ДНК порекло > Научни радови

Истраживање Александровачке Жупе

(1/8) > >>

Александар Невски:
http://www.etno-institut.co.rs/files/gei/62_1/glasnik%20etnografskog%20instituta%20LXII%2001.pdf

Нађите у књизи одѣљак:

Непосредни резултати нових мултидисциплинарних етногенетских истраживања Срба и становништва Србије (на примеру Александровачке жупе)

Изгледа да су унутрашње-пословњаци учествовали у испитивањих.

Исход од 85 испитаних:

 I2a поседује 30 испитаника тестираних;
хаплогрупу R1a има 18 испитаника/тестираних;
E1b1b поседује 13 људи;
G – 9;
I1 – 4;
J2b – 4;
J2a – 2;
J1 – 2;
Q – 1;
R1b – 1;
неодређених - 1

Напомињем да се рад на неколико мѣст позива на нашега Синишу Йерковића и на његове радове. :-) Покушах долѣ ставити дѣо чланка, али то испаде неуређено, молим људе да ми опросте на несређености.
Што йе найважнийе, у йош неких крайевах Србийе се раде слична испитивања као у Александровачкой Жупи, те и из њих очекуйемо исходе.

Александар Невски:

Наиме, на основу записа М. Лутовца установљена је представа о томе да
Каралићи (Кара-Илићи) и Карајовићи (Кара-Јовићи) потичу од два брата, Кара-
Јове и Кара-Илије (Лутовац 1980, 70, 78). У складу с тим, хаплотипови В. Каралића
(34/АС) и Д. Карајовића (81/АС) разликују се код само једног маркера, за само
један алел (хаплогрупа J2b); в. табелу А1. (Овде треба нагласити да поменути
испитаници нису били свесни ове даље, очигледно родбинске релације.) Исто
тако, забележене су представе и о томе да Шљивићи и Милисављевићи у Ботуњу
долазе из Боћа, као и да су – на шта указују исте славе (св. Ђорђе) – у крвном
сродству (Лутовац 1980, 94). Аналогно томе, хаплотипови Б. Шљивића (19/АС)
и Д. Милосављевића (58/АС) разликују се само код једног маркера, за само један
алел (хг. I2a).
Међу урађеним хаплотиповима, осим наведених седам случаја
истоветности (по два хаплотипа), уочено је и 26 релација хаплотипова који се
разликују за само један маркер и један алел (в. табелу А1; ове релације – када
приступом.
14. О великом роду Џамића в. у: Лутовац 1980, 88, 89. О, такође, веома разгранатим Дуњићима
в. у: Павловић 2012, 95, 13, 12, 89, 131–132; 109, 117, 123.
15. У овом случају се, на основу расположивих резултата, ништа конкретно не би могло рећи
о његовом сродству у односу на остале тестиране Џамиће.
16. Уп. бројне примере изнесене у: Лутовац 1980; Павловић 2012. Рецимо, на основу претпоставки
М. Лутовца о блискости појединих родова (Лутовац 1980, 94), испитаник 60/AC З. Благојевић
требало би да буде у сродству са испитаницима Б. Шљивићем (19/АС) и Д. Милосављевићем/
Милисављевићем (58/АС; по испитанику, он се грешком презива Милосављевић, док су се његови
непосредни преци презивали Милисављевић), што се није потврдило, јер З. Благојевић припада
хаплогрупи R1a, док Шљивић и Милосављевић припадају хаплогрупи I2a (и заиста су, на основу
добијених резултата, у даљој родбинској релацији).
251
је реч о блискости наведених хаплотипова – могуће је јасно сагледати уз помоћ
одговарајућег онлајн програма за одређивање генетске блискости: http://www.
mymcgee.com). О осталим рођачким релацијама (изузев претходно наведених),
у овом тренутку, тј. до нових сазнања и истраживања, можемо само, са више
или мање основа, изводити претпоставке. Рецимо, хаплотипови З. Давидовића
(5/АС) и З. Трифуновића (42/АС) разликују се за само један маркер и један алел,
а преци и једног и другог – по забележеним представама о пореклу – потичу из
Криве Реке/Копаоник.
17
У сваком случају, очигледно је да је свако истраживање
порекла које није мултидисциплинарно (генетска истраживања без етнолошких
и њима сродних истраживања, и обрнуто) осуђено на непотпуност. Наиме, као
што смо видели, неке од наших почетних претпоставки – изведене само на
основу представа о пореклу – показале су се као основане, а неке не; аналогно
томе, само генетска анализа, без упоређивања резултата са представама и
сазнањима о пореклу, с једне стране је –подразумева се – веома корисна, али је
ипак штура и на основу ње се не могу изводити конкретнији закључци, бар када
је реч о етногенетско-генеалошким питањима и проблематици, који су за нас
у првом плану (уп. Veselinovic et all. 2008). Другим речима, само повезивањем
генетике и етнологије – заједно са другим сродним дисциплинама, почев од
историје – могуће је доћи до нових квалитативних података о пореклу (народа
и становништва).
Општа структура (истраживања различитих групација) и илустративни
примери.
Када се посматра комплетан материјал, односно присуство различитих
хаплогрупа (у оквиру укупног 85-чланог узорка), добијају се проценти који се у
основним цртама подударају са претходно спроведеним истраживањима других
аутора (Regueiro et all. 2012, 61; в. табелу у: http://poreklo.rs/srpski-dnk-projekat),
али и уз извесне/поменуте специфичности које су, по свему судећи, обележје
Александровачке жупе (в. табелу А2). Наиме, на основу резултата добијених уз
помоћ предиктора за утврђивање хаплогрупа, а на основу утврђених хаплотипова
(у ову сврху, превасходно су коришћена два – у савременим околностима – врло
меродавна и практична предиктора; в.
http://www.hprg.com/hapest5/hapest5a/
hapest5.htm
; http://predictor.ydna.ru), хаплогрупу I2a поседује 30 испитаника/
тестираних; хаплогрупу R1a има 18 испитаника/тестираних; E1b1b поседује
13 људи; G – 9; I1 – 4; J2b – 4; J2a – 2; J1 – 2; Q – 1; R1b – 1; недефинисаних
– 1. У процентима, дакле (када је реч о комплетном узорку од 85 урађених
анализа), хаплогрупу I2a поседује приближно 35,5 процената (35,29%), R1a 21
(21,17%), E1b1b 15,5 (15,29%), G 10,5 (10,58%), I1 4,5 (4,71%), J2b 4,5 (4,70%),
J2a 2,5 (2,35%), J1 2,5 (2,35%), R1b 1 (1,17%), Q 1 (1,17%), недефинисаних 1 (1,
17%); в. табелу А1.
18
Може се рећи да је највећа сличност хаплотипова (међу
17. По Лутовцу, наиме, предак Давидовића Давид дошао је из Криве Реке (Копаоник) и населио
се на сеоској утрини (Лутовац 1980, 67). Павловић у Кривој Реци помиње Тривуновиће
(Павловић 2012, 100–101).
18. О различитим хаплогрупама и одговарајућој методологији в. на пример Кљосов 2013,
288–310; Кљосов 2010, 66–70; Јерковић 2012в; уп. ранија схватања представљена у: Бачко и

