Аутор Тема: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи  (Прочитано 18361 пута)

Ван мреже Небојша БГ

  • Гост
  • *
  • Поруке: 9
Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« послато: Јун 18, 2017, 10:38:02 поподне »
Поздрав за све Херцеговце, отварам тему о Херцеговини, амо Ерцови :)

Ван мреже Небојша БГ

  • Гост
  • *
  • Поруке: 9
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #1 послато: Јун 22, 2017, 11:11:54 поподне »
Е па да кренемо, гледао сам много карти Херцеговине и причао са много људи, по једној карти Херцеговину чине Источна Херцеговина (РС), Херцеговачко-Неретванска жупаније и Западно- Херцеговачка жупаније (у Федерацији Бих) по другој теоририји и карти у Херцеговину спада и Томиславград (Дувно), по трећој њој поред Дувна припада и Ливно, а по четвртој чак и Купрес.

« Последња измена: Јул 07, 2017, 01:10:54 пре подне Amicus »

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #2 послато: Јул 07, 2017, 01:23:20 пре подне »
Нађох један цитат који се тиче Хумске земље, па рекох, да поставим то овде. :)

Наиме, Сима Ћирковић у свом делу Из српске историје средњег века, говорећи о билатералним односима Србије са приморским градовима, пре свега Дубровником и Сплитом, на једном месту каже: О живим трговачким везама Србије с приморјем сведочи повеља коју је Немања неколико година (од 1886, прим. Ami) касније издао Сплиту. Немања дозвољава Сплићанима „да си излазе слободно у моју Растка Хумску Земљу и сина ми Вукана у Зету“.

Извор: Наведено дело, Београд, 2003, стр. 76

Подсети ме то на Жикин коментар о имену Херцеговине. 8)



Ван мреже Дробњак

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1208
  • I1 P109
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #3 послато: Јул 07, 2017, 02:06:43 пре подне »
Подсети ме то на Жикин коментар о имену Херцеговине. 8)
Можда је глупо што те цитирам јер није одговор на твоју поруку у правом смислу те речи, већ на мапу Херцеговине коју си својевремено одрадио. Али пошто је наслов теме Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи онда ће ми се можда опростити. Занимљиво ми је како се источна граница Херцеговине из 15. века готово у потпуности поклапа са савременом источном границом источнохерцеговачког дијалекта. Од Рисна, па границом Катунске нахије и Риђана, сече Пјешивце, па преко Прекорнице на Морачу, са Мораче на Тару, до окуке код данашњег Мојковца и одатле право на Лим код Бијелог Поља. Једино где се границе Херцеговине и источнохерцеговачког дијалекта не поклапају је десна обала Таре око данашњег Колашина,. Мада ту су крајем 19. века насељени Ровчани и нешто Морачана па су можда они донели свој дијалекат.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

На мрежи vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #4 послато: Јул 07, 2017, 08:12:55 пре подне »
Можда је глупо што те цитирам јер није одговор на твоју поруку у правом смислу те речи, већ на мапу Херцеговине коју си својевремено одрадио. Али пошто је наслов теме Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи онда ће ми се можда опростити. Занимљиво ми је како се источна граница Херцеговине из 15. века готово у потпуности поклапа са савременом источном границом источнохерцеговачког дијалекта. Од Рисна, па границом Катунске нахије и Риђана, сече Пјешивце, па преко Прекорнице на Морачу, са Мораче на Тару, до окуке код данашњег Мојковца и одатле право на Лим код Бијелог Поља. Једино где се границе Херцеговине и источнохерцеговачког дијалекта не поклапају је десна обала Таре око данашњег Колашина,. Мада ту су крајем 19. века насељени Ровчани и нешто Морачана па су можда они донели свој дијалекат.
Па зар Ровчани и Морачани не говоре херцеговачким дијалектом?

Ван мреже Дробњак

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1208
  • I1 P109
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #5 послато: Јул 07, 2017, 10:07:02 пре подне »
Па зар Ровчани и Морачани не говоре херцеговачким дијалектом?
Да, говоре. Можда се у предходном посту нисам лепо изразио. Када сам написао да су донели свој дијалекат мислио сам на источнохерцеговачки. Ровчани, и у мањој мери Морачани, су се населили на десну обалу Таре, у села у непосредној околини Колашина, испод обронака Бјеласице. Ту источно херцеговачки дијалект прелази на десну обалу Таре, док је граница Старе Херцеговине на Тари.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

На мрежи vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #6 послато: Јул 07, 2017, 11:31:21 пре подне »
Да, говоре. Можда се у предходном посту нисам лепо изразио. Када сам написао да су донели свој дијалекат мислио сам на источнохерцеговачки. Ровчани, и у мањој мери Морачани, су се населили на десну обалу Таре, у села у непосредној околини Колашина, испод обронака Бјеласице. Ту источно херцеговачки дијалект прелази на десну обалу Таре, док је граница Старе Херцеговине на Тари.
ОК нисмо се разумели.

