Етничко чишћење Срба из Сарајева

[Иван Вукићевић]

Покрећем ову тему јер је Агенција за статистику БиХ објавила почетком овог месеца резултате пописа становништва из 2013. године по насељима, тако да се сада може стећи солидна слика о размерама етничког чишћења Срба са ширег подручја Сарајева.

На територији данашњег кантона Сарајево је 1991. године живело 133.695 Срба односно 27,1%, док према резултатима пописа из 2013. године Срба има 13.300 односно 3,2%. Дакле, на простору 9 општина које чине кантон Сарајево живи преко 120.000 Срба мање него пре рата. Ни са једног другог подручја захваћеним ратом током 90-их није протерано више становника. Поређења ради, на подручју целе Хрватске са Крајином има око 400.000 мање Срба него пре рата. Према подацима који се спомињу у књизи "Геноцид над Србима у Сарајеву 1992-1995", на подручју Сарајева убијено је 7.019 Срба на кућном прагу или у неком од бројних логора. Та књига је иначе недавно представљена широј јавности у Београду:
http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=244316
Овај број је далеко већи од броја стрељаних заробљених војника Армије БиХ у Сребреници, међутим нико у међународној јавности није нашао за сходно да те злочине назове геноцидом (термин који тако великодушно користе за догађај из Сребренице). Чак шта више, гранатирање Сарајева са положаја Војске РС је била непрестана тема у страним медијима током ратних дешавања, док о масовним убиствима и прогону Срба није било ни спомена.

Промене у етничком саставу Сарајева се најбоље виде на картама на нивоу насеља:
Етнички састав 1991: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/c/cf/Sarajevo_-_Etnicki_sastav_po_naseljima_1991_1.gif
Етнички састав 2013: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/6/6a/Sarajevo_-_Etnicki_sastav_po_naseljima_2013_1.gif
Срби 1991: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/e/e3/Sarajevo_-_Udeo_Srba_po_naseljima_1991.gif
Срби 2013: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/4/4d/Sarajevo_-_Udeo_Srba_po_naseljima_2013.gif

[Иван Вукићевић]

Испод су упоредни подаци са два пописа (1991. и 2013.) на нивоу општина, као и списак етнички очишћених српских села у којима или Срба више нема или су постали малобројна мањина. Морам да напоменем да Репбулика Српска са пуним правом не признаје новообјављене разултате јер су пописани и држављани који живе ван земље дуже од годину дана (претежно Бошњаци).

ГРАДСКЕ ОПШТИНЕ

- Стари Град Сарајево:

Срби у општини 1991. године у границама из 2013. године: 4.117 (8,3%)
Срби у општини 2013. године: 467 (1,3%)

Већински српска насеља 1991. у којима су 2013. већина Бошњаци: Барице, Доње Биоско

- Центар Сарајево:

Срби у општини 1991. године у границама из 2013. године: 16.631 (21,0%)
Срби у општини 2013. године: 2.186 (4,0%)

Већински српска насеља 1991. у којима су 2013. већина Бошњаци: Мрковићи, Пољине, Радава
Већински српска насеља 1991. у којима су 2013. већина "Остали": Вића

- Ново Сарајево:

Срби у општини 1991. године у границама из 2013. године: 29.249 (32,1%)
Срби у општини 2013. године: 3.402 (5,2%)

- Нови Град Сарајево:

Срби у општини 1991. године у границама из 2013. године: 37.194 (27,4%)
Срби у општини 2013. године: 4.367 (3,7%)

Већински српска насеља 1991. у којима су 2013. већина Бошњаци: Бојник, Речица

- Илиџа:

Срби у општини 1991. године у границама из 2013. године: 19.367 (32,0%)
Срби у општини 2013. године: 1.600 (2,4%)

Већински српска насеља 1991. у којима су 2013. већина Бошњаци: Бухотина, Вела, Влаково, Зеник, Какриње, Рудник

ПРИГРАДСКЕ ОПШТИНЕ

- Вогошћа:

Срби у општини 1991. године у границама из 2013. године: 8.813 (35,8%)
Срби у општини 2013. године: 542 (2,1%)
Срби у насељу Вогошћа 1991. године: 4,698 (44,3% - релативна већина)
Срби у насељу Вогошћа 2013. године: 316 (3,0%)

Већински српска насеља 1991. у којима су 2013. већина Бошњаци: Благовац, Доња Вогошћа, Граховиште, Кремеш, Кривоглавци, Љубина-Потуровићи, Небочај
Већински српска насеља 1991. у којима 2013. нико није живео: Будишићи, Врапче, Перца

- Илијаш:

Срби у општини 1991. године у границама из 2013. године: 11.299 (45,7% - релативна већина)
Срби у општини 2013. године: 421 (2,1%)
Срби у насељу Илијаш 1991. године: 3.093 (45,3% - релативна већина)
Срби у насељу Илијаш 2013. године: 103 (2,1%)