И. Тодоровић, А. Вучетић-Драговић, А. Марић, Непосредни резултати нових..

252

Гласник Етнографског института САНУ LXII (1)

констатованим хаплогрупама) присутна унутар хаплогрупе I2a (30 укупно, тј.
35,29%) која – заједно са хаплогрупом R1a (18 укупно, тј. 21,17%) – по свему
судећи представља „стандардну“/“изворну“ српско-словенску хаплогрупу,
и која је (заједно са поменутом хаплогрупом R1a) иницијално учествовала
у етногенези Словена (в. Кљосов 2013, 238–255, 258–260).
19
Логично је да
су подударања хаплотипова унутар уочене, „српско-словенске“ варијанте
хаплогрупе I2a највећа (међу хаплотиповима ове хаплогрупе уочено је чак 18
релација са разликом на само једном локусу и једном алелу), јер се ова/“динарска“
варијанта хаплогрупе I2a повезује са групацијом која је своју експанзију, тј.
„демографску експлозију“ отпочела релативно скоро (пре око 2.000 година)
(Кљосов 2013, 241; Јерковић 2012а). И резултати истраживања спроведених
на основу материјала из Александровачке жупе су – аналогно са два последња
релевантна узорка/истраживања (в. табелу А2) – показали да хаплогрупе I2a и
R1a, карактеристичне за словенске популације, преовлађују код Срба (са више
од половине испитаника и тенденцијом ка њиховом дво-трећинском учешћу), а
наредна истраживања би требало да покажу која хаплогрупа (и у коликој мери)
преовлађује на истоку, западу, северу и југу српског етничког простора; у том
смислу ће веома занимљиви бити резултати генетске анализе узорака узетих
у другим деловима Србије (о чему је већ било речи; в. напомене 6 и 3; уп. и
Тодоровић 2013б, 101–102; Тодоровић 2013в, 104–105, 114).
Специфични примери и аспекти; уочени миграциони путеви
и тенденције.
Наравно, овде има простора и за низ нових закључака и
истраживачких иницијатива, уз сагледавање већег броја веома интересантних
и инспиративних детаља, везаних за „склапање мозаика“ путем упоређивања
генетских показатеља, личних представа о пореклу и етнолошко-историјских
извора, о чему ће се опширније говорити у наредним радовима и студијама.
20
Максимовић 2010, 17–26. В. и Тодоровић 2013а, 153–154; Тодоровић 2013в, 120–121. Такође
уп. и Cavalli-Sforza 2008; Станојевић 2010; Невски 2013; Маслаћ 2011а; Маслаћ 2011б.
19. Наиме, по Кљосову, варијантна хаплогрупа I2a1-P37.2 (односно – одговарајућа грана/
субклад хаплогрупе I2) по свој прилици се формирала „пре око 14-15.000 година“ и „њихови
преци су изгледа живели у читавој Европи, све до драматичних збивања која су растурила
остатке тих субклада на супротне крајеве Европе. Та збивања поцепала су родослов 'динарског'
субклада пре око 5.000 година, готово уништила становништво које се поцепало на два дела –
острвски и источноевропски, и започела препород своје родовске линије готово испочетка. На
Острвима је то започело одмах после драматичних догађаја, у Источној Европи је затребало
још више од 2.000 година преживљавања, да би тек крајем прошле ере становништво
почело да се увећава, и то не на једном месту, не само на Балкану него по читавој Источној
и Југоисточној Европи, од Грчке и Бугарске до Прибалтика – Пољске, Литваније, Летоније,
а такође Чешке, Словачке, Аустрије, Немачке, Украјине, Белорусије, Русије“ (Кљосов 2013,
259). О повезаности наведене хаплогрупе са прото-словенским контекстом в. Кљосов 2013,
259–260. У сваком случају, евидентно је да се такозвана „динарска“ грана хаплогрупе I2a
може непосредно повезати са словенским етничко-језичко-културним контекстом и да је
