Поријекло Крсне Славе

[Gorance]

Србима је крсна слава , практично од покрштавања (била су два велика таласа), а оно што је утемељило код нас а раздвојило нас од осталих словенских племена у том смислу је што су Срби покрштени од Римског свештенства које је утемљило овај обичај а моје је мишљење да је сигурно нешто слично постојало у паганском добу наших предака.

И ја сам чуо негде да је слава дошла као на дан покрштавања. Нпр. масовно покрштавање брда породица у једном дану,тј. на дан неког светитеља. Без обзира дал је то било 732 год. Или у 9 веку за време Ћирила и Методија.Без обзира, то је пре црквеног раскола 1054. Онда би и Хрвати и Бугари требало да их имају. Нешто друго је у питању,локални феномен који за сада не разумемо. Бар по мом схватању.

[ДушанВучко]

А зашто је тај обичај опстао само код Срба ако су уопштено пагански Словени имали неко кућно божанство (заштитника)?

[vid.knezevic]

И ја сам чуо негде да је слава дошла као на дан покрштавања. Нпр. масовно покрштавање брда породица у једном дану,тј. на дан неког светитеља. Без обзира дал је то било 732 год. Или у 9 веку за време Ћирила и Методија.Без обзира, то је пре црквеног раскола 1054. Онда би и Хрвати и Бугари требало да их имају. Нешто друго је у питању,локални феномен који за сада не разумемо. Бар по мом схватању.

Као што рекох, кључно је од које стране су Срби покрштени . Да у брзини цитирам википедију "Према Порфирогениту цар Ираклије (610—641) населио је Србе на територији која је раније опустошена од Авара. Потом их покрсти довевши свештенике из Рима и научивши их да правилно врше дела побожности.[10] Ово прво покрштавање, уколико се узме као историјска чињеница, није оставило дубљег трага. Могуће је да су хришћански свештеници у време цара Ираклија отишли међу Србе и некога формално покрстили, али ти покрштени или нису били праве старешине Срба, тј. били су њихови пратиоци, или нису искрено и трајно прихватили прелазак у нову веру. То је могао био само први покушај да се Срби покрсте. Масовно покрштавање није се десило тада. Можда о слободи мисионарства (покрштавања) међу Србима у време Ираклија говори и писање Попа Дукљанина да првих неколико српских владара, који су били многобошци, нису прогонили хришћане.[11] Већа средишта хришћанства остали су градови на обалама Јадранског мора који су били под влашћу византијског цара. Из њих су Срби појединачно примали хришћанство."
Један пример је моје име Вид, за које се увек причало да је потекло од Световида а уствари је св Вито , што је један од доказа да је покрштавање тело од Рима, што чини разлику од поркрштавања нпр Бугара , где нит има славе нит Вида.
У сваком случају ово питање је за посебну тему, па молим Уреднике да помере да не затрпававамо овде.

[Gorance]

А зашто је тај обичај опстао само код Срба ако су уопштено пагански Словени имали неко кућно божанство (заштитника)?

Управо је то питање.

[Gorance]

Као што рекох, кључно је од које стране су Срби покрштени . Да у брзини цитирам википедију "Према Порфирогениту цар Ираклије (610—641) населио је Србе на територији која је раније опустошена од Авара. Потом их покрсти довевши свештенике из Рима и научивши их да правилно врше дела побожности.[10] Ово прво покрштавање, уколико се узме као историјска чињеница, није оставило дубљег трага. Могуће је да су хришћански свештеници у време цара Ираклија отишли међу Србе и некога формално покрстили, али ти покрштени или нису били праве старешине Срба, тј. били су њихови пратиоци, или нису искрено и трајно прихватили прелазак у нову веру. То је могао био само први покушај да се Срби покрсте. Масовно покрштавање није се десило тада. Можда о слободи мисионарства (покрштавања) међу Србима у време Ираклија говори и писање Попа Дукљанина да првих неколико српских владара, који су били многобошци, нису прогонили хришћане.[11] Већа средишта хришћанства остали су градови на обалама Јадранског мора који су били под влашћу византијског цара. Из њих су Срби појединачно примали хришћанство."
Један пример је моје име Вид, за које се увек причало да је потекло од Световида а уствари је св Вито , што је један од доказа да је покрштавање тело од Рима, што чини разлику од поркрштавања нпр Бугара , где нит има славе нит Вида.

