Љ. Пaвлoвић je зaбeлeжиo пpичу Joвaнoвaцa из Coчaницe, дa cу cтapи гpaд (Municipium DD) нaceљaвaли Чивути, кojи cу ce клaњaли идoлимa, чиjи je кип нaђeн...
Који су то Јовановци?
И никада нисам волео израз чивути (и док нисам сазнао ово што сада знам)?!
Код моје супруге (одакле су јој баба и деда по оцу) у Шумадији у једном малом селу-сеоцету, Богу иза ногу "штоно" се каже, али са центристичким погледом на свет (три су досељеничке струје ту негде уочи Првог српског устанка, њени се малтене последњи доселили после Другог српског устанка, и то најстарији досељеници са Косова и Метохије 15%, следећи из Босне 15 %, и најмлађи Тимочани 70% - њени од тих) код њих свако у Србији, али ама баш свако, ко није са потеза Топола - Крагујевац, а да не причамо о онима који нису из Србије, макар су Срби, су туђини.
Па имају и засеок Албанија ко зна од када (ја мислио на почетку тај крај стварно населили Албанци) и руком и изразом лица покажу као да је стварно реч о Албанији, а то су њима досељеници Срби са Косова и Метохије. Кад су чули да им унука нашла момка у Београду али из Војводине мора да су мислили да сам пао са Марса.
А када је њена баба Живана добила телевизор 1981.године сачекала нас је са следећом причом (била је иначе врло побожна,и за разлику од многих тамо, ишла је у цркву).
Баба:Е децо да вам испричам нешто!
Ми:Шта?
Баба (сва потресена):Видела сам нешто страшно на телевизији!
Ми: Па шта то баба?
Баба (скоро једва да изговара од устезања - ни реч змија никад није изговарала него је тог створа помињала као "она буба" или никако): Па ...видела сам како се "крсту" дивљаци!
Ми (мислили да је видела неко племе у Африци): Па како баба?
Баба (са збланутим изразом лица - не може жена да дође себи, сва се укочила, није јој добро), каже нама: Са четири прста!
И покаже директно и на лицу места како се заправо крсте католици!
Ми: Па баба,нису то дивљаци, то су хришћани католици, а они видиш мисле за нас да смо ми дивљаци што се крстимо са три прста!
Свеједно њену бабу (која је гледала католичку мису) нико није могао да разувери да то нису били дивљаци!
А моја ташта (из Војводине) када се 1961.године упознала са фамилијом свог мужа у том сеоцету није могла чудом да се чуду начуди када су је дочекали сви редом од старина преко девера и итд. са поздравом пружајући јој руку десницу: Шака руци нисмо Турци!
Мислила жена:Боже благи где сам ја ово дошла!У ком смо ово веку!
Тако да када моји супруга и син хоће да зезају таста (они имају ту слободу), а хоће да кажу да је нешто раритет или крајње неубичајено као друштвена или историјска појава у Србији и васцелом свету или мимо света кажу:Па то нигде нема!
И онда набрајају брдашца (типа Чукер) и висове (типа Гај) тог његовог сеоцета (за које топониме нико није чуо осим тамошњег живља), па засеоке, и суседна села и брда из тог краја (Висак је врло озбиљна планина), ни у ту "Албанију" и као врхунац врхунца набрајања (крешчендо) на крају кажу: Па ни у "Црни Као" тога нема (не кажу нема тога ни у Црном Калу - нема тих падежа)!!!!
Таст само клима главом задовољно!Само што не каже: Ваистину нема!
Јер ако нека појава није забележена чак ни у "Црни Као" (одакле је наш Лепенко) то онда значи да је то нека "већма" дивљачка или крајње неубичајена појава у Васељени.
Ја, па опет, сматрам једним од највећих варварстава, сачувај ме Боже и саклони, када људи узимају камен са старих напуштених гробаља и кућишта и разрушених цркава и уграђују у своје куће и помоћне објекте.
Тако да много значи ко је онај ко нам износи нека запажања и сећања и какви су његови духовни хоризонти и образовање, и да ли су објективна или субјективна.