Аутор Тема: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају  (Прочитано 8066 пута)

Мирослав Младеновић

  • Гост
Народна књижевност у власотиначком крају-Горње Повласиње


I Поезија:
1. Лирске,
2. Лирско-епске песме

II Проза
1. приповетке:
-Озбиљне приповетке су: бајке, или женске приповетке, праве, или мушке приповетке, легенде (скаске, каже) и басне;
Шаљиве приповетке су:шаљиве приповетке и анегдоте;
2. пословице, загонетеке и питалице


I Поезија:
1.1.Лирске народне песме: Митолошке, обредно-обичајне, породичне, посленичке и шаљиве.
1.2. Епско-лирске песме:, митске,легендарне, историске,неисториске,, јуначке песме, романсе , баладе

1.1. Лирске народне песме:- као што знамо лирском поезијом (лириком) називамо оне песме у којима преовлађују осећања изазвана неким доживљајем или догађајем. Народна лирска поезија везана је за свакодневнби живот народа, за оно што је доживљавао, чиме се одушевљавао, о чему је размишљао, чега се плашио, што је волео и мрзео, у штаје веровао итд.
У њој је народ изражавао радост, жалост, љубав, чљжњу, наду, схватање добра и зла итд.

Она је опева све важније моменте из живота човека као појединца и пева се у свакој прилици:“Свуда одјекује песма: и крај огњишта, око којег жене преду, и на потоку, на коме девојке перу рубље, и по пропланцима, по којима су чобани истерали своја стада, по њивама, које жетеоци жању, у колу, где се сеоска младеж игра, у планини, којом усамљен путник путује, о слави на свадби, крај дечје колевке, крај гроба“ (В.Јовановић).

Лирске песме су обично кратке и испеване од 5 до 16 слогова. Назив Лирска песма долази од грчке речи лира-којом су стари Грци називали један инструмент чијим су звуцима пратили певање песама.
Прем садржају чирске народне песме могу се поделити на: митолошке, обредно-обичајне, породичне, посленичке и шаљиве.

Митолошке песме:
Митолошке песме спадају међу настарије народне песме. Оне су одраз старог човековог веровања и схватања природе и појава у њој, који потичу још из оног доба када се човек налазио на врло ниском ступњу свога развитка(дивљаштва).
У овим песмама пева се о сунцу, месецу, звездама, вилама, змајевима, вештицама итд.

 Као и о природним појавама, и свему томе придају се натприродне моћи и натчовечанске особине.
У групу митолошких песама можемо убројити и побожне песме, јер су и оне одраз човековог веровања у натприродне и божанске силе,

Обредно-обичајне песме:
1. Коледарске
2. Краљичке
3. Лазаричке
4. Ђурђевданске
5. Крстоношке
6. Додолске.

Обредно-обичајне песме имају у себи елемената(веровања) из најстаријих времена и скако иду у најстарије народне песме, у којима су током времена ушли и елементи из новијих времена (из хришчанске религије).

1. Коледарске песме певале су се уочи Божића, О њима је Вук Стефановић караџић забележио и ово:
“Од прије су ишла момчад уочи Божића од куће до куће те пјевала пјесме од коледе, у којима се уза сваку врсту припијева: Коледо! Опомињем се да да сам још у дјетињству слушао у оваквој једној пјесми како желе да им краве буду млијечне, да намузу пун кабао млијека: да окупам, Коледо-Малог бога, Коледо-У Божића, Коледо!“.

У овим песмама се најчешће изражава жеља за богатијим и лепшим животом, напретком у стоци и плодношћу у пољу.

2. Краљичке песме певале су се о Тројицама. За њих Вук Стефановић Караџић вели:
„Десет до дванаест лијепо обучених и накићених дјевојака иду о
Тројичину –дне од куће до куће, те играју и пјевају. Једна се дјевојка (која ваља да је лијепа и средњега раста) између њима зове краљица, а друга краљ, трећа барјактар, четврта дворкиња.

 Краљици је лице покривено пешкиром. Цијело ово коло по двије стопе унапредак ступајући окреће се налијево око краљице, пјевајући пјесме по реду стављене“.
У овим песмама најчешће се изра-ава жеља за срећним животом онога коме су намењене: домаћину, мајстору, детету, ратару итд.


3.Лазаричке песме

4. Ђурђевданске

5.Крстоношке песме

5.Додолске песме певле су се за време суше и у њима се моли за кишу. О овим песмама Вук Стефановић караџић је у свом Рјечнику забележио ово:
„Неколико дјевојака када је суша, иду по селу од куће до куће те пјевају и слуте да удари киша.

 Једна од дјевојака увеже и обложи различитом травом и цвијећем, тако да се нигде не види нимало, а то се зове додола, па онда зађу од куће до куће. Кад дјевојке дођу пред кућу, онда додола игра сама, а оне друге дјевојке стану у ред и пјевају различне пјесме. Потом домаћица или друго какво чељаде узме пун котао или кабао воде, те излије на додолу, а она једнако игра и окреће се“.




Породичне песме:
1.Сватовске-Свадбарске песме
2. Здравице или Почаснице
3. Успаванке(детињасте)
4. Општег карактера

Породичне песме се односе на живот и збивања у породици и има их неколико врста: успаванке (детиње), Сватовске, почаснице и тужбалице.
успаванке

1. Сватовске-свадбарске песме су везане за свадбу и свадбене обичаје. Оне највише певају о момку и девојци, просидби, жалости што девојка напушта родитељску кућу, о доласку у нов дом, а уз то и о разним часницима свадбеним (Ким, девер, стари сват итд).
Сватовске-свадбарске песме, поред љубавних, спадају у најлепше породичне лирске песме и често су пуне весеља и шале.

2.Здравице или Почаснице износе обично врлине онога коме се наздрављају, као и жеље за његов дуг и срећан живот. Оне су најчешће везане за свадбу, славу или неку гозбу.

3. Успаванке су песме које мајка пева над колевком свога детета да би га успавала или забавила. Оне су нежне и пуне мајчиних жеља за срећан живот детета-

4. Општег карактера

Посленичке песме-песме о раду:
Посленичке песме-песме о раду певају о раду и разним доживљајима у вези са радом. Оне спадају међу најстарије народне песме.
Прве човекове песме, уз музику и игру, биле су посвећене раду. У њима је човек изразио своју радост и весеље које у њему изазивају плодови нрада, али исто тако и осудио нерад и ропски рад за другога. Посленичке песме највише су везане за пољске радове и домаће послове и обично се певају при заједничком раду. На мобама, на прелима, лупењкама-комишању кукуруза.

Љубавне песме:
Љубавне песме су најмогобројније, а и једну од најлепших група лирских народних песама чине љубавне песме.

Оне потичу из врло давних времена-из доба када су људи почели да се баве сточарством и земљорадњом. Најстарије, љубавне песме биле су везане за култ божанства, плодности и пролећа. Зато се у њима често славило буђење природе и живота у њој.

Народне љубавне песме пуне су топлине и нежности, надања и жеља-када певају о срећној љубави, а туге и бола због несрећне љубави и растанка. Исто тако су дирљиве и оне песме у којима се пева о родитељској љубави према деци, а нарочито о љубави сестре према брату.

У нашој народној љубавној поезији истичу се својом лепотом израза, осећајношћу и нежношћу, као и мелодичношћу, босанске „севдалинке“, јужњачке, македонске љубавне песме

Шаљиве песме:
Шаљиве народне песме исказују израз народног духа, његове духовитости и наклоности према шали.

У таквим песмама се често руга непријатељу, лењим женама, неокретним и приглупим људима, младим девојкама, џандрљавим свекрвама, својевољним и непослушним снајама, злим господарима, свекарима, трговцима, судијама и тд.
Шаљиве народне песме су пуне духа и ведрине. Оне под висом шале често изражавају народну јудрост и ако такве имају поучан карактер.

I Поезија:
2.Лирско-епске песме:

1.2. Епско-лирске песме:, митске,легендарне, историске,неисториске,, јуначке песме, романсе , баладе

Епском песмом називамо ону песму у којој преовлађује причање о догађајима и личностима. Име епске поезије долази од грчке речи „епос“, што значи говор, причање.

У епској песми народни песник пева о догађајима и личностима, али то врши на тај начин што пева о догађају или личности као нечем што је ван њега, као посматрач са стране. У томе непоступа као лирски песник који непосредно изражава своја одећања која су у њему изазвали догађаји, већ их исказује посредно, преко слике догађаја и саосећањем са личностима које описује.
Као и лирска народна песма, тако је и епска народна песма колективна творевина.

Њу је створио, свакако једна обдарен човек из народа, али је она, кружећи кроз народ, трпела допуне, скраћења, измене којепотичу од многих мање или више даровитих људи који су је чули, запамтили и даље преносили.

За разлику од лирске народне песме, која изражава осећања везана за живот појединца, епска народна песма пева о догађајима и личностима значајним за цео народ и изражава мишљење, веровање и осећање целог народа.

Наша народна поезија уопште, а посебно епска, обухвата живот наших народа у свим његовим облицима и фазама развитка. У њој има митских, легендарних елемената-што доказује да су њпске песме постојале у народу много раније него што говоре подаци о њима.

Први записи о њима потичу из 26. века.
Највероватније је да се највећи део наше народне поезије развијао у најтежем периоду наше историје-у доба са Турцима и робовања под њима.

Према облику-дужини стиха-народна епска поезија дели се на песме дугог стиха и песме кратког стиха.
Песме дугог стиха одликују се тиме што имају 15 или 16 слогова у једном стиху. После сваког стиха или после неколико стихова ове песме имају припев(рефрен). Оне нису тако дуге као песме краткога стиха и осећајне су. Њих нема много: сачувано их је око стотину.

Оне су вероватно, постале крајем 14. века у јужним крајевима наше земље, где је некад био центар наше средњовековне државе.
Са померањем центра државе на север, под притиском Турака, ове су песме пренете у Војводину, где их налазимо још и у 18. веку.

 Оне певају углавном о истим догађајима и личностима о којима певају песме кратког стиха: О Косовском боју, кнезу Лазарау, Милошу Обиличу, Краљевићу Марку, Змај, Деспоту Вуку, Јакшићима итд.

 Међу најлепше песме дугога стиха спадају: Краљевић Марко и брат му Андрихаш и Мајка Маргарита.

Песме дугога стиха зову се и бугарштице. Мисли се да ово име долази од речи бугарити, што значи тужно певати.

Епске песме кратког стиха испеване су у стиховима од 10. слогова и због тога се називају десетерачким. Оне се називају још и гусларским, јер се певају уз гусле (познати народни инструмент са једном струном), а и јуначким, јер најчешће певају о јунацима.

По лепоти ове песме спадају у најлепша дела наше народне књижевности. Народ их и данас радо слуша кад их гуслар пева уз пратњу гусала. Њихова мелодија одговара садржају песме; она је широка, отегнута, а често и тужна.

Према предмету (садржини) епске народне песме кратког стиха деле се на неисториске и историске.

Неисториске епске песме, међу њима и романсе и баладе, певају о неисториским личностима, а историске о личностима и догађајима за које зна историја, и то почев од 12. века па до најновијег времена.

           *
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... M. Mladenovic; Građanin ... Народна књижевност у власотиначком крају-Горње Повласиње ..... садржај прикупљених прича, казивача, записивача ученика и РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА из датих прича са Југа Србије . 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац

-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #1 послато: Септембар 18, 2013, 04:18:33 поподне »

-наставак-

Историске песме:
Историске епске песме се деле на десет група, односно циклуса: преткосовски, косовски, Краљевића Марка, Бранковића и Јакшића, Црнојевића, хајдучки, ускочки, ослобођење Србије и ослобођењр Црне Горе, посебну групу чине песме које опевају догађаје и личности из нарсослободилачког рата.


Циклус преткосовски(12-14. век-време немањића у средњовековној Србији: О Немањи, Светом Сави, цару Душа, краљ Милутин, Стевану Дечанском и о великашима: Вукашину, Гојку и Угљеши Мрњавчевић)

Циклус косовски(Бој на Косову 1389.г).
Циклус Краљевића Марка (погинуо на Ровинама 1394.г) као турски вазал (са Дејановићем) после погибије свога оца Вукашина на Марици 1371.године)
Циклус Бранковића и Јакшића(Од времена косовског боја 1389. године до пропасти наше српске феудалне државе 1559. године-о личностима који су се истакли у борби противу турака. То је било време последњих српских деспоза који су владали Србијом-после смрти Деспота Стевана Лазаревића.(Тодор од Сталаћа, о браћи Јакшића, Богдану и Дмитру, о Бранковићи,а и Јакшићи,а: о Деспоту Вуку Бранковићу, болану Дојчину, Бановић Страхињи, Сибињанин Јанку, војводе Пријезде, Рајко војвода).

Циклус Црнојевића: Песме о личностима и догађајима старе црногорске државе Зете и њене борбе противу турала и Латинима-Млечићима ( 15. век).Женидба Максима Црнојевића најпознатија песма.

Циклус хајдучки:-Песме овога циклуса приказују пењриод робовања наших народа под Турцима и опевају борбу хајдука за слободу.

Почетком 16. века Турци су били на врхунцу своје моћи и под својом влашћу држали скоро све балканске земље. Тада је живот наших народа био врло тежак. Турци су пљачкали и глобили, отимали здраву мушку децу, одвосили их у Турску и од њих стварали јаничаре, убијали људе и чинили разна насиља.

Због тога су се многи наши људи, не могући да трпе турске глобе и зулуме, одметали у шуме и борили против Турака штитећи народ од турске самовоље и светећи им се за учињена недела. Та борба трајала је све до ослобођења, до Првог српског устанка.

Хајдука је било у свим нашим крајевима, и било их је све више уколико су турски зулуми бивали већи. Хајдучки живот је био тежак, а и борба мучна и пожртвована. Хајдук је морао бити кадар“ стићи и утећи и на страшном месту постојати“.

Ухваћене хајдуке Турци су мучили најтежим мукама и живе набијали н колац. О томе сведоче неки стари записи, а најбоље говори народна песма „Стари Вујадин“, у којој отац саветује синовима:

„О синови, моји соколови,
Видите ли проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ђе нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ниједнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зимовали,
Зимовали, благо остављали,
Не одајте крчмарице младе
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји.....“

Зато је у хајдуке могао отићи само онај човек који је имао вере у себе и јуначко срце које је могло да издржи све напоре борбе и претрпи све муке, а да не ода дружину и јатаке.

Хајдуци су зими боравили код својих јатака, а хајдуковали у пролеће, лето и јесен, од Ђурђевдана до Митровдана. („Ђурђев данак-хајдучки састанак; Митров данак-хајдучки растанак!.)

Хајдуци су обично живели у дружинама (четама), најчешће од неколико десетина људи.
 Свака дружина имала је свога старешину-харамбашу, кога су сви поштовали и слушали.

Међу хајдуцима владали су љубав и другарство. Они су се пдликовали великим јунаштвом, издржљивошћу и љубављу према слободи и правди.

Вуку Стефановић Караџић пише и ово о Хајдуцима:
“ Наш народ мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде.
 Да речемо да гђе који отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи, или коме да се освети али је и то цијела истина да што год је влада турска била боља и човечнија, то је и хајдука у земљи било мање.
А што гора и неправеднија, то више.

У старо вријеме хајдуци, као што се и у песмама пјева, најрадије дочекивали Турке кад носе новце од дације, и турске трговце, а нису чинили зла народу своме који их је према турцима волио и жалио.

Прави хајдук неће никада убити човјека који му ништа не чини, осим ако га на то не наговори какав пријатељ или јатак.

Хајдуци живе љети по шумама и долазе јатацима, те се хране, напримјер дођу коме на вечеру, па им онај да што, те понесу у торбама шта ће кести до сутра навече а кашзо их јатак намјести гђе у шуми, па им носи рућчак и ужину.

Кад дође зима, они се растану и отиду сваки своме пријатељу на зимовник, али најпре уговоре кад ће се у прољеће и гдје састати.

На зимовницима гдје који леже дању по подрумима и другим зградама, а ноћу се часте и пјевају уз гусле, а гдје који преобучен у просте хаљине, чувају стоку као слуге.

Ако који на одређено вријеме на рочиште не би дошао, друштво иде те га тражи, па ако би се догодило да јатак на зимовнику хајдука изда или убије, то хајдуци гледају да се освете, макар то било и послије педесет година.

Хајдуци у наше вријеме у Србији су највише носили чохане чакшире, на ногама чарапе и опанке, горе чохане ђечерме и копоран, гдје који и доламу зелену или плаветну, а поврх свега куповни гуњ, на глави или ћелепоше или фесове или свилене капе кићенке, од којих су свилене ките висјеле с једне стране низ прса, и које је осим њих слабо ко носио.

 Врло су радо носили на прсима сребрне токе, а који их нису могли набавити, они су мјесто њих пришивали сребрне крупне новце.
 Од оружја имали су дугу пушку и по двије мале, и велики нож.

У Србији је за владе турске у свакој кнежевини био по један буљубаша Турчин са неколико пандура (међу којима је било Срба и Турака), који су гонили хајдуке, а кашто, кад би се хајдука много појавило и стали би често убијати и отимати, подизали су Турци и народ сав у потјеру, и премда су их гдјекоји људи оволико у друштву тјерали и тражили, а код куће их по шумама и зградама сами крили, опет се понекад догађало да су их хватали и убијали.

 Кога убију, оном пандури отсијеку главу и однесу је у град, те се на коцу истакне на бедем, а кога Турци жива у руке докопају, онога набију на колац.

