен правопис. Али, Аустрийи йе био потрѣбан раздор међу Србима, и захваљуйући њиховоме плаћенику Вуку, до тога йе се и стигло.
Укратко, трѣба извршити озбиљно преиспитивање свега дѣловања ВСКа и Йернея Копитара у србском йезику и књижевности, и одбацити све што йе на нашу штету. Што би значило одбацити найвећи дѣо њихових "дѣл".

[Тимар]

Прочитајте коментаре поводом рођендана В.С.К у НСПМ http://www.nspm.rs/component/option,com_yvcomment/ArticleID,143618/url,aHR0cDovL3d3dy5uc3BtLnJzL2hyb25pa2EvbmEtZGFuYXNuamktZGFuLXJvZGplbi12dWsta2FyYWR6aWMtdW1yby1zbG9ib2Rhbi1wZW5lemljLWtyY3VuLXphLXByZWRzZWRuaWthLXNhZC1pemFicmFuLWxpbmtvbG4tb2RyemFuLTE5MzEuLWFudGlyZXppbXNraS1wcm90ZXN0bmktc2t1cC1uYS1iZW9ncmFkc2tvbS11bml2ZXJ6aXRldHUtb3Nub3Zhbi1tdXplai1wcmltZW5qZW5lLXVtZXRub3N0aS5odG1sI3l2Q29tbWVudDE0MzYxOA==/view,comment/#yvComment143618

[Nebo]

Рекло би се да је већина на путу разума.
Има, додуше, "атеиста" и латиничара који мисле другачије...

[Александар Невски]

Рекло би се да је већина на путу разума.
Има, додуше, "атеиста" и латиничара који мисле другачије...

Просто сам изненађен количеством разумних поговоръ на НСПМу. И срећан сам видѣвши колико има људий способних размишљати свойом главом, а не само прихватати као здраво за готово многе лажи и глупости нам намећуће се десетлѣћими. Попут оних Срба койи од свега срдца поздрављайу Вуково залагање за одбацивање и одрицање од вѣковнога србскога књижевнога наслѣђа.

Захваљуйући Вуку Стефановић-Караџићу, йедино Срби у Европи немайу йединствен правопис, него влада хаос и расуло! Него се, због њега, и у писању дѣлимо на екавце и ийекавце.

[vojislav.ananic]

Јернеј Копитар је као службеник и цензор при бечком двору, у заједници са аустријским службеним особљем одлучио да реформише српски књижевни језик тако да му прекине развојни континуитет и да му наметне хрватски књижевнојезички тип као основицу. Тиме је хтео да прекине српске културно-политичке везе са Русијом и да православне Србе веже за Хрвате. Након прихватања хрватских књижевнојезичких "норми" од стране Срба, а посредством нашег великог В. С. Караџића и Ђуре Даничића, Хрватима је требало наметнути Копитар-Караџићеву правописну и језичку кодификацију. Српско-хрватским књижевнојезичким уједињењем Копитар је канио да потакне настанак нове српске нације која би добрим делом била католичка, прозападно оријентисана и привржена Аустрији. Преко ње би се ширио аустријски утицај према истоку.

[vojislav.ananic]

Из одељка текста "Даничић и Хрвати" часописа "Српски лист" из Задра, органа Српске народне странке од 6.19. фебруара 1903: "Први реформатори хрватске књиге, Људевит Гај и његово друштво узели су српски народни језик за литерарни језик Хрвата из мотива претежно политичких, али нијесу никада порицали, да је то српски језик. Они су се надали, да ће оба племена, српско и хрватско, усвојити илирско име, као опште народно, и да ће се послије по себи српски језик прозвати језиком илирским. Томе се предлогу Срби не могоше приклонити, јер им је народна индивидуалност била сувише изражена, а политичке и културно-наследне традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Хрвата, преко ноћи одрећи своје националности. Одрећи се имена народног и језика свенародног, може само народ без историјске свијести.
По примјеру српском, пошто је мисао о илирству пропала, новија генерација хрватска почела је да се одушевљава за хрватство. Ту им је сад као наручен дошао у Загреб Ђуро Даничић. Пошто су хрватски прваци  измамили од њега пристанак, да српски језик назове и хрватским, они се послије тога нису само на томе зауставили, да га тако називају у границама свога племена, него су га почели наметати и Србима у Троједници и иначе, докле допире власт аустроугарска.
Колико је за препорођај хрватског имена заслужан Људевит Гаг, који је кајкавштину замијенио језиком српским толико је исто за тај препорођај урадио и Ђуро Даничић, велики филолог српски, коме Хрвати треба да подигну споменик, јер је он више него икоји Хрват учинио, да се оснује велико хрватство...
...Даничић је за братску љубав, заборавио прави назив својег рођеног језика. Да браћу зближи, назвао је свој језик "хрватски или српски". Кад би Даничић сада којом срећом устао и кад би видио, у што се извргла његова мука и његово настојање, вјечност би му кратка била да се покаје".

[Небојша]

Томе се предлогу Срби не могоше приклонити, јер им је народна индивидуалност била сувише изражена, а политичке и културно-наследне традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Хрвата, преко ноћи одрећи своје националности. Одрећи се имена народног и језика свенародног, може само народ без историјске свијести.

Драги Војиславе, да је ово тачно не би се онолики Срби утопили у Хрвате, муслимане, Албанце и Бугаре. Значи није у питању само историјска свест, већ и дате околности.

[vojislav.ananic]

Свакако, Небојша, да су утицале и околности. Нешто мало сам о њима говорио тамо код Јернеја Копитара.

[vojislav.ananic]

Не знам колико је форумашима познта књига "Ерлангенски рукопис", која је објављена у Никшићу 1987. године. То је најстарији извор наших народних песама, из прве половине 18. века, значи и пре појаве Вука Стефановића Карџића. Записана је читав век пре првих Вукових књига. "Ерлангенски рукопис" је настао око 1720. године, а пронађен је у немачком граду Ерлангену 1913. године. Песме је бележио неки непознати записивач. Сумња се да је био Немац који је познавао српски народни језик, али је ипак правио неколико грешака при записивању. Значи, пре Вука, неки Немац нам је сакупио доста наших народних песама. Према процени проф. Геземана, песме су бележене негде по Србији, Срему, Босни, Славонији, а казивали су их народни певачи. Збирка садржи 217 лирских и епских песама. Може се пронаћи и на интернету.

