КАМЕН – СИМБОЛ ПОСТОЈАНОСТИ И СНАГЕ
За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић
Камен, један од праелемената света (упоредо са земљом, водом, ватром, ваздухом), симбол је мртве природе. Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској (амајлије) и исцелитељској магији. У народној космологији тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света.
Камен је симбол стабилности, трајности, поузданости, вечности, кохезије. Означава статичан живот. Камен, стена, планина, дрво или гај, сви симболички повезани, представљају васељену.
Камен спојен са дрветом у светом олтару симболише оно што је трајно и што ограђује, док је дрво оно што се мења и шири.
Драгуљи и црни каменови имају посебну симболику, попут кабе (зграда у Меки - исламска светиња), црног камена Кибелиног, црног жада и бисера – који симболизују васељенско јаје и омфал (свето место – станиште богова).
Усправни високи каменови су аxис мунди и представљају врховни ослонац свега у свемиру. Купасти каменови имају заједничку симболику са усправним и фалични су (рђави, манљиви). Када су коцкасти означавају стабилност и статичко савршенство, па су зато камени темељци светих грађевина. Камен темељац је стена на којој почива свемир, завршни камен Земље и извор животних вода – надјачава моћи доњег света. Сферични каменови симболизују Месец, па отуда су и симбол свих богиња.
Неклесани камен је прима материа, женско и повезан је са мушким симболима длета и свих сечива која обликују. Клесани или глачани камен означава карактер на коме је рађено и који је усавршен. Сломљени камен је симбол смрти, дезинтеграције или раскомаданости. Тешко камење које затвара бунар, извор или пећину са благом, симбол је тешкоћа које се морају савладати да би се пронашле животне воде или езотерична блага скривеног знања.
Камена секира је приказ божанске природе. Лапис еxилис – камен живота, својом моћи Фениксу враћа живот и у вези је са Гралом (светиња над светињама, извориште живота и бесмртности). Место где обитава божанска природа, омфал, сунчани дух, духови мртвих, сусрећу се небо и земља – свето место, назначавају бетилије. Бетили су и пророчко камење из којег излази глас божанства, попут омфала у Делфима.
Такозвани каменови грома, који су најчешће преисторијски кремен, сматрани су шиљком муње и били побожно чувани. Све што пада из виших сфера сматрало се звезданом светињом. То камење је било предмет обожавања и примењивано у обредима посвећеним небеским боговима.
Каменови грома, који су најчешће метеорити што падају с неба попут кише, сматрани су симболом и средством плодности. Осим тога, свети, пророчки камен бетил означава место где је сишао Бог. То је најраширенији универзални симбол ослобађања од неорганске природе, а по томе и симбол идеје божанства.
Каменови грома најпре су сами по себи силе што поседују магијску, фетишку, властиту моћ. Касније се за камене шиљке, сечива и друге сличне каменове, сматра да их је послао одозго бацач громова, односно Громовник. Потом симболи направљени човечјом руком од тога камења (секире, ножеви) постају симболи моћи.
Каменови кише симболишу скамењен дух предака, њихову неодређену трајну присутност на неком месту. Камен причвршћује душу предака, смирује је, задржава је како би тло постало плодно и како би се привукла киша.
Камење и стене утелотвљују духовну снагу, због тога су и предмет култа. Младожење их моле за потомство; жене се трљају о њих да би биле оплођене (каменови љубави); трговци их мажу уљем да би осигурали добит; понекад се страхује од њих као стражара смрти и моли им се за одбрану огњишта и породице. Каменови кише, који су најчешће метеоритског порекла, сматрају се симболом плодности. Приноси им се у случају суше или у пролеће да би се осигурала жетва.
Анализом легенди о каменовима кише, открива се постојање увек неке „теорије“ која објашњава њихову способност да управљају облацима. Било да је реч о њиховом облику, који је по нечему сличан облацима или грому, било о њиховом небеском пореклу (каже се да су пали с неба), било о њиховој припадности прецима; или су нађени у води или су обликом слични било којем другом симболу воде (риба, рак...), делотворност тих каменова никада није у њима самима – они су знак неке друге духовне стварности или средство свете силе којој су они тек боравиште.
У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака: Богородице, св. Параскеве, Краљевића Марка итд.
Камен се јавља као заменик човека. По обичају Јужних Словена, у случају смрти једног од близанаца, да би се предупредила смрт другог, у мртвачки сандук покојника треба ставити камен и рећи: „Остављам ти као брата овај камен, а њега (наводи се име живог брата) узимам себи за брата.“
У низу заштитника, камен је коришћен за обезвређивање опасности, да извор опасности постане мртав и непомичан, као камен. Да вукови не нападају стоку, на Савиндан би на ватри држали камен до усијања. Да би обезбедили воду у бунару од чини, убацивали су унутра камен. Отпорност и неповредивост камена одређује његову употребу у магијским поступцима очувања доброг здравља: да их не би болела глава, за време првог грома трипут су себе ударали каменом по глави.