Већински српска насеља 1991. у којима су 2013. већина Бошњаци: Балибеговићи, Бањер, Доња Биоча, Доњи Чевљановићи, Дражевићи, Душевине, Злотеге, Кадарићи, Кривајевићи, Лука, Љубнићи, Малешићи, Мраково, Оџак, Подлугови, Рибарићи, Соврле
Већински српско насеље у којима су 2013. већина Хрвати: Дубоки Поток (свега два становника, могуће је да се ради о Србима који су погрешно пописани јер у том селу није било Хрвата раније)
Већински српска насеља 1991. у којима 2013. нико није живео: Велика Њива, Закутница, Куносићи, Озрен, Хан Караула, Чемерница

Напомена: Насељу Хан Караула припада и село Чемерно у коме је 1992. побијено целокупно српско становништво:
http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=%D0%A7%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE-1992

- Хаџићи:

Срби у општини 1991. године у границама из 2013. године: 6,362 (26,3%)
Срби у општини 2013. године: 218 (0,9%)
Срби у насељу Хаџићи 1991. године: 2,146 (38,1%)
Срби у насељу Хаџићи 2013. године: 65 (1,3%)

Већински српска насеља 1991. у којима су 2013. већина Бошњаци: Баре, Гаровци, Деовићи, До, Доња Биоча, Дрозгометва, Казина Бара, Мишевићи, Оџак, Рамићи, Трнчићи, Урдук, Ушивак, Чешће
Већински српско насеље 1991. у коме 2013. нико није живео: Црепљани

- Трново:

Територијално већи део општине је припао Федерацији БиХ, али највећи део самог насеља Трново је припао општини Трново у Републици Српској.

Срби у општини 1991. године у границама из 2013. године: 663 (19,4%)
Срби у општини 2013. године: 97 (6,5%)

Већински српска насеља 1991. у којима су 2013. већина Бошњаци: Горња Пресјеница, Иловице, Ледићи, Пендичићи
Већински српска насеља 1991. у којима 2013. нико није живео: Балбашићи, Бистрочај, Дивчићи, Забојска

[Тимар]

Све похвале упућујем Ивану Вукићевићу на покретању ове теме.

Сарајево је само један од примјера етничког чишћења Срба. Централна Босна, као и Република Србска Крајина, гледајући у процентима, исту судбину су доживјели. Нажалост, многи нерадо о томе говоре, јер тиме би демантовали своје лажи, када су само Србе оптужили за етничко чишћење.



 

[vojislav.ananic]

Српска стратишта Сарајева 1992-1995

[Amicus]

Придружујем се похвалама за тему и анализу, Иване Вукићевићу.

Не знам постоје ли објављени спискови страдалих Срба у Сарајеву? Помиње се та бројка од 7.019 лица, али било би више него корисно да су имена истих негде објављена. Двадесет и кусур година је прошло од рата. Је л' могуће да то још није урађено?

Ова књижица из прилога РТРС-а ми се не чини таквом, у којој се налазе спискови више од седам хиљада људи, а после кукамо како нам бројке преправљају и умањују. Жртве имају своја имена и презимена и као такве морале би бити јавно доступне. Људи су мртви, никоме на штету то не може бити, осим на душу њихових убица и злочинаца.

А говоримо о цивилима и заробљеницима.

[Wolf Sagash]

Испричаћу вам мој случај.

Родио сам се у Сарајеву 1975. године.Прве двије године живота провео сам са родитељима у подстанарском стану на Илиџи, а  1977. добили смо стан на Џиџиковцу, у самом центру града. Ја сам Сарајево напустио 10 априла 1992 и обрео се у Херцеговини, а родитељи су тамо провели готово цијели рат. Како им је било, само они знају. Стресови, страх, неизвјесност уништили су им здравље па су умрли, отац у 51-ој а мајка у 65-ој години. Обоје од канцера иако им нико од познатих предака и сродника није умро од те болести. У нашој улици Скерлићевој била је команда такозваних Јукиних Вукова. Можда им је та чињеница спасила живот јер крвник Мушан Топаловић није залазио у тај Јукин забран. По свему судећи Јука се само специјализовао за пљачку богатих суграђана српске националности. Моји покојни родитељи су казивали да их је Јука увијек пристојно поздрављао. Отац га је познавао још  као дерана и давао ме ситниша и цигарета јер му је био симпатичан. Већи проблем од Јуке, родитељима је представљало Министарство одбране које је стално слало мени позиве за војску(Отац је пријатељство са доктором Накашом искористио да му овај управник војне болнице изда потврду о дјелимичној војној неспособности тако да је већи дио рата провео у цивилној заштити). Тако су покварени војни референти стално малтретирали родитеље са информацијама да сам ја митраљезац на Јеврејском гробљу, минобацачлија у Касиндолској улици и слично, да би ме на крају избрисали из књиге држављана тако да сам доста јада видио да се поново упишем у књигу држављана. Мајка је изашла у децембру 1994. опет са папирима доктора Накаша да иде у иностранство на лијечење, а отац је побјегао преко линије у Пионирској долини ка Нахореву на Богојављење 1995. године. Током рата моји су се родитељи храбро држали, крили су чак и српске војне бјегунце из АРБиХ и умало настрадали јер их је један Србин одао. Да није било једног очевок земљака муслимана из обавјештајних структура који их је обавјестио о провали, били би убијени готово сигурно. На срећу тај бјегунац се спасио и још је данас жив. Кад су изашли из Сарајева у Херцеговину моји