Ван мреже Pavo

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 915
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #7 послато: Јул 14, 2017, 10:20:25 поподне »
Herecegovina prema vjeroispovijesti 1910. godine.  Označene su granice kotara i kotarskih ispostava.

Karta je 120MB i ogromne veličine(12000x12000 piksela) pa ne otvarajte na telefonu. 

http://www.mediafire.com/view/lewbd0batw8qx9u/Hercegovina.png

Manja verzija: http://s9.postimg.org/yu7a4kat9/Hercegovina2.png

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #8 послато: Август 28, 2017, 01:00:56 пре подне »
Занимљив прилог о ликовној изложби "Хероји Херцеговине":

<a href="https://www.youtube.com/v/W1Vhtm56uzE" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/W1Vhtm56uzE</a>
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Hannibal

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 73
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #9 послато: Август 28, 2017, 10:42:30 пре подне »

Ван мреже Alucard

  • Гост
  • *
  • Поруке: 6
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #10 послато: Новембар 04, 2017, 12:32:41 пре подне »
Što se tiče vlastele koja je i dala ime Hercegovini, Kosača, evo njihovog porodičnog stabla:



Rodonačelnik porodice se spominje u Kraljevstvu Slovena, od Mavra Orbinija ( koliko god se pouzdanim smatrao ), kao jedan manji vlastelin koji bježi u Srbiju nakon što je napao ili ubio drugog vlastelina koji mu je ubio lovačkog hrta. Orbini kaže da se pretpostavlja da je rođen početkom XIV vijeka, te da mu je car Dušan dao neke zemlje u današnjoj BiH zbog njegove dobre službe.

Njegov sin je poznati Vlatko Vuković, pobjedilac Turaka kod Bileće 1388. i Lazarov saborac na Kosovu 1389 godine, koji je uspjeo proširiti svoj uticaj i zemlje kao najbolji bosanski vojskovođa. Umro je bez naslijednika, te ga je naslijedio bratić, Sandalj Hranić, koji je još više proširio zemlje Kosača i prvi put je značajno zahvatio zemlje današnje Hercegovine. Bio je dobar ratnik, ali ne i vješt diplomata.

Umro je takođe bez naslijednika, te je i njega naslijedio bratić - Stjepan Vukčić. On je bio najsilniji bosanski velikaš i proširio je Hercegovinu, kako već neko reče, baš do granica hercegovačkog narječja. Njegova ćerka bila je posljednja bosanska kraljica, Katarina Kosača, žena Stjepana Tomaša. Kod Vladimira Ćorovića sam pročitao jako urnebesan podatak da je Stjepan, iz real-političkih potreba, 1444. godine postao vazal aragonskog kralja Alfonsa V. Tako je Katalonija, makar formalno, imala teritorije i na Balkanu, makar nakratko. A opet, ko će izroditi nešto politički suludo nego neko sa Balkana? Uglavnom, Stjepan je na kraju umro od starosti, ostavivši iza sebe sinove koji su se beskrupulozno borili za vlast nad očevinom, čak i na turskoj strani, kao muslimani. Potomci Kosača su onda postavljeni na službu u Anatoliji i tu im se veoma brzo gubi svaki trag.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #11 послато: Новембар 04, 2017, 01:16:44 пре подне »
Последња босанска краљица је била Мара Бранковић, жена последњег босанског краља Стефана Томашевића.



Ван мреже Alucard

  • Гост
  • *
  • Поруке: 6
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #12 послато: Новембар 04, 2017, 01:28:01 поподне »
Последња босанска краљица је била Мара Бранковић, жена последњег босанског краља Стефана Томашевића.
Ah da. Istina. Zaboravih da je tim brakom Tomašević naslijedio srpsku despotovinu ( ostatke oko Smedereva ) kojom nije stigao ni da vlada.

Ван мреже aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #13 послато: Новембар 04, 2017, 02:39:30 поподне »
Ah da. Istina. Zaboravih da je tim brakom Tomašević naslijedio srpsku despotovinu ( ostatke oko Smedereva ) kojom nije stigao ni da vlada.

Али је стигао да преда Смедерево!

