Средње Поуње у Босанској Крајини - порекло становништва

Порекло становништва > БиХ - Република Српска

<< < (2/29) > >>

Небојша:
Милан Карановић, Крајина - крвава хаљина

Постанак Крајине и карактер и менталитет Крајишника по народним песмама

dom1977:
Bolja slika :)

http://uploads.im/SftO4.jpg

Небојша:
Иако се текст односи на читаву Босанску Крајину, не само на Средње Поуње, лепо објашњава стање насељености и кретање становништва у овом делу Босне.

Наиме, већ је Курипешић, почетком 16. века, приметио да су многа села у Босанској Крајини практично пуста. Тако нпр. село Заблаће код Кључе, уместо ранијих 80 кућа, 1530. године има свега 7, или 8 домаћинстава.

Уочљиво је да су након пада Босанске Крајине многа села потпуно опустела. Становништво је изгинуло, или одведено у ропство. Хрватско становништво из Унца и Поуња је потпуно исељено.

Занимљиво да су села дубичке нахије изгубиле све своје становништво, тако да ни 30 година после успостављања турске власти тамо није било ни једне куће.

Овај простор ће касније попунити српско становништво. Ево тог текста:

Извор: Др Милан Васић, "Етничка кретања у Босанској Крајини у 16. веку"

Небојша:
Милан Тодић се осврнуо на живот и дело Милана Карановића, односно на његова истраживања на подручју Босанске Крајине и шире. Мислим да је у реду да такав један текст буде на овој теми, с обзиром на заслуге Милана Карановића.

Верујем да ће ово посебно бити занимљиво нашем Сергиусу. :)

ЖИВОТНИ ПУТ И НАУЧНИ РАД ЕТНОЛОГА МИЛАНА КАРАНОВИЋА
http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1820-4244/2014/1820-42441411291T.pdf

"Као ученик петог разреда гимназије 1904. године, набавио је „Упутства за испитивање села у БиХ" и већ тада прошао сва села од Босанске Крупе до Кршаља и од Хашана до Чађавице. Због теренског рада и прикупљања материјала о поријеклу становништва, неки су га погрешно схватили и говорили онај карански ђак из Рујишке шенуо, па све ода по брдима и долинама и пита како се зову“. (не знам зашто ме ово подсећа на нашег уредника, крв није вода) ;)

"За Ускрс 1905. године, као ученик шестог разреда гимназије, долази у родно село и присуствује литургији у цркви, гдје му „Васкрсеније твоје Христе спаси“ буди осјећај да пређе на богословију. По завршетку гимназије упућује молбу за богословију у Рељеву крај Сарајева, гдје је и примљен."

"Сматра се да је само презиме „Каран“ настало од турске ријечи „кара“ – црн, јер су Карани били омражени код Турака због свог јунаштва у свим устанцима против Отоманског царства. Неки то вежу и за њихову црну комплексију, иако је Карановић утврдио да су му сви у роду више смеђи и плавокоси него црномањасти. Међутим, Стојан Новаковић и фра Иван Јукић су склонији вјеровању да ово презиме потиче од рударске ријечи „karren“ – колица."

Милан Карановић 1882 - 1955 (највероватније I1-P109)

Једно од писама Јована Цвијића Милану Карановићу

симо:
Пошто је Небојша већ споменуо крајишки род Карана/Карановића, можда бих овдје могао да објавим једну своју ранију анализу везану за Карановиће коју сам радио за неког од тестираних.