 А кад ни потјера не може ништа да им учини, онда Турци изиђу на „тефтиш“, тј. какав старјешина турски изиђе с подоста помагача у народ, па затвором, бојем и глобама нагони кметове и родбину хајдучку да се траже хајдучки јатаци и да се траже хајдуци.

 Тефтиши су особито бивали послије ратова кад многи људи од страха турскога побјегну у хајдуке.
Хајдуци се сви држе на велике јунаке, зато у хајдуке слабо смије отићи онај који се у се не може поуздати.

Кад кога ухвате и поведу да набију на колац, понајвише пјева из гласа показујући да не мари за живот.
 И предани је хајдук свагда слободнији и отреситији од других људи, не да се никоме и свако га се прибојава.

У Босни и Херцеговини хајдуци се зову и Црногорци и њигови ускоци, који одонуд излазе те Турке харају и убијају, па се опет враћају својим кућама.

Тако су се звали и они јунаци наших пјесама који су некада, особито у 16. веку и 17. веку, излазили из млетачког приморја те четовали по турској крајини.“.

(Дација-порез;
 ђечерма-кратак прслук;
ђелепош-капа,
 буљубаша-заповедник једне чете војника) “

Борбу хајдука помагао је читав наш народ јер су они били његови заштитници и осветници.
 Та борба уствари претсавља почетак народнослободилачке борбе против Турака, која је Први српским устанак.

 Зато су борбе хајдука и њихови јуначки подвизи сачувани у народном сећању и опевани у народним песмама.
 Овом циклусу припада велики број песама о којима се пева о Старини Новаку, Старом Вујадину, малом Радојици и другима.

 Својом лепотом, снагом израза и сликовитошћу нарочито се истичу песме: Стари Вујадин-у којој се потресно и узвишено приказују мучења која су подносили ухваћени хајдуци; Старина Новак и кнез Богосав-у којима се сликовитошћу нарочито у песми истечу узроци одласка у хајдуке:

„Вино пију Новак и радивој,
А код Босне, код воде студене,
Код некога кнеза Богосава.
А кад су се вина понапили,
Кнез Богосав стаде беседити:
„Побратиме, СтаринАа Новаче,
Кажи право, тако био здраво,
Са шта, брате, оде у хајдуке?
Каква тебе оћера невоља
Врат ломити, по гори ходити,
По хајдуци, по лошу занату,
А под старост, кад ти није време?“
Вели њему Стари Новаче:
„Побратиме, кнеже Богосаве,
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Јест ми било за невољу љуту!
Ако мораш знати и памтити
Кад Јерина Смедерево гради,
Па нареди мене у аргатлук,
Аргатовах три године дана,
И ја вукох дрвље и камење
Све уз моја кола и волове
И за пуне до три годинице
Ја не стекох паре ни динара,
Ни заслужих на ноге опанке.
И то бих јој, брате опростио!
Кад сагради Смедерево града,
Онда стаде па и куле зида,
Позлаћује врата и пенџере,
Па анметну намет на вилајет,
Све на кућу по триста дуката!
Ко имаде, и предаде благо;
Ко предаде, онај и остаде.
Ја сам био човек сиромашан,
Не имадих да предадем благо,
Узех будак, с чим сам аргатово,
Па с будаком одох у хајдуке,
Па се ниђе задржат мне могох
У држави јерине проклете,
Већ побегох до студене Дрине,
Па се маших Босне камените.
-------------------------------
-----------------------------
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... M. Mladenovic; Građanin ... Народна књижевност у власотиначком крају-Горње Повласиње ..... садржај прикупљених прича, казивача, записивача ученика и РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА из датих прича са Југа Србије . 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац

-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #2 послато: Септембар 18, 2013, 04:19:15 поподне »
-Наставак--

Циклус ускочки:-После пада Босне и Херцеговине под турску власт (1463-1482.г), многи ду пребегли у далмацију и из Сплита(утврђења град Клис(1537.г) се борили противуТурака.
Тада постају у которски и приморски ускоци.  Борба против турака и Млечића (латињана) била је дуга и тешка.
Најпознатије личноти у песмама су: Сењанин Иво(Иван Сенковић у песми), Сењанин Тадија, Стојана Јанковића, Илију Смиљанића, Вука Мандушића, Баја Пивљанин. Најпознатијан песме су: Иво сенковић и Ага од Рибника, ропство Јанковић Стојана, Сењанин Тадија и др.

Циклус ослобођења Србије од Турака:- Овај циклус чине песме које певају о догађајима и личностима из Првог и другог српског устанка(1804-1815.г)., потом све до коначног ослобођења од турака 1878. године (као и многе буне на подручју Југа Србије уи њихове јунаке)од јунака: Карађорђе, Хајдук Вељко, Стеван Синђелић, Стреља и други из нашега краја.

Циклус песама у првом и другом светском рату


Неисториске песме:
Неисториске епске песме певају о личностима и догађајима који нису познати историји. Оне најчешће сликају обичан, свакидашњи живот и обичаје народне или изражавају народна веровања, породичне и друштвене односе и на тај начин помажу нам да и преко њих упознамо прошлост наших народа, тј. њихов историски развитак.
Ове су обично производ народне маште и веровања, чак и разних предрасуда и сујеверја.
Има их и са старијим мотивима из паганског доба ( о змајевима, аждајама, вилама, дивовима итд.), а и са новијим хришћанским (бог, марија, хеистос, хришћански светитељи итд.). Осим тога у овим се песмама пева и о другим темама о љубави у породици, о срећним и несрећним приликама у животу итд.

* * *

Овде на форуму је објављен део НАРОДНЕ поезије, а око НАРОДНЕ прозе је негде „запело“, што није добро за оне којима је она намењена на Југу Србије.

Пошто ми је „избрисан” текст ПЕЧАЛНИК (Завичајне приче, легенде, пословице, загонетке, здравице... из власотиначкога краја)-збпг „интервенције“ прво СПОЉНА („цензура“) потом да одговрим који је РАЗЛОГ мог писања на овом форуму, па онда ЗАБРАНА (да се „плати“)..

Због коректности према свим акупљачима народних умотворевина из области НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ мојих бивших и садашњих ученика, а и оних који су истински заљубљеници наше СТАРЕ СРБИЈЕ на ДИЈАЛЕКТУ; преко својих моралних принципа желим да пређем и апелујем на оне који уређују сајт КЊИЖЕВНОСТ, да поделе на ТРИ ОБЛАСТИ:
А) НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ,
 Б) КЛАСИЧНА КЊИЖЕВНОСТ,
В) САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ.
Иако сам по професији математичар-као сакупљач народних умотворевина, у оквиру НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА (прилажем општу поделу по којој сам вршио класификацију) сам желео да ПЕЧАЛНИК објавим на форуму због својих ученика сакупљача иуз планинских села Југа Србије, који су аутентични записивачи и казивачи нашег језичког културног блага-кога се неки одричу.

Нећу писати више на ни на једном форуму(изузењв о ИСТОРИЈИ на војном форуму) због бирократсјких форми на форумима, којима је форма важнија о д суштине, па и на овом-али ћу само објавити садржај прикупљених прича, казивача, записивача ученика и РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА из датих прича са Југа Србије.
20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац
           * * *
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... M. Mladenovic; Građanin ... Народна књижевност у власотиначком крају-Горње Повласиње ..... садржај прикупљених прича, казивача, записивача ученика и РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА из датих прича са Југа Србије . 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #3 послато: Септембар 18, 2013, 04:20:02 поподне »
-наставак-

Прилог:




САДРАЖАЈ:

Предговор.............................................................................
Посвета......................................................................



Завичајне приче..............................................
Пословице-Народне изреке...................
Женске Клетве ...................................................
Здравице и загонетеке...............................




Завичајне приче..................................

Бајке (женске приповетке)..................................
1. Два брата и сестра -----------------------------------
2. Воденичар и ђаво ...............................................
3. Деда и лисица ....................................................
4. Бајка о змају .........................................................
5. Правда и Кривда .................................................
6. Силазак бога са неба ............................................
7. Ћерка и пасторкиња ..................................................
8. Ђаво и маћеха .....................................................
9. Прича о ђаволу ...................................................
10. Прича о сиромаху ..............................................
11. Пасторка и ћерка ...............................................
12. Воденичар и ђаво ..............................................
13. Цар и царица .....................................................
14. Пакосна маћеха .................................................
15. Пасторка ............................................................
16. Црна и бела вуна ..............................................
17. Злочеста снаја ..................................................
18. Богат и сиромах ...............................................
19. Рабаџија и ђаво ................................................
20. Поп и Слуга (1) ......................................................
21. Два трговца ......................................................
22. Баба и прасе .................................................
23. Син и зла маћеха ...................................
(Ромска прича)
24. Прозевушка ....................................................
25. Мајка и син .................................................
26. Коњ са осам ногу ........................................
27. Зет и баба ....................................................
28. Лења жена .................................................
29. „Липови ораси“ .........................................
30. Лења ћерка ...............................................
31. Муж и препредена жена ...........................
32. Лења девојка ............................................
33. Панађур тије ............................................
34. Деда и унук ................................................
35. Страц и снајка ..........................................
36. Поп и слуга (2) ........................................
37. Благосиљање ...........................................
38. Попов савет ..............................................
39. Помакнушеме неизнакнуше ме ..............
40. Страц са фењером ....................................
41. Старац и унук ..........................................
42. бабини младенци .....................................
43. Црна чума ................................................
44. Кум и дете ...............................................

Басне.............................................................
45. Лисица и млада невеста .................................
46. Јазавац и лисица .............................................
47. Вук и лисица ...................................................

Шаљиве приповетке...................................
48. Ћирилица и латиница ........................................
49. На испиту .........................................................
50. Изгубљени новац .............................................
51. Казанџија Вељко .............................................
52. Магационер и попадија .................................
53. Комшије .........................................................
54. „Нек и свиње излипшу“ .................................
55. Црнобарска прича .................................
56. Свиња оросипала канту масти ............
57. Прича о Црној Бари .................................
58. Тотије .............................................................
59. Ево носача ....................................................
60. Прича о печалбарима .................................
61. Воз и карте ....................................................
62. Мушке и женске карте .....................................
63. Јајца и сол .........................................................
64. Печалбарска шала ..........................................
65. Цигларска прича ............................................
66. „Домаћи задатак“ ..........................................
67. Власотиначко Дедиње ..................................
68. Партиске фразе ..............................................
69. Партија и Црква ...........................................
70. „Пријем у партију“ ......................................
71. Радник и конгреси ......................................
72. Жалбе ...........................................................
73. Бирократија .................................................
74. Мика-Јан ....................................................
75. Избори ......................................................
76. Војничке догодовштине ..........................
77. Боцкалице

Остале народне приче..........................

78. Крстоноша ......................................................
79. Прича о крчми ...............................................
80. Валчићева прича ............................................
81. Прича о Борином Долу ..................................
82. Да се не заборави ...........................................
83. Цртице са пописа ...........................................
84. Шарени штапићи ............................................
85. Родитељи и деца .............................................
86. Прича о Белмужу ............................................
87. Народна кола(ора) ..........................................
88. Весела страна живота .............
89. Шатровачким језиком нема ко да прича .......
90. Доживљаји Драгољуба из Ломнице................
91. Сахрањен жив човек ........................................
92. Прича из рата ..................................................
93. Цоне поп .........................................................
94. Прича из Конопнице ......................................
95. Големо волење ...............................................
96. Славе нек'д и с'г .............................................
97. Прво бањање у Власину ...............................
98. Голема „прича“ ............................................
99. Браца Гоце .....................................................
100. Дно без врећу ................................................
101. Девет година ропства ...................................
102. Гаврил Тобџија ........................................
103. Прича о Валчићу ...........................................
104. Предратна прича ...........................................
105. „Изјава“ ..........................................................
106. Власинска жена печалбара ...........................
107. Жена надничар .............................................
108. Лозјарска прича ............................................
109. Свођанска разгледница живота ..................
110. Црнатовачки говорни медаљон .................
111. Дејански говорни медаљон .......................
112. Самоћа сточара-судбина живота ----------
113. Знепољски џамбаси...................................
(Причу посвећујем „џамбасу“-Зорану Печанкару)
114. Дан кроћења коња .....................................
115. Дејанске врачарице ...................................
116. Ставра и димњак .....................................
117. Сабори .........................................................


Легенде и предања.......................................

Легенде.........................................................
118. Легенда о хајдуку Стојану Масенги.......
119. Легенда о Пустој Реци
120. Легенда о црнобарским музичарима .....
121. Легенда о црнобарском цркви .................
122. Легенда о црном бику ...............................
123. Легенда о Поповом кладенцу .................
124. Легенда о Косовском барјаку .................
125. Легенда о свадбеном барјаку .................
126. Легенда о Јанку Сеизу ...........................
127. Легенда о хајдуку Белкићу ....................
128. Легенда о Црној Трави ..........................
129. Легенда о „Власинском блату“ .............
130. Легенда о Чобанцу ..................................
131. Легенда о Светој води ............................
132. Легенде о настанку Власотинца .............
133. Легенде о Шишави ...................................
134. Дејане (Косовска легенда) ........................
135. Легенда о Бошковићу и Дејану .................



Предања.........................................

136. Предање о Кавадарцима ....................
137. Предања о девојачком камену ............
138. Предање у Цртову .......................
139. Предања о Марковом камену ..............
140. Предање о дукатима .............................
141. Предање о разговору
Карађорђа са Стрељом ..................................
142. Предања о баби ...................................
143. Предања о Предејану .........................
144. Предање о Манастиришту ................
145. Предања о предаји ...........................
146. Предање о Ђоки Рабуџиском ...........
147. Предање о Лазаревом извору ..............
148. Предање о Бегу и Белим кравама ..........................
149. Предање о Ранђелу Каракашу ..........................................
150. Предање о Бољару ............................................................
151. Предање о Добром Пољу-Црној реци ...........................









Пословице-народне изреке....................................
152. Села Преданча(Дејан),
Крушевица, Рамни Дел .........................
153. Село Липовица .........................................
154. Село Шишава и Ломница .....................
155. Село Бољаре ..........................................
156. Село Црнатово ......................................


Женске Клетве......................................................
157. Село Средор ............................................
158. Село Скрапеж ........................................
159. Село Липовица .....................................
160. Село Преданча(Дејан) .............................
161. Село Бољаре .......................................
162. Село Црнатово .........................................








Здравице ................................................................

163-170. Свадбарске здравице.............................................
171-179. Славско-Гостињскње здравице...........................

Загонетеке ............................................................
180. Загонетеке ............................................................


ПОГОВОР ...........................................................................

КАЗИВАЧИ .........................................................................

ЗАПИСИВАЧИ .....................................................................

РЕЧНИК АРХАИЗМА И ЛОКАЛИЗМА ........................


ПОДАЦИ О АУТОРУ ........................................................





16. октобар 2009. године Власотинце ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце
Мирослав Б. Младеновић- Мирац
       
                   *
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... M. Mladenovic; Građanin ... Народна књижевност у власотиначком крају-Горње Повласиње ..... садржај прикупљених прича, казивача, записивача ученика и РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА из датих прича са Југа Србије . 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац

-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #4 послато: Септембар 18, 2013, 04:24:27 поподне »
-наставак-

KAЗИВАЧИ

1. Васиљко Вељковић(1903.г) село Крушевица, неписмен, бонбонџија. Усмен приповедач. Био интерниран у Бугарској у Другом светском рату. Казивач:- приче под бројем: 1, 2, 21, 54,
60,


2. Ружа Стевановић (62.г) село Доњи Дејан, неписмена. Домаћица. Казивач:- приче под бројем: 3,

3. Ружа Митић(65.г) село Крушевица . Неписмена. Домаћица. Казивач:-Приче под бројем: 4,

4. Роска Ивановић (1903.г) село Крушевица, девојка из село Равни Дел. Неписмена. Усмен приповедач. Казивач:- Приче, пословице, загонетке, под бројем: 5, 29, 30, 152, 180,

5. Милош Јовановић село Доња Ломница, ученик шестог разреда ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава. Приче је чуо од парабабе и парадеде Цветковић (1903.г) из село Црнатово под редним бројем: 6,8,

6. Олга Лепојевић (девојачко Стоиљковић) рођена и удата у село Крушевица. Неписмена. Била као девојка у лазарицама и Краљицама између два светска рата. Живи приповедач народних песама и прича Горњег Повласиња. Неписмена. Казивач:- Приче, легенде и предања,клетве, загонетке, под редним бројем: 7,18, 22, 47, 137, 152,

7. Марица (Мара) Младеновић(девојачко Стојановић) рођена 1925. године и удата у село Преданча(Горњи Дејан). Неписмена. Била као девојка у лазарицама и учесник НОБ-е у Другом светском рату. Живи приповедач народних песама . прича и народних мудрости. Казивач:-Приче, пословице, клетве, загонетке под редним бројем: 8, 11, 14, 15, 16, 36, 47, 86, 107, 152, 160, 180,

8. Велимир Анђелковић (1917.г) село Крушевица. Усмен приповедач. Самоук. Учесник НОР-а. Казивач:-Приче под бројем: 10,


9. Марија Стојановић (девојачко Здравковић) село Липовица, девојка из села Орашје(славили Свети Ранђел), рођена 1948. године. Казивач:- Приче под редним бројем: 17, 43,

10. Војислав Лепојевић (1923.године) село Крушевица, учесник НОР-а, усмени приповедач, а цео радни век првео као печлабар на циглани у Високо у Босни. Самоук. Казивач:-Приче под редним бројем: 19,


11. Русанда (Руска) Вељковић (1903.год.) село крушевица, девојачко Грујић из село Доње Гаре. Бонбонџија. Неписмена. Бистра жена. Живи приповедач. Памти страхоте Гарске трагедије од стране Бугара у другом светском рату. Казивач:-Приче под редним бројем: 20,


12. Милева Јовановић (63.године), ромкиња, село Доњи Дејан, врачарица. Неписмена. Казивач:- Приче под бројем: 23,



13. Смиљка Ивановић (девојачко Вељковић) рођена 1928. године и удата у село Крушевица. Знала све старинске приче, песме и обичаје. Неписмена. Казивач:- Приче, загонетке под бројем: 24, 27, 47, 152,


14. Благоје Гавриловић ученик за одрасле ОШ „Карађорђе Петровић“ шк. 1977/78. године село Крушевица. Запис од старијих људи у село Бољаре 1978. године. Казивач:-Приче, здравице под редним бројем: 26, 48, 49, 50, 152, 180,


15. Видосава Раденковић (73.г) село Крушевица. Неписамена. Усмени приповедач. Била као девојка у лазарицама. Казивач:-Приче под редним бројем: 28, 38,


16. Јулијана (Јулка) Лепојевић рођена 1902. године рођена и удата у село Крушевица. Неписмена. Била као девојка у лазарицама. Казивач: Приче под редним бројем: 31,


17. Ружа Анђелковић (64.г) село Ломница. Казивач:-Приче под редним бројем: 32,

18. Даринка Лепојевић (1900.године село Крушевица. Неписмена. Казивач:-Приче под редним бројем: 33,

19. Владимир Јовић (63.г) село Крушевица. Полуписмен. Казивач: Приче под редним бројем: 34,

20. Живко Ицић (1949.г) село Средор. Писмен. Казивач: Приче под редним бројем: 35,

21. Зорка (Зорица) Ђорђевић (1934.г) девојачко Стојановић, рођена и удата у село Преданћа-Горњи Дејан. Неписмена. Била као девојка у лазарицама. Приче је научила од своје мајке Љубице (Љубе) Стојановић(1900.г). Казивач: Приче под редним бројем: 39, 45,

22. Стана Ицић (1910.г) село Средор, девојачко Јовић из село Комарица. Неписмена. Речита жена, Бистроумна и приповедач. Казивач: Приче под редним бројем: 40,


23. Војислав Ицић (1910.г) призетен у село Средор, а родом из село Крушевица. Неписмен. Оштроуман и речит. Казивач: Приче под редним бројем: 41,

24. Ружа Стаменковић (1910.г.) село крушевица. Неписмена. Каизвач:

Приче под редним бројем: 42,


25. Лазар Славковић (70.г) село Крушевица. Казивач: Приче под
бројем: 46,

26. Чедомир Стојковић (1935.г.) село Ладовица. Ученик за одрасле у
У ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица шк.1977/78.г.
Народни приповедач. Као дете учествовао у Коледарима за
Божић. Казивач: Приче под редним бројем: 51,

27. Зарије Љубеновић ( 1925.г.) шумар, село Добровиш. Казивач:- Приче под редним бројем: 52,

28. Даринка Стаменковић (85.г). запис 1994.г, село Шишава. Казивач:
Приче са редним бројем: 53,

29. Јордан Стојановић (1925.г) село Преданча-Горњи Дејан.Учесник НОР-а. Шерета . Печалбар зидар. Казивач: Приче са редним бројем: 54, 89,

30. Стојна(Цаца) Младеновић (девојачко Адамческа), рођена 1955. године село Црешњево Македонски Брод, Македонија и Мирослав Младеновић(1948,г) наставник и локлани етнолог. Стојна је удата у село Преданча-Горњи Дејан. Казивач: Приче са редним бројем: 56, 66, 67, 71, 77, 83,


31 Марко Петровић, село Црна Бара.Казивач: приче под редним бројем: 57,


31. Властимир Младеновић (1938.г) село Преданча и Мирослав Маденовић наставник и локални етнолог. Властимир познати музикант хармоиникаш у Горњем Повласињу. Казивач: Приче под редним бројем:
58, 88,

32. Борко Јанковић „Калинка“ (1934.године) село Крушевица.
Казивач: Приче под редним бројем: 59, 64,

33. Станомир Илић, „ваљач“(1951.године село Преданча-Горњи
Дејан. Казивач : Приче под редним бројем: 60,

34. Витомир Ђорђевић (1934.г) село Преданча. Шерет. Печалбар
циглар. Казивач: Приче под редним бројем: 63, 176,

35. Драгиша Станковић 1958.г) село Преданча. У младости
био музикант хармоникаш. Живи у Власотинце као зидарски
Предузимач. Казивач: Приче под редним бројем: 63,

38. Ратко Илић (1951.године) село Преданча-Горњи Дејан. Цигларски предузимач у Хрватској у бившој Југославији.
Живи у Велику Плану. Казивач: Приче под редним бројем:65,


39. Влајковић Драган (1943. године) село Липовица.
Мајстор кројач. Приповедач. Живи у Власотинце. Казивач:
Приче под мредним бројем: 68,

40. Владимир Костовски (1945.г) у Македонији. Професор руског језика у гимназији Власотинце. Живи у Власотинце. Казивач: Приче под редним бројем: 69,

41. Ђорђе Цакић (1948.г) Власотинце, наставник општетхничког,
хумориста. Казивач: Приче под редним бројем: 70,

42. Сретко Пешић „Жаба“(1951.г) Власотинце, радник
„Млади графичар“ и Мирослав Младеновић(1948.г) наставник и
локални етнолог. “. Казивач:
Приче под редним бројем: 72, 73, 74, 75,

43. Новица Лепојевић (1949.г) село Крушевица и Мирослав Младеновић (1948.г) наставник и лолани етнолог. Новица живи у Обреновац. Казивач: Приче под редним бројем : 76,

44. Бранислав Тодоровић (1943.г), Босиљка Стаменковић (1943. г.) и Мирјана Димитријевић (1952.г) село Шишава. Казивач: Приче са редним бројем: 78,

45. Урош Валчић (1884.г.) Власотинце, учесник турских ратова и првог светског рата (1912.1918.г). Казивач: Приче под редним бројем: 80,

46. Влајко Станојевић (1892.г) село Борин Дол, учесник балканских ратова и првог светског рата (1912.1918.г). Солунски ратник, Казивач: Приче под редним бројем: 81,

47. Љубиша Станковић (1964.г) село Брезовица. Учитељ. Живи у Манастириште, Казивач: Приче под редним бројем: 82,

48. Богдан Стојчић (1923.г) село Крушевица и Мирослав Младеновић наставник и локални етнолог. Богдан Бонбонџија и кафеџија. Усмени приповедач. Казивач: Приче под редним бројем: 84, 123,

49. Ружа Митић (64.г) Село Ломница. Казивачи: Приче под редним бројем: 89,

50. Драгољуб Стаменковић (1903). године село Ломница. Казивање
доживљаја 1978.г. Воденичар. Казивач: Приче под редним
бројем: 90,

51. Миланија Станковић (87.г) рођена 1921.године. Живи у
Шишаву. Казивач: Приче под редним бројем: 91,

52. Ђокић Марјан, рођен 1959.г-село Шишава Власотинце.
Казивач: Приче под редним бројем: 92,


53. Ђорић Никола (1938.г) село Шишава. Казивач: Приче под редним
бројем: 93,

54. Драган Миљковић, село Шишава. Казивач: Приче под редним
Бројем: 95, 96,

55. Илић Борко (1948.г) село Преданча и Мирослав Младеновић
наставник и локални етнолог. Казивачи: Приче под редним
бројем: 97,

56. Драгица Станковић (девојачко Стојчић рођ.1959.г) село Горњи Дејан, удата у село Преданча а живи у Власотинце и Мирослав
Младеновић наставник и локални етнолог. Казивачи: Приче под
редним бројем: 100,

57. Зорица(Зорка) Станковић(Златковић девојачко- махала Чука село Златићево(Г.Дејан), 1933.г). и Миливоје Злтаковић(1903.г).
Као девојка ишла у лазарице. Казивач: Казивач: Приче под редним бројем: 89, 101, 104,

58. Благоје Младеновић (1920.г), учесник НОР-а, печалбар циглар и Владимир Илић (1881. године) ваљач, село Преданча. Казивачи: Приче под редним бројем:86,102,

59. Мајстор кројач „Чучка“ насељен из села Орашје. Казивач: Приче под редним бројем: 103,

60. Симон Симоновић-Монка, пуковник и учесник НООБ-е 1941-1945. године, Црна Трава. Писац О ПЕЧАЛБАРСТВУ ЦРНОТРАВАЦА и Мирослав Младеновић наставник и локални етнолог Власотинце. Приче под редним бројем: 106, 112,

61. Рада Станковић (1882. године) село Орашје и Марица Младеновић(1920. године )село Преданча Власотинце. Казивачи:
Приче под редним бројем: 107,

62. Александар Митровић (85.г), рођен 1892.г. село Црнатово
Власотинце
Казивач: Приче под редним бројем: 108,

63. Радосав Стојановић ( 1953. године) рођен у село Млачиште
Црна Трава. Професор српског језика и писац, Рефернце:
ЦРНОТРАВСКЕ ПРИЧЕ-Радосав Стојановић, Просветa Ниш
2002.год. Казивач: Приче под редним бројем: 113, 114,

64. Јован Петровић (1925.г) село Преданча, акцијаш многих радних
акција у бившој Југославији, више пута ударник и учесник НОР-
а 1941-1945.године, Најбољи планински косач. Казивач:
Приче под редним бројем: 115, 116,

65. Стојковић Томислав (1941.године) село Шишава.
Казивач: Приче под редним бројем: 117,



65. Светозар Степановић (60.г) с. Горњи Орах)одсељен у село Стубла после 1945. године(Пуста Река) и Владимир Илић(1881.г) ваљач и воденичар село Преданча Власотинце. Kaзивач: Легенде и предања под редним бројем: 118,

66. Светомир Илић (1920.г) родом из село Горњи Орах, одсељен у
Пусту Реку. Народни приповедач. Kaзивач: Легенде и предања
под редним бројем: 119,


67. Миленковић Драгосалв (1951.године) и Драган село Црна Бара.
Легенде и предања под редним бројем: 120, 121,122,


68. Владимир Илић (1881,г) ваљач село Предљанча и Арсић Тоза(1882.г) село Златићево учесниици балканских и првог
светског ртата 1912.1918, гиодине. Живи приповедач. Казивачи:
Легенде и предања под редним бројем: 124, 125, 146,


69. Душан Сеизовић (1924.г) Власотинце. Казивач:
Легенде и предања под редним бројем:126,


70. Деда Константина: Констатиновић и Драгољуб Ђокић(1933.г)
с.Шишава, 1998-2008.године. Казивачи:
Легенде и предања под редним бројем: 133,


71. Деда Димитријевић (1903.г) село Свође и Никодије
Петровић(83.г) село Г: Дејан. (Географска Енциклопедија
Србије, страна 355, књига 1. запис 1975. године. Казивачи:
Легенде и предања под редним бројем: 135,

72. Станко Миљковић (59.г-рођен 1918. године) село Доњи Дејан.
Казивач: Легенде и предања под редним бројем: 136, 137,

72. Драгиша Илић (1937.г) село Алексине. Бави се писањем поезије. Казивач: Легенде и предања под редним бројем: 138,


73. Стојан Стојановић „Вершула (1981,г) и Владимир Илић (1881.г) ваљач и воденичар из села Преданча. Учесници балкаснких ратова и првог светског рата 1912-1918. године. Стојан је био Народни гуслар и самоки болничар са солунског фронта-намештао преломе ногу и руку. Старешина села. Казивач: Легенде и предања под редним бројем:139, 145. 146,

74. Тоза Арсић рођен 1881.године село Златићево и деда Крстић из села Јаковљево. Учесник балканских и рпвог светског рата 1912.1918.г.Зпис 1975.г.
Казивач: Легенде и предања под редним бројем: 142, 146, 148,

75. Урош Цекић је имао 86. године, када је казо ово
предање о настанку села Бољре, који је рођен 1895.
године, учесник балканских и првог светског рата(1912
1918.године. Он памти кад је имао осам година да је у
село 1903. године у село Бољаре 15 кућа,а у Селиште су
постојале 5 кућа, а засељене су са Косова, а 1910.
године су куће биле покривене са сламом. А касније са
ћеремидом. Постоји предање и у Географска
Енциклопедија Србије, страна 355, књига 1,
(Стаменковић Србољуб). Казивач: Легенде и предања
под редним бројем: 150,
                   *
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... M. Mladenovic; Građanin ... Народна књижевност у власотиначком крају-Горње Повласиње ..... садржај прикупљених прича, казивача, записивача ученика и РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА из датих прича са Југа Србије . 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац

-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #5 послато: Септембар 18, 2013, 04:26:11 поподне »
-наставак-

76. Мирјана Цветковић (1949. године девојка Маринковић из село
Комарица). Као девојка била у лазарицама. Казивач:
Пословице.народне изреке: 153,


77. Казивачи старији људи у село Ломница и Шишава.запис 2007.
године. Пословице.народне изреке: 154,

78. Казивачи старије жене у село Средор. Запис 2008. године
Клетве: 157,

79. Казивачи старије жене у село Скрапеж и Верица Младеновић
рођена 1941.г село Скрапеж. Запис 2008.г
Клетве: 158,

79. Мирјана Благојевић (девојачко Младеновић.рођена 1949.г) село
Липовица. Запис 2008.године.
Клетве: 159,

80. Славко Коцић (64.г) село Бољаре. Запис 1978.г. Казивач:
Здравице са редним бројем: 163, 171,

81. Казивач: Милошевић Тихомир. Запис: 1976.године, село
Бољаре. Здравице са редним бројем: 165, 166,

82. Казивач: Криста Цекић, село Бољаре. Запис:1976.године.
Здравице са редним бројем: 168, 172, 173,

83. Казивач Чедомир Раденковић (84.г) село Крушевица.
Запис: 1980.године село Крушевица.
Здравице са редним бројем: 176,


84. Запис 1999. године од старијих људим из села Скрапеж . Здравице са редним бројем: 179,
                   *
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... M. Mladenovic; Građanin ... Народна књижевност у власотиначком крају-Горње Повласиње ..... садржај прикупљених прича, казивача, записивача ученика и РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА из датих прича са Југа Србије . 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац

-наставиће се-


Dopuna: 20 Mar 2010 16:22


-наставак-

ЗАПИСИВАЧИ :