Ван мреже Alucard

  • Гост
  • *
  • Поруке: 6
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #14 послато: Новембар 05, 2017, 01:27:23 поподне »
Али је стигао да преда Смедерево!
Pa da, predao ga a da nije stigao ni da vlada kako dolikuje. A poslije i Bosna "pade šapatom" pod njim.

Nego evo još malo o Kosačama, sve do smrti Sandalja Hranića:

Цитат
У вријеме када Босном владаше Твртко, први краљ Босне, почела је свој успон до тада релативно непозната породица из околине Фоче која се први пут спомиње 1342. године. Свој успон је почела као споредна и веома мала властелинска кућа. Временом, подржавајући Твртка Котроманића у његовим борбама против свог брата Вука, па против угарског краља Лајоша, хрватских кућа Шубића и осталих домаћих бунтовника издигли су се како у снази тако и у угледу. Дуго времена је породица Косача била најснажније оружје Котроманића, али како је краљевска власт опадала а моћ Косача расла, ова кућа се одвојила и побунила против свог краља. У беспоштедним и сталним борбама показали су се као један од највећих узрока за лакше османско продирање у Босну, иако је раније један од родоначелника ове куће их поразио на Билећи и борио се против њих на Косову. На крају су и Косаче патиле и слабиле због разлога који су изједали и урушавали Босну и Србију тог времена - династичких сукоба и немоћи сопственог владара. Синови најпознатијег Косаче, Стјепана Вукчића, борили су се међусобно за превласт те су у тим борбама увлачили и Османлије, као што је и њихов отац исто радио у борбама против босанског краља. Ускоро је и њихова земља потпала под османску власт, а потомци ове славне куће се распршише или се стопише у османском исламском мору, гдје неки посташе и угледни заповједници.

Као први Косача спомиње се Вук Храна, за кога Орбини пише да је рођен 1317. године као син неког грофа из Рудина. Једног дана је, током лова, слуга Бранка Растиславића(?) убио једног Вуковог хрта. Због тога се Вук посвади са Бранком и смртно га рани у препоне. Након тога побјегао је у Угарску, гдје се задржао неко вријеме. Одатле је отишао у Србију гдје му цар додијели високе положаје на двору. Након што се истакао у ратовима, прича Орбини, цар Вуковој области придода велике посједе. Вук се повуче у своје новостечене земље, али ту га 1359. године уби један од Растисалића (?). Он имаде два сина, Влатка и Храну ( мада Орбини пише да је имао само Влатка ). Први син бијаше најбољи војвода краља Твртка који је свој успон започео борбом против његових непријатеља, Угара, Балшића и Османлија. Врхунац своје славе је постигао 1388. године када је код Билеће потукао османску војску која бијеше пошла за Босну, због чега је и добио велике херцеговачке посједе од Твртка. Годину касније бориће се и на Косову на страни кнеза Лазара. Влатко је започео прво значајније снажење Косача, што од земаља и почасти које је добијао од Твртка, што сопственом иницијативом. Тако је 1391. интервенисао због браће Санковића који запосједоше читаво Конавље и град Сокол који Босанци раније покушаваше повратити под своје окриље. Наиме, Санковићи су Дубровачкој републици поклонили читаво Конавље и Сокол, на што се у Босни гледало као на повреду суверенитета босанског краљевства. Та подручја је све до тада држао босански краљ, те Влатко уђе у Конавље заједно са кнезом Павлом Раденовићем и заробише Радича Санковића, Влатковог некадашњег саборца. Његове запосједнуте области подијелише међу собом, вјероватно уз пристанак босанског краља Дабише ( иако је Конавље до тада сматрано краљевом земљом, што и бијаше повод за овај сукоб ). Тако су Косаче почеле држати области источног Хума у потпуности. Босански кнежеви, па међу њима и Косаче, појединачно су постајали снажнији од самог краља који није више могао приуштити отворено сукобљавање са својим вазалима. Због тога им је вјероватно и одобрио овакво заузимање Конавља. Но, Влатко не стиже дуго уживати у свом добитку, јер се 1392. године разбоље и умре.

