Најлепша српска поезија

Вјера и култура Срба > Културно наслеђе

<< < (29/31) > >>

vojislav.ananic:
Банат

То је мој једини Банат,
над којим би вечно тео да наричем.
То је банацка земља равна од Кикинде до Борче,
од Модоша до Бечеја,
завичај усијани којим тера баба козлиће
кроз ваздух који игра над слатинами сланим,
по узаврелом небу блатнога мора
плови баба са стадом козлића,
усплахирени козлића илинских врућина погубни.
То је Банат, чернозем масних подина,
на коме главе пшенице као дукат крупног зрња
дубоко сагнуте под теретом златног леба
сањају кише и олује пљусковите,
провале облака и тучу
и дркћу од ужаса да ће ји уништити,
и када ји коњи овршу на гумну под ногама,
да ће слетити у џепове од сензала и трговаца
који крај Тисе мере џакове злата као блато.
То је мој Банат равни и очајни
коме вијори развејавају камаре сламе свилене,
жита сађенутог влатова украшени,
када жишке са огњишта пале гумна и тршћаке
и кровове од сламе и трске на набојима,
и које ја подпаљујем носећи жишке небом
у панџама крвавим од зноја паорскога
да их натерам да љубе земљу мајку
и да се боје богова громова и олуја
свога змаја банатског који их чува
и мучи муком знојином
да људи буду, и храбри, и јаки
а не омамљени сунцем и златом саденутим,
да буду гладни и бесни а не полегли по поњавама
од ситости и претилости
које им нуде масне оранице земље црне.
Прогута пламен из моји уста целу летину за трен,
а они кукају и савијени у клупче моле Бога,
огњишта свога змаја и господара —
и мањи су од макова зрна
и сиромашни опет ко мишеви у цркви;
и сете се у очају старога вакта змајевског
кад није царово Банатом Бог
већ господар над господари, змај банатски
црне силе огњевите која пркоси небесима,
кад није било црепа и вршаћих машина,
већ само ритова и ритских курјака,
и кад су јели из шаке рибу живу из трстика
и под црепуљом пекли шаку црвеног злата жита.
И ондак опет ходају блатњавим путевима и пролокама,
које пролазе из села у село и вуку се лењо ленијама
кроз купусишта и згаришта.
Трепте на сунцу од заслепљени очију сунца
нахерена села насела на јендеке и бусење,
опала лепа и искривљених капиџика,
на јаковима у којима се брчкају беле гуске
црвених опраних ногу
и брбљиве патке,
које излазе из црних бара као беле руже миришљаве
вољки препуних црва, мушица и барски змија.
Танки су им амбареви скуцани од криви летава
кроз које показују своје здраве порцуланске зубе жуте
тешки клипови кукуруза који ће заменити шеницу
у пројама и куљама мешаним са бундевом и сиром посним,
сувим и сланим сиром јалови мршави банацки оваца.
Нека јим у амбаревима скуцаним царују војске пацова и мишева,
чији необуздани воњ допире све до моји логова у барама
и меша се сас гњилим мирисом опојних бара и локви
које око мога силнога репа тињају у моме логу.
И даље ће им дудови бити последња посластица
највећа када слатке мурве црне попадају по утабаној прашини,
и њиној деци голи трбува отекли од најести
обоје косе плаве и уста им оплаве као у тролетници,
док бабе под дебелим лађом дудови дрва и лишћа
седе на старим обореним стаблима и преду
зевајући од оморине и слатке старачке немоћи,
и приповедају од краљева и од аждаја,
и мене описују ко да су ме видиле,
а видиле су ме небројено пута у њиним бајањима
од крајника, и грознице, и укваре, срдобоље, и далка,
кад шапућу престрављене над болесницима немоћним
и мене зазивају да им бајање напуним снагом
и силом змајевитом од змаја банатског,
јединог бога и сведржатеља од чукундедова и аскурђела.
Слепи кућни прозори на набојима од жуте глинене земље
гледају немо у ноћ и мотре куд ја то репом корманим
кад по глувом добу ветрове гањам над Банатом
и терам ји у пусте слатине слане да облаке донесу
и пошкропе кишом оскудном тврду камену земљу
испрепуцану од сунца празни жетава суви трава
да моји Банаћани сироти и изгладинели и жедни
не поскапају ујутро кад лудо сунце обори све главе,
Да им пошкропи блатишта са плевом ди леп праве,
да церпиче сложе за кућишта оскудна и сиромашна
под које склањају главе кад им олујину натерам
под баџе и оџаке над саџацима и котлићима јадне ране.
Под слојевима стари кречни наслага
и опалим црним ранама на лицима зидова
расте кисељак сам од себе, најјефтиинија сиротиињска чорба,
који буја меду разлупаним цреповима и шерпама
на наслагама трулог тулаја и балеге
на леђима зидова који им чувају сиромашни мал.
Бајто и склањајте уроке, баке и прабабе,
чувајте од зли очију унуке и праунуке,
лонац стављајте на заврнута црева препуна кромпира киселог,
палите свећицу на трбуху домаћина који умире,
мрмљајте за помоћ басме старе које још памтите,
то ме може једино умилостивити, једино разнежити,
и подарити вам још дан живота или два.
Зазивајте ме, змаја свога господара од постанка,
црне приштеве лечите са мојим пристанком,
кандилаши и врачаре нек скидају сакагију и шап
када се сједине са паорима у ужасу и помору стоке.
Бркати паори, набите шешире подерани трака на очи,
позовите ме да ме преклињете да оставим татоше моје
да спавају мирно по непролазним травуљинама
да ји не будим да поведу облаке громовите,
већ да тихе кишовите мешине проспем над њиве и села
да вам сачувам летину, бар мало злата у ваше тврде рањаве
шаке исечене паламидом и чкаљем, чичковима и косирима,
да сакројите момцима и девојкама нове гуњеве и грудњаке,
сукно рапаво за плундре и рекле, да овце не угину без вуне.
Еј, волео сам ји и волим и сад кад умирем,
јер оно што је од мене зла било
било је њино добро за живот црни да се боре
и да га воле безумно и кад га траће и расипаду.
За њи сам чуво беле погаче да јим се клањаду
после црни дана проје и јеришта-тешкога поста на ораницама.