1. Мирослав Младеновић рођен 1948. године махала Преданча село Горњи Дејан, наставник математике, локални етнолог.
Забележио:- Приче под бројем 1. (са записом 1980. године село Крушевица), 2. (са записом 1979. године село Крушевица), 3. (са записом 1977. године село Доњи Дејан), 4. (са записом 1984. године село Крушевица), 5. (са записом 1976. године село Крушевица), 6. (са записом у село Ломница), 7.( са записом 1976. године село Крушевица), 8.( са записом 1975. године село Преданча(Г.Дејан)), 9. ( са записом од старих људи из села Орашје 1978. године), 10. ( са записом у село Крушевица 1978. године), 11. (са записом 1976. године село Преданча (Г.Дејан)), 12. (са записом од старих људи 1978. године село Крушевица), 13. (са записом од старијих људи у село Ломница 1977/78 године), 14. (са записом 1974. године село Преданча-Горњи Дејан), 15. (са записом 1976.године село Преданча-Горњи Дејан), 16. (са записом 1970. године село Преданча-Горњи Дејан), 18. (са записом 1981. године село Крушевица), 19. (са записом 1979. године село Крушевица), 20. (са записмом 1980. године село Крушевица), 21. (са записом 1980. године село Крушевица), 22. (са записом 1981. године село Крушевица), 24. (са записом 1980. године село Крушевица), 26. ( са записом 1978. године село Бољаре), 27. (са записом 1978. године село Крушевица), 29. (са записом 1981. године село Крушевица), 30. (са записом 1979. године село Крушевица), 31. ( са записом 1981. године село Крушевица), 33. (са записом 1981. године село Крушевица), 35. (са записом 1977. године село Средор), 36. (са записом 1975. године село Преданча-Горњи Дејан), 39. (са записом 1978. године село Преданча-Горњи Дејан), 40. (са записом 1975. године село Средор), 41. (са записом 1976. године село Средор), 42.(са записом 1979. године село Крушевица), 44.(са записом 1975.године од старих људи у село Дејан), 45. (са записом 1979. године у село Преданча-Горњи Дејан), 47. (са записом 1976. године у селима:Крушевица и Преданча-Горњи Дејан), 48. (са записом 1977. године село Бољаре), 49.(са записом 1977. године село Бољаре), 50. (са записом 1977. године село Бољаре), 51. (са записом 1977. године село Ладовица), 52. ( са записом 1972. године село Добровиш), 54. (са записом 1986. године село Преданча-Горњи Дејан), 55. (са записом 1976. године село Крушевица), 56. (са записом 1987. године Власотинце), 57.(са записом 1996. године село Црна Бара), 58. (са записом 1988. године село Преданча-Горњи Дејан), 59. (са записом 1985. године село Крушевица), 60. (са записом 1984. године село Преданча-Горњи Дејан), 61. (са записом 1979. године село Крушевица), 62. (са записом 1970. године село Преданча-Горњи Дејан), 63. (са записом 2004. године Власотинце), 64. (са записом 1985. године село Крушевица), 65.( са записом 1985. године Новиград Хрватска), 68. (са записом 1986. године Власотинце), 67.( са записом 1987. године Власотинце), 68. (са записом 1988. године Власотинце), 69.( са записом 1989. године Власотинце), 70.(са записом 1983. године школа Крушевица), 71. (са записом 1985. године Власотинце), 72. (са записом 1986. године Власотинце), 73. (са записом 1987. године Власотинце), 74. (са записом 1988. године Власотинце), 74. (са записом 1987. године Власотинце), 76. (запис 1972. године у касарни „Маршал Тито“ у Загребу и 1980. године у село Крушевица), 77. (са записом 1987. године Власотинце),
78.(са записом 1998-2005.г. године село Шишава), 79.(са записом од старих људи села Горњи Орах, Свође и Тегошница 1972/76. године), 80.(са записом 1980. године Власотинце), 81. (са записом 1977. године село Борин Дол), 82. ( са записом 2001. године село Брезовица), 83. (са записом 2002. године Власотинце), 84.(са записом 1978. године село Крушевица),
85. (са записом 2004. године ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница), 86.( са записом 1976. године село Преданча-Горњи Дејан), 88.(са записом 2004. године село Преданча), 97.(са записом 1876. године село Преданча), 98. ( са записом 1977. године село Преданча), 99. (са записом 1975. године село Крушевица), 100.(Са записом 2008. године Власотинце), 101. (са записом 1975. г. и 2009. године село Преданча и Златићево), 102.(са записом 1975. године село Преданча), 103. (са записом 1998. године Власотинце), 104. (са записом 2009. године Власотинце), 105. (са записом МУП Лесковац, 2002. године), 106.(са записом 1975/78. године Црна Трава и Власотинце), 107. (са записом 1975/77 Црна Трава и Власотинце), 109. (са записом по личном сећању на дане детињства у основној школи у село Свође, 2009. године), 111. (са записом по личном сећању живота на село у планини у село Дејан, 2009. године), 112.(са записом 1977. године село Средор), 113. (са записом 2008. године Власотинце), 114. (са записом 2008. године Власотинце), 115. (са записом 1976. године село Преданча);
Легенде и предања под редним бројем: 118.( са записом 1975. године село Горњи Орах и Преданча), 119. (са записом 1980, године село Горњи Орах), 123. (са записом 1977. године село Крушевица), 124. (са записом 1975. године Златићево и Преданча), 125. (са записом казивања старих људи у село Јаковљево 1976. године и 1975. године у село Преданча) 128. (са записом од сакупљених казивача и записивача према Радету Костадиновићу и Симону Симоновићу из Црне Траве, 1976. године), 132.
( са записом крајем 20. Века Власотинце), 135. (са записом 1975. године село Свође и Горњи Дејан), 137. (са записом крајем 20 века по причању старијих људи у селима Крушевица и Доњи Дејан), 138.( са записом 1979. године Алексине), 139. (са записом средином 20. века у село Преданча од солунаца учесника балканских ратова), 140. (са записом од старијих људи 1998. године у село Доња Ломница), 141. (са записом по сакупљеним предањима Сергеја Димитријевића у половини 20. века), 142. (са записом 1975. године у село Јаковљево и Златићево.), 144. ( са записом 2000. година по историским изворима), 145. (са записом 1975. године село Преданча) 146. (са записима 1975, године село Златићево и Преданча), 147.( са записом 1999. године лист „Власина“ Власотинце), 148. (са записом 1976. године село Јаковљево и Златићево), 150. (са записом 1976. године село Бољаре);
Пословице.народне изреке:- 152. (са записима: 1976, 1998, 2008, села: Преданча, Горњи Дејан, Крушевица, Бољаре, Црнатово, Рамни Дел, );
Клетве:- 160. (са записом 1976. године село Преданча);
                   *
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... M. Mladenovic; Građanin ... Народна књижевност у власотиначком крају-Горње Повласиње ..... садржај прикупљених прича, казивача, записивача ученика и РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА из датих прича са Југа Србије . 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац

-наставиће се-


Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #6 послато: Септембар 18, 2013, 04:27:07 поподне »
-наставак-

Здравице са редним бројем: 164. (са записом 1974. године од старијих људи из села Крушевица), 165. ( са записом 1976. године село Бољаре),
166. (са записом 1976. године село Бољаре), 167. (са записом 1978. године село Доњи Дејан), 168.( са записом 1976. године село Бољаре), 169. (са записом 1976. године из власотиначкога краја), 170. (са записом 1979. године село Крушевица записана од старијих људи), 172.( са записом 1976. године из село Бољаре), 173. (са записом 1976. године село Бољаре.), 174.( са записом од стариојих људи из села Крушевица и Доњи Дејан 1977. године.); 175. (са записом 1974. године село Преданча), 176. (са записом 1980. године село Крушевица), 177. (са записом 1976. године од старијих људи из Горњег Повласиња.), 179. (са записом 1999. године ос старијих људи из села Скрапеж .),

2. Драгиша Савић ученик шестог разреда ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица 1979. године. Забележио: Приче под бројем: 2,12.

3. Верољуб Стевановић, ученик шестог разреда ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица 1977. године. Забележио: Приче под бројем:3,

4. Јовица Анђелковић, ученик за одрсале шк.1977/78 године у ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица. Забележио: Приче под бројем:13, 90,

5. Ивана Стојановић ученица шестог разреда ОШ Браћа Миленковић“ село Шишава. Запис 2007. године у село Липовица . Забележила: Приче под редним бројем: 17, 43,

6. Војкан Паљић, ром-ученик шестог разреда школске 1977/78 године ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица. Запис 1978. године од своје бабе у село Доњи Дејан. Забележио:- Приче под редним бројем: 23,

7. Александра Стоиљковић ученица ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава. Запис 1996. године од старијих људи у село Шишава. Забележила:- Приче под редним бројем: 25,

8. Драган и Снежана Раденковић ученици ОШ „Крађорђе Петровић“ село Крушевица. Запис 1979/80. године. Забележили: Приче под редним бројем: 28, 38,

9. Ракић Тамара ученица из село Гуњетина у ОШ „Браћа МИленковић“ село Шишава, записала приче од своје бабе из Ломнице 1996. године. Забележила:-Приче под редним бројем: 32,

10. Божана Јовић ученица ОШ „Карарађорђе Петровић“ село Крушевица. Запис: 1980.године. Забележила: Приче под редним бројем: 34,

11. Марко Младеновић ученик из села Скрапеж записао причу од старијих људи, ученик ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава, освајач регионалних награда на такмичењу младих математичара 1997/8 године. Забележио: Приче под редним бројем: 37,


12. Сузана Ицић ученица село Крушевица ОШ „Крађорђе Петровић“ . Запис 1980. године. Забележила: Приче под бројем: 46,

13. Јасмина Костић ученица село Шишава, запис 1994.г. Приче под р.бр:
53,

14. Аца Стаменковић, Митић Г. Милан, Митић Б. Милан село Доња Ломница и Мирослав Младеновић наставник и ученици ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница. Запис 2001. године. Забележили: Приче под редним бројем: 89,


15. Љубица Станковић ученица шестог разреда и наставник Мирослав
Младеновић ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница, 2008.
године. Забележили: Приче под редним бројем: 91,


16. Ђокић Александар ученик шестог разреда и наставник Мирослав
Младеновић ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница, 2008.
године. Забележили: Приче под редним бројем: 92,
                   *
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... M. Mladenovic; Građanin ... Народна књижевност у власотиначком крају-Горње Повласиње ..... садржај прикупљених прича, казивача, записивача ученика и РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА из датих прича са Југа Србије . 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац

-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #7 послато: Септембар 18, 2013, 04:27:56 поподне »
-наставак-

17. Биљана Миљковић ученица осмог разреда и наставник Мирослав
МладеновићОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница
Власотинце, 2000. године. Забележили: Приче под редним бројем: 93,

18. Забележили из прича старијих у село Шишава- ученици шестог
разреда и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Браћа Миленковић“
село Шишава-Ломница Власотинце, 2008. године. Забележили: Приче
под редним бројем: 94,


19. Забележија: ученик Марко Миљковић од татка, ученик Немања
Трајковић и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Браћа
Миленковић“ село Шишава, 2008. године.
Записаја: Приче под редним бројем: 95, 96,


20. Симон Симоновић-Монка, пуковник и учесник НООБ-е 1941-1945.
године, Црна Трава. Писац О ПОЕЧАЛБАРСТВУ и НЕИМАРСТВО
ЦРНОТРАВАЦА 1983. године Црна Трава и
Мирослав Младеновић наставник и локални етнолог Власотинце.
Запис 1975/77. године
Забележили: Приче под редним бројем: 106, 107, 112, 143, 149,

21. Никола Митровић (1939.г) рођен у село Црнатово. Професор
српског језика у пензији. Живи у Власотинце. Написао
МОНОГРАФИЈУ села Црнатово. Запис 1977. године.
Забележио: Казивач: Приче под редним бројем: 108, 110, 156,
Клетве: 162,

22. Стојковић Сунчица ученица село Шишава. Запис 1998. године.
Казивач: Приче под редним бројем:117,


23. Миленковић Кристина ученица из село Црна Бара и наставник
Мирослав Младеновић ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава
школска година 1995/96. Забележили: Легенде и предања
под редним бројем: 120, 121,122,

24. Бранко Димић, Црна Трава. Запис крајем крајем 20.века.
Забележио: Легенде и предања под редним бројем:126, 127, 129,
130, 131,



25 . Прокопије Сеизовић из Власотинца и Мирослав Младеновић
наставник и локлани етнолог. Запис крајем 20. века. Легенде
према писаним изворима, записима о предањима су истражили и
забележили: Прокопије Сеизовић и Мирослав Младеновић,
Запис: 1976-1999.године Власотинце
Казивачи: Легенде и предања под редним бројем:132,


26. Забележили: ученици Константин Миладиновић, Александра Ђокић и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Браћа Миленковић село Шишава . Запис 1998-2008.г. Казивачи: Легенде и предања под редним бројем: 133,

27. Станиша Војиновић: ЗАВИЧАЈ“ број 2 Скопље, октобар 1925.године, Лист „Власина“ број 130-131, 15.09.2003.г
Власотинце. Легенде и предања под редним бројем: 134,

28. Станковић Слађана ученица село Доњи Дејан. Запис 1977.
године. Записала: Легенде и предања под редним бројем:136,

29. Драган Цветковић , Мирослав Младеновић наставник и Слађана
Станковић ученица из села Доњи Дејан. Запис крајем 20. века.
Легенде и предања под редним бројем: 137,


30. Иван Љубеновић село Добро Поље, Лист „Власина“ број 117-118,
20 октобар 2002. године Власотинце . Казивач: Легенде и
предања под редним бројем : 151,


31. Јелена Цветковић ученица из село Липовица. Запис 2008. године.
Пева и игра у лазарицама. Записала: Пословице.народне изреке:
153,

32. Миленковић Александар ученик петог разреда из село Шишава и
Матија Крстић ученица седмог разреда из село Ломница. Запис
2007.г. Пословице.народне изреке: 154,

33. Милосав Миловановић-Бољарац, рођен 1938. године у село Бољаре,
учитељ, наставник и професор руског језика, у пензији живи у Бачкој
Тополи. Написао Монографију о село БОЉАРЕ 2006. године.
БОЉАРЕ-власотиначко село, Бачка паланка 2006. година, страна 152-
153.
Записао: Пословице-народне изреке: 155,
Клетве: 161,
Здравице: 178,

34. Забележила: Арсић Сања уч. Шестог разреда из село Средор.2008.г.
Клетве: 157,

35. Писаја: ученик шестог разреда Саша Стојановић и Младеновић
Катарина ученица петог разреда село Скрапеж. Запис 2008.г.
Клетве: 158,

35. Марина Станковић ученица петог разреда село Липовица. Запис
2008.године.
Клетве: 159,

36. Забележили: Гордана Богдановић ученица шестог разреда село Бољаре
и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село
Крушевица. Запис 1978. Године. Записали: Здравице са редним бројем:
163, 171,


37. Забележили: ученици Саша Младеновић, Ивица Динић и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица. Запис:1984. године село Крушевица, Равни дел, Бољаре, Преданча.
Загонетке: 180.
                   *
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... M. Mladenovic; Građanin ... Народна књижевност у власотиначком крају-Горње Повласиње ..... садржај прикупљених прича, казивача, записивача ученика и РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА из датих прича са Југа Србије . 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац

-наставиће се-


Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #8 послато: Септембар 18, 2013, 04:29:13 поподне »
-наставак-

РЕЧНИК АРХАИЗМА И ЛОКАЛИЗМА



A

'ајд- хајде, узречица
ала-чудовиште
'ајде-хајде, идемо
'ајмо-ајде, хајде, идемо
акча-турска новчана јединица
аманет-порука
аламани-мангупи
аљине-одећа, парамање
'армоникаши-хармоникаши
арно-добро




Б

бирал-бирао
бонбонџија-бонбонџија
'бем-псовка
беклике-турски порез
брљча- шашав, будаласт,
бата- старији брат
брацо-умиљатост према брату
белмуж- јужњачки спецјалитет од младосг сира од оваца, спрема се за Ђурђевдан
брђанин-планински горштак,
бија-био
бољка-болест
бањање-купање
брчкали-купати се, газили воду, прскали се водом
бањали-купали се
браца-ближа родбина по мушкој линији
бађавџије-нерадници
башта-отац
брго-брзо
„банда“-дружина
боемштина- кафански живот
беу-били су
бапка-мекоћа,
билмез –нерадник
буа-бува


В

в'шке-вашке
викала-говорила, звала неког,
варош-стари назив за варошицу-град, центар града
видрошњак-доњо воденично коло на воденици
вуја-вук
видел- видео
велије- комад (грудва) сира која се сече на комаде при ручном добијању сира
врни се- врати се
врзала- везала
волење-љубав
волеја-волео
волел-волео
видеја- видео
виђува-виђају се
вртам-враћам
вршњик- сач
'вала му- хвала му
врту-враћају
врнеш-вратиш
врачарица-жена која се бави враџбинама
вергија-турски порез
врзан- везан
вејка-врх храста, врх осушене гране дрврта
врца-црн канап, канап
врљи-баци
врнул- вратио
видело- светлост, гасарче, лампа на гас(петролеј), свануће
видел-видео


Г

гњиде-вашја јаја на глави
гу-је
ги- их
гле'-гледај
градина-башта
грозје- Грожђе
„гуштер“-млад војник
големо- велико
грбина- леђа
гњездо-гнездо
грањке-гране на дрвету
гуша-грло, оковратник
грне-глинена овална посуда за кување поред огњишта(са дршком и поклопцем)



Д

диж' се- Дижи се
дудуче- фрула
д'н- дан
д'нске- Данас
драл- подвикнуо, подигао глас
Диксе-дижи се
дојди-дођи
дооди- долази
дабогда- женска клетва
дрпни-узми, крађа,
дал- дао
дома- кући
денем- изгубим, куде да се денем(где да се изгубим)
д'њу- дању
дрпав- поцепан
дојде- дође
додија- доасади
д'н'с- данас
дос'г- досада
дуле-умиљата узречица за дете
десетак-турски порез
дирек- дрвена греда, стуб,
денске-данас
Дербенџије-специјална врста чувара(полувојна позадинска стража) путева у кланцима од хришћанског становништва које је у времену под турцима обезбеђивало путеве и кланце пролаза турских каравана са товаром од хајдучије, који су чували страже и ударали у бубњеве ако су се појављивали хајдуци
душмани-гадурије, лоши људи
дигсе- дижи се
дечица- деца


Ђ

Ђавол- ђаво
Ђаволија-вешта жена, вагина
ћотек- тепање, батина
ђугум-глинена посуда

Е
'ела-дођи, aлa,eлa oвaм дojди,eлa ja бejo
ест'к- јастук
'ектар- хектар
'ед'н- један
'Ел ти- јели ти
ете-узречица. (ете кво напраји-ето шта направи)


Ж

железо-гвожђе
живували-добро се слагали, лепо живели
женка- жуто цвеће у градини
женске- девојке
жељке-корњаче

З

запој- запевај
знаја- знао је
забраила- заборавила је
забрајене-заборављене, расејана особа
зајебанција- шала
зајебант-шалџија, шерет, весео човек
зајебава се- шали се
замајан-изгубљен, расејан,
здравје- здравље
залуав-шунтав, блесав, изгубљен, будаласт
зевњану- земњану порцију
завалија-сажаљење за болесног или сиромаха човека, губитник,
збере- сакупи
„загорела“- страст жене за мушкарцем
заподевам- подсмех, подсмевање
забавил се- закаснио се
зановеташ- исправка, преправка
Змни- тресе се
Зашеја- заобишао
забрадила- завезала мараму на главу
Зарадовала- обрадовала, радост
Задавил-задавио
Запојал- запевао
Замочувала- запишала, непоштовање жене према мужу


И

изеле је- нанеле јој зло, злоба, подвала,
изеде-уједе, поједе, наноси бол
иска-тражи
излипшу- полипшу, угину
исек'л- исекал, исекао
искочил- искочио
исна- јесте, истина (исна си је било)
искарали- истерали
изврљи- избаци
изм'кне-измакне
искарували- истерували, истерали,
извољеваш- тражиш, потражујеш превише
изеја- изео, бол (изеја ме за срце)