Припадношћу камена мртвој природи (хладан је, непомичан, јалов, не расте, не развија се) објашњава се забрана стављања детета да седи на камену, иначе неће расти, а забрањено је и закопавање постељице под камен, иначе ће следећи порођаји бити тешки. Због своје непокретности, камену је приписивано својство заустављања, прекидања болести или опасности. У јужнословенској пракси лечења, својства заустављања болести поседовао је становити камен – велики, широки, издвојени камен. Ако су жени умирала деца, требало је да, стојећи на таквом камену, исплете чарапице и скроји кошуљу свом детету, да би „зауставила“ смрт.
У обреду сахрањивања такође се користе „заустављајућа“ својства камена: после изношења покојниковог тела, стављали су камен, упоредо с другим металним предметима, на место на коме је он лежао, да би заштитили чељад од смрти. Стари обичај постављања надгробног камења такође је објашњаван тежњом да се „свеже“ душа, да се „привеже“ за свој гроб, да јој се да пребивалиште, како не би лутала по свету. У обреду сахрањивања, а такође у исцелитељској пракси, камен је коришћен у архаичној функцији каменог оруђа, замењујући нож, маказе. Код Срба је, приликом израде покрова и одеће за покојника, платно сечено каменом. Каменом секу пупак новорођеном дечаку, да би био јак.
Будући да је камен елемент мртве природе, често је атрибут демона и место на коме они бораве: камен је место боравишта русалки, водењака; на гомили камења, прикупљеног с њиве, играју вештице. Место испод камена везано је за онострани свет: тамо бораве грешне душе умрлих, под њим се за време непогоде крије ђаво а и демони који потичу од душа умрле некрштене деце.
Код Јужних Словена камен је коришћен у ритуалима као оруђе за кажњавање (обичај каменовања кривца), као знак срамоте (морао га је носити осуђени за прељубу), као симбол клетве и проклетсва.
Људи су одувек били убеђени да камен има велику моћ. Народни видари стављали су каменчиће на облолело место не телу, верујући да ће извући болест из човека и да ће овај тако оздравити. “Заражени” камен након тога се бацао у поток да вода заувек однесе болест. Готово да нема магичног ритуала у којем се не користи камен који симболише чврстину, сигурност, али и борбу против зла.
Код Влаха у југоисточној Србији камењу се придају важна магијска својства и верује се да на стенама бораве русалке и играју вештице и виле. Посебна пажња придаје се облутку, чији облик представља јаје из којег се рађа живот. Према народном предању, виле смртницима поклањају камен облутак да би им донео велику срећу, док се испод громада крију ђаво и демони, али и бораве душе умрлих. Врачаре камен користе да би спречиле зло или смрт.
Народна предања
У прво време, камење је било слично живим бићима – оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко. Од тог доба потичу удубљења на камену, на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. Камење је престало да расте када је Бог проклео људе и Земљу због грехова. Порекло крупних камених громада и облутака често је објашњавано окамењавањем људи (понекад и животиња), дивова, који су проклети или кажњени због својих грехова.
Ђавоља Варош је ретки природни феномен који се налази на Радан планини у близини Куршумлије, око 90 км југозападно од Ниша. Чине је 202 камене фигуре које су настале дуготрајним и стрпљивим радом природе.
Камени стубови су настали деловањем ерозије на земљиште састављеног од растреситог, али чврстог материјала на коме се налази камење веће величине. Пре више милиона година цело подручје је било средиште снажних вулканских активности, о чему и данас сведоче разнобојне стене у залеђу стубова. Међутим, појава је настала релативно касно, чијем су настанку највише допринели људи уништавајући шуме и тиме отворили пут разорном деловању воде.
Овај геоморфолошки феномен је јединствен у Србији и врло редак у свету. У Европи има сличних појава у Алпима, као и у САД, позната „Башта богова“. Али куле Ђавоље Вароши су знатно веће и постојаније него у европским земљама, па су самим тим најпознатији природни споменик ове врсте у Европи.
Овај вредан локалитет стављен је под заштиту још 1959. године, а 1995. година Ђавоља Варош је Уредбом Владе Републике Србије проглашена за природно добро од изузетног значаја и стављена је у прву категорију заштите. Укупно је заштићено 67 ха површине.
У народу су током протеклих векова испредене бројне легенде о настанку овог јединственог феномена. По једном народном предању реч је о скамењеним сватовима, где су људи по налогу Нечастивог, решили да по сваку цену венчају рођеног брата и сестру. Да се то не би догодило, умешала се Божја сила која их је све окаменила и оставила да сведоче да ниједан грех неће проћи без казне.
КАМЕЊЕ
Када је Бог створио и уредио свијет, одмарао се, и ту му је дошао враг и заискао дозволу да и он нешто посије по земљи. Бог му је дозволио а он узме пуну врећу некаквог ситног сјемена и посије по земљи, и сјеме никне те окупи расти све за дан аршин високо. Кад је Бог видио, зовне врага и упита га што је оно посијао, а он му рече да је посијао камење. Види Бог да то сјеме неће добро бити и да ће сав свијет окаменити, зовне анђеле и с њима се поразговори, а свети Јован замоли Бога да забрани камењу да даље расте. Бог тако учини, а да од камена ипак људима буде нека корист, остави оно што је већ израсло.