[Синиша Јерковић]

Не знам колико је форумашима познта књига "Ерлангенски рукопис", која је објављена у Никшићу 1987. године. То је најстарији извор наших народних песама, из прве половине 18. века, значи и пре појаве Вука Стефановића Карџића. Записана је читав век пре првих Вукових књига. "Ерлангенски рукопис" је настао око 1720. године, а пронађен је у немачком граду Ерлангену 1913. године. Песме је бележио неки непознати записивач. Сумња се да је био Немац који је познавао српски народни језик, али је ипак правио неколико грешака при записивању. Значи, пре Вука, неки Немац нам је сакупио доста наших народних песама. Према процени проф. Геземана, песме су бележене негде по Србији, Срему, Босни, Славонији, а казивали су их народни певачи. Збирка садржи 217 лирских и епских песама. Може се пронаћи и на интернету.

Хвала на овом подсјећању, Војиславе. Чуо сам за Ерлангенски рукопис, али никад нисам знао детаље и из ког је периода.

Видим да на мрежи постоји и скенирано издање Ерлангенског рукопис на српском. Ово је линк:

https://erlagenskirukopis.wordpress.com/page/8/

[vojislav.ananic]

Поред оних који су били велики противници Вукове реформе (Јован Хаџић, Стеван Стратимировић, Милош Обреновић...) због страха цркве да им се не изгуби писмо (што се управо и дешава, не само црквенословенско, него данас и ћирилица), што да тадашњи наши познати књижевници не би изгубили стечену славу, што због Милошеве бојазни да ће народ постати паметнији и увидети његове марифетлуке, Вук је имао у Европи неколико познатих имена који су ценили његов рад. Јохану Волфгангу Гетеу се толико свидела "Хасанагиница", да је годинама учио српски језик не би ли је могао прочитати у оригиналу. Књижевник и нобеловац Карл Шпителер је за наше епске песме рекао: "Тако величанствене епске песме као што су српске, од Хомеровог доба није створио ни један други народ". Вука су подржавала и браћа Грим, Хумболт, Волф... Дакле, колико су други имали негативан утицај на Вуково уобличавање и стандардизацију српског језика, толико смо имали и позитиван и још онда ушли у Европу преко наведених чувених имена. Не треба испустити из вида ни то да су касније, стварањем Југославије, и Карађорђевићи имали врло лош став о српском језику. У тој Троједници Срба, Хрвата и Словенаца, то је био званично језик Срба и Хрвата. Али, Срби су тада живели у великој већини не само у Србији, него и у Црној Гори, у Хрватској, у БиХ, па и у Македонији. Оно, лепо је то било замишљено да сви Срби живе у једној држави, али као већини, није им посвећена дужна пажња. Више се водило бриге да буду задовољни и Хрвати и Словенци него Срби. "Синдром" од којег и данас патимо.

[vojislav.ananic]

                                                                                  Вук и Гарашанин бранили пијемонтски углед Србије
Односи између првог државника уставобранитељске Србије и првог њеног списатеља били су углавном пристојни, али с довољно узајамног уважавања. Илија Гарашанин је у Вуку Караџићу ценио признати књижевни ауторитет, а овај његову ауторитативну личност. Грашанин је тражио да се пише кратко, разговетно, и да то "и најпростији човек може разумети", за шта се залагао и Вук. Према Вуковом правопису, друкчије се односио. Као устроитељ бирократског реда у Србији, није се могао оглушити о законске прописе, пошто је Вуков правопис стављен ван закона. Он се доследно држао старог правописа и у азбуци и у коренском писању речи и употребљавао старе облике речи. Обојица су се за време прве владавине кнеза Михаила према њему односила опречно. Вук му се све више приближавао, Гарашанин пак, удаљавао. Штошта је и зближавало Вука и Гарашанина. И један и други старали су се о пијемонтском угледу Србије у обновљеном јужнословенском свету: Гарашанин у национално-политичком смислу, Вук у национално-културном. Попечитељу унутрашњих послова је добро дошао Вуков углед, као и његове везе с нашим и страним крајевима. У Гарашанину је пак Вук видео јаку руку и бистар ум, с великим овлашћчењима и још већим амбицијама. Преко Вука Гарашанин шаље књиге Ромуалду Михаиловичу Хубеу, универзитетском професору у Варшави: "Законик грађански", "Пројект закона о поступку судејском", "Објашњење грађанских законика за Књажевство србско", све писано старим правописом. Посебно и веома ревносно Гарашанин се заузео за Вуков "Рјечник". Већ и сама чињеница да се у вези с "Рјечником" обраћао Гарашанину, говори да је Вук у њему нашао човека довољно разборитог да схвати његово дело и не мање моћног да му помогне. Супротних политичких опредељења почетком 40-их година, Вук и Гарашанин су се у том смислу крајем 50-их година зближили, обојица са истанчаним слухом за расположење народа. Политичка збивања која су затим уследила, као да су и удаљила Вука и Гарашанина. Вук је све више стицао утицаја у политици кнеза Михаила: нуђен му је ресор министарства просвете, што је одбио. Гарашанин се пак пред навалом млађих, повлачио у осаму. По доласку на престо, кнез Михаило је дао Вуку задатак да се уз поздравну честитку цетињскиом књазу, који је исте године преузео трон, с њим договори о заједничкој борби против Турака. Вук је био богомдан за такву мисију. Некадашње пријатељство између Вука и Гарашанина је све више јењавало. Вук је био веома близак кнезу Михаилу, његов саветник у којечему. Можда је и Вук окренуо леђа старом Гарашанину, а лице млађима, либералнијима? Њих двојица су и даље остали у преписци, истина уздржаној. Та некад садржајна писма су постала упадљиво хладна и званична. Гарашанин је помагао Вука од срца. Односи међу њима били су без су узајамно корисни. И Вук и Гарашанин су желели добро српском народу и Србији.
- Исечци из студије Голуба Добрашиновића "Илија Гарашанин и Вук", објављене у књизи САНУ ""Научни скупови"

[Александар Невски]

Занима ме, йе ли уобичайена поява да се православци вѣнчавайу у католичкой цркви? Зна ли ико за ма койега Србина койи йе вѣнчан не у православной него у католичкой цркви?

Изгледа да йе "наш" Вук Стефановић-Ќараџић вѣнчан у католичкой цркви у Бечу, 16. януара 1818. године, и да йе у црквених књигах уписан као "унията". Кум му йе био Йерней Копитар, а млада Аустриянка Ана. За жену Нѣмицу му не могу замѣрити, можда йе била "добра", али зашто у католичкой цркви? Поготово што йе тада у Бечу било и православних цркава.