Вођство Сандаља Хранића ( 1392.-1435. ) 1/2

Вођство над Косачама преузе његов братић, Сандаљ Хранић. Сандаљ је имао још тројицу браће - Вука, Вукца и Вукића ( мада се сви не спомињу код свих историчара, а Орбини их наводи као Влаткове синове ) од којих ће Вук играти битну улогу тек простом чињеницом што је отац другог најпознатијег Косаче и херцега - Стјепана Вукчића. Након Влаткове смрти, по Дабишу је наступила политичка криза која је резултирала његовом предајом угарском краљу Сигисмунду и одрицањем земаља које је Твртко успјео освојити. Управо тада су Дубровчани обновили своје наде да ће моћи добити Конавље некако за себе, када већ им није успјело са Санковићима. Тако 1395. године послаше угарском краљу у посланство Павла Гундулића и Стевана Лукарића како би их препоручио Дабиши, са којим би преговарали о помоћи са куповином Конавља. Но и то им се изјалови, јер Дабиша бијаше болестан и умрије те исте године. Сигисмунд пожури да преузме Босну, на што се био договорио са Дабишом недавно Ђаковачким уговором, али босанска властела се претежно опредијелила за независну Босну, а међу њима бијаху и Косаче. Израван сукоб са Сигисмундом избјегнут је тиме што су за владара изабрали Дабишину удовицу, Јелену, тиме умирујући Сигисмунда али и обезбјеђујући себи већи утицај у Босни. То сиљење властеле се убрзо и осјетило. Сандаљ је, као господар Хума, тражио да Дубровник њему исплаћује светодимитарски доходак, умјесто босанској круни која је то право освојила од Србије. Сандаљ је дотле водио пријатељску политику према Дубровнику. Узалуд су Дубровчани покушавали избјећи пристанак на такав захтјев и стављали су своје наде у Сигисмунда, али његова моћ и углед претрпјеше озбиљан ударац те исте 1396. године када га Османлије уз одлучну помоћ Стефана Лазаревића потукоше код Никопоља. Тако је Босна остављена у једном вакууму моћи гдје угарски краљ није више могао наметнути свој ауторитет, али није то исто могао ни босански престо, па се властела у земљи озбиљно осили.

Ван мреже Alucard

  • Гост
  • *
  • Поруке: 6
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #15 послато: Новембар 05, 2017, 01:28:51 поподне »
Цитат
Ускоро је наступила нова криза око босанског пријестола, јер се као претедент јавио Твртко II, незаконити Твртков син. Многа се властела ипак одлучи за краљицу Јелену, Дабишину удовицу. Но, Твртко се ипак истакао као краљ и би крунисан 1397. године. Убрзо затим јавио се нови претедент, Остоја Христић који је вјероватно припадао споредној грани Котроманића. Остоја је рачунао на помоћ Османлија у својој борби, што је први пут да се Османлије директно мијешају у унутрашње босанске ствари.  Сљедеће године Османлије су упале у Босну и страшно пострадале од јаке зиме. Но, колика је сила била у питању говори чињеница да се Сандаљ обратио Дубровнику како би купио залихе за своје градове, а истовремено је почео гледати како да се помири са Балшићима. Након тог упада, Остоја ипак остаде релативно најјачи претедент. Њега су, на крају тога, подржавали Хрватинићи, као и Сандаљ. Остојин положај би још више учвршћен када је заустављен Сигисмундов упад код Бањалуке, чији је циљ био подјармљивање Босне и уклањање Остоје и Хрватинића као непријатеља Сигисмундових. У читавом том метежу, Дубровчани коначно успјеше издејствовати куповину Конавља, при чему им Радич Санковић поново поче правити проблеме, а Сандаљ се не истицаше превише у овим превирањима. Био је заузет борбама са Балшићима и покушајима да задржи Будву у својим рукама. У ту сврху је преговарао и о браку са кћерком кнеза Лазара, Јелом. Постао је активнији тек кроз пар година када се Хрвоје окренуо против Остоје и срушио га са пријестоља, током рата којег је изазвао са Дубровником. Сандаљ је тај метеж искористио да зароби Санковића и заузме све његове области до Невесиња. Након Остоје, Хрвоје и Сандаљ на престо враћају Твртка. Једина је разлика сада што се Сандаљ почиње више истицати и постаје полако најмоћнији човјек у Босни. Након поновљене Сигисмундове офанзиве сљедеће године и пада Бихаћа, Хрвоје и Сандаљ добијају на поклон земље Шубића  и Франкопана по вољи Ладислава Напуљског, претедента на угарски престо. Добише они те земље као награду за истрајност у борби против "узурпатора" Сигисмунда. Сандаљ касније доби и Островицу и Скрадин од Ладислава, након сукоба са својим братом, Вукцем. Но, све то Ладиславу би залуд, јер 1408., након вишегодишњег ратовања и периодичних упада у Босну, Сигисмунд коначно натјера Хрвоја да поклекне и подвргне се угарској круни, а са њим и остатак босанске властеле. Шубићи и Франкопани повратише своје посједе, Остоја се поново осили и гледао је некако да нашкоди Твртку, али овога пута имао је Хрвоја као супарника. Твртко је привремено нестао са историјске сцене.