Све су опције могуће, али ни једна не а тежину,тј. не држи воду.
Требало би ово да се пребаци на пригодну тему.

[Ивица Јовановић]

Читао сам да је и код Пољака постојао обичај сличан слави. Верујем да је обичај еволуирао временом. Код Бугара имамо имендан. Чак је и Хануках код Јевреја сличан обичај. Поред тог имамо и чувено кумство које постоји и другде само под другим називима и нешто другачијој форми (padrinos/padrinazgos код латиноса).

Ево описа обичаја код Пољака:
"Imieniny" је посебан дан који се слави на дан светитеља или светице чије име носи особа. На тај дан, особа чији је имендан слави свој лични празник. Породица, пријатељи и колеге честитају имендан слављенику и често му поклањају мале поклоне или цвеће. Такође, на дан  imieninja обично се организује посебан оброк или трпеза. Слављеник или слављеница припремају гозбу за своје најближе, на којој се служе традиционална јела и колачи. Ови оброци често укључују и посебан обредни хлеб, који се назива chalka. То је специфичан хлеб са маслацем или сланином, често декорисан са словом или симболом који представља светитеља чије име се слави.

[drajver]

Читао сам да је и код Пољака постојао обичај сличан слави. Верујем да је обичај еволуирао временом. Код Бугара имамо имендан. Чак је и Хануках код Јевреја сличан обичај. Поред тог имамо и чувено кумство које постоји и другде само под другим називима и нешто другачијој форми (padrinos/padrinazgos код латиноса).

Ево описа обичаја код Пољака:
"Imieniny" је посебан дан који се слави на дан светитеља или светице чије име носи особа. На тај дан, особа чији је имендан слави свој лични празник. Породица, пријатељи и колеге честитају имендан слављенику и често му поклањају мале поклоне или цвеће. Такође, на дан  imieninja обично се организује посебан оброк или трпеза. Слављеник или слављеница припремају гозбу за своје најближе, на којој се служе традиционална јела и колачи. Ови оброци често укључују и посебан обредни хлеб, који се назива chalka. То је специфичан хлеб са маслацем или сланином, често декорисан са словом или симболом који представља светитеља чије име се слави.

Мислим да имендане и сеоске славе не би требало мијешати са обичајем крсне славе, гдје се прославља светитељ заштитник куће и рода.

Пребацићу неколико задњих постова на прикладнију тему.

[drajver]

Пренијећу свој цитат са ове теме раније

Не треба заборавити да славу осим Срба славе и сјеверноалбанска малисорска племена, на сличан начин као свеца заштитника рода (дакле не села или цркве). Сличан је случај и са крсним славама код католика на подручју између Цетине и Неретве и по Херцеговини. Ако се сагледа тај простор слављења крсне славе видјеће се да је то простор првобитног српског насељавања, али истовремено и јурисдикцијско подручје Римске цркве (до раскола 1054 и до успостављања Српске архиепископије). Рекло би се да је процес христијанизације Срба текао постепено и могуће је да је управо Римска црква патентирала овај модел са свецима заштитницима конкретно за Србе. Кључно је питање кад је дошло до масовнијег преласка на хришћанство обичног народа. У другој половини 9. вијека се вјероватно христијанизовала аристократска врхушка, јер тек тад имамо српске кнезове са хришћанским именима: Стефан Мутимировић, Петар Гојниковић, Павле Брановић, Захарије Прибислављевић. Ако узмемо у обзир и језичке промјене које је поменуо Никола, претпостављам да је 10. и 11. вијек био период интензивније христијанизације и да је крсна слава у том периоду и установљена.

Овдје бих још додао да је постојање слава Михољдана, Видовдана, Мратиндана, што су празници преузети из календара предрасколне римске цркве, својеврсан доказ да је обичај крсне славе код Срба установљен код Срба кад је римска црква још увијек имала утицај и кад је највећи дио Срба још увијек јурисдикцијски потпадао под исту. Дакле, прије успостављања српске архиепископије почетком 13. вијека. Ако је процес христијанизације Срба почео крајем 9. вијека, са покрштавањем архонтских породица, онда је покрштавање главнине становништва могло достићи врхунац током 11. вијека, тј. у вријеме Србије Војислављевића. А управо је држава Војислављевића обухватила сва подручја гдје се слава јавља, од Малесије до Цетине.

[Gorance]

Зна ли неко упућенији кад је први пут у историографији нашој забележен појам слава или бар крсно име? Делује нам то скроз нормално, као да је постојало од увек, међутим није тако.

[Небо_Сав]

Видим из дискусије да се на Славу углавном гледа као на адаптирано паганско наслеђе, али,  можда  Слава није пагански обредни остатак прилагођен хришћанству, него управо спомен на скромни обред Причешћа који су мале хришћанске заједнице практиковале док Црква није постала државна институција са амбицијом да монополизује све обреде??
 
Питам се, само..., паде ми на памет и та јеретичка идеја...   ево, већ се покајах...

[Vlax]

Зна ли неко упућенији кад је први пут у историографији нашој забележен појам слава или бар крсно име? Делује нам то скроз нормално, као да је постојало од увек, међутим није тако.

Нисам посве упућен, али помињано је раније да се појам "крсно име" јавља у тестаменту госта Радина, половином 15. века. Он завештава да се део његове имовине подели на одређене празнике, између осталих и на Светог Георгија, његово крсно име. Не успевам сад да нађем тај одломак на интернету. Није ми познат старији помен, могуће да постоји.
Крсно име се помиње у народним епским песмама, нпр. Марко Краљевић и бег Костадин или једна песма у којој цар Душан слави Аранђеловдан, не сећам се наслова. Наравно, не знамо када су ове песме настале, сумњам да су старије од 18. века.
Можда би се о слави могло наћи нешто и у историјским изворима из 18. века, пре свега међу Србима у Хабзбуршкој монархији.

[Никац]

Колико сам имао прилике прочитати, нема трагова да је обичај сличан слави икада био раширен код босанских муслимана. Славе и сличних обичаја има код православаца, католика и муслимана од јужне Далмације до Шоплука.

Ја бих због тога настанак славе смјестио у вријеме кад се Босна одваја од осталих српских држава, а Паганија је још под српским утицајем, и када Срби мигрирају у Шоплук, дакле 11. вијек.

Можемо се послужити и генетиком, на примјер род Никшића са заједничким претком око 1100. године https://www.yfull.com/tree/I-FT190799/ има заједничку славу Лучиндан.

Слава највјероватније настаје контактом између Срба и неког предсловенског становништва, из римских култова Лара и/или Пената.

По мојој теорији, слава је у почетку је имала хтонски карактер као и ови римски култови, а патрилинеарна слава се развила касније, код Срба из динарске зоне јер су били присиљени на честе миграције, док код Католика и Паганији и Шопа/Торлака остаје старији хтонски облик.

[сɣнце]

Овђе пише, да крсна слава Маркова бијаше Ђурђевдан.
Колико је тачно, нико неће знати.