Сазнавши ово, ствари постайу много яснийе. То одлично обяшњава његову болестну мржњу према Србской Православной Цркви и свему што йе србско и словенско, и његово вођење џихада против исте у тадашњих явних гласилах под надзором аустрийске државе, гдѣ су му врата била широм отворена.

Значи, Вук йе се био одрекао православља. Йе ли се икада њему вратио, нѣйе ми познато. Колико знам о њем, рекао бих да нѣйе.

[vojinenad]

Данас видех ово па ме интересује мишљење форумаша. Као и већина ''обичних'' људи, нисам имао појма о постојању овог буквара

http://www.opismenise.com/zanimljivosti/prvi-srpski-bukvar-stampan-u-veneciji-1597

[vojislav.ananic]

Стидајем околности, Вук Ст. Караџић није знао да су Срби већ 230 година имали буквар, и то један од најнапреднијих у Европи. Начинио га је Инок Сава, а штампан је код млетачког штампара Ђ. А. Рампацета у Венецији 1597. године, после чега га је пратила худа судбина заборава и немара. О Сави Иноку не зна се ништа више до да је био родом из Паштровића и јеромонах манастира Дечани.
На првој страни је штампана азбука, следе самогласници, потом слогови, имена свих слова (аз, буке, веде...). Буквар Инока Саве је настао у доба када је мало која европска земља и култура рсполагала сопственим училима, писменима, абецедарима, азбучницима. Буквар највише фасцинира својом методиком, јер је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Но, остао је заборављен. Док су се злопатили учећи се писмености из туђих писменослова, Срби, на несрећу своје културе, нису знали да већ више од два века имају сопствену књигу по којој се могло учити српски читати и писати. "Први српски буквар", остао је потпуно непознат све до 1893, а у српску културну баштину српског народа биће уврштен, веома стидљиво, тридесетак година касније, када ће га Љуба Стојановић ставити у Каталог Народне библиотеке.
У неким другим земљама, са друкчијим односом према култури и културној баштини, буквар Инока Саве био би највероватније вреднован на доличан начин.

[vojislav.ananic]

Пре Вука су на реформи српског писма радили Теодор Миријевски Јанковић и Сава Мркаљ и, мора се признати да је неправедно баш сва заслуга припала Вуку.

                                                                                                           Теодор Јанковић-Миријевски

Теодор Јанковић - Миријевски (Сремска Каменица, 17.4. 1741.— Санкт Петерсбург, 22.5. / 3.6. 1814.), филозоф-рационалиста, педагог и реформатор српског и румунског школства у Хабзбуршком царству, затим и у Русији.
Јанковић је рођен у имућној српској породици, пореклом из села Миријева у околини Београда. Школовао се прво у родној Каменици (Тривијална школа), затим у Карловцима (Латинска школа), а филозофију је завршио у Бечу код професора Јозефа фон Зоненфелса, професора политичких наука, теоретичара рационалистичке филозофије. Остаје у Бечу, у служби извесног пуковника Фекетија.
У 18. веку, добу рационализма, дошло је до процвата грађанске свести. У целој Европи се отварају школе у надлежности државе, које су отворене свој деци, без обзира на класну припадност, са новим методама рада. На подручју Војводине постоји око 270 школа, али у незавидном положају. У таквом контексту се одвија и Јанковићева реформаторска активност.
Одлуком Илирске дворске депутације 1773. постао је директор српских и румунских школа у Банату. Године 1776. је похађао Фелбигеров течај, превео његов Норматив и по његовим принципима организовао течајеве. Исте године је његовом заслугом донет Школски устав за православне школе, којим је реформисано српско и румунско школство у Банату, а који ће следеће године постати узор за све српске и румунске школе у Угарској.
Устав је први закон написан народним језиком. Њиме су школе стављене под државни надзор, прописана је старосна доб деце која морају похађати школу, режим наставе и програм, квалификације учитеља и његово поступање према ученицима. У својим активностима, Јанковић је имао разумевање и царице Марије Терезије.
Наставља свој рад у Темишвару. Био је лични секретар темишварског епископа-просветитеља, Петра Петровића. Пише књиге: приручник за учитеље, прву српску читанку и ћирилични буквар. За свој рад добија племићку титулу од аустријске државе.
Год. 1781 написао је референдум Бечком двору о српском језику и писму; противио се латинизацији српских књига. Следеће године одлази у Русију.
Јанковић се у руској престоници Санкт Петерсбургу (Петрограду) нашао по позиву царице II. Добија наследно племство и спахилук Норк у Могиљевској губернији у Белорусији. Сада племић, Јанковић свом презимену додаје "Миријевски", по месту порекла своје породице. Миријевски ће се и у Русији бавити реформом основних школа.
Царица га 1783. поставља за директора основних школа у Петроградској губернији. Његовом заслугом је основан Завод за спремање учитеља, чији управник постаје. Завод ће затим прерасти у Учитељску семинарију и у Педагошки институт 1804. Миријевски је учествовао у настанку Устава народних школа 1786. Основао је прво министарство просвете, због својих заслуга је постао члан руске Академије наука.
Умро је у Петрограду 1814. год., сахрањен је код цркве Александра Невског.

http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=492&m=2#page/1/mode/2up

- Азбучнаја – Јанковић Миријевски Теодор, 1776.

[vojislav.ananic]

http://www.zapadnisrbi.com/index.php

                                                                                                       СРБИЦА УМЈЕСТО ЋИРИЛИЦА

Да би се боље схватила идеја и оправданост заговарања назива србица умјесто ћирилица, потребно је упознати се са три слиједеће истине:
 1.Срби су старији од хришћанства. У прилог овој истини се не морају подастирати посебно неки доказ, ваљда је свима јасно да је свијет постојао и прије Исусовог рођења. А и логично је самим тим што је неко морао родити Исуса, као и његове родтеље, као и тих родитеља родитеље, што значи да је свијет морао постојати и прије њега.
                                       