Богдан Чиплић

vojislav.ananic:
Српско

Све што је српско, није ми мрско
Али у ери глобализације
Србин ни башту залио није,
Да нешто друго није упрско.
Пргава нарав и танки живци
Јунаци смо на бојном пољу
Ал‘ и кад кољемо и кад нас кољу
Срби су у оба случаја кривци.
Науци је тешко да нас схвати
Чудо смо међу светским чудима
И курчевити и са мудима
А јалови су нам резултати.
Док се свак други за паре хвата
Србин углавном главом плаћа
И обично су му сви други браћа
Осим рођеног Србина брата.
Све му је боље преко плота
Са собом никако да се сложи
Ко није био у српској кожи
Тај онда не зна шта је голгота.
Мајстор да ради на своју штету
Ствари најчешће решава мачем
Србин излази на мегдан јачем
Ако затреба, и целом свету.
Вични улици, склонији шуми
Јунаци што се знају на муци
Ал‘ нисмо непознати ни бруци
Па нас ти, свете, сада разуми.
Чешемо се где нас не сврби
Србин се најлакше Србином избија
Ал‘ Србија не би била Србија
Да Срби нису баш такви Срби.

(Ранко Пивљанин)

Јовица Кртинић:
Војислав Илић

ОРГИЈЕ

Немати нимало мира – та то је доиста псећи!
Лало! затвори врата, па слушај шта ћу ти рећи:
Дође ли познаник какав да моју маленкост тражи,
А ти га учтиво прими, па онда овако кажи:
„Господин на дому није, и тек ће увече стићи,
Па, да вам не буде дуго – можете слободно ићи.“
Да, то је доиста мучно! Kо сваког с радошћу прима,
Тај с тешком досадом, најзад, и леђа окреће свима,
Јер љупка спољашност тада пред нама изгуби цену
Kад човек обману позна и пустош осети њену.

Синоћ сам дошао доцкан. (Зашто бих истину крио!)
Са неким одличним људма до беле зоре сам био.
То беху личности важне, идоли јавнога мнења,
Чувари свакога добра, и части, и поштења,
Слепчевић, чувени песник, цело је зборио вече,
И најзад, промуклим гласом, са сузним очима рече:
„Истина то је јасна, кô сунце с ведрога неба,
Да младом народу нашем озбиљно помоћи треба.“
И чувши беседу ову, и појмив дубину јада,
Сви смо му за право дали, и сви смо пљескали тада.
Редактор једнога листа, с довољно нервозном мином,
Промумла кроз зубе нешто, држећи боцу са вином;
И одмах после тога, за доказ сопствене свести,
Уврсти пијанку нашу под наслов: пријатне вести.

Ал’ каж’те, богови силни, ви заштитници мира!
Зашто ме ова хука немило мучи и дира?
Зашто овакав занос, са којим многи се дичи,
Мени, најмањем створу, на подлост и порок личи?
Зар жарке беседе оне, што жељно преслушах тамо,
Не беху ништа друго до празни прапорци само?

Мој бледи парнаски сабрат, што самом љубављу дише,
У зноју лица свога што своје стихове пише,
Већ ми је постао мрзак са овога плачевног вида,
Јер ова жалосна луда ни бога нема, ни стида:
Где год ме увреба само, а он се жалосно смеје,
Па мирно из џепа вади дактиле и хореје.
А да л’ га слушати желим – од шале барем да пита,
Већ узев стихове своје с безбожним ачењем чита.
Њему је досадан живот (бар тако у песми каже),
И критичари, вели, својом га глупошћу драже.
Kако да казним људе? искô је мишљење моје,
А ја га светујем лепо: – „Штампајте стихове своје.“

Дрскост и страшна збиља у бурном вртлогу своме
Све већма обалу плàве, и слабе уставе ломе,
И човек с препашћу гледа прљавих таласа хуку,
Што здрав и чисти смисô далеко у неман вуку.

