Bravo momak, radiš sa takvim entuzijazmom da je to za divljenje.
Извини да ти овијем кратко морам досађивати, почтовани Ивице, али у српском (фонетски) / србском (морфофоноложки) књижном, то јест стандардном језику, којим се и ти наизглед стараш писати, падеж дозивник (лат. cāsus vocātīvus) јоште увијек постоји, корисћен углавном када год се њекому изравно обраћамо. Свјестан сам појаве да растећ број сународника нам има с тијем тежкоће, па падеж дозивник све чесће гуше, замјењујући га падежем наричником / именовником (лат. cāsus nōminātīvus). Али ипак мним да се ваља трудити око тога не гушити богатство нашега језика оваквијем немарним приступом. Ако на примјер молећи се велиш "Отче наш, који си на небесима" а не "Отац наш, који си на небесима", или речеш, видјевши собствену матер "Мајко мила, ..." умјесто «Мајка мила, ...», онда је свакако и оправдано чувати дозивника и иногде, пишући у горје означеном случају дакље, «Браво мом
че», будући да је «момче» дозивнички облик именице «момак». Старајмо се, пријатељу, трун више око очувања нашега језика, управо с тијем што га користимо на
свјестан и
просвјећен начин, не гушимо и не пустошимо га! Свако добро.