„заједничка за читаву Источну Европу од Грчке до Прибалтика“ (Кљосов 2013, 241).
20. Планирана је и монографија која би требало да обухвати комплетне резултате истраживања
спроведених широм Србије.
253
Примера ради, за огромну већину хаплотипова се (захваљујући поменутим
предикторима) са готово стопроцентном сигурношћу може рећи којој
хаплогрупи припадају, али постоје и неки који су особени и теже одгонетљиви.
Наиме, хаплотипови појединих испитаника су веома специфични (на пример,
АС/38 Г. Милосављевић је за постојеће предикторе загонетка)
21
, али и у још
неколико случаја – и поред тога што су хаплогрупе утврђене са великим
процентом вероватноће – предиктори не могу са стопроцентном сигурношћу
да се определе за одговарајућу хаплогрупу. Овакве случајеве представљају М.
Марић АС/16, који је (по свему судећи) хаплогрупа Ј1, као и AC/39 М. Арсић,
који је хаплогрупа G, али је нејасно да ли спада у подгрупу G2 или G1.
22
Исто
тако, и када је реч о одређивању подврсте јасно дефинисаних хаплогрупа јављају
се бројне недоумице
23
, које се даље могу разрешавати уз помоћ тзв. SNP-анализе
или генетском анализом већег броја DYS локуса/маркера.
24
С друге стране, један испитаник, примера ради, има хаплогрупу Q (AC/84 Р.
Спасојевић), која се углавном доводи у везу са удаљеним, азијским и америчким
популацијама (ова хаплогрупа се понекад назива и „сибирском“), са блиским
хаплотиповима чак и у веома удаљеним азијским земљама/просторима. Ово би,
међутим, могло да се констатује само „на први поглед“ и у уопштеном смислу;
даље истраживање је утврдило постојање једног идентичног хаплотипа (са 17
локуса) међу 185 хаплотипова констатованих у северној Србији (Војводини),
као и један који се разликује само на једном локусу и то за један алел (Veselinovic
et. all 2008, 24–26; в. хаплотипове 3 и 4 на стр. 24), што и овај резултат доводи у
контекст српског етничког простора (невезано у односу на његове „миграционе
путеве“ у дубљој прошлости). Веома занимљиво је, исто тако, да је практично
све претке испитаника са хаплогрупом Ј2b локално становништво доживело као
другачије
, односно као изразито „црне“; тако род испитаника И. Миленковића
(70/AC) (иначе – човека веома светле комплексије) зову „Црнићи“, по њиховом
претку Миљку Црном (в. Лутовац 1980, 96). Такође, и други испитаници са
предиктованом хаплогрупом Ј2b, Д. Карајовић (81/АС) и В. Каралић (34/АС),
потичу од предака које су звали Црни Јова (Кара-Јова) и Црни Илија (Кара-Илија)
(Лутовац 1980, 70, 78), а четврти преостали испитаник са истом хаплогрупом
(17/АС) потиче од претка који је био усвојен и чије је порекло неизвесно.
Осим тога, на основу добијених резултата можемо приметити и одређене
тенденције када је реч о становништву Србије. Наиме, веома занимљива је
околност/индиција да хаплогрупа R1a у Жупу (на основу представа о пореклу)
21. Овај хаплотип показује, наиме, одређену блискост са „старим“ варијантама хаплогрупе
I2 (уп. Кљосов 2013, 239), на шта упућују и предиктори (тј. http://predictor.ydna.ru), али би
дефинитивно утврђивање хаплогрупе овог испитаника било могуће тек уз додатну SNP-
анализу.
22. Поменуте недоумице на различите начине дефинишу коришћени предиктори.
23. Овде читаоца можемо упутити на већи број примера (уп. напомену 28), уз нагласак на
уоченим варијантама у оквиру хаплогрупе Ј и њених субклада.
24. Више о поменутој SNP-анализи (скраћеница у односу на Single Nucleotide Polymorphism)
в. на пример у: Кљосов 2013, 263–266. Такође уп. и Јерковић 2012б.