Након ових превирања између Сигисмунда и Ладислава, а све преко леђа Босне, доста је ствари измјењено. Босански краљ је постао нешто више од омањег великаша док су се међу свом властелом истакли највише Хрвоје и Сандаљ. Хрвоје бијаше у почетку највећи непријатељ Сигисмундов и гледаше како да појача свој положај у Босни што подршком од Ладислава, што контролом босанске круне. Но, Сигисмундове одлучне акције сломише његове амбиције и натјераше га на покорност. Босански престо је био стјециште више промјена од Дабишине смрти и у недостатку сигурне и јаке краљевске личности увелико је изгубио на значају и моћи. У свему томе најмање активан бијаше управо Сандаљ који се ограничавао само на локалне сукобе са Балшићима ради осигуравања Будве или Котора за себе, као и на рушење Санковића заједно са Хрвојем. Сандаљ очигледно није имао амбиције да парира Хрвоју и кретао се у оквирима своје стварне моћи. Но са Сигисмундовом побједом 1408. и сломом Хрвоја ( којега Сигисмунд ипак узе под своје окриље и одликова га орденом "Реда змаја" ) на површину се издиже Сандаљ који је најмање претрпјео у читавом туробном периоду. Већ 1410. године нађе се Сандаљ на страни Млетака, а против Сигисмунда. Дубровчанима је чак напомињао како и даље остаје пријатељ Ладислава и пријетио је позивањем Турака у своју помоћ. Највјероватније се Сандаљ равнао према политици која је владала у Србији, гдје су Турци узимали све више маха. Почео је и непријатељства са Балшићима поново, и то око Котора, како би спријечио да га они дају Млецима у посјед. За то вријеме, Хрвоје је уживао велики углед на угарском двору да је био чак називан и вицекраљем Босне - што и не би било далеко од истине, јер је власт успјео проширити и на источне предјеле, чак до Сребренице. Ускоро је Сигисмунд поново ушао у Босну са војском намјеравајући коначно потчинити немирну земљу и задњег свог противника - Сандаља. Након што је био пар пута изигран за своје право на босанску круну које му је било дато Ђаковачким уговором, одлучио се 1410. године коначно крунисати за босанског краља. Но, извори о томе ћуте и није сигурно да ли се Сигисмунд уопште и крунисао, али је одржан један збор босанске властеле у Хрвојевим земљама, гдје је присуствовао и Сандаљ. Но, ситуација се није могла смирити и сукоби Сигисмундових људи и босанске опозиције, у којој бијаше и Сандаљ, наставише се. Сандаљ је тада заповиједао и турским помоћним четама. Но, године 1411. Сигисмунд поново сиђе у Босну и притисну побуњенике које натјера да понуде преговоре за мир. Пошто је био заузет борбама са Млечанима, а и пошто је био тек изабран за њемачког ( светог римског ) цара, није желио превише затезати у преговорима. Због тога Сандаљ оста неоштећен у посједима, али Сигисмунд за себе узе Усору и Соли, док је касније Сребреницу поклонио деспоту Стефану, као свом вазалу. Касније је сам деспот увео Сандаља у краљеву милост, а у самој Босни се стање коначно искристалисало - Остоја је био мађарски човјек кога су подржавали Хрвоје и Сандаљ али само као Сигисмундови вазали.

Ван мреже Alucard

  • Гост
  • *
  • Поруке: 6
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #16 послато: Новембар 05, 2017, 01:29:49 поподне »
Цитат
Сада, када су све спољње пријетње по Сандаља престале, коначно се почео уздизати као Хрвојев ривал. Сандаљ је заправо имао већи углед него Хрвоје међу Угрима коме су чак и његови приморски градови почели задавати главобоље. Први корак који отвори ривалство два великаша јесте Сандаљев развод од своје жене, а Хрвојеве сестре. Одмах након тога оженио се Јелом, кћерком кнеза Лазара и удовицом Ђурђа Страцимировића, а све то ради својих претензија у Зети. Хрвоје је потом искористио Сандаљево одсуство, због рата у Србији и одбране деспота Стефана од Турака, те провали 1413. године у Сандаљеве земље. То дјело изазва опште гнушање хришћанске властеле и убрзо се читава Угарска окрену против Хрвоја. Сплит се одметну од њега, а Сигисмунд посла војску. Након неуспјешних молби, Хрвоје се одлучи одупријети силом. Позвао је у помоћ Османлије, које Сандаљ због њихове надмоћи пропусти да прођу ка Хрвојевим областима. Наравно, читава незгода не би била потпуна без династичке борбе за престо, па се заједно са Турцима вратио и Твртко који је желио да уз њихову и Хрвојеву помоћ врати власт у земљи. Сандаљ је овога пута држао страну Остоји, а заправо је био на угарској страни. И поново, као што је до тада и бивало, Турци би се повукли из Босне остављајући неријешено стање. У Босни су поново постојала два претедента на престо - Твртко и Остоја, а велики дио земље је почео плаћати данак Османлијама. Чак је и Сандаљ био међу њима! Хрвоје се ипак одржа захваљујући турској помоћи која трајаше до 1415. године. Због таквог стања, Мађари одлучише послати војску у Босну да поново успоставе своју власт, али сачекало их је велико изненађење. Већина босанске властеле почела је држати турску страну, а међу њима и Хрвоје и Сандаљ који се некако измирише.

Ускоро Угри претрпјеше страшан пораз код Добоја након чега се Босанци узеше размишљати да поврате и Сребреницу. Након овог угарског слома, у Босни све више маха узима туркофилска струја. Ускоро се на Сутјесци, на двору краља Остоје састаде сва босанска господа. На том збору би оптужен и погубљен кнез Павле Раденовић, за кога Сандаљ рече Дубровчанима да је издавао "и Угре и Дубровник и Босну". Но биће да је иза свега тога стајао некакав Раденовићев сукоб са Сандаљем који га је уклонио као опасног ривала. О томе је писао Иван Гундулић, дубровачки посланик: "Јутрос рано отишао је краљ Остоја са својим сином јашући у равницу. Са њима је био кнез Павле Раденовић и његов син Петар, војвода Сандаљ и војвода Вукмир Златоносовић, жупан Драгиша Дињичић, кнез Вук Хранић и војвода Павле Клешић. Ја остадох код куће, да напишем нека писма, кад одмах дође к мени слуга кнеза Павла Раденовића. Одмах се дигох и узјаших коња и пођох за њима. Стигао сам их негдје код Сутјеске. Кад сам јашио са војводом Сандаљем, поручи он војводи Вукмиру: Гледајте да ми дођете или ћу ја доћи вама. Одмах му дође Вукмир и са њим је дуго разговарао. Кад смо били близу мјеста, које се зове Парена Пољана, тамо војвода Сандаљ извуче сабљу, а за њим учине исто сви његови људи. У тај мах даде краљ Остоја са неким велможама свезати кнеза Петра (сина Павла Раденовића) и одвести га у Бобовац, а војвода Вукмир повуче натраг кнеза Павла, мада сам га ја молио да не буде крви међу њима. Мени се све то чинило као дјечја игра, јер међу њима није било никаквих свађа. Када је одједном кнез Павле почео бјежати, ја сам помислио да ће га због тога свезати. Међутим тада дође кнез Вук и неко од Сандаљевих људи одруби му главу; други опет одруби главу кнезу Павлу и он падне мртав". Објашњење за овај грозан чин посланику Гундулићу дао је лично војвода Сандаљ Хранић: "Јеси ли се надао да ћеш ово видјети? Ето, по милости божјој ја чиним и вршим правду, како чините и ви господа дубровачка, јер ко изда Дубровник, губи главу. Тако и ја чиним са другим невјерним Босанцима". На крају Гундулић закључује своје писмо са размишљањима: "Господо, по мом мишљењу у овој ствари нико није имао удјела осим Сандаља и краља Остоје, ..". Војвода Павле Раденовић је имао два сина и то Петра, којег је краљ Остоја заробио, и Радослава. Петар је био ухваћен и присуствовао је очевом убиству, а њему је била намијењена не мања грозна судбина. Требао је бити ослијепљен и утамничен, али на неки начин успјео се ослободити тамнице. Након тога је са братом почео да тражи освету са смрт оца, војводе Павла. Од тада ова породица носи име Павловића и углавном је тако и позната у историји. Сљедеће 1416. године Хрвоје је умро, а његова кућа се расула и пала заборав. Остоја узе његову удовицу Јелену за жену, која Нелипићима преда у власт град Омиш. Хрвојев син Балша није успјео сачувати ништа од очеве тековине. Тако су Косаче остале једина доминантна и заиста моћна великашка породица у Босни којој је једини ривал сада могао бити сам босански краљ. Но, ускоро је избио сукоб између Сандаља и синова убијеног Павла Раденовића који га, уз Остојину помоћ, озбиљно притиснуше у Хуму. Због тога се Сандаљ потпуно окрену Османлијама и призна њихову врховну власт, што га је и спасило могуће пропасти.

Ван мреже Alucard

  • Гост
  • *
  • Поруке: 6
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #17 послато: Новембар 05, 2017, 01:29:59 поподне »
Цитат
Те године, 1418., умрије и Остоја кога наслиједи Стјепан Остојић и који настави непријатељства према Сандаљу. Потом 1420. Сандаљ позва Турке у своју одбрану поново и у Босни снова настаде пометња и несигурност. Браћу Павловиће задесила је погибија и Сандаљ присвоји њихове земље у Конављу, о чему се хвалио Дубровчанима. Стјепан Остојић тиме изгуби сваки ослонац у земљи и губи му се сваки траг након 1421., а Сандаљ и турски војсковођа Исак-бег поново поставише Твртка за босанског краља. Након тога Сандаљ се окренуо ка Зети како би измирио Млетке и Балшиће, не би ли успут издејствовао какву корист за себе. Но ту је остао без успијеха по своје интересе, јер Млечани нису пуштали Котор из свог стиска, а Зету је ионако касније наслиједио деспот Стефан. Но, са друге стране под турским притиском, Дубровчани су приморани да Сандаљу врате град Сокол у Конављу. Потом су Млечани издејствовали сређивање ситуације са Сандаљем око Котора, који је коначно признао млетачку власт. Због тог помирења, Млечани су примили Сандаља и његовог синовца, а будућег херцега, Стјепана у млетачко племство.

Ускоро је Сандаљ дошао у сукоб са Твртком, који је 1425. напао Сребреницу и неуспјешно је покушао освојити од деспота. То сучељавање није имало никакве везе са вођењем спољње политике, већ је главни разлог лежао у Твртковом лаганом окретању ка Сигисмунду и Угарској, иако је на власт дошао уз турску помоћ. Ускоро је Твртко прогласио Хермана Цељског за свог наслиједника, тиме јасно ставивши до знања да се опредијелио за Угарску. Упркос упозорењима од стране Дубровника, Сандаљ је држао турску страну, а сами Турци се полако учвршћиваше у Србији и у Босни заузимајући стратешки важна мјеста и утврде. Твртко је потом дошао у сукоб са Златоносовићима, властелом у источној Босни која бјеше блиска Сандаљу, и нанесе им велике штете. Тај сукоб се касније развио и укључио деспота Ђурђа као Твртковог противника, а све поново због Сребренице. У овом сукобу Сандаљ је држао деспотову страну, али је сам дошао у сукоб са кнезом Јурјем Војсалићем који му преоте одређене области. Није доживио тренутак да поврати изгубљене области јер је умро 1435. године, а наслиједио га је синовац Стјепан Вукчић.

Очигледно веома заслужан за огроман пораст угледа и моћи Косача, Сандаљ је своју владавину започео као само један од многих босанских великаша. Ускоро се кроз сарадњу са Хрвојем Хрватинићем уздигао изнад осталих и био је један од главних стубова босанског краља. Како су Сандаљ и Хрвоје жељели, тако су на престо долазили или Дабишина удовица Јелена, или Твртко II или Остоја. Босански краљ је увелико зависио од своје властеле и зато не чуди што су се Твртко и Остоја обојица користили турском помоћи у својим борбама, и поред промјенљиве подршке Сандаља и Хрвоја. У почетку та два властелина држаше страну Ладислава Напуљског, али се покорише Сигисмунду након његове очигледне побједе. Ипак, убрзо се окренуше и против Сигисмунда и тражише новог савезника који би им помогао ослободити се угарске превласти. Нашли су га у Османлијама. Прво је Хрвоје почео сарадњу са њима, а касније се и Сандаљ ставио на њихову страну не би ли се одржао против Остоје и Павловића. Са друге стране, Остоја и Твртко како би дошли на власт полако би се окретали ка угарској, у супротном смјеру од своје властеле. Главна трвења су долазила и због тога ( иако је главни разлог овог четрдесетогодишњег нереда у Босни превелика самовоља великаша ). Но, колико је сама ситауција у Босни била експлозивна показује и сукоб Сандаља и Хрвоја који је трајао релативно кратко, а резултат је простог уздизања Сандаља као бољег и јачег. Хрвоје је несумњиво имао витештва и војног умијећа у себи, али дипломатког и државниичког много мање од Сандаља који је знао бити и стрпљив у својим плановима. У свему овоме, једини побједници били су Турци који су успјели заузети одређене утврде и важне стратешке градове попут Ходидједа и тиме проширише свој утицај у земљи.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #18 послато: Новембар 29, 2017, 10:34:23 поподне »
Можда није баш право место (тема) за ово што ћу поставити, али не нађох ништа приближније...