То је Тоша забога примио
и узеде три дуката жута
брже оде доле на чаршију
и он купи дивит и хартију
бјело перо чим се књига пише
па он Марку кроз пенџер додаје;
Марко пише ситну књигу бјелу
десном руком на кољену лјевом
танким пером по листну папиру
у арапском у караокану
у тамници млад арапска бана,
па је шање у Прилипа града
а поздравља своју стару мајку:
Мила мајо, моја сладка рано,
да л' не хајеш, ал' не знаш за ме,
ево мене у тамници мајко,
у арапској у Караокану,
у тамници млада арапска бана
има врјеме девет годин данах
и десете четири мјесеца,
да би зашто не бих ни жалио,
иште бане дванајст товар блага
чиста сребра и жежена злата;
Шиљи мајко те одкупи Марка!
О Јелице, моја вјерна љубо,
пошљи мени једну киту цвјећа
да ја знадем, кад је спрам пролећа,
и када нам Ђурђев данак дође
крсно име и моје и твоје!

[Никац]

Нисам посве упућен, али помињано је раније да се појам "крсно име" јавља у тестаменту госта Радина, половином 15. века. Он завештава да се део његове имовине подели на одређене празнике, између осталих и на Светог Георгија, његово крсно име. Не успевам сад да нађем тај одломак на интернету. Није ми познат старији помен, могуће да постоји.
Крсно име се помиње у народним епским песмама, нпр. Марко Краљевић и бег Костадин или једна песма у којој цар Душан слави Аранђеловдан, не сећам се наслова. Наравно, не знамо када су ове песме настале, сумњам да су старије од 18. века.
Можда би се о слави могло наћи нешто и у историјским изворима из 18. века, пре свега међу Србима у Хабзбуршкој монархији.

Пуно име госта Радина је било Радин Георгиј Бутковић, па се овдје крсно име прије односи на имендан него на праву крсну славу.

[Gorance]

Пренијећу свој цитат са ове теме раније

Овдје бих још додао да је постојање слава Михољдана, Видовдана, Мратиндана, што су празници преузети из календара предрасколне римске цркве, својеврсан доказ да је обичај крсне славе код Срба установљен код Срба кад је римска црква још увијек имала утицај и кад је највећи дио Срба још увијек јурисдикцијски потпадао под исту. Дакле, прије успостављања српске архиепископије почетком 13. вијека. Ако је процес христијанизације Срба почео крајем 9. вијека, са покрштавањем архонтских породица, онда је покрштавање главнине становништва могло достићи врхунац током 11. вијека, тј. у вријеме Србије Војислављевића. А управо је држава Војислављевића обухватила сва подручја гдје се слава јавља, од Малесије до Цетине.

Званично смо примили хришћанство за време Ћирила и Методија, тј. крајем 9-ог века. У то доба имамо и прва хришћанска имена,нпр, Петар Гојниковић. Међутим, заборављамо Константина Порфирогенита кад каже да смо хришћанство примили у 8-ом веку од мисионара из Рима. Кнез Властимир кад  диже устанак против Византије одбацује и хришћанство. Неко помену овде (можда Ти) да слава почиње од римске цркве, једино што је нема код суседа, што је парадокс. Мислим да олако прелазимо преко 8-ог века.

[drajver]

Званично смо примили хришћанство за време Ћирила и Методија, тј. крајем 9-ог века. У то доба имамо и прва хришћанска имена,нпр, Петар Гојниковић. Међутим, заборављамо Константина Порфирогенита кад каже да смо хришћанство примили у 8-ом веку од мисионара из Рима. Кнез Властимир кад  диже устанак против Византије одбацује и хришћанство. Неко помену овде (можда Ти) да слава почиње од римске цркве, једино што је нема код суседа, што је парадокс. Мислим да олако прелазимо преко 8-ог века.

Само сам написао да слављења одређених светитеља (Видовдан, Мратиндан, Михољдан) указује да су Срби првобитно користили календар римске цркве, а и по историјским изворима јесу били покрштени од стране свештеника из Рима. То је очигледно био неки локални обичај који је римска, а касније и српска црква прилагодила хришћанству.

[ДушанПан]

Само сам написао да слављења одређених светитеља (Видовдан, Мратиндан, Михољдан) указује да су Срби првобитно користили календар римске цркве, а и по историјским изворима јесу били покрштени од стране свештеника из Рима. То је очигледно био неки локални обичај који је римска, а касније и српска црква прилагодила хришћанству.