И. Тодоровић, А. Вучетић-Драговић, А. Марић, Непосредни резултати нових..

254

Гласник Етнографског института САНУ LXII (1)

често стиже са истока, док хаплогрупа E1b1b врло често стиже са југозапада.
25
Такође је веома занимљива околност да припадници „северне динарске
варијанте“ (тзв. I2a Dinaric North) хаплогрупе I2a – за коју је карактеристично то
да DYS маркер 448 има вредност 20, а не 19 као у „јужној динарској варијанти“
(тзв. I2a Dinaric South) – у Жупу долазе са југа (уп. Јерковић 2012а).
26
Осим тога,
слободнија интерпретација добијених резултата би могла да укључи и запажање
да испитаници за чије се родове везују представе о старом племићком пореклу
имају хаплогрупу R1a (Рашковић и Богдановић)
27
; уп. Кљосов 2013, 46–47, 55–
68 итд.; Кљосов 2010.
У сваком случају – као што смо претходно нагласили – очекивани
непосредни резултати истраживања спроведених у свим основним
лингвокултурним зонама Србије пружиће много прецизније одговоре када је
реч о сагледавању опште слике; на основу ових резултата моћи ће да се изведу
опширнији и далекосежнији закључци. Другим речима, када пред собом будемо
имали укупно 700 хаплотипова са подручја Србије (као што је планирано) – уз
проналажење хаплогрупа и прецизирање одговарајућих подгрупа/субклада
28
,
25. Примера ради, са даљим или ближим подручјима српског истока и југоистока (у односу на
Жупу) – по забележеним (сопственим или претходно констатованим) представама о пореклу
– повезани су преци AC/53 Д. Радосављевића, AC/30 И. Цветковића, AC/51 И. Гавриловића,
AC/69 Б. Рутића, са хаплогрупом R1a; паралелно с овом струјом, повећано присуство
R1a је уочено и у северозападном, тј. западном делу општине Александровац (АС/25 Д.
Вилимоновић, АС/45 М. Богдановић, АС/85 С. Сеочанац, АС/43 М. Црноглавац, АС/10 Ж.
Дуњић). С друге стране, са југозапада долазе преци AC/4 Р. Шекуларца, AC/7 З. Тоскића,
AC/32 И. Јокановића, AC/61 Р. Лапчевића, АС/67 М. Чеврљаковића, AC/74 Б. Костића, са
хаплогрупом E1b1b.
26. Наиме, представе о пореклу испитаника АС/9 М. Симића, AC/66 З. Старинца, AC/79
М. Јевтовића и Џамића (AC/22 А. Џамић, AC/27 М. Џамић и AC/54 Г. Џамић) везују се за
Метохију и Косово, са тенденцијама постојања још јужнијих пребивалишта у прошлости.
Јевтовићи, пак, имају и индикативан родовски надимак „Грци“.
27. Испитаник AC/3 В. Рашковић је непосредно навео представу о томе да „потиче од кнезова
Рашковића“, односно од стaрог српског племства (уп. Нишкановић 2004, 221–223), док су
о мишљењу Богдановића из Бзеница (чији је представник у истраживању био AC/45 М.
Богдановић, коме је предак из Бзеница прешао у Рогавчину) да потичу од српског племства
говорили и други казивачи из Жупе. С друге стране, и испитаник AC/62 Н. Рашковић такође
поседује хаплогрупу R1a, с тим што он није навео представу да потиче од кнезова Рашковића,
нити му се слава подудара са славом поменутог испитаника В. Рашковића; осим тога, и поред
исте хаплогрупе, присутне су и значајне разлике у хаплотиповима ове двојице испитаника.
28. У контексту нашег/разматраног комплекса узорака, тј. у оквиру одговарајућих хаплогрупа
– уз помоћ меродавног предиктора (
http
://
predictor
.
ydna
.
ru

Александар Невски:
Ево из койих областий се могу очекивати наредни исходи:


 Наиме, током истраживања обухваћене су: шумадијско-војвођанска лингвокултурна зона
(Богатић, Сремска Митровица и Уб), херцеговачко-крајишка зона (посматрана заједно са
зетско-сјеничком; Пријепоље и Чачак), косовско-ресавска (посматрана заједно са смедеревско-
вршачком; општина Александровац, уз потенцијални додатни/посебни комплекс узорака
из смедеревско-вршачке зоне), призренско-јужноморавска (општина Лесковац), тимочко-
лужничка (посматрана заједно са њеним граничним микро-целинама; општине Књажевац,
Зајечар и Сврљиг) са сврљишко-заплањском (Сврљиг), и општи контекст (Београд).
Дефинитивна реализација ових истраживања зависи искључиво од могућности и динамике
рада поменуте ДНК лабораторије при МУП-у Србије, са којом је успостављена сарадња.
7. Постојање и допринос Српског ДНК пројекта (као и одговарајућег интернет-портала
Порекло; в. http://poreklo.rs) – с обзиром на „пионирски“ карактер наших истраживања
– од велике су важности за овај рад и даље унапређивање научног, мултидисциплинарног
проучавања дотичне проблематике; в. Тодоровић 2013а, 151. Такође треба нагласити и то да
су за нас – у овој фази истраживања (с обзиром на њихов наведени „пионирски“ карактер) – од
великог значаја и научно-популарни текстови, а посебно они текстови који, иако задржавају
одговарајући стручни и научни ниво, разматрану проблематику приближавају широј јавности,
како би се постигло лакше разумевање и праћење доступних резултата. У предоченом смислу,
за нас су – као посебно илустративни – од изузетног значаја текстови А. Кљосова (Кљосов
2010; Клесов 2013/Кљосов 2013).

Изражавам наду да ћейу бити обявљена презимена, остали подаци, и сами исходи са бройкама.

Небојша:

--- Цитат: Александар Невски  Јун 17, 2014, 07:44:13 поподне ---Наиме, на основу записа М. Лутовца установљена је представа о томе да
Каралићи (Кара-Илићи) и Карајовићи (Кара-Јовићи) потичу од два брата, Кара-
Јове и Кара-Илије (Лутовац 1980, 70, 78). У складу с тим, хаплотипови В. Каралића
(34/АС) и Д. Карајовића (81/АС) разликују се код само једног маркера, за само
један алел (хаплогрупа J2b);

--- Крај цитата ---

Да ли су ови Карајовићи J2b M205, или J2b M241? Видим да су из села Лаћислед, у Александровачкој Жупи. Пореклом су из Мораче, као и Котлајићи J2b M205 из тог краја (Суботица). 

Александар Невски:

--- Цитат: Небојша  Јун 17, 2014, 08:10:28 поподне ---Да ли су ови Карајовићи J2b M205, или J2b M241? Видим да су из села Лаћислед, у Александровачкој Жупи. Пореклом су из Мораче, као и Котлајићи J2b M205 из тог краја (Суботица).

--- Крај цитата ---

Негдѣ се спомињу таблице са подацима, па се надам да ћемо некако набасати на њих. Молим првога койи их нађе да их обяви.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна