Вјера и култура Срба > Културно наслеђе

Најлепша српска поезија

<< < (30/30)

Ojler:
Јован Дучић

НОСТАЛГИЈА

Јесење поподне мре у завесама,
Тужно цвили ветар из далеког грања.
Мир. То је свечани тренут кад се сања,
И кад душа хоће да остане сама.

Често у те сате са сузом у оку,
Ја осећам тихо у болима дугим:
Све је покидано са мном и са другим,
И чекам однекуд нову реч дубоку.

И докле се деле светлости и тмине,
И ноћ пада као паучина мека:
Све натпêва хучна музика тишине!
Све надвиси неми глас који се чека!…

Јовица Кртинић:
Милутин Бојић (1892-1917)

ВРАНЕ

Гледао сам дуго како лете вране.
Црне као младост кад у неврат тоне.
У даљини запад каткад блеском плане,
А над њиме сиви облаци се гоне.
Без крика, без циља летеле су вране.

Црне, истоветне, страшну причу зборе,
Како је ужасно с другим једнак бити.
Тишина: пролазност и вечност се боре.
Све крај мене пада у њихове нити.
Ала је ужасно с другим једнак бити!

Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи.
То вран један крикну. Јато за њим грну.
А он је кликтао, свестан своје моћи,
И водио циљу браћу своју црну.
Ћутећи су вране летеле у ноћи.

Ја сам задрхтао. Чини ми се тада
Да сам био сличан каквој чедној жени,
Што, пошавши стазом на којој се пада,
Трза се, а стид јој образе црвени.
Те вечери Воља роди се у мени.

(1910)

Срки Вук:
Иван Лаловић

МИЛОЧАНЕ

Дивно ли си ноћас, Милочана,
жутим прахом купају те звезде.
Вироштак у зеленилу спава,
Благи снови кроз шљивике језде.

Под крошњама светлуцају свици,
мир зрикавци преливају смехом.
Под стопалом месеца жар дана,
дуси танго играју над реком.

Југо грли орах, а чежњом, као
што се љубав пољупцем продаје.
Септембар је, трава росу чека.
На луну и судбу псето лаје.

Навигација

[0] Индекс порука

[*] Претходна страна