Ј

јајца-јаја
јевтика- болест турбекулоза
јучер-јуче
јутре-сутра
јела-оди
јеђ'-једи, ручај
јер'м-јерам за запрежну стоку



К

куфер-кофер
кво-шта (кво работиш-шта радиш)
К'д-кад
коске-кости
карала-љутња, љутила, грдња, грдила (мајка карала ћерку)
Крџалије-бандитске чете које су пресретале турке негде на почетку 18.века(1792-1806.г), убијали и пљачкали-а често су нападали и поткрадали стоку и отимали сточарима србима, па се тога становништво по други пут расељавало по планинама
куче-пас
куј-ко
коричка-кора
котал(кот'л)-котао
јед'н-један
кво-Шта
колко-Колико
„кец“-играч на крају народног кола
коловођа-играч који води народно коло
куде-где
киде-где
компир-кромпир
кордељке-окруњен клас кукуруза

кућевне-Кућне
кноћи-вечерас
курвалук-прељуба, варање у браку,
какој-како

крвопија- лош човек
крвник-зао човек, овчји крпељ
кротка-мирна
кучка.-лоша жена, керуша
комижив-
заклетва у оца или брата
Комижива-заклетва у мајку или сестру
Качамак-српски јужњљчки специјалитет од кукурузног брашна(белог или жутог) самлето у воденици
кљечка-саплитање ногом, подмуклост,
Купил-купио
Коџа-много
Кљекав-трапав, спор у послу
Крал-крао




Л

'Леб- хлеб
Лија- лисица
Липсал-липсао, угинуо
Лисје-Лишће
Лелејка-дечја љуљашка
Л'жу-лажу. (л'жу се-воле се)
Ломоти-непотребно говори, лупетње, свашта говори
Лочка-мала барица воде направљена стопалом говечета
Л'цка-лацка, неко те спомиње,
Лагал-лагао


Љ
Љушка-Љуљашка



М

Маћија-маћеха
Мејана-механа, кафана
Мучил-мучио
Мотовилка-дрвена наптрава за мотање пређе за ткање на разбоју
Мислил-мислио
Младунци-млади брачни пар
Младенци-верски празник посвећен младом брачном пару после направљене свадбе
Милцацајац-милиционер
Метер-зидарски метар
Молија-молиои
Малко-мало
Млого-много
Мераклија- превелика љубав према нечему: женама, вину и ракији
Мајете-луњање, скитња по село
Мру-умиру
Мерак-воља, нешто се превише воли
Млоги-многи
Мукачки-посмуклост
Манџа-јело
Мотка-тојага, дрвени штап за батине
Могаре-магаре





Н

Немог'л-није могао
Нарани-нахрани
Недош'л-није доша, женска клетва
Наз'д- назад
Некакој-некако
Неработи-неуради
Непројдоше-непрођоше
Нек'д-некад
Непројдоше-непрођоше
Навреви-наговори, наприча, исприча
Никој-нико
Неје-није
Ножице.-овчарске маказе
Ник'д-никад
Најебаја-најебао, надрљао, неприлеке у животу,
Нагазија-нагазио,
Несам-нисам
Најмалечко-најмање
Наполиц-напола, половина дневнице или добити у обради земље
Наиде-наиђе
Нес'м-нисам
Н'ћ'с-ноћас
Неналитај-незалитај се, нежури
Неаје-нереагује, незаинетерсован (чује ал неаје), прави се глув
Натрескал се-напио се, птерао у алкохолу, заљубио се
Нашеја-нашао


Њ
Њојзин-њен

О
'Оћу-хоћу
Опоује-певање молитве од свештеника, кадење уз молитву,
Оџак-димњак
Осиљке-бодљикаве иглице класја од жита,
Оћала-хтела
Очукал-очукао, ударио, поломио, штета,
„Орашлике“-бонбоне направљене од ораха
„Откидао“-узимао

Оро-народно коло
Отишеја-отишао
Обукеја-обукао,
Отидне-отишао
Оодимо-путујемо, идемо
Отидо-одлазим
Отиш'л-отишао
Овуј-ову
Острило-оштрило, брус за оштрење коса
Оп'нци-опанци:свињски и пиротски од гуме
Ората-разговор, говор
Оратил-говорио
Оратити-говорити
Оче-'оће, хоће
Од'мна-одавна, недавно
Овија-ови
Озгор-одозго
Обличишта- нечасне радње, (подај му тој па му гле' обличишта) ,
Орезил-усрао се, унередио се, прљав човек,
Остаја-остао
Оженил-оженио се
Ог'њ(огењ)-ватра
Однел.-однео
Отоше-одоше


П

Петал-петао
Премењује-пресвлачи
Премена-рубље
Прекарал-претерао
Попадиче-попвова(свештеникова ћерка
Попадија- попова жена, жена свештеника
Прозевушка-жена која се прозева од нерада, нерадник, лења жена
Полог-кокошје гнездо на коме се сносе јаја
Панађур-вашар
Побегал-побегао
Прикане-пријатељу
„Прди“-пушта гасове
Привати-прихвати
Подебел-дебљи
Полипшу-угину
Пупче-пупак
Пандур-жандар, сеоски кмет, општински чиновник који наплаћује порез у село
Падал-падао
Предузимач-предузетник., приватни послодавац, груповођа
Пописували-пописали
Пријавил-пријавио
Печал(пекал)-туга, бол, зарада, материјална добит
Печалба-надница, тежачење, аргатлук, работа
Печалбар-човек који иде у печалбу, ради да би нешто зарадио, надничари, аргатин
Печаловник-печалбар:зидар, циглар, пинтер у печалбу
Ћеримиџија(ћиримиџија)-печалбар, надниачар, аргатин
Печаловина-зарада у печалби
Печаловина-зарада у печалбу
Појдомо-пођомо
Посналажљив-више сналажљив
Питују-питају
Пол'чке-полако
Пол'к-полако
„Прича“-догађај, начињена штета на село
Поп-свештеник
Прекара се-умре
Пооре- Иоре њива дрвеним ралом, плугом или тракторм
Прорадују-провеселе, радос у кићи
Премла-велики страх од нечега
Претурила се- уплашила се
Полочајке- плочајке, плочице од камена
Поврте се-снебива се, нешто тражи, окретање
Попррике-паприке
Пладне-подне
Писувал-писао, пише оловком
Понекоје-понеко
Прооди-пролази
Пројде-прође
Подаде-даје му, услуга
Попке-женски гумени опанци
Пандиљ-део одеће, постиљак (пелена)
Параман-део одеће
Парамање-одећа
Пачавра-кухињска крпа
Палаверка-жена која оговара, преноси вести
Пијанка-весеље
Поитај-пожури
Призетко-призетак
Подевам-задиркујем
Пара-новац, доходак, плата
Поголема-повећа
Патка-пенис, мушки полни орган,
Погребоја-задње рођено дете, који гребе шерпе кашиком
Потрепоја-који стално трепће очима
Притрано-љуто
Притран-љут, бребрз
Претур-болест од великих секирација, неуроза у стомаку, македонски специјалитет од суканих корица и сира
Пладне-подне
Преапаја-преапао, прегризао
Преапал-преапао, прегризао
Пук'л-пукао, изгубио живце, изгубио стрпљење




Р
рипче -вагина, женски полни орган
Р'жен-ражен
Ровине-увала
Разболеја-разболео
Рекнуја-рекао, казао
Праили-правили
Работа-рад
Рекнула-рекла
Рек'л-рекао, казао
Радела-радила
'Рана-храна
Родија се -родио се, откачио се неког бељаја
Ранил-'ранио, хранио, рана од пушчаног нетка
Разнел-разнео


С
С'г-сад
Савељка-дрвена направа за разбој за ткање на село
Суне се-окрене се
Сво-целокупно, све
„Срединка“-средњи део, унтрашњи део хлеба без корице
Софра-трпеза, дрвени мали округло ниски сто
Сливе-шљиве
Смишљаја-смишљао
Сирење-сир
Селска-сеоска
Сл'зе-сузе
С'њам-сањам
Св'ку-сваку
Сас-са
Спим-спавам
Сол-со
„Стракан“-стари војник
„Ситно“-мали број дана до одслужења војске
Св'ки-сваки
Стра'-страх
Смејурија-смех
Сеир (Саир)-шега,шала., подсмех
Седењкање-седењка, зимско ноћно окупљање девојака и момака по кућама
Ситулација-ситуација
Спијете-спавате
Синко-сине
Стр'ну-страну
Сабајле(собаље)-рану ујутру, пре изласка сунца
Стринка-стрина
Саг-сад
Слуговање-слуга, надничар код газде:сточар
Старудије-старо, неупотребљиво
С'м. Снајка.
Сабор(собор)-игранка, окупљање људи уз музику на верски празник
Сеиз-коњушар
Сомун-бели хлеб
Синидар- сеница птица певачивца
Синџир-ланац
Старејога-старијег
Сњума- с њом
Скрше-сломе, поломе
Скршила-сломила, поломола
Старојко-стари сват-побратим
Сокак-сеоски пут у насеље, тесна улица, крстопутина у село, место окупљања,
-наставак-
-наставак-
Т
Туј-ту
Тепаш-удараш, уљигивање, додворавање
Т'г-тад
Троношка-мала столица са три ногара
Тој-то
Т'кој-тако
Турај-стављај
Тотије- то је
Теј-(теј овце-те овце)
Тија- тај
Топка-букет љубичица
Татко-отац
Такој-тако
Трупчики-мали трупци (обла дрва)
Такнице-мушки изаткан појас од вуне
Таг-тад
Т'ј-тај
Тулбен-бела марама
Тртомуте-нешто неко мути, превртљивац
Тојаче-тојага, мали штап
Тепање-батине, умиљатост
Тојага-овчарски штап
Татабица- врста штетног инсекта, штетан човек
Т'д-тад
Трлица-дрвена направа за грубо одвајање стабљике коноља и влакана
Тија-они
Тропа-гласно говори
Тријанка-врста шљиве
Т'нко-танко

Ћ
Ћушне-гурне га
Ћера-тера
Ћушнем-гурнем


У

Убава-лепа
Уработи-уради
Умочал-упишао се, умокрио се
Убаво-лепо
Увати га-ухвати га
Умреја-умро
Умочаја-умочао, умокрио се, упишао се
Узеја-узео
Ујани-ујахао
Уш'л-ушао
Убавило-лепота
Узрел-узрео, доба старости
Учукан-уштровен, уштогољен
Утепаја-утепао, убио, батина
Утепал-убио, батина
Удал-удао ћерку,
Убија-убијо, повредио се




Ф

„Фењер“- сточарска лампа на гас(петролеј) „фазан“, светиљка


Х

Холштапер-безобразник, прљав човек


Ц

Цел-цео
Црепуља-овална глинена посуда у којој се пече хлеб испод сача на огњишту
Царевица-кукуруз
Цврсто-чврсто
Целивка-пољубац
Целивување-љубљење
Цуни-пољуби
Цркја-цркао, умро
Цркнул-цркао, умро



Ч

Чкола-школа
Ча'-стриц
Чантра-чутура
Читал-читао
Черге-покривка, ткани ћилим на разбоју
Ч'к-чак
Ч'с-час
Чамовина-даске дрвета од чама(бора)
'Чела-пчела
Черечи се-кривљење женских ногу, срам, стид
Чума-куга
Чебрњак-обло дрво на који се носио велики котао са водом са извора
Чемерика-врста отровне биљке

Џ

Џабелеске-џабе, бесплатно, испод цене
Џамбас-укротитењ дивљих коња
Џинче-љуто паприче(паприка)


Ш

Швалер-љубавник
Шљивар-воћњак
Шаљивџија-шерет, човек који воли шале
Шатровачки-говорни језик сточара и печалбара
Шише-пљосато стаклена посуда за ракију
Шпанцир-мајање, скитња
Шиљ'к-шиљак
Штудир-лутање, луњање, лутање без циља, скитња
Штровен-уштогољен, вађење тестиса код вепра
Шврљка-прељуба, лажов, неповерљива особа

20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац на локалном дијалекту песама и прича са Југа Србије

                     * * *
MyCity » Književnost -> Srpska književnost » Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje


Poslao: 20 Mar 2010 15:49
Idi na vrh

offline
•   M. Mladenovic
•   Građanin
•   
•   Pridružio: 16 Mar 2010
•   Poruke: 160   


Napisano na dan: 20.3.2010, pogledaj vesti za 20. Mar 2010

                    *
   Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац Прилог: Postovani M. ...... РЕЧНИК АРХАИЗМА И ЛОКАЛИЗМА .
http://www.mycity.rs/Srpska-knjizevnost/Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html
               *
Narodna književnost u vlasotinačkom kraju-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Narodna-knjizevnost-u-vlasotinackom-kraju-Gornje-Povlasinje.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... M. Mladenovic; Građanin ... Народна књижевност у власотиначком крају-Горње Повласиње ..... садржај прикупљених прича, казивача, записивача ученика и РЕЧНИК ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА из датих прича са Југа Србије . 20. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац
             *
PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke...)
www.mycity.rs/.../PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke_2.html -Кеширано - Слично
20 мар 2010 ... PEČALNIK ( Zavičajne priče, Legende, Predanja, Zagonetke...) .... Мирослав Б. Младеновић Мирац ... Забележио: Мирослав Младеновић
http://www.mycity.rs/Nasa-pisana-dela/PECALNIK-Zavicajne-price-Legende-Predanja-Zagonetke.html



              * * *
Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

Постављено: 18.септембар 2013.г. Власотинце република Србија

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #9 послато: Септембар 27, 2013, 11:00:08 пре подне »
Биографска белешка:

Мирослав Мирко  Б. Младеновић- Мирац рођен је у село  Преданча,  општина Власотинце 1948.године. Наставник математике је  у ОШ „Браћа Миленковић“ у село Шишава.

 Вредан је сакупљач духовног и материјалног блага власотиначког, црнотравског и лужничког краја.

Његови записи о животу на село-о обичајима, историји и о свему што је везано за језик и усмена приповедања дијалектом  средине, остаће као драгоцени  истраживачки материјал за етнологију, културу, традцију и историју српскога  народа  на југу Србије.

Пише песме и кратке приче везане за живот у његовом завичају, каквог га памти из младости.

Збирком песама је заступљен у збирки песама чланова друштва  завичајних песника Власотинца КУЋА ОД  РАСЦВЕТАЛИХ ЖЕЉА  у издању Фондације даровитих „Христифор Црниловиућ-Кица“-Власотинце 2007.године.

Објавио је три збирке песама на дијалекту југа Србије:   “ Планинска ората“(2008.г.), „Печаловина“ (2011.г.) и „Абер са планине“ (2011.г.).

Власотинце, 2012.године

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #10 послато: Октобар 17, 2013, 01:27:56 поподне »
Бајке (женске приповетке) у власотиначком крају-Повласиње

Озбиљне приповетке су: бајке, или женске приповетке, праве, или мушке приповетке, легенде (скаске, каже) и басне;
Бајке(женске приповетке):- су оне приповетке у којима се „приповедају којекаква чудеса што не може бити“-рекао је Вук Караџић. Њих има врло много у свим народним књижевностима, па и у нашој.
У њима се најчешће прича о змајевима, дивовима, кепецима, вилама, вештицама, зачараним лепотицама и слично.

         Садржај:
Бајке (женске приповетке)..................................
1. Два брата и сестра -----------------------------------
2. Воденичар и ђаво  ...............................................
3. Деда и лисица ....................................................
4.Бајка о змају .........................................................
5. Правда и  Кривда .................................................
6. Силазак бога са неба ............................................
7. Ћерка и пасторка ..................................................
8. Ђаво и маћеха  .....................................................
9. Прича о ђаволу ...................................................
10. Прича о сиромаху ..............................................
11. Пасторка и ћерка ...............................................
12. Воденичар и ђаво ..............................................
13. Цар и царица  .....................................................
14. Пакосна маћеха .................................................
15. Пасторка ............................................................
16. Црна и бела вуна ..............................................
17. Злочеста снајка ..................................................
18. Богат и сиромах ...............................................
19. Рабаџија и ђаво ................................................