Као што не почиње србска историја од Немањића. Неко је морао родити Стефана, родоначелника Немањића и морао је бити Србин, и морао је бити племените лозе, такав је прије био обичај у владара, као што су племените крви морали бити и његови дједови, прадједови итд. Ипак ево неколико додатних доказа о постојању Срба прије Исусовог доба. Само постојање планине Гебел Сербал на Синају гдје је Мојсије примио божије заповједи говори да је тај планински врх добио име, не по Славенима како често користе овај замјенски назив за Србе, него баш по Србима (Сербима). Рим су основала три племена Расени (етРуси), Србини (Сабини) и Латини. Имена ова прва два племена су намјерно изобличено пренашана кроз историју да се не би схватило да се ради о некада јединственом народу Расима тј. Србима. Средњовјековна србска држава се називала и Рашком. Веза између Расена (етРусије), Рашана и Расије, коју погрешно називамо Русија, је очигледна свима осим онима који то не желе да виде из неких разлога.
2.Ћирило и Методије нису ширили писменост међу јужнославјанским Србима, него мало сјеверније међу Србима од којих су постали Чеси, Словаци, Пољаци и други. За разлику од њих Лужички Срби су и даље остали Срби, нису узимали друго има за свој народ. Око ове двојице „грчких“ мисионара постоји превише нејасноћа и магле да се слобо
                                                                           
дно може устрдити да је то намјерно тако пошто се покушава натегнути нека „истина“ која Србима не одговара. Све се у историји и археологији тумачи тако да се умањује србски значај који све више постаје видљивији и полагано избија на површину. За ову двојицу попова се у многим документима тврди да су. Ако су из Солуна (Солин, Слано) не значи да су Грци, као што ни сви из Хрвацке нису Хрвати. И зашто ми баш неко слао Грке да се описмењавају Срби тј. Славјани. А слао их је Ромејски (Византијски) цар. Који је био интерес Ромејског цара да уздиже туђи, непријатељски народ? Може се закључити да или су Ромејски цар и ова два попа били Срби па жељели да уздигну свој народ и описмене га, или су били Грци па су хтјели да Србе погрче или можда да раде на грко-католичењу родовјерних Срба, тј. да шире кроз своју црквену хијерархију своју власт на увијек непокорне Србе? Недовољно је разјашњено у ствари шта су и гдје су заиста дјеловали Ћирило и Методије. У јужнославјенаским областима очигледно нису били одакле се јављам, па могу твдити да моје прапретке они нису описмењавали. Можда су то радили неки њихови ученика ученици, када су стигли до нас динарида из Чехо-Словачке.
3.Винчанска култура којој је била западна граница недовољно истражена бутмирска култура (Бутмир код Сарајева) је већ имала свој систем знакова тј. слова од којих су многи и дан данас налазе неизмјењени у србској азбуки. Нека су измјењена сасвим мало, нека драстично, а нека су избачена из даљње употребе. Са табеле можете сами уочавати ово о чему пишем. Уз напомену да су Феничани у ствари Вени-чани, Венди – Винди тј. Срби. Закључак се сам намеће, пошто Нијемци и дан данас Србе називају Вендима.
Увод је мало предугачак и за многе штребере прешокантан, па да не дужим даље одмах прелазим на ствар. Ево вам на увид на овој слици ћирилица па ми реците знате ли која су ово слова? расицаМноги немају појма, а знају ћирилицу.
На слиједећој слици можете видјети мркаљевицу, то је азбучно писмо које је прочешљао и средио Сава Мркаљ, заборављени геније који је радио на сређивању србске азбуке. Он је прије Вука рекао да се треба писати као што се говори, и обрнуто. Али није први пут да се нешто нечије приписује неком другом. Ето напр. и за ауторску пјесму Радосава Граића „Мито Бекријо“ говоре да је то стара врањанска народна пјесма, а није. Дакле, ни мало необична појава у Срба.
 
Нема потребе да прилажем слику караџићевице, азбуке коју је Вук на бази мркаљевице само мало дорадио и ту азбуку сада сви знамо осим оних који неће да је знају.
Како многи нису знали прочитати сва ћирилична слова са горње слике на којој се налази расијска азбука, а знају сва са насловне слике, намеће се сасвим једноставан закључак да због свега побројаног је оправданије србско фонетско писмо звати србица него ћирилица.
И то не само из научно-историјског разлога, него и из разлога очувања угроженог србског идентитета. Све су нама Србима узели и језик, па га прозвали разним именима, и традицију и обичаје (Сињска алка, гусле, ношње, пјесме итд), упорно и студиозно радећи на ослабљивању нашег србског идентитета, на уштрб којег јачају идентитете нација изведених од Срба примјеном туђих вјера и одрођавањем.
И сада су дошли до нашег прастарог азбуковног писма којег називају ћирилицом иако је више за то наше писмо учинио Сава, па Вук него Ћирило. Из досадашњег искуства гледано ватикански пројекат расрбљавања Срба меље све пред собом и ћирилица као ћирилица би могла неопстати. Зато је пријеко потребно да се наше србско писмо назове србица, јер уосталом и сами сте видјели да не знате прочитати у цјелости ћириличну азбуку са горње слике, а србица не представља никакав проблем.

Ко разумије – схватиће.

Душко Бошковић, 5.8.7523. године

www.srpskikulturniklub.com
 

[vojislav.ananic]

http://www.zapadnisrbi.com/index.php

                                                                                                                    Српски језик кроз историју

                                                                                                               
Многи првим српским књижевним језиком сматрају српскословенски језик, настао уношењем особина српског народног језика у старословенски крајем 11. или у 12. веку.
Питање идентитета српског језика има две равни: савремену и историјску. Крајем 20. и почетком 21. века идентитет српског језика почео се нарушавати стварањем такозваних политичких језика, језичких стандарда који су у својој основи имали српски тј. вуковски стандардни језик, нормиран током 19. века, почевши од 1818. године.
Генеза хрватског, бошњачког и црногорског језичког стандарда – оличеног у нормативним приручницима и спорадичном међународном „признању“ више у политичким а мање у научним круговима – заправо је била очекивана последица преименовања српског у српскохрватски језик, што је био заједнички подухват српских и хрватских филолога у другој половини 19. и током 20. века.

О свему овоме постоји лингвистичка литература од које би се могла направити огромна библиотека са хиљадама референци и практично нема истакнутијег српског лингвисте који у последњој четврти века није писао о овом проблему. Мање се, међутим, писало о проблемима идентитета српског књижевног језика, тј. његових различитих типова кроз историју, од прихватања писмености код Срба па до стварања стандардног језика.

Када се пажљиво проучи домаћа и страна литература из историје српског књижевног језика, показује се да је у наведеној синтагми – речено најједноставнијим језиком – дискутабилно шта се подразумева под атрибутом „српски“. Два су тумачења значења овог придева у нареченом контексту: а) српски по пореклу, тј. онај који су створили Срби од српске језичке грађе; б) српски по функцији, тј. онај који су употребљавали Срби. Овде ћемо прихватити друго гледиште. Прихватање хришћанства код Срба отпочиње у другој половини 9. века, недуго након почетка Моравске мисије Ћирила и Методија.

Првобитна српска писменост, дакле, подразумевала је старословенски језик, а наше богослужбене књиге биле су исписане двама писмима: глагољицом и ћирилицом. Иако је старословенски језик настао на прасловенској основи и био општесловенски књижевни језик почев од друге половине 9. века, треба га сматрати и српским књижевним језиком, али – наравно – не само српским и не примарно српским. Овде у обзир узимамо да су га у функцији књижевног идиома Срби употребљавали од 9. па све до 11/12. века. Многи првим српским књижевним језиком сматрају српскословенски језик, настао уношењем особина српског народног језика у старословенски крајем 11. или у 12. веку.

У питању је језик целокупне српске средњовековне књижевности и културе, почев од Светога Саве и Стефана Првовенчаног, преко Теодосија, Доментијана, Константина Филозофа, све до Гаврила Стефановића Венцловића. У употреби столећима, све до тридесетих година 18. века, српскословенски језик снажно је утицао на идентитет српске културе у прошлости, али и данас. Многе савремене речи српског језика окамењени су траг ове епохе: васкрс, васкрснути, васиона, савет, сабор, општи, општина, сушти, суштина, мошти, свештеник и сл.

Напоредо са делима на српскословенском, током средњег века настајала су и дела на српском народном језику, увек са јаким присуством књижевног, српскословенског. Почев од Повеље Кулина бана с краја 12. века и хиљада других повеља, преко Законика цара Душана из 14. и Закона о рудницима деспота Стефана из 15. века, све до беседа Гаврила Стефановића Венцловића, пратимо и српско културно наслеђе стварано на језику блиском тадашњем говорном.

Напоредо стварање на књижевном и народном језику, тзв. диглосија, карактерисало је не само средњовековну Србију, већ читаво тадашње православно словенство (Славиа Ортходоxа). Будући да хуманизам и ренесанса на централни српски језички простор нису стигли због најезде Турака, прва књижевна дела на чистом народном језику настала су на простору католичког словенства (Славиа Латина/ Романа).

Срби католици на тлу Дубровачке републике од 15. до 16. века учествују у стварању ренесансне књижевности на језику у чијој основи је српски источнохерцеговачки дијалекат, који ће у пуном сјају засијати нарочито у прозним делима, са Гундулићевим Османом као врхунцем читаве књижевне епохе. Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. најавила је и смену књижевних језика код Срба. Верски и културни притисци на тлу јужне Угарске приморали су Србе, који су у сеобама стигли све до Будима, Пеште, Сентандреје, Ђура и Коморана, да српскословенски језик у функцији књижевног замене у првој половини 18. века блиским рускословенским, којем је у основи такође био старословенски језик. Отуда у српском језику и облици речи попут воскрес, совјет, нишчи и сл. Посрбљавањем рускословенског настао је у другој половини 18. века славеносрпски језик, који је пролазио кроз више развојних фаза и којим су писали многи знаменити Срби све до четрдесетих година 19. века: Захарија Орфелин, Доситеј Обрадовић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ и др.

Једна од стратегија Вукове борбе за увођење чистог народног језика у основу српског књижевног језика била је и да исмеје недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао граматике, речника ни правописа.

Промене типова књижевних језика код Срба кроз историју (старословенски, српскословенски, рускословенски, славеносрпски) условиле су и бројне конкурентне облике (Ускрс/ Васкрс/ Воскрес, отачаство/ отечество/ отачество, путашаство/ путешество/ путашество, савет/ совјет и сл.).

Све ове и сличне речи истога значења доста симболично сведоче о живој историји у савременом српском језику.

*Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Др Александар Милановић

[Александар Невски]

Једна од стратегија Вукове борбе за увођење чистог народног језика у основу српског књижевног језика била је и да исмеје недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао граматике, речника ни правописа.

Срећом данас, умѣсто омраженога и ненароднога славеносрПскога данас имамо чист народни англосрПски йезик, са правилном "ће да буде", "на улицаМА" и "они хоћЕ" граматиком.
Захваљуйући упорной борби Вука, Копитара и аустрийске владе ослободисмо свой англосрПски йезик од словенске наплавине и смећа. Йер се зна да ми нѣсмо Словени него Илири, односно найближи сродници Енглезов и осталих западњаков.

[vojislav.ananic]

                                                                                                  Осам заблуда о ћирилици
                                                                                ________________________________________
Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације.
Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.
Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.
Следбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који следе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти.
1. Асимилација је универзална, то је светска пракса.
Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и светски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.
Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.
Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтевају свој језик који до пре десет година није ни постојао.
Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!
2. Срби су одувек писали латиницом.
Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.
3. Ћирилица је превазиђена.
Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мери лично његово.
Подсетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.
И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику приказује на ћирилици.
4. Са ћирилицом не можемо у свет.
Много је вероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли уметници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, предност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао гусларске песме зато што ми је ментор то предложио.
5. Ћирилица није исплатива.
Тако гласи „крунски доказ” наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.
А ја их подсећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вредности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србију осиромашују.
6. Ћирилица вређа.
„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?” Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.
7. Ћирилица угрожава.
Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији пример извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.
Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.
Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви сведоци.
8. Мит о двоазбучности
То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: „Побринућемо се да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе”. Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим деловима Југославије где се говорио новопроглашени „српскохрватски” језик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.
Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?
За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:
Поједини људи понос духа сузе,
па до неке среће могу да допузе
.……………………………
Ал` народ ниједан до највеће среће,
допузио досад није, па ни одсад неће!
ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?
Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спречимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама”.
Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:
Зашто, кад је већ у „Новосадском договору” било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?

Андреј Фајгељ
Текст: Андреј Фајгељ, „Осам заблуда о ћирилици”, Магазин Дани, 27. јануар 2015, број 4, стр. 20-24.

[vojislav.ananic]

                   Ана Марија Краус Караџић
                                     

Име и презиме   Ана Марија Краус Караџић
Презиме супруга и друга имена   Караџић
Датум рођења   1798
Датум смрти   1876
Земља   Аустрија
Језик   немачки и српски
Место у ком је рођена   Беч
Националност   аустријска
Матерњи језик    немачки и српски
Брачни статус   разведена/удовица
Број деце   13
Име(на) детета(деце)   Милутин, Милица, Божидар, Василија, Сава, Ружа, Амалија Александрина, Вилхелмина, Димитрије и двоје некрштене

ИЗВОР: http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/sr-lat/authors

[vojislav.ananic]

http://www.jezik.rs.sr/doc/MiloslavSamardzic-TajneVukoveReforme.pdf

Овде се може много сазнати о Вуку. И оно што нисмо знали.

[vojislav.ananic]

ИЗВОР: МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ - ТАЈНЕ »ВУКОВЕ РЕФОРМЕ«
Погледи, Крагујевац, 1997.
VI део

ВУК КАРАЏИЋ ЛИЧНО

1. ДА ЛИ ЈЕ ПОСТАО КАТОЛИК?

Питање преласка Вука Караџића у католичку веру обично се везује за његово венчање у католичкој цркви. Вука Караџића и Ану Краус венчао је свештеник Фердинанд Фис у католичкој цркви Светог Рока у Бечу, 28. јануара 1818. године. Вуков кум био је Јернеј Копитар. Према канонима наше цркве, ако се један православни верник венча по католичком обреду, то не мора да значи да је прешао у католичку веру. Наиме, Српска православна црква дозвољава могућност мешовитог брака, дакле таквог брака у коме младенци задржавају своју веру. Канони римокатоличке цркве у оно време нису дозвољавали мешовити брак. Иноверник је најпре морао да прими католичку веру, па тек онда да ступи у брак са католиком. По речима др Димитрија Калезића, декана Богословског факултета у Београду, могућност мешовитог брака дозволио је Други ватикански концил шездесетих година нашег века. Чак и онда је, међутим, остављено месним бискупима да донесу коначну одлуку, која је с почетка по правилу била негативна. Према томе, извесно је да је пре венчања Вук Караџић прешао у католичку веру, или да је, у блажој варијанти, признао папу преко уније. Професор Калезић сматра да је то било под принудом, јер је Ана, као што ћемо видети, била у поодмаклој трудноћи. Професор Калезић је од 1962. до 1964. године у Бечу похађао постдипломске студије, па је искористио прилику да посети цркву Светог Рока. Пронашао је књигу венчаних за 1818. годину, и у њој запис о венчању Вука Караџића и Ане Краус. У рубрици "вера" иза имена Вука Караџића писало је "унијат". Његов коментар о Вуковом венчању је следећи: пре венчања у католичкој цркви Вук Караџић јесте прешао у католичку веру, али, једноставно, није марио за то, него се и даље држао православних обичаја и црквеног реда. У оно време око венчања Вука Караџића потрошено је много речи. Православни пријатељи
убеђивали су га да никако не иде у католичку цркву. О утицају католика на венчање Вука Караџића нема писаних трагова - или нам они нису доступни - али се може прстпоставити да је Јернеј Копитар и овде био човек одлуке. Пошто се уверио да је Вук Караџић најпогоднија личност за спровођење жељене реформе српског језика, уложио је много труда да га задржи у Бечу. Из њихове преписке за 1814. и 1815. годину јасно се види да га је мамио славом и новцем. Почетком 1815. Вук Караџић је ипак посустао. У писму од 20. марта, овако се, из Сремских Карловаца јадао Копитару: "Ја ћу овуда јошт да истражујем Сербскс песне, пак ћу на лето доћи, к Вама да их печатимо; но ако узимам новаца тако ћу доћи, ако ли не буде новаца, а ја ћу све песне начисто преписати пак ћу их Вама послати те их печатајте, а ја ћу зажмурити пак кудгод у свет нагрнути; и онда ћу се опростити и са срећом и са књижеством Сербским". Уплашени Копитар одговорио му је 11. априла једним опширним и убедљивим писмом, још једном обећавши новац и славу ("само не смете да оставите књижевност!"). То је оно већ помињано писмо у коме је Копитар први пут Вуку шире образложио план "Вукове реформе", по
коме се она касније заиста и одвијала. На Вука је деловало тако да његов повратак у Беч више није био под знаком питања: "Ја већ нестерпјеливо чекам онај дан, кад ћу к Вама доћи, и с Вама се загрлити и пољубити", одговорио је већ 20. априла. У љубавној вези са Аном Краус Вук је тада био више од шест месеци; упознао ју је између јула и октобра 1814. године. Заправо, у то време је био подстанар Ане Марије Краус, Анине мајке. По доласку у Беч крајем 1813. године становао је код својих рођака Живковића. Марта 1814. отпутовао је у Пешту, у Беч се вратио јула месеца, да би у октобру, по Копитаревом налогу, отпутовао у Карловце да сакупља народнс песме и записује речи за "Српски рјечник". Питање је, дакле, да ли је само прст судбине хтео да Вук између јула и октобра 1814. године станује баш код Ане Марије Краус, удовице која је живела са шеснаестогодишњом ћерком Аном? И да ли се случајно погодило да је двочлана породица Краус, за оно време, била, да тако кажемо, необично слободних схватања? Наиме, Вук се брзо преселио у Анину собу. То се види већ из првог писма, упућеног Ани 15.новембра: "Послије оног незаборавног растанка с Вама, тек шестог дана успио сам да стигнем у Пешту, јер је пут био веома лош. Цијело моје путовање било је само непрекидно сањарење о Вама: дању сам будан сањао, а ноћу у сну. Сада сам 36 миља далеко од Вас, и моје руке не могу сад да грле Ваш сњежнобијели врат, нити моје лице може да се одмара на невиним дјевојачким грудима (ах! ишчезли су сад ти слатки часови, заносни часови мога живота!)..." По повратку у Беч Ана и Вук наставили су да живе у кући Краусових, у ванбрачној заједници. На венчању, јануара 1818, Ана је била у осмом месецу трудноће. Овде, наравно, не желимо да држимо моралне придике, него само да укажемо како је, у конзервативном Бечу пре 180 година, породица Краус због овога морала бити на веома лошем гласу. С друге стране, очито је била погодна за Копитарева поигравања Вуком Караџићем. У Карловцима, на измаку зиме 1814. године, Вуку је понестајало Копитаревог новца, а Анина писма бивала су све ређа. Зато је размишљао да се мане бечких веза и "кудгод у свет нагне", као што је то саопштио Копитар 20. марта. Копитар је одагнао његове недоумице писмом од 11. априла. Одговарајући на то писмо, 20. априла, Вук је после дуже паузе истовремено послао писмо и Ани: "Данас је већ мјессц дана откако сте добили моје писмо од 9. марта, а ја нисам добио још никакав одговор! Томе се чудим и то ме наводи на свакојаке мисли. Када бих само знао да сте здрави? Или сте ме већ можда заборавили! Морам да Вам пишем јер стално мислим на Вас..." Анина писма су убрзо поново почела да стижу. Вуково расположење се променило, па је обновио своје предлоге о браку. Нема писаних доказа да је то Копитар иза кулиса вукао конце, и овим начином настојећи да Вука веже за Беч. Ипак, рекли бисмо да и ово мало посредних доказа, када се стави у оквир целе приче, упућује управо на такав закључак. Али Копитар није "женску линију" користио само да би приволео Вука Караџића на живот у Бечу. Када је Вук једном већ "загризао", он је настојао да то искористи до краја. Најпре је, као кум, постао члан породице, а онда и више од тога: члан породице без кога се не може. Приликом честих Вукових путовања увек се налазио на услузи и покривао издатке Вуковој