Род Сарића слави Михољдан, мој деда (мајчин отац) је од њих. Љуба Павловић наводи да постоји могућност да су дошли као католици:

Sarići su od Čajniča u Bosni, iz sela Karovića, odmah blizu varošice. Tu su došli iz dalmatinskog primorja iz Srednje Dalmacije. Po nekim zaključcima izgleda da su došli u Karoviće kao katolici i rudarski radnici, gde su se naročito bavili vađenjem kamena, tesanjem i vađenjem ruda

Може бити само пука случајност, али мени свакако занимљив податак.

[Gorance]

Само сам написао да слављења одређених светитеља (Видовдан, Мратиндан, Михољдан) указује да су Срби првобитно користили календар римске цркве, а и по историјским изворима јесу били покрштени од стране свештеника из Рима. То је очигледно био неки локални обичај који је римска, а касније и српска црква прилагодила хришћанству.

Све је то у реду. И било би решено то за славе ако је примљено од Рима. Међутим, зашто Хрвати не славе ако је до 8-ог 9-ог века. Или Бугари, и они су флертовали са Римом. Овако, на прву, све вуче на неко касније време. Не нападам ничију теорију, само сматрам да олако прихватамо почетак слављења славе. Као, подразумева се и то је то. А мислим да нема неког консензуса и да је вредно даљег истраживања.

[drajver]

Све је то у реду. И било би решено то за славе ако је примљено од Рима. Међутим, зашто Хрвати не славе ако је до 8-ог 9-ог века. Или Бугари, и они су флертовали са Римом. Овако, на прву, све вуче на неко касније време. Не нападам ничију теорију, само сматрам да олако прихватамо почетак слављења славе. Као, подразумева се и то је то. А мислим да нема неког консензуса и да је вредно даљег истраживања.

Па то сам и написао, радило се о локалном обичају уклопљеном у систем римске, а касније и српске цркве. Локалном у смислу да је обичај био присутан у само оном подручју провинције Далмације које су насељавали Срби. Није тај обичај дошао из саме римске цркве, па да се онда примјењује на свој територији њеног утицаја.

[Vlax]

Увек ме је збуњивало слављење Св. Стефана Дечанског, јер се није уклапало у причу о слави као дану када су преци примили хришћанство. Помињане су на форуму индиције да су ову славу преузимали католици (саски рудари, Дубровчани и сл.) при преласку у православље, због везе са култом Св. Мартина. Тиме би се и ова слава уклопила у теорију о слави као спомену на дан првог крштења рода. Међутим, када се мало размисли, има још чињеница које подривају ову теорију:

1. Већина породица слави славу у зимском делу године (рецимо од 15. октобра до 15. фебруара. Позваћу се на Platinovu статистику и проценити да 2/3 слава спада у тај период) - Зима није баш погодан период за погружавање у воду (па ни за шкропљење). Наравно, могуће је и да је из неког политичког разлога крштење Срба обављено у кратком периоду, и то баш зимском, па већина слави тада. Могуће, али не делује вероватно.

2. Упада у очи чињеница да су највећи број слава празници посвећени светитељима. Изузетно су ретке породице које славе неки Господњи или Богородичин празник као крсну славу. Занемаримо Божић и Ускрс који се посебно славе, али да ли је могуће да ниједан обред масовног крштења није обављен на Богојављење, Сретење, Благовести, Цвети, Спасовдан, Духове, Преображење, Малу и Велику Госпојину и Ваведење? То су стари и највећи хришћански празници које су истог датума обележавале и римска и цариградска црква, а и у народу се поштују као сеоске и градске славе.

Можда одговор ипак треба тражити негде у домену прославе имендана, која је у локалним оквирима добила неки други облик. Можда је у питању спајање имендана и култа предака, па је род наставио да слави светитеља чије је име на крштењу узео родоначелник?  Томе би у прилог ишао и израз крсно име који се јавља у поменутим епским песмама и тестаменту госта Радина