КАРАНОВИЋИ

Карановићи су једна од најстаријих и нараспротрањенијих српских породица у Крајини. У првим писаним изворима помињу се још у попису жумберачких Срба 1538. године (Павко Карановић). У Крижевцима је 1651. године међу Србима забиљежен војник Стефан Каран. Већ у првом аустријском попису Славоније из 1698. године, у селу Миљановцу јужно од Дарувара записан је домаћин Стојко Карановић, а у попису из 1736. године три домаћинства Карановића забиљежена су у селу Мацуте код Подравске Слатине.
Истовремено, бројни Карани или Карановићи записани су на подручју Далмације. Тако су у млетачком попису Равних котара из 1709. године записани у Пркосима (Богдан и Милан), Горњим Биљанама (Марко), Добропољцима (Новак и Вучен), Исламу Грчком (Радован), Радошиновцима (Стипан). Карани, Карановићи помињу се у Равним Котарима и кроз читав 18. вијек, а у поменутим насељима живјели су све до ратова 90-тих.
Једна већа група Карана/Карановића која није била обухваћена горњим пописом живјела је у далматинским мјестима Отон и Плавно. Породице које су се тамо населиле 1692. године, након што су ти крајеви ослобођени од Турака, дошли су из Бјелајског Поља и Санице. Карановићи су били међу њима. Управо ће ова група Карановића дати највећи број исељеника у Босанску Крајину, најприје у Унац, а потом у цијело Поуње, Подгрмеч, Посање и Поткозарје.
Карановићи су 1712. године забиљежени и у попису Лике. Тако се спомиње домаћин Јован Карановић у Брувну, и Илија Каран у Ловинцу. Ови би Карановићи могли бити од далматинске групе.
Отонски Карановићи ће почетком 18. вијека доселити у пусто село Бобољуске, у дрварском крају, недалеко од ушћа Унца у Уну. Из Бобољусака ће се Карановићи расељавати испрва у најближа уначка села: Велико и Мало Очијево, Очигрије, Горње Врточе, затим у бројна села петровачког краја: Крњеушу,Рисовац, Сувају, Тук Џевар, Цимеше, Бравско, крупско-бихаћког краја: Бадић, Баштра, Бушевић, Гудавац, Подвран, Ивањска, Отока, Велика Рујишка, Заложје, Доња Гата, Крупа, Врањска, Љусина, Остружница, Петровићи, Суваја, Теочак, Осредак, Пишталине, Ћоралићи.
Карана/Карановића је било у котаревима Дубица, Приједор, Сански Мост, а једна група Карана/Карановића је живјела и на подручју Дувна и Купреса.
Бројни су Карани/Карановићи који су живјели на подручју Баније и Кордуна.
Као што се може видјети презиме Каран/Карановић је било присутно у готово свим крајишким областима. Сви Карани/Карановићи славе двије славе Ђурђевдан и Никољдан. Постоји предање да је једна грана Карановића промијенила славу са Ђурђевдана на Никољдан због завјета св. Николи који их је спасио из једне тешке животне ситуације.
Сви подаци у изворима, а и генетски резултати показују да су вјероватно сви крајишки Карановићи/Карани повезани и да представљају једно племе које је у 16. вијеку живјело на подручју данашње Босанске Крајине. Одатле су се Карани/Карановићи исељавали у остале области, а затим се опет враћали у Босанску Крајину, гдје су и данас најбројнији.
Право питање је одакле су даљим поријеклом Карани/Карановићи и да ли генетско тестирање може дати одговор на то питање.

ГЕНЕТСКИ РЕЗУЛТАТИ

Данас имамо генетски тестиране четири породице Карана, Карановића из Крајине. Ради се о породицама из различитих мјеста поријекла: Карановић из Рисовца/Босански Петровац, Карановић из Бобољусака/Дрвар, Карановић из Великог Очијева/Дрвар и Каран из Доњих Церања/Бенковац.
Сва четири тестирана имају веома близак хаплотип и минималну разлику на STR маркерима што јасно говори да су истог и веома блиског поријекла по линији мушких предака. Поређење са другим тестираним из базе Српског ДНК пртојекта их јасно сврстава у хаплогрупу I1-P109, такозвани дробњачки род, који је још ближе одређен SNP-ом FGC22045.
Ова дробњачка хаплогрупа је и данас присутна, поред Карановића и код других крајишких породица. За Карановиће је посебно значајно што је она пронађена и код крајишких Војиновића, за које предање наводи да су истог рода као и Карановићи. И заиста Војиновићи имају скоро идентичан хаплотип Карановићима.

ЗАКЉУЧАК

Из горе наведеног можемо претпоставити да су крајишки Карани/Карановићи дио веће племенске групе која се почетком 16. вијека нашла на подручју Босанске Крајине. Даље поријекло, како показују генетски резултати, је од племена Дробњака из Старе Херцеговине, а још даље поријекло указује на европски сјевер и норманске сеобе. Из Босанске Крајине су се Карани/Карановићи у 16. и 17. вијеку расељавали у Жумберак, Славонију, Далмацију, да би се потом из Далмације почетком 18. вијека населили на подручју Унца одакле су се расељавали опет по Босанској Крајини, Банији, Кордуну, Лици.
Из рода Карана/Карановића биле су познате војводе из босанскохерцеговачког устанка против Турака 1875-1878, браћа: Поп Ђоко Каран и поп Стеван Каран. Од рода Карановића је и познати етнограф, сарадник Јована Цвијића Милан Карановић, српски санитетски генерал из Првог Свјетског рата др. Сима Карановић, редитељ Срђан Карановић, глумице Мирјана Карановић и Марија Каран.

Навигација