нештедљивој жени. Ана, уствари, није могла да се брине ни о себи самој, ни о деци. Брзо би потрошила сав новац, онда узимала позајмице од Копитара, а понекад, када јој ни то не би било довољно, почињала је да залаже и продаје вредне ствари из куће. После је и Копитару постала велики терет, па у једном писму из 1835. он моли Вука да јој пише чешће, на сваких осам дана. "Иначе плаче, и ја имам ђаволску муку да јој све њене снове растумачим", жалио се Копитар. И сам Вук је био свестан мана своје жене. Из његовог писма Копитару од 17. фебруара 1828. године видимо да она није знала ни писмо да пошаље: "Писао сам жени да ми пошаље мало новаца, но будући да она нити зна то атресирати, ни на делижанц предати, зато сам јој казао, да преда Вама, а Вас молим покорно, да преко Вашега слуге или преко Шалбахера предате на делижанц". Изгледа, зато, да Вукови потоњи биографи нису у праву када речи Љубомира Стојановића о Ани Краус сматрају преоштрим: "Вукова жена, иако је он онолико хвали Мушицком, била је једна проста, необразована и једва писмена Бечлика. Њена писма су пуна ортографских погрешака, и у њима преовлађује бечки дијалект. Била је затуцана католкиња, врло биготна, и веома ограничене памети. Она је Вуку донела једино безграничну оданост и ропску трпељивост и послушност. Сем Вука, деце и бриге за живот ни о чему другом није била у стању мислити. Међу осталом децом Вуковом она је била једно дете више. Тако је Вук с њом и поступао целога живота". Копитарев успех, међутим, био је значајнији на духовном плану, јер је од Караџића успео да начини католичку породицу. Управо те врсте утицаја бојао се Лукијан Мушицки, тада још Вуков пријатељ. "Љубити можете Швабице, али у слатки вечни ланац брака, вежите се само Српкињом", писао је Вуку 16. новембра 1816. године. У исти мах га је пригодним стиховима наговарао да му "Љубосава Српкиња млада" мора бити испред "чужеродне Хлоје". Вук му је овако отписивао: "Ја би то и сам свакоме Србину казао, само би себе изузео. Шта би ви мени рекли, да дођем на годину с чужеродном Хлојом? Но ја сам јој прије ваше оде надјео име Милица. Ја бих волео Љубосаву много гору од ње, али камо је ?" Мушицки се није дао: "Чувајте се чужеродне Хлоје, горе, нежели како мени совјетујете, да се чувам славенских речи, т.ј. као живе ватре. Иначе би нам пред сонародницима сва ваша народност много пострадала, ако не би сасвим пропала. У Ресави сад цвета за вас Венера". Вук је поново окретао на практичну страну: "Ви кажете, да за мене у Ресави цвјета Венера. Како ћу ја оставити наш 'Вјесник' (лист који је Мушицки намеравао да покрене у аустријској престоници - наша прим.) у Бечу, пак да идем у Ресаву. Може бити да ћете ви рећи чекај! Хеј не липши магарче док трава нарасте. Знате ли ви да је ово мени већ тридесета година? Ова Хлоја није врло лијепа (мало је већа од Сосе Антонине), али је заиста добра и поштена да не може боља ни паметнија бити; никаква Љубосава на свјету не може мене онако љубити и почитовати, као она што би ме љубила (и што ме љуби) и почитовала. Она се већ зна и прекрстити као ја. И надјео сам јој име Милица. Ако народност моју могу одузети и омалити којекакве ћифте и непријатељи моји, то да знате да ја и не марим за њу; ја мислим да се ја и потурчим сутра, да би моји сви пријатељи и онда говорили, да сам ја прави Србљин свагда био, и да ћу непрестано бити. Зар не можете ви мени благословити једну Хлоју. Та то би мени и Младен допустио. Јел' да ћете и ви?" На ову молбу Мушицки је одговорио постављањем услова: "Оћете једнако да ме приволите, да вам брак са Хлојом благословим! Та човече, да је Лутеранка, да вам сва деца буду Српчади! Шта ћемо за то? Ал' у сваком случају, моја прија мора знати српски и српске обичаје; мора знати ткати и прести, у харфу или гитару ударати. Све је то нужно и лепо се слаже. А друга својства и совершенства подразумевам". Вук се разочарао: "Па за толике труде и фантазије једва ми благосиљате једну Хлоју. Да је Љубосава, и мени би милије било, али кад није? Она у арфу или китару не зна ни запети, него зна лепо вести и шити, такођер и ручак готовити. Српски мора научити и српске обичаје, а може научити и прести и ткати ако јој устреба". До венчања је ипак дошло, па је Мушицки забринуто писао Вуку: "Мени је самом, да право кажем, у онај ма, као певцу Гласа народољубца, текнуло у срце. Таки сам почувствовао са сожаленијем и страом, да вам како ваше венчање са иноверном не помрачи народољубље, и не одврати гдекое Србље - наипаче слабоумне - от пренумерације... Али ви бисте све антагонисте вашем поступку славно победили, у удивленије привели, и ваше народољубље још у већу сјајност обукли, кад би се ваша Хлоја у новосадској катедралној српској цркви пред очима наших националиста причестила. Да је Лутеранка, то бисте без боренија могли учинити. Ал' је трудно и тешко из монархије Римске цркве у Республику Српске цркве превести кога". Мудри Лукијан циљао је на право место: пошто је Вук учинио уступак венчањем у католичкој цркви, сада би млада требало да узврати причестом у православној цркви. Такав причест би, макар симболично, значио да у породици Караџића постоји каква-таква верска равноправност, односно да Вук, на личном плану, није под утицајем католика. Мушицки је ту нарочито мислио на Вукову децу, јер. било је питање да ли ће се васпитавати у католичком или православном духу. Вук није прошао овај тест Лукијана Мушицког. Породица Краус није ни помишљала на верске уступке. Уместо признања те, њему свакако јасне чињенице, уследило је Вуково хвалисање без покрића: "Не мислите да је тешко њу причестити у нашој цркви; ја сам питао (још пре него што смо се венчали) овдје људи, који су судије у таквим стварима па кажу, да то може бити без сваког претпјаствија само кад она оће, него се мора јавити прије шест недјеља (да јој међутим поп нешто предикује по обичају); а она оће, ако ја речем сутра, али ја то чинити нећу пре, док не оснујем мој начин живљења (а то ће бити сад док свршим Рјечник)..." Договор Вука и Ане био је да се женска деца крсте и васпитавају по католичким, а мушка по православним обичајима. То је било испоштовано утолико што су мушка деца заиста крштена у православној цркви, али су ипак одрастала као католици. Вуков син Димитрије, односно Деметер, умро је 21. новембра 1883. године у Петрограду, као мајор руске војске. Иако усред православне Русије, за његово опело позван је католички свештеник (не зна се поуздано да ли по његовој последњој жељи). Сахрањен је на петроградском католичком гробљу.

[Nebo]

Не знам да ли смо већ имали овај текст:

http://srbin.info/2015/06/10/dr-zoran-milosevic-uloga-jerneja-kopitara-u-unijacenju-srba/

[mladjo]

Колико истине:

[Александар Невски]

http://bulevar.b92.net/srpska-posla.php?yyyy=2016&mm=03&dd=18&nav_id=1109287

Eво у ком граду у Србийи говоре найправилнийим српским йезиком: Не, нийе Београд

Kад дођете у било койи град рећи ће вам да су они у праву, али ако койим случайем за правилан говор упитате баш у Ваљеву убедиће вас да сте на правом месту.

Свидело се то некоме или не, лингвисти кажу да йе ваљевски говор у Србийи найправилнийи. Йезик ваљевског края одликуйе йезичко богатство, логичност и ясност.

Иако увек имайу одговор на све, за њих кажу да приликом изговора често отежу, али они воле да кажу да “певайу“.

“Ви нећете чути неке озбиљнийе грешке у изразу и необразованих људи. Све падешке промене, глаголски облици, основне конструкцийе су правилне“, каже професор српског йезика и књижевности Славољуб Дукић.

Ипак, када Ваљевац дође у Bеоград, врло га лако можете препознати, а како - погледайте у прилогу из Eксплозива.

Налетѣх на краћи чланак у койем се говори у ком граду у Србийи се говори "найправилнийи срПски йезик".

Данас се под "правилним срПским йезиком", наравно не сматра говор светога Саве или других Немањићъ нити говор светога Кнеза Лазара, него говор села Тршића. А разлог йе свим познат: Аустрия йе била одабрала човѣка из овога села да прѣобликуйе србски йезик по њихових потрѣбах. Обзиром да се под "правилним срПским йезиком", као што рекох, сматра говор села Тршића, сасвим йе разумно очекивати да град у койем се говори "найправилнийи срПски" (односно тршићки) йезик неће бити Лесковац или Крушевац, стотинами километара удаљени од Тршића, него неки од градова у његовой близини. А пошто се Тршић налази између мањега града Лознице и нешто већих Ваљева и Шабца, избор Ваљева новинарем Б92 не чуди много.

Према томе, не видим шта йе то тако невѣроватно открила глуперда од новинара са Б92.

Питам се само, да йе койим случайем Вук Стефановић-Караџић био родом из околине Лесковца (или да йе Аустрия умѣсто Стефановић-Караџића запослила некога родом од Лесковца), шта би данас писао новинар Б92? Вѣроватно "У кой град у Србийу се говори найправилан срПски йезик". У Лесковац, наравно.

Йош се морам осврнути на глупости изречене наводним прѣдавачем срПскоГ йезика Славољубом Дукићем. Како су то "све падешке промѣне" у Ваљеву "правилне", када йе опште познато да говор ваљевскога края, па самим тим и говор града Ваљева немайу седми, односно мѣстни падеж? Йел то Дукић не зна брояти до седам? Или йе можда непознавање седмога падежа знак његове "правилности"?
СрПски йезик йе по нечем йединствен у свѣту, наводно има седам падежа, али йе коришћење седмога падежа забрањено, односно његово некоришћење йе знак "правилности"! Прѣведено на йезик математике, шест йе йеднако седам. Тако йе то када йезик прѣобликуйу неписмени.

[Селаковић]

Svašta ću pročitati ovde. Ja sam Valjevac. Profesor u Valjevskoj gimnaziji bio mi je Slavoljub Dukić. Moj neobrazovani deda iz sela blizu Valjeva koristio je svih sedam padeža, kao i obe neobrazovane babe. Svi neobrazovani seljaci iz svih sela oko Valjeva koriste svih sedam padeža, sve glagolske oblike... I kaže se srpski, ne srbski jezik.

[Александар Невски]

Svašta ću pročitati ovde. Ja sam Valjevac. Profesor u Valjevskoj gimnaziji bio mi je Slavoljub Dukić. Moj neobrazovani deda iz sela blizu Valjeva koristio je svih sedam padeža, kao i obe neobrazovane babe. Svi neobrazovani seljaci iz svih sela oko Valjeva koriste svih sedam padeža, sve glagolske oblike... I kaže se srpski, ne srbski jezik.

Прво, Ваљевче, могао би писати мало нашим писмом, а не туђим. Нѣйе ти ово Кумровец. Друго, ти и твой прѣдавач срПскоГ бисте трѣбали покушати прѣброяти падеже койи се користе у вашем крайу, па видѣти има ли их седам или шест.  Ваљда умѣте брояти до седам.

Уколико си увѣрен да су твойи необразовани дѣд и обѣ бабе користили стварно свих седам падежа, молио бих те да то и докажеш навођењем бар йеднога примѣра рѣчи из ваљевскога края, са свих седам њених падежа, па да не све увѣриш да их стварно имате седам. Да си био написао да су твойи дѣдови и бабе из Крушевца или из Срема, я бих ти био вѣровао. Овако ти не вѣруйем док свойу тврдњу не докажеш.

Треће, правилно йе говорити и писати йедино србски, а не срПски. Йер ми нѣсмо Српи.