Вјера и култура Срба > Ствараоци

Порекло србских сликара

<< < (10/10)

Слобо:
 Изузетно ријетка хаплогрупа ових Поповића,  шта знамо о њеним миграцијама и од када је присутна на овим просторима

Nebo:
https://uzicanstveno.rs/uzicanstveno/dolazak-prvog-automobila-u-ribnicu-na-zlatiboru/




Бранко Поповић, са шеширом

Nebo:
Дошао ми је до  руке један запис – цртица из живота Бранка Поповића.

Први светски рат, југоисточна Србија. Наша војска заузима једно село код Власине. Међутим, следи бугарски противудар и наша војска се повлачи. На несрећу, четворица официра и војника остају заробљени у селу.

Сутрадан, наша војска поново напада село и успева да га освоји, заробивши бугарску јединицу. Нападом је командовао Бранко Поповић као у том тренутку највиши официр. У селу затичу језив призор: Бугари су запалили сеоску цркву и у њој ону четворицу србских ратника. По положају у којем су затекли њихова угљенисана тела, закључују да су били живи спаљени.

Бранко је побеснео. Обратио се бугарском нижем официру који је био заповедник заробљене јединице, питавши га: јесте ли ви хришћани и у којој цркви се ви молите кад спаљујете православне цркве и живе људе!?

Бугарин му дрско одговори: тако ћемо и све вас остале.

Потпуно ван себе од беса, Бранко га удара песницом у лице, од чега се Бугарин срушио на земљу.

А онда нареди својим војницима: водите сав овај олош у шуму и пострељајте их!

Међутим, ни један наш војник није кренуо да изврши ово наређење. Стајали су у месту и гледали у земљу спуштених пушака. Свезани бугарски заробљеници су се тресли од страха.

Јел чујете шта сам наредио!?, урлао је Бранко. Но, није било одговора. Хоћете ли да и вама судим по преком поступку!?

На то му један србски војник одговори: господине, ми у борби можемо да убијемо непријатеља, али није наш обичај да убијамо везане заробљенике...

После ових речи, Бранко се замислио, смирио, па је после похвалио овог војника, а заробљени Бугари су предати другој јединици...

Навигација

[0] Индекс порука

[*] Претходна страна