Сећам се једнога дана, – опет је при чаши било,
И ту се прилично јело, ал’ много више пило
Сваки је зборио гласно о ствари којом се бави,
Док се од свега тога не створи урнебес прави!
Редактор с нервозним лицем страшно је кезио зубе
И гневно млатећи руком речи је сипао грубе:
„Ја појмим лојалност, – вели, – и ко је преда мномвређа
Нек добро унапред смисли куда ће склонити леђа!
Јер честит и поштен назор за мене светиња то је,
И ја их, господо, имам – и чујте назоре моје:
Дужност је Србина сваког да своме народу служи,
Па живот устреба л’ само – и живот нека му пружи!“

Међ нама сеђаше деран, невина некаква душа:
По целом изгледу срећан, што важне личности слуша;
Груди му дисаху бурно, а очи беху му влажне,
И он је занесен слушô беседе крупне и важне.

„Пријане, – рекох му најзад, – и ја ћу с изјавом прићи:
За вас ће најбоље бити одавде што пре отићи,
И то је најпреча дужност, од које користи има,
Што ће у своје време користи донети свима:
Јер цела галама ова (из горког искуства знамо!)
Ништа и није друго но бесна оргија само.“

Да ли сам имао право, ви, добри богови, знате!
Зато вас искрено молим да мира тихог ми дате.
И кад ме нагони живот да к њима узморам поћи,
А ви ми у срце онда улијте божанске моћи:
Kако бих презрео подлост, што шири шарена крила,
И лажне јевтине сузе свирепих крокодила.

Ал’ ко то долази амо? Шта очи пред собом виде?
Kакав је оно човек што к мени у кућу иде?
Богови, Слепчевић то је… Но, то је већ дошло довде:
Лало, затвори врата, па кажи да нисам овде.

(1884.)

Јовица Кртинић:
Милован Данојлић (1937-2022)

НА ОПРОШТАЈУ

Ко може мени да забрани
Да присуствујем својој сахрани?
Без мене се посао око погреба
Не може обавити како треба.

Ту нема никог да ме замени,
То искључиво припада мени:
Са које год се стране погледа
Ја сам у средишту тог обреда.

Замишљам састав свечаног скупа
У чијем средишту зјапи рупа
Јама ништавна око које
Рођаци и пријатељи смерно стоје.

Дух ће мој, упркос гужви,
Неуморно да се врти и кружи,
Мотрећи, по природи радознао,
Ко је дошао, ко изостао.

У представи аматерског позоришта
Све видим али не чујем ништа,
са мало маште и искуства
Погађам шта која казују уста.

Главни говорник ми очито ласка
Тужан због тако наглог одласка,
Нисам ни знао да ме цени:
Клања се, не мени, већ мојој сени.

Сад, кад ме нема на планети,
Не могу му никакво зло нанети,
А живог ме је, у име државе,
Избегавао због моје ћуди пргаве.

("Руља", шапућем, "не грди је,
Таква је, не може без лакрдије"!)

Ево ме, твој сам, несита ало,
И то се, најзад, окончало,
Страховањима ни налик није,
Испало је много једноставније.

Под земљом је спокој без граница,
Над земљом, напетост и несаница,
Будне ноћи, како год биле немиле,
За ово су ме припремиле.

Оно што човеколики чине примати
Више ме неће занимати:
Може почети општа помор,
Ја на заслужени идем одмор.

Полако, шапућем и без панике,
Мртвац се с временом на све навикне,
Почео је сан дубок, вечити,
Бар ћу се од несанице излечити.

Не знам што се тиче анатомије,
Али у души слатко ми је:
Она, без тела, и без ума,
Постаје честица Универзума.

Објављено у збирци Исповест на тргу

Христифор:
Рајко Петров Ного (1945-2022)

ТУЖБАЛИЦА

Куд си пошо награјило у недоба на покладе
У сунчеве обрвице налбантини кад се кладе
За небеску потковицу приковаше сунчевића
Сјају сузе кроз рупице из чавала из влашића

Да Зорило и Ноћило и троглави гле Балачко
Вечерају помрчину Србијице црна тачко
На крај света крајем века некрштене једеш дане
А деца ти разапета измеђ цркве и кафане

Гребенају мрку вуну Ни на једном главе не би
Тек марсовци кукуричу Учинили то сте себи
На крај света крајем века сија ова црна рупа

Где Милоша разапињу и Барабу с Христом скупа
На Небојши Јакшићевој слепом сунцу брију веђе
Забасо си награјило у неслано месојеђе

Навигација