               Бајке (женске приповетке)

                     
                          1.  ДВА БРАТА И СЕСТРА
   
 Имала  два брата сестру   и много су је волели. Свуда су је са собом водили и све јој куповали. Тако, на једном вашару она угледа сребрни ножић и замоли браћу да јој га купе, што они и учинише. Али, снаје су биле завидне што им мужеви стално воде заову, а оне седе кући.
Због тога се жена млађег брата дигла једне ноћи из кревета, узела заови онај сребрни ножић и са њим убола девет грла њихове стоке и убола своје дете. Онда оде и позове мужа:“ Диж' се Павле, да видиш какав је зулум направила твоја сеја. Убола је девет грла наше стоке и убола наше мило чедо. Ево јој га крвав нож поред ње, што сте јој га купили на вашар“.
Браћа одмах нападоше сестру-зашто је то урадила. Она се јадна клела и бранила да није то учинила. Када јој то није помогло рекла је браћи:“ Узмите два коња па ме вежете да ме  расргну“.
Они су тако учинили, и док су је везивали-сестра је клела: „Куда падну моје косе, туда да порасту горе, куда падну падну моје руке, туда да порасту две тополе, где падну моје моје очи, да изађу два кладанца студене воде, где падне моје тело ту да се отвори црква самотворка“.
После извесног времена разболи се снаја, она што је избола девет грла своје стоке, и што је избола своје чедо.. Девет година је боловала, лежала, свуда се лечила, па се сети да је воде у заовину цркву. Када су је одвели тамо, онда се црква затвори:“Нема места за тебе Павловице да уђеш, јер ти си мене браћом завадила, нека те Бог казни да одеш у пакао у најгорим мукама, за божју правду и зулум
Који си учинила и мене окривила пред мојом браћом“.
Запис: 1987. године село Крушевица
Казивач: Васиљко Вељковић(1903.г) село Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије


                            2.   ВОДЕНИЧАР И ЂАВО
Био неки воденичар који је лепо свирао. У неко доба појави се испред њега ђаво који је затражио да га научи да и он тако лепо свира или  ће му откинути главу.
Воденичар је присато на то па су кренули заједно-поневши са собом и секиру. Крај некога трупца воденичар је ударио секиром. Трупац се отворио а ђаво је у њега ставио прсте.
Воденичар је тада извукао секиру а ђаволови прсти осташе прикљештњни. Тако је се свирач ослободио напасника.
Запис: 1980. године село Крушевица
Казивач: Васиљко Вељковић (1903.г) село Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије




                               3.    ДЕДА И ЛИСИЦА
Ишао сеоским путем деда и на рамену носио џак са кљештима. Успут га сретне лисица и упита:“ Деда шта носиш у џаку“?
Деда ће на то да одговори:“Носим канту масти, јер се покварила“. Лукава лија није осетила да јој се спрема клопка са кљештима од стране искусног старца.
Деда увидевши да ће намамити лију на превару, закопа џак са кљештима и оде кући...
Лисица је мислила да ће се добро насладити машћу и покуша да је извади из џака, па упаде ухваћена у кљештима.
Ујутру долазећи до места са закопаним џаком обрати се деда лији: „Добро јутро лијо“!-а опна ће њему:“ Деда неваља кад стар човек лаже“.
На то ће деда:“лаже лијо, али је корисно“.
Убије деда лију и од њене коже направи баби оковратник.
Запис: 1977. године село Крушевица и Доњи Дејан
Казивачи: Васиљко Вељковић(1903.г) се. Крушевица  и Ружа Стевановић(62.г) село Доњи Дејан
Забележили: Верољуб Стевановић ученик из с.Д.Дејан и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије




                               4.  БАЈКА О ЗМАЈУ
Била једна жена па имала два сина и једну ћерку. Једне вечери
Кад су браћа дошли-питали су мајку: „Мамо, зашто наша сестра не донесе хлеб на њиву, кад оремо!“
Мајка им је на то рекла:“ Донела би но незна пут“-а браћа су одговорила:“Ми ћемо пустити бразду, а она нека дојде по њу у поље.
Ујутру су браћа отишла у њиву, али кад то Змај спази, он узе па пусти бразду код његовог скровишта. Кад је сестра пошла да носи хлеба браћи, она није знала по коју бразду треба да иде.
Сестра је кренула по Змајевој бразди па је он ухвати и узе за девојку. Кад су браћа дошла са орања, упитала су зашто сестра није донела хлеба. Мајка им је рекла да им је сестра ујутру рано кренула да донесе хлеб. Браћа се међусобно погледаше и нађоше у чуду-куд ли је то отишла њихова сестра.  Кренули су да је траже. Кад су стигли до Змајеве куће-склоништа, видеше да је она код Змаја. Отишли су по сестру, али је и њих Змај заробио.
После тога мајка је родила још једног сина. Кад је тај син одрастао, упитао је мајку зашто му не роди сестру или брата.
Тада му мајка објасни шта се догодило са његовом сестром и његовом браћом-да их је Змај заробио. Тада је тај нјамлађи син отишао у Змајево скровиште. Тамо је убио Змаја и ослободио сестру и браћу своју из ропства. Одвео их је кући, а мајка је била пресрећна и радосна-па су сви сложно наставили да живе срећно и заједно.
Запис: 1984. године село крушевица
Казивач:Ружа Митић, село Крушевица
Забележио: Младеновић Мирослав наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије




                               5.  ПРАВДА И КРИВДА
Била два брата и стално су се свађали-шта је боље: Правда или Кривда. Један је говорио да је Правда боља, а други Кривда; па су тако кренули у свет-да виде да ли је боље Правда или Кривда.
Ишли су тако, ишли и путем срели неког ђавола, који је рекао да је Кривда боља.
Онда брат што је рекао да је Кривда боља, извади очи свом брату који је рекао да је Правда боља. Тако  тај брат  постаде ћорав, без очију ишао је и залутао у неку шуму.
У шуми сео на пањ, да се одмори. Неко ђаволче га видело и рекло му да оде до тог и тог извора и да се умије том и том водом и одма ће прогледати. Тај је извор лековит.
Тај брат послуша то, па је нашао тај лековит извор. Затим се умио водом са тог извора. После малог времена он је прогледао. Кад је ђаволче отишло кући, ђаволи су га казнили, што је одао тајну непознатом човеку.
Тако се брат  срећан враћао кући;  прешао је преко моста и нашао торбу пуну злата. Отишао је је кући, обновио своју кућу и постао срећан и богат, а његов брат је остао до века сиромах.
Запис: 1976. године село Равни Дел-Крушевица
Казивач Роска (девојачко из село Равни Дел) Ивановић, село Крушевица, рођена 1903.године, неписмена
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије





             6.  СИЛАЗАК БОГА СА НЕБА
Залутао је неки деда. Смрачило се и није имао где да преспава. Отишао је код неке људе, који су били веома богати. Изашла је снаја и деда је питао може ли да код њих преспава. Она је рекла-таквог прљавог и поцепаног никада те не би примила у кућу.
Он је ишао и наишао код неких сиромашних људи. Опет је изашла снајка са два детета и питао је може ли да преспава. Она је рекла да
Може да преспава с миле воље, али нема  хлеб да једе. Кад су ушли у собу, сели су и попричали мало. Деца су помогла мајци да се ставе најновије ставри што су имали-да деда преспава.
Пре него да оду на спавање, жена је рекла да не може гладан деда да оде на спавање. Деда је рекао да напуни тестију са блатом и да је стави да се испече. Она је рекла како ћемо да једемо блато. После малог времена деда је рекао да погледа да погледа да ли се хлеб испекао. Када је снајка погледала, видела је белу погачу. Деца, жена и деда лепо су вечерали и отишли на спавање. Сутрадан деда  се је пуно захваљивао и отишао својим путем. За неколико дана муж је дошао са посла, донео пуно пара, краве, свиње, овце и све му је почело да се множи.
Направили су велику кућу и пуно су загаздели. Били су највећи газде у околини, а ови богаташи су се осиромашили. Жена му је умрла, он се пропио и хлеба нису имали да једу.
Запис: 1998. године. Села:Шишава, Црнатово, Ломница
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Браћа миленковић“ село Шишава, општина Власотинце, југ Србије




                             
                      7.  ЋЕРКА И ПАСТОРКИЊА
Умре мужу мжена и остала је само једна ћерка. Муж се ожени другом женом, која са собом је довела и своју ћерку. Тако једног дана маћеха прати пасторкињу и своју ћерку на воду да оперу вуну, тако да ћерка опере бело а пасторкиња црно руно-од овце вуна.
Ћерка је опрала бело руно, па га донела дома, а пасторку је зла маћехија вратила поново на прање, да од црне вуне испере белу вуну-од црног руна испере бело руно.
Пошто ју је маћеха више пута враћала на прање руна, онда је пасторка стално прала вуну и плачећи дозивала у помоћ своју умрлу мајку речима:
„Помози мила мале, да од црну вуну исперем белу вуну, а за овуј муку ме пратила зла маћија-маћеха и тера ме да од црно руно-црну вуну, исперем бело-а њену ћерку тера да пере само бело руно-белу вуну“.
Тада је поред пасторку прошао седи старац са брадом и упитао пасторку:“ зашто стално плачеш кад переш вуну“-а она је одговорила:“Пратила ме маћија-маћеха, да од црну вуну исперем белу вуну“.
Старац јој одговори:“ иди моје дете кући, однеси вуну маћији-маћехи и кажи да дође код мене“.
Пасторка га послуша, али када је вратила поново црну вуну, маћија-маћеха је претукла зашто од црну вуну није испрала велу вуну.
Кад је маћија-маћеха отишла код тог седог старца, није знала да одговори зашто је терала само пасторкињу да од црне вуне, прањем направи белу вуну. Тај старац је био Бог, па нареди да се маћеха казни, а пасторкиња награди.
Запис: 1976. године село крушевица
Казивач: Олга  Лепојевић(1923.г), село Крушевица, девојачко Стоиљковић(село Крушевица)
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије




                          8. ЂАВО И МАЋЕХА
Поженио се човек и придобио још једно дете-поред још своје ћерке са првом женом. Ту ћерку-пасторкињу повео отац у воденицу и оставио је речима: „дете како знаш седи туј, немој да доодиш кући“-да се откаче од њу, јер гу млого мрзела маћеха.
Али пре тога маћеха оасоркињи је омесила хлеба од пепела. У воденицу пасторкиња је била сама са кучетом, са петлом и са мачком-које је повела када је са оцем полазила на пут у воденицу.
Када је у воденицу вечеравала, она је откршила комад хлеба и дала: на мачку, куче и петла, са изговором на глас: „какво мени дали, такво и вам  дајем.“
Ноћу се појавио ђаво, пустио је воденични камен-млин воденице да меље. Пасторкиња је повикала“ залај куцо, запевај петле, замаучи мацо“.
Одмах- куче залаја, петал запева и мачка замауче. Кад све је то чуо ђаво, одмах је побегао. После је она заспала у воденицу и приказало јој се у сну казан злата. Она исприча све шта се догодило младом воденичару, као и да јој се на сан приказао казан злата.
Млади воденичар је био момак и дивио се храбрости, што је сама спала у воденицу. Онда се воденичар ожени са њом, па заједно ископаше казан злата. Лепо се премењувала-облачила, а дала је и једну капу злата и својој маћији-маћехи. Маћеха увидевши како је њена пасторка се обогатила, спремала је и своју ћерку да преспава сама у воденицу. Омесила јој погачу. Послала је да и она сама преспава сама у воденицу. Тако  кад је ноћу јела погачу,  мачка је маукнула, петал запојао, куче залајало.
Када је сама јела погачу, она је љутито рекла: „ово није за вас“.
Наиђе ноћу ђавол, ништа није ни сањала. Ништа није ни залајало, ни запевало, ни замаучало.
 Маћијина ћерка у воденицу  од ђавола  је позивала у помоћ овим речима:“Куцо ајд залај, мацо ајд замаучи, петле ајд запој“.
Куче, мачка и петал су рекли:“ сама једеш, сама ће да лајеш, сама ће да маучеш, сама ће да појеш“. Нико је није одбранио од ђавола, који је рстргнуо на военично коло, па је такву ујутру у воденицу нашла њена мајка.
Запис: 1973/75. године село Преданча и Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије
Из РУКОПИСА: ПЕЧАЛНИК
Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке, 2012.г. Власотинце
 
ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА 
(Народне умотворевине из власотиначког краја-Повласиње)
Аутор: Мирослав Б. Младеновић-Мирац УЧА
-наставиће се-
« Последња измена: Октобар 17, 2013, 01:31:42 поподне Мирослав Младеновић »

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #11 послато: Октобар 17, 2013, 01:28:58 поподне »
-наставак-

                           9. ПРИЧА О ЂАВОЛУ 
Изашао ђавол из воде и ухватио обичне људе у село. Играли, играли и одједном стане ђавол па изговори:“петак“-а човек је рекао: „субота“.
Тако су продужили три пута, а трећи пут ђавол каже:“ниси више за нас“.
Запис: село Орашје 1978.г
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије




                         10. ПРИЧА О СИРОМАХУ
Био је један сирома човек, па кад му се жена породила, пође путем да тражи кума. Ишао путем и срео га неки старац и питао га: „“куде идеш“-овај одговорио:“идем да тражим кума, пордила ми се жена“.
-Могу да ти ја будем кум-рече старац. Који си ти-упита човек. Ја сам Бог-одговори старац.
Не можеш ти да будеш, ниси прав.
Зашто?
-Зато што једном даш, незна шта има, а други нема ништа.
Продужи путем даље човек.
Ишао, тако ишао човек и срео неког другог деду.
Куда идеш момак-упита деда.
Човек је приметио да је то онај исти старац.
Ја сам Свети ранђел-каже старац.
-Знам, рече човек-кад дође време ти вадиш душу и сиромасима и богаташима. Ја сам сирома, можеш ли да ми помогнеш.
-Ја не могу да ти помогнем-само Господ помаже.
Човек процени да он може да буде прав.
 Свети Ранђел каже:“могу да ти помогнем, јер сам са њим био у разговору“.
Како-упита човек.
Ево овако-каже Свети ранђел.
-Могу да ти дам вид и кад ме видиш, да  стојим болеснику над ногама, пазари се са њим колико му пара можеш узети, а гарантуј му живот. Кад видиш да болеснику стојим над главу, немој да му узимаш паре, јер живот му нема. Кад видиш да болеснику да стојим поред ноге, онда узимај паре.
Разболела се ћерка неког цара, па цар чувши за тог врачара-нареди да му се доведе. Пошто није хтео да дође, цар овразује војску да га принудно приведу.
Човек-врачар, видео је кумашина код главе ћерке-Светог Ранђела; па се овако обрати цару: „честити царе, живота нема“.
Цар молећи врачара да ће дати небројено благо, да би спасао живот ћерке-наведе врачара да му узме велико богатство, јер се његов кум сада померио да стоји  болеснику над ногама, што је значило да царевој ћерки има живота.
Тако се тај човек вратио од цара веома богат као врачар. Једног дана разболео се врачар. Његов кумашин Свети Ранђел дође и код њега.
-Зар и мене куме, прозбори врачар.
-Наређење Господара-рече Свети ранђел.
-Куме да ме оставиш да још неки дан да мало поучим децу.
Оставио га кумашин. Тај човек спремио неки бункер да нико жив не може да уђе код њега. Ушао у просторију и легао да се одмара.
Свети Ранђел му је стајао над главом.
-Куме одкуд си дошао!
-Па видиш ли кључ на браву, ту сам ушао-одговори Свети Ранђел.
-Куме покушај да уђеш и у флашу, замоли га човек.
Свети Ранђел га послуша, па уђе у флашу-тако да је у њој и спавао.
Кумашин стави флашу на рав. Дуго прошло време- Народ се намножио. Нико не умире, јер нема Свети Ранђела да им вади душу.
Онда се састану Господ, Свети Петар и Свети Никола-да реше проблем.
Питали су где је Свети Ранђел. Договоре се да Свети илија створи велику грмљавину и олујне ветрове. За време олује и велике грмљавине, некако флаша са Свети Ранђелом, од потреса падне и разбије се-тако Свети Ранђел побегне из флаше и врати се код Господа.
Господ и Свеци га питали:“видиш што се народ намножио, нема ко да им вади душу“. Свети Ранђел  оприча им догађај како се окумио са сиромахом и како је поступио са њим-како се тај сиромах обогатио.
Како га је ставио у флашу и како је био заробљен од тог сиромаха.
Господ одмах нареди да прво њему озме душу. Свети ранђел је одговрио: „иди ти, нећу ја“
Питали су се где је Свети Ранђел. Договоре се да Свети Илија створи велику грмљавину и олујне ветрове. За време олује и велике грмљавине, некако флаша са Свети Ранђелом, од потреса падне и разбије се, тако Свети ранђел побегне из флаше и вратио код њих. Питао је Господ и Свеци- видиш што се народ намножио, нема ко да им вади душу. Опричао им је догађај како се окумио са сиромахом и како је поступио са њим се обогатио. господ одмах нареди да одмах прво иде и њему узме душу. Све Ранђел је одговорио-иди ти, нећу ја.“.
-То је чича, заврши се прича.
Запис 1978. године село Крушевица
Казивач: Велимир Анђелковић(1917.г) село Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије




                  11. ПАСТОРКА И ЋЕРКА
Служила пасторка-сироче и ћерка на маћију-маћеху код једног старца.
Старац је на крају слуговања рекао:“ изаберите који оћете куфер“. Маћијина-маћехина ћерка је изабрала најбољи куфер, а пасторка најмањи куфер. Ишло куче с њим и говрило:“ав,ав,..., у пасторку куфер злато и сребро, а у маћину-маћехину ћерку змије“.
Кад су отишле дома, отворили су куфере, змије су изашле из куфера маћине ћерке и изеле је-па је одмах умрла.
Запис: села Крушевица, равни дел и Преданча
Казивачи: Роска Ивановић, рођена 1903.године (девојка из Равни Дел) и Марица (Стојановић девојачко) Младеновић, рођена 1925.године село Преданча-неписмене
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије





                      12. ВОДЕНИЧАР И ЂАВО 
Био неки воденичар, па лепо свирао.
Свирао, тако воденичар, кад се одједном испред њега појави Ђаво.
Тако је Ђаво рекао воденичару, да га научи да лепо свира или ће да изгуби главу.
Воденичар је пристао на то, па су тако оба двојица пошли и узели труп и секиру.
Воденичар је ударио у труп са секиром.
Труп се тада отворио, а Ђаво је ставио прсти, а воденичар је извукао секиру.
Тако је труп ухватио прсте Ђавола, па је тако воденичар надмудрио Ђавола.
Запис:  села:Дејан и Крушевица 1978.године
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије



                      13.  ЦАР И ЦАРИЦА
Цар и царица нису имали децу, али је царица много желела да има децу, па макар родила и Змију.
Тако је царица добила сина, па је порастао велики момак и стигао за женидбу.
Отишли су код другог цара, нашли девојку и оженили га. Прошло је мало времена и свекрва пита снају:“снајо како ти са Змијом да будеш у другом стању“.
Снаја одговара:“мајко ноћу је најлепши момак на свету, кад изиђе у двориште, он обуче кошуљу од змије и опет настаје змија“.
Онда је свекрва рекла:“снахо, сакри ти ту кошуљу и да кажеш да је то свекрва изгорела“.
Тада она то учини. Онда он поче да куне:“ девет година да носиш то што имаш у себе и да ме штапом тражиш по целом свету“.
Запис: село Ломница 1998.  године и село Крушевица 1978.г.
Забележеио: Мирослав Младеновић  локални етнолог Власотинце



                           14. ПАКОСНА МАЋЕХА 
Био јдан човек, па имао сина, али се том човеку разболи жена и онда умре. Тај човек се ожени другом женом. Та злочеста маћеха је терала сина тог човека по душу.
Тако једнога дана се та маћеха разболи и затражи од тог човека јетру.
Човек обећа  ће да  закоље свога сина и извади му јетру за злу маћеху.
Тај човек се снашао и узео јетру од закланог пса. Жена-маћеха је јела јетру и оздравела, а човек је морао од зле маћехе да протера свога сина у шуму.
Запис: 1974. године села: Преданча и Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије





                             15.  ПАСТОРКА 
Послала маћеха пасторку у ваљавицу-воденицу, да од црну вуну прањем направи белу вуну.
Испред воденице затекао  деда-седи старац, пасторку како плаче.
Седи старац је упита:“ зашто дете плачеш“-она му одговори:“послала ме маћеха да од црну вуну напраим белу вуну“.
Старац утеши пасторку и рече јој: “јела ми искај  в'шке и потуцај ги по косу“.
Он гу упита:“кво искаш, кво туцаш“-а она одговори:“туцам злато и сребро“.
Старац јој одговори:“Дабогда све по тебе ћерко ишло злато и сребро“.
Тако је пасторка постала  веома богата и вратила се са сребром и златом из воденице кући код маћехе.
Маћеха увидела како се обогатила пасторка, па и њеној ћерци даде да од црне вуне напави белу вуну.
На исти начин је урадила као и пасторка. Али када је старац упитао:“ шта иска, шта туца по коси“-она је одговорила: „туцам гњиде и вашке“.
Онда јој старац одговорио:дабогда све по тебе биле гњиде и вашке“.
Тако се маћехина ћерка уместо златом и сребром из воденице вратила са гњидама и вашкама.
Запис: 1976. године села:Дејан и Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије




                           16.  ЦРНА И БЕЛА ВУНА
Пратила маћија-маћеха  пасторку девојку у ваљавицу-воденицу   да од црну направи белу вуну. Она отидне у воденицу-ваљвицу и тамо је плакала. Ел никако не могла да од црну напрај белу вуну.
 Дојде деда при туј девојку и пита гу што плаче.
-Ма пратила ме маћија-маћеха да од црну напраим белу вуну.
-Ма остај тој дете, но јела ме поискај и потуцај в'шке по белу главу.
Деда гу питал:“кво искаш и  туцаш дете“?
Она му овакој одговорила:“ дедо искам и туцам злато и сребро“.
На тој ће деда:“ ако дете, ако, нека  такој по тебе све иде злато и сребро“. Отидне пасторка девојка дома сас злато и и сребро и исприча причу маћији-маћехи.
Ондак маћија-маћеха одма испрати своју ћерку у воденицу-ваљавицу да од црну вуну  напраи белу вуну.
 Све се исто догоди. К'д дедда пита маћијину-маћехину ћерку:“кво искаш и туцаш дете“?
Она му овакој рекне:“дедо искам и  туцам, гњиде и в'шке“-а он јој одговори:“ако дете, ако, нека све такој гњиде и в'шке иду по тебе“.
Такој и беше. Код маћију-маћеху се дома врну њена  ћерка пуна сас гњиде и в'шке.
Запис: 1970. године село Преданча
Кјазивач: Младеновић(девојачко Стојановић)- рођена 1925.г.село Преданча
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије



                            17. ЗЛОЧЕСТА СНАЈКА
Била два брата и једна сестра. Браћа су млого волели сестру. Али једна од снајке  била млого завидна и мрзела је своју залву. Оне имале ночики, ал залвино било најбоље.
Док спале снајка узне на залву  нож и искоља децу, иапушти вино и ракију, запали коњи у шталу и поново врне нож на залву.
Кад се дигну ујутру, сви се претуре и нађу на сестру крвав нож. Она плакала и рекла да гу изведу на раскрсницу и да гу  исечу, дел по дел. Куде вој падне коса туј да никне густа гора, куде вој падну очи туј да буду два кладанца, куде вој падну руке и ноге да буду тополе а куде вој падне тело да буде црква.
Све како је рекла, такој се и створило. После се тај зла снајка разболи и болувала девет године. Рекне да вој донесу воду од залвин кладанац, јер он бија лековит. Али кад да узму воду, она се претворила у крв. После рекла да гу воде у цркву али кад су дошли врата се  затворе и она признала што је она тој уработила, а не њина сестра. Они се наљуте и растргну гу на коњи.
Запис: децембар 2008. године село Липовица Власотинце
Казивач: МаријаСтојановић  (Здравковић-девојачко из село Орашје), село Липовица(60.г-рођена 1948.г) Власотинце
Забележили: Ивана Стојановић ученица шестог разреда и наставник Мирослав Младеновић


                    18.  БОГАТ И СИРОМАХ
У село живеле две породице, једна поред друге.
Једна од њих је имала велико богатство-кажу стечено ископавањем казана злата, које им се приказало у сну.
Од великог богатства су увек били забринути. Нису знали шта ће са толико злата да ураде. Друга породица која је имала много деце је била сиромашна.
Живело се од сточарства. Имали су много деце у породици. Сва она су ишла полубоса и полугола. Нека су чувала стоку а нека радила у поље. Увек су били весели у кући. Кућу је испуњавала велика радост. Деца су била румених образа и задовољавала се само парчетом хлеба. Од здравља су им пуцали румени образи.
Комшија који је био веома богат, чудио се њиховој срећи-а и несрећи своје породице од имања тако великог богатства.
Велика проклетија  са казаном злта је ушла била у њихову кућу.
Тако једнога дана се обрати комшији-упита га да ли може да прими казан злата; јер и он жели да има срећну породицу и да се увек смеју и радују као они.

Сиромах размисли, па пристану. Узме злато. Одједном у његовој кући нестану смех и граја деце. Сви су почели да размишљају о таквом великом богатству. Нестаде радост и срећа у кући.
Као да им се нека проклетија увукла у кућу. Сиромах увиде да почне да пропада. Узме онај казан злата па га поново врати богаташу. Ево ти назад ово злато. Ово ти је проклетија. Моја деца су за мене највеће богатство.
Тако опет сиромах са преко десет детета настави да живи у слози, смеху и радости са својом фамилијом. Па тако у народу се често говорило, све што  се ископа злато-то је проклетија за човека. Таква кућа мора да пропадне. А има и записана изрека:“све што је отето, то је проклето“.
Запис: 1979. године село Преданча
Забележио: Мирослкав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије





                         19.  РАБАЏИЈА И ЂАВО
Ишао је рабаџија из једног у друго село, па је на путу ноћу срео попа без главе, који се попео на кола. Но, тој не бил поп-него Ђаво.
Такосу се Ђаво и рабаџија заједно возили на запрежна воловска кола све до пред наиласка на пве куће у село. Чим су псета залајала, одмах су отерала ђавола.
 Тако се рабаџија ослободио ђавола, па је у то село преспавао у мејану-кафану.
Запис: 1976. године село Крушевица
Казивач: Лепојевић Војислав(1923.г) село Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, општина Власотинце, југ Србије

                         
Из РУКОПИСА: ПЕЧАЛНИК
Завичајне приче, легенде, предања, изреке, клетве, здравице и загонетке, 2012.г. Власотинце
 
ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА 
(Народне умотворевине из власотиначког краја-Повласиње)
Аутор: Мирослав Б. Младеновић-Мирац УЧА

            * * *
Поставио Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Постављено: 17. октобар 2013.године Власотинце, република Србија

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #12 послато: Октобар 20, 2013, 02:24:43 поподне »
Биографија:
Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) - MyCity Military
www.mycity-military.com/.../Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html - Кеширано
7 мар 2010 ... DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac ...matematike i omalovažite ličnost i rad nastavnika matematikie-kako bi ga kao ...
http://www.mycity-military.com/Blog/Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html


ДНЕВНИИК 


                      ГОДИНЕ РАТА И БЕДЕ
                           Мирослав Б Младеновић Мирац
Биографија:

                   


 Мирослав Б Младеновић Мирац рођен  је 23.09.1948.године у планински засеок Преданча, села Горњи Дејан у општини Власотинце на Југу Србије од оца Благоје и мајке Марице у сиромашно печалбарској  породици.

Основну школу је завршио у село Златићево, осмогодишњу у село Свође, средњу пољопривредну школу у Лесковцу, ВПШ-група математика у Врању, а апсолвирао на природно математичком факултету у Скопљу.
Под тешким околностима живота и прогона због уверења   није дипломирао, али је зато узео учешће својим истраживачким радом и увођењем иновација у целокупном образовно васпитном раду у школи настави математике-да  саопштењима и корефератима излаже на десетине научних скупова:конгреса, сабора, трибина, симпозијума на нивоу Југославије и републике Србије математичара, учитеља, педагога.

 Своје педагошке чланке и   стручно-педагошке радове је објављивао у зборницима, часописима и нарочито као сарадник од 1970.године у листу „Просветни преглед“ листа просветнних радника републике Србије.

 Од л970. радио је као наставник математике у основним школама у село Доње Кусце, код Гњилана (мало у гимназији у Каменици), Орашју код Велике Плане, Тегошници, Свођу. Крушевици, до села Шишава у власотиначкој општини. Године л976. добија опомену пред искључење из партије и са посла због противљења противзаконитом избору директора, да би врло брзо  био и избачен из партије-а потом и шест година из просвете због морално политичке неподобности. Ради као физички радник да би биолошки опстао са породицом.

У то време увелико прикупља етнографску грађу по селима власотинацко-црнотравског краја. Бележи епске и лирске песме, са својим ученицима све до ове 2008.године у школи Шишва-Ломница,  у којој ево завршава свој радни век на село, јер због „подобности“ никада није могао да пређе да ради у градској основној школи и да никада небуде буде позван да одржи неко педагошко или уже стручно математичко предавање у својој школи, општини Власотинце и јабланичком региону.

 Ето тако  у малим срединама успех се тешко прашта, али  његово дело остаће иза њега са постигнутим резултатима  ученика на математичким такмичењима младих математичара, успеха у  наставку даљег школовања ученика , као  и  својим педагошким радом   је утицао на своје ученике  у стварању здравих личности за живот у  друштвеној заједници.

Писао је да бих биолошки опстао; па је  написао и свој  девник од 1995. године све до 2000. године. Тако је забележио страхоте  свих ратова у Словенији, Хрватској Босни до Косова, после распада бивше социјалистичке федеративне Југославије деведесетих година 20. века.
Пише песме и кратке приче на дијалекту свога родног краја.


Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #13 послато: Новембар 02, 2013, 07:19:43 поподне »

               

           ЗНЕПОЉКИ  ЏАМБАСИ
На планинским пашњацима знепољко-власинског краја, одвајкада су се гајили добри коњи. По причама у  старих знепољаца-са падина планинских пашњака Чемерника, Острозуба и Качара, у планини се није могло живети а не уживати у  дражи живота са лепим коњима.
 У почетку насељавања овог непроходног планинског краја-када се бежало пред зулумум пред турцима, коњ је служио као једино средство рада и кретања у непроходним крајевима. На коњима су каравани пролазили и трговало се   робом, са њима се одлазило и доносила роба са пијаца далеких тада градова –све до Цариграда. Коњи су служили и добрим ратницима, а служили су и за јахање и освајање  срца девојака чобаница у планини.
Некада су у планини сами у дивљини коњи одрастали, али је била потреба како те младе „ждребце“ укротити-како их научити да служе јахању и носењу самара, који је служио за носење товара на коњу.
Тако међу стоачарима  у панинама знепољскога краја све до половине 20.века било је посебно цењено једно мајсторско занимање-укротитељ  коња, које добило посебан назив ЏАМБАС. Није било лако „укритити“ младе ждрепце, који су били чувани слободно са осталим одраслим коњима у планини-за јахање и ношење самара, за пренос робе-товара. Тај занат међу планинским сточрима је био веома цењен, као и сам коњ, па се чак и славио дан -као Дан коња у свим селима планинскога дела овога краја од памтивека.
Сећање на та стара з времена о  знепољским Џамбасима, посебно је описан у причи БАЛАДА О ЗНЕПОЉСКОМ ЏАМБАСУ(Црнотравске приче) Радосава  Стојановића, књижевника-знепољанина из родног планинског знепољских села Баинце-Млачиште.
-Тај последњи знепољски Џамбас Лука Господиновски, укротитељ младих ждребаца, -да прихвати јахача,зингије и седло-млади пастув уместо „кроћења“ збацио је полседњег Џамбаса, тако да су му се „разнизале“ кости, које су Баичко-млачишке жене „сакупиле“, повезале у платно . Седам дана Лука Господиновски лежао је у „жеравици“-ни жив, ни мртав.
 Баинске жене доносиле су му најопојније траве и цветове и свакојако биље и смиље-да уздише, да врати снагу и ојача. С упрћеним бурадима и зарђалим кофама, канистрима, ведрицама од глине и иловаче, ђугумима без глеђи, ишле су по воду са најудаљенијих чемерничких и острозупских врела, посећивале забрађене врачаре и гатаре, хоџе и попове, молиле се пред иконама Светог Арханђела и Светог Николу, пред сенкама  сваког крстатог дрвета и записа, правиле мађије на раскршћама, све ради његовог здравља да преболи непребол овај највећи Џамбас за кога Знепоље зна.
-Болеснику је најтеже у пролеће, кад се гора зелени, а вода весели-говориле су носећи му мелеме и ђаконије испод прегача, у котарицама, врчевима, под пазухом.
За тог ждребца-Змаја, говрили су да је небеска ала, а не коњ.Ко зна кога је послао са Власине, можда син Аждаје што ноћу изилиази из треесетишта и живог власинског блата и зобље знепољску стоку и чобане.
Кажу да је сам Сатана искушао Луку, дозволивиши му  да се мало занесе, поверује у своју моћ, а онда га свом снагом треснуло од земљу.
Нико није веровао да ће последљи  прави знепољски Џамбас Лука Господиновски прездравити без лекарске помоћи.
Гле чудо. Осмог дана-у понедељак, на запрепашћење укућана и жена које су чучале по кутовима куће,  устао је из постеље и сишао до своје ергеле коња. Помиловао свога коња, оседлао, обишао шталу и вајате - бацио се вранцу на леђа.
-Ако не нађем Змаја, везаћу тежак камен за врат и бацићу се у власинско блато!-рекао је и  зарђалом узенгијом обо коња.
Тако је остала и ова записана прича једног знепољца који је и сам   волео коње у свом планинском завичају знепољскога краја-књижевника Радосава Стојановића.
Данас у многим селима власотиначко-црнотравскога краја многе породице-попут Миљковци у село Крушевица и Печенковићи у Власотинцу-насељени из  власинско-знепољскога краја носе назив ЏАМБАСИ  по њиховим прецима, који су волели коње и били „укротитељи“ младих ждребаца, па када су као момци касније на оседланим вранцима пројахали сеоским сокацима планинских села-за њима су се окретале најлепше девојке и младе снаше тога времена.
Данас на почетку 21.века ретко да и има коња у планини, јер  је миграција становништва  учинила своје. Планина је опустела, остала су још по која старачка  домаћинства, али је зато остала и ова прича о знепољском Џамбасу и добрим коњима.
           Рефернце:
ЦРНОТРАВСКЕ ПРИЧЕ-Радосав Стојановић, Просветa Ниш 2002.године
Запис 31.март 2008.године Власотинце
Забележио Мирослав Младеновић локлани етнолог

Из рукописа ПЕЧАЛНИК(2009.г. Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце)

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #14 послато: Новембар 02, 2013, 07:21:53 поподне »
                                   ДАН КРОЋЕЊА КОЊА