Верујем да сте сви чули за данашње самоубиство Слободана Праљка пред Хашким судом (судом  ::) ), па ме заинтригирало да истражим мало о његовом пореклу.

Ево шта пронађох:

"Praljci su podrijetlom Petrine čija je matica u Čalićima, a Petrine su jedan od nekoliko rodova proisteklih od plemena Orlovića, kao i Arale, Prusine, Odobašići, Petkovići i Arapovići. Mate Petrina, koji je popisan 1742. kao starješina svoga domaćinstva, pripadao je onoj grani Petrina koja je imala nadimak Odobašić, ali se prigodom popisa dao upisati sa svojim starim prezimenom Petrina, dok je njegov sin Mijo u vrijeme sljedećeg popisa 1768. upisao svoje prezime Odobašić, jer je po selu Čalićima bio poznat kao takav. Pa I kasnije imamo nekoliko slučajeva u starim maticama župe Brotnjo, gdje se miješa prezime Petrina i Odobašić, dok se kod Mije nije pojavio I nadimak Praljak koji su od njega preuzeli njegovi sinovi Mate i Ilija nakon što su oko 1780. godine iz Čalića preselili u Veljake kod Ljubuškog, gdje se vrlo često u maticama upisuju Petrina alias Praljak, a rjeđe i s prezimenom Odobašić, dok konačno oko 1850. Nije prevladalo novo prezime Praljak, a iščezao nadimak Odobašić i staro prezime Petrina.
Prezime Praljak ustalilo se od oko 1900. godine, a postupno prije te godine je iščezlo staro prezime Petrina."
(Podrijetlo hrvatskih starosjedilačkih rodova u Čapljini i okolici” - Nikola Mandić)

"Рetrine su se ranije, od davnina pa sve do prije 200 godina, nazivali Petrinovići. Petrine su nastale od znamenitoga srednjovjekovnog hrvatskog roda Orlovića, od kojega su nastali još i Prusine, Odobašići, Arale, Praljci, Petkovići, Arapovići, Dogići i Dope, a vjerojatno još neki, što nismo utvrdili s obzirom na starost roda Orlovića iz srednjega vijeka.
Prvi spomen Orlovića u Brotnju nalazimo u dokumentu, napisanom 21. veljače 1444. godine, u kojem piše da Gojsav Orlović zvani Petrinović iz Gabele daruje vrlo skup pojas da se proda i od dobivenog novca dva dijela da se daju crkvi u Ljubuškom, a treći Svetom Vidu kod Gabele (Tošić: Donji tok Neretve u srednjem vijeku, Hercegovina). Marko Vego, donoseći preslik dokumenta, obrazlaže da je Gojsav Orlović zvani Petrinović bio podrijetlom iz Hamzića. Kasnije se njegova obitelj preselila u susjedne Čaliće."
(“Podrijetlo hrvatskih starosjedilačkih rodova u Mostaru” - Nikola Mandić)

"PRALJAK (k), u Graboviku i Veljacima (Ljubuški). Doselili su u ova sela iz Broćna. Ranije su se zvali Petrine. Praljci su nastanjeni i u Mostaru. Prezime je, vjerovatno, izvedeno odpredmeta praljak — drveni Šiljak kojim se sadi kupus ili duvan, a tako se naziva i gvozdeni Šiljak (silo) kojim se prave opanci.
PETRINA (k), u Proboju (Ljubuški), Podgorju (Mostar) i Ljutom Docu (Široki Brijeg). U Proboj je nekog Petrinu "dovela žena iz Hamzića" , a u Podgorju su "od onih iz Ljutog Doca". Petrine su živjele i u Tatama, danas zaseoku sela J are. Bili su najstarije porodice u ovom selu, ali ih je "prije 150 godina kuga pomorila".
(“Hercegovačka prezimena” - Risto Milićević)

"У Татама су најстарије породице: Ранковићи, Петрине и Џидићи, које је прије 150 година куга поморила."
(„Херцеговина“ - Дедијер, Ђурић - Козић, Филиповић, Мићевић)


Праљака има и православних, у Бугојну:

"Рогоушац, Бугојно. Ђypђевдан: Праљак, ..."
(“Шематизам православне митрополије и архидијецезе Дабро-босанске за годину 1882.” - Ђорђе Николајевић)


Зна ли неко нешто о овим хрватским Орловићима?
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Земља Херцеговина - Све о Хумској Земљи
« Одговор #19 послато: Децембар 05, 2017, 05:24:47 поподне »
А шта ћемо сад?  ;)

<a href="https://www.youtube.com/v/ZdMxbo4mcUE" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/ZdMxbo4mcUE</a>
Чињеницама против самоувереног незнања.