Од вајкада се у планини младим ждребцима посвеђивала посебна пажња.Они су расли заједно са одраслим коњима у чопору  на планинским пашњацима. У Власинксо-знепољском крају Свети Прокопије је био често Дан кроћења коња-посебан  празничан дан читавих породица. Нејахане ждрепце и парипе, незауздане лепотане из свог чопора доводили су на своје гумно укротитељи коња-Џамбаси. Наравно гувно је било изнад авлије, ограђено лесама и буковим облицама. Сваки џамбас се посебно трудио да на што могући начин помогне да „укроти“ младу необуздану животињу, да јој помогне да прими седло и покори се јахачу. Такав летњи дан, од самог јутра био је посебан дожившај и за саме породице. Сви су  сладстрасно ишчекивали како ће се завршити прво узјахивање тих лепих, јогунастих, прокосних ждребаца заковитланих репова који се слободно и неспутано  поигравају. Никада се није знало како ће се све то завршити.
Неки од тих пастува сами би  одмах поклекли, покуњили гриву и били лако зауздани и оседлани. Према таквим коњима укротитељи су исказивали посебну благонаклоност, пунећи им  зобнице прегрштима јечма.
Други би се  закопистили, узнемирено џилитали, пропињали на задње ноге, наузнак  падали  и потом махинално скакали, посртали, извијали се, њискали, рзали, копитама копали, избезумшено нападали,  спремни и зубима да се одбране од јахача, док им је  из чељусти избијала пена. Углавном су били  неукротиви, хировити, па често укроттељ нестигне ни узду да им намакне.
Често би заковитлали чивтом, нањушивши својим  врелим  ноздрвама опасност да ће заувек изгубити слободу чопора коме су припадали. Онда Укоритељ-Џамбас би тада бацао вођице и хватао оглав, вешто набачен око жилавог коњског врата,
 обиснувши се  целим телом, па је коњ, после  дугог  и тешког  рвања,  посустајао  у зноју и  прашини и, обрван, подавао се вољи кротитеља да заувек буде зауздан.
Дорати,  белци,  зекани,  риђани, мркови, путаши,  брњаши, чилаши, шарци, вранци и ждралини давали су,  свак на свој начин, отпор којим се  последњи пут у животу бранила  могуђност слободног избора живота  изван трла и обора, изван седла и самара, изван вођица, оглава и кајаса, без узенгија и бакрачлија, опута и бичева.
Рефернце:
ЦРНОТРАВСКЕ ПРИЧЕ-Радосав Стојановић, Просвет Ниш 2002.године
Запис 31.март 2008.године Власотинце
Забележио Мирослав Младеновић локлани етнолог
Из рукописа ПЕЧАЛНИК(2009.г. Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце)

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #15 послато: Новембар 02, 2013, 07:24:33 поподне »
          Прича о Ранђелу Каракашу

 пред сам рат са Турцима 1912.године-причао је његов син Таса 88.10.1.1978.године) овако:
-Не слутећи  никакве догађаје потерао он стоку на продају, око 1 200 овнова, и стигао у Ристовац, ту прешао границу и „ушао у Турску“. Али убрзо започне рат са турцима. Сада назад није  могао-напред му се није ишло. Питао се: куда? Ипак се одлучио да крене ка Куманову до неког свог познаника Ташка. Док је седео у Куманову код ташка, стока је пасла по пашњацима. У међувремену чује неки турчин, трговац, да у Куманову има овнова за продају, те појури овамо. Погоде се, направе рачун, Турчин узме овнове и потера их ка Скопљу. Прошало неколико дана и Ранђел крене тамо:договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу. Кад неколико дана и Ранђел крене тамо: договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу.  Кад је стигао тамо, уместо да наплати дуг, Турци га под изговором да је српски шпијун ухапсе. Затворе га у скопски затвор и одузму му 34 дуката, колико је имао. О тој несрећи чује руски конзул, кога је добро познавао, те пође  у затвор. Успео је код надлежних да га пусте и врате му паре. Али ранђел неће натраг док не  наплати дуг, на још неколико дана остао код конзула. Једнога дана конзул и Ранђел изађу у град и шетајући улицама града случајно сретну Турчина трговца, а Ранђел навали:паре, па паре. Турчин, немајући куд, обећа да ће му за који дан донети све колико дугује. Можда Турчин не би исплатио дуг да се није уплашио наступања српске војске, чија је предходница тог тренутка већ била на прилазима града. Али му припрети и конзул рекавши:“Или паре, или ће ова твоја кућа све то да плати“. Агром случаја конзул је становао у кући тог Турчина, а  да конзул није знао да је он Ранђелов дужник. Приморан Турчин је убрзо донео паре. Ранђел се вратио кући. -Чудна околност, Илија Анђелковић из Брода, ранђелов комшија, тада је био војник српске војске и налазио се у претходници која је улазила у Скопље. Прича Илија(28.01.1979.године да су ти овнови лутали по скопским улицама, а авојници их хватали ко је како стигао. „Лично сам га и ја брзил и ватал по Скопље, каже чика Илија.
 
РЕФЕРЕНЦЕ
ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО цротравскога краја, Симон Симоновић-Монка, Црна Трава  1983.године
Запис 31.март 2008.године Власотинце
Забележио Мирослав Младеновић локлани етнолог
ВЛАСОТИНЦЕ:
Из рукописа ПЕЧАЛНИК(2009.г. Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце)

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:-Народна књижевност у власотиначком крају
« Одговор #16 послато: Новембар 02, 2013, 07:28:31 поподне »
Вуково интересовање за "Шоплук" и "Шопове"
из књиге: Срби и Бугари. 1804-1878. Чланци и расправе, Прометеј, Нови Сад, 1995, стр. 155-159.
Успомена на пок. проф. Владана Недић - великог поштоваоца Вуковог дела и мог доброг и драгог пријатеља - Владимир
 
За познавање језичких, етнографских и културно-историјских прилика пограничних крајева Србије и Бугарске у првој четвртини XIX века Вук Караџић је дао неколико незаобилазних података и изнео нека своја веома значајна схватања. Његова казивања о томе су двоструко значајна:
(1) што су прва у науци саопштена знања о пространом региону који се дуж источних граница Србије из времена Првог српског устанка - са Дунава простирао поред Старе планине даље ка југу и истоку, и (2) што су та казивања била проверена на начин који је, уопште, био карактеристичан за Вуков хеуристички и књижевни рад. У овом случају реч је о пограничној територији која је, касније, у науци била позната под уопштеним именом Шоплук, односно његовим синонимом Торлак - са нешто суженим географским значењем.
Ова територија простирала се између Видина, Пирота, Софије и Враце, па и даље према истоку и југу. Вуково интересовање за ове крајеве поникло је, најпре, из жеље за скупљањем народних песама и лексичке грађе за Српски рјечник, да би се, потом, пренело на његова шира занимања за етнографска, језичка и историјска питања.[1]
Од споменутих градова и крајева, Вук је из аутопсије познавао, унеколико, само Видин куда је ишао по налогу Карађорђа и Правитељствујушчег Совјета 1812. године, у политичку мисију Мула-паши, тадашњем гувернеру Видинског пашалука. Службујући у Брзој Паланци и Неготину, Вук је - по свој прилици - долазио у додир и са бегунцима - емиграцијом која је из видинског краја била прешла преко Тимока и населила се у пограничним селима ослобођене Србије. Тако, на пример, познат је онај Вуков податак да су ти досељеници - бегунци из Бугарске славили славу[2] исто тако као и народ у Србији. Међу њима могли су се наћи, свакако, и људи из предела од Старе планине према Дунаву, идући од Белоградчика и Ћипровца ка Лом Паланци и Враци. То су били тзв. Загорци, становништво Загорја, за које се знало у Србији Карађорђева времена, што Вук и спомиње у свом каснијем књижевном и научном раду. Једну лепу и свежу лирску песму у којој се опева Загорје Вук је објавио још у Малој простонародној славено-сербској пјеснарици[3]
Девојка са три љубовника
"Кажи Радо, кажи брати:
Колко имаш љубовника.
Ја и имам до тројицу:
Један ми је у Загорју,
Други ми је у Поломљу,
У јужне пределе данашње Србије, за време Првог српског устанка тада у Турској, Вук за живота није имао прилике да оде, али је, на пример, долазио у додир са Пироћанцима и пиротском емиграцијом која је, у ослобођеној Србији, била знатна и позната по својим војводама Мити и Маринку Петровићу, на југоисточном фронту српско-турског ратовања до 1813. године. По свој прилици, међу њима је Вук и могао да нађе учитеља Проку и да од њега унесе у своју прву књигу Српских народних пјесама две лепе пиротске лирске песме:[4] Крштење Христово - "од неког учитеља Прока, родом из Пирота, с бугарске границе", и Сестра брату зарукавље везе.
Слично је било и са софијском емиграцијом, која се растурила по Србији, и међу којима је било и знатнијих људи у војно-политичкој историји српског ратовања са Турцима, а које је Вук, бесумње, могао упознати понајпре у Београду: на скупштинама устаничких старешина, у Совјету, београдском магистрату и иначе приватно у вароши.
Исто тако, после 1814. године, живећи у Бечу, Вук је имао прилике да дође у додир са многим "турским" трговцима који су, из разних крајева Балканског полуострва, долазили у престоницу Аустрије где су понеки од њих често били објект за научна истраживања, нарочито из области језика и етнографије.
Имајући ово у виду, како период проучавања из времена Првог српског устанка тако и време проведено у Бечу и, затим, опет у Србији кнез-Милошевог периода, заинтересован и знатижељан, Вук је дошао до извесног броја података о приликама у пограничним крајевима у Турској. Радећи живо не само на скупљању народних песама већ бавећи се, све више, и питањем језика, Вук је, још на почетку своје књижевно-научне каријере, уочио једну етнографско-језичку појаву која се, у различитом степену сличности и разлика, уочавала код становника поменуте шопске одн. торлачке области.
Најпре, у Српском рјечнику Вук под одредницом "Торлак" пише: "човјек који нити говори чисто Српски ни Бугарски".[5] Из овога се може извући закључак о Вуковом, условно, уочавању једне интересантне зоне на додиру српске језичке територије са бугарском, односно - могуће - дијалекатској варијанти (у основи) српског говора која је, према истоку и североистоку, обухватала знатно географско пространство. Тако, у познатом писму П. Ј. Шафарику из 1827. године, алудирајући на Шафариково професорско-кабинетско поимање језичке и етнографске проблематике лимитрофних српско-бугарских подручја, Вук изричито каже: " Сад ћу нешто да Вас опоменем. Немојте Ви Србе бугарити. Не само што Љесковчани и Приштинци нијесу Бугари, него и сами Видинци и Ћипровчани и Пироћани по језику су ближе к Србима, него к Бугарима (премда не говоре чисто ни једним језиком) недајте се Ви преварити којекаквим Бугарским Ћифтама, које су, као сваки човек, ради свој род умложити."[6]
Доиста, јасно, одређено и категорички, Вук оцртава језичку (дијалекатску) и етничку ситуацију у западним пределима Шоплука, сматрајући да Видин, Ћипровац и Пирот, са својим подручјима, укупно узев, показују преимућства битних особина српског језика над бугарским. Овакав његов закључак сматрао се двоструко инструктивним: што је, у посебном смислу, поближе одредио говорне квалитете становништва реченог подручја, и што је - grosso modo  - одредио његов дијалекатски однос у укупној структури српског говора на читавом етничком простирању српског народа. (Ово Вуково схватање касније је методом критичког испитивања потврдио низ филолога и етнолога: Стојан Новаковић, Александар Белић, Павле Ивић, Милан Ђ. Милићевић, Тихомир Ђорђевић, Владимир Николић, Маринко Станојевић и, разуме се, Јован Цвијић).
Али, далеко од тога да од једне појаве чисто научног интересовања прави политички проблем у српско-бугарским односима, Вук је и даље настојао да о пограничним српско-бугарским крајевима изнађе нове факте. 1820-их и 1830-их година он више пута изражава жељу да испита говорне особине јужних предела, више од онога што му је већ било познато и што је изнео у писму Шафарику. (Повод за то могла је бити и критика која је, са више страна - како од слависта тако и од неких просвећенијих Бугара - долазила на Вукова саопштења о примерима бугарског језика, публикованим у Додатку к Санкт-петербургским сравнитељним рјечницима, али и иначе).[7]
Али, интересујући се у томе правцу, Вук је дошао, изгледа, до неких нових погледа. Наиме, радило се о једном новом методолошком поступку који је ваљало применити када се проучавала језичка, етнографска и културно-историјска материја суседних предела двају сродних народа као што су били Срби и Бугари. Најбоља потврда томе - из каснијег периода његовог стварања, 1859. године - јесте његово обраћање угледном бугарском "възрожденецу" и управитељу школа у Софијском мутесарифлуку Сави Филаретову, да му помогне у пружању неких података за писање једног већег дела о Србима и Бугарима, заправо података о Шоповима. Мора да је било велико изненађење за Вука, као што му је то бесумње причинило велико задовољство, када је у Филаретовљевом писму добио далеко пуније податке о Шоплуку и Шоповима. Мислим да је и данас од значаја навести шта је учени Бугарин писао Вуку као свом великом поштоваоцу. По Филаретову, Шопови живе у око 350 села, углавном у Софијском пољу, али настањују и крајеве око Брезника, Радомира, Златице, Етропоља. Он пише Вуку: "... нихъ наричают шопы като на присмЕхъ. Оно од части като да има унизително значеніе, равно съ мужикъ..."[8] Његова позната преписка о овом географско-историјско-етнографски занимљивом подручју, са Филаретовом и Најденом Геровом, указује на проширење Вуковог интересовања, у хеуристичке и књижевно-научне сврхе, и на крајеве данашње југозападне Бугарске. Тај интерес, на крају 1850-их година - иако са прекидима - као да је био наставак његовог интересовања из првих петнаест-двадесет година јавног списатељског рада.
Управо за ове крајеве можда нису без научног интереса Вукова схватања из 1826. и 1828. године, када је - поводом изгледа да ће се мењати политичка карта европске Турске - писао да проширење Србије треба да обухвати "и Бугарску до Коџа Балкана", јер, како вели, "то је све управо српско", односно да ће се граница протегнути "и до великог Балкана, јер је то све, откинуто од Србије" (средњовековне).[9] Овај Вуков историцизам, можда критички недовољно објашњен, подударао се са његовим жељама да детаљније проучи, из аутопсије, језичку ситуацију словенских говора у турској Румелији. Године 1836, у писму Кепену, Вук пише да би желео да - поред других провинција - обиђе и "Болгарију"[10 ] да би утврдио "и въ сыхъ юговосточныхъ предЕлахъ, гдЕ границы сербскаго и болгарскаго язьгковъ"[11], односно у писму Димитрију Максимовичу 1844. године, да "испита" и да "увери се" - "каковые оны Славяне на самых границахъ, Сербы ли или Болгари".[11] Ови југоисточни предели могли су се сматрати крајевима западног дела Софијског санџака, заправо као оно географско подручје на које се већим делом, касније, и односило горње писмо Саве Филаретова.
Можда није на одмет, такође, указати на још једну ствар из горње тематике.
Вукова збирка Пјесме Бугарске садржи тринаест песама.[12] Редактори су за песме под ред. бр. 4-7 и 11-13 написали да то "нису бугарске већ српске", док је остале песме из овога одељка, ред. бр. 1-3 и 8-10, објавио раније Илија Николић.[13]
Ова двострука подела сигурно је учињена са разлогом. Што се тиче оних песама које су обележене као српске, по језичкој основи, ваљало би да стручњаци детаљније утврде ближе географско-предеоно порекло. Ми смо, на основу conspectus generalis  (језичке, етнографске, социолошке и културно-историјске карактеристике) мишљења да су ове песме из области Шоплука, и то јужног подручја његовог, по свој прилици Знепољско-крајишке провенијенције. У последњој песми (ред. бр. 523) прва два стиха гласе:
"Големо село Радомирово,
У среди села превисок чардак... "[14]
као да се односе на Радомир, место на горњој Струми, код Перника, крај који, по А. Белићу, Павлу Ивићу (и Стојку Стојкову), припада српској језичкој заједници, на његовој југоисточној територијалној говорној избочини. У сваком случају, ово су песме из Шоплука, што је и иначе карактеристично за Вуково просторно интересовање и за производе народног стваралаштва ових крајева.
Уопште узев, велика је штета, несумњиво, што Вук није стигао да изричније да своје коначно мишљење о језику и етнографији Шоплука, било у оном ужем схватању, како је Вука извештавао Сава Филаретов, било у другом, ширем поимању Шоплука и шопског становништва на простору од Искра до Тимока и у сливу горње Струме, како је - готово у исто време - писао један други бугарски "възрожденец", Петко Славејков. У сваком случају, Вукова је заслуга што је, говорећи о језику прве зоне шопског становништва, успео да уочи његов прелазни карактер од српског ка бугарском језику, да да неке његове карактеристике, иако не и да одреди његове опште особености.[15] Вукова казивања о томе, без сумње, израз су знања и интересовања свога времена и стања науке о јужнословенском становништву овога дела Балканског полуострва.
Напомене
1 О овоме видети: Владимир Стојанчевић, Вукова знања о Бугарској и Бугарима. - Посебан отисак из Вуковог зборника. Посебна издања САНУ, књ. СD, Београд 1966, 371-407.
2 Вук Ст. Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд 1867, 59.
3 Беч 1814, 37.
4 Беч, 1841, 121.
5 Беч, 1852, 768.
6 Вукова преписка, IV, Београд, 1910, 648.
7 В.: Вл. Стојанчевић, нав. дело, 375 и д.
8 Архив Српске академије наука и уметности, инв. бр. 8327. - Вл. Стојанчевић, нав. дело, 402.
9 Вукова преписка, IV, 126, 108 (писмо од октобра 1826. г.).
10 Исто, III, Београд, 1909, 577-8.
11 Архив САНУ, Инв. бр. 8437/1. - Вл. Стојанченић, нав. дело, 389, нап. 53.
12 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића. У редакцији др Живомира Младеновића и др Владана Недића. Српска академија наука и уметности, Београд, 1973, 317-322. - Целу збирку оних песама, са ширим коментарима, најпре је објавио Голуб Добрашиновић у: Сабрана дела Вука Караџића, књ. XVIII, О Црној Гори - Разни списи, Београд, 1972, 344-349, 891-897.
13 Български народни песни останали од Вук Караджич. Братство, Ниш, 1964, бр. 134.
14 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вук. Стеф. Караџић, нав. дело, 322.
15 Вл. Стојанчевић, нав. дело, 405-406.
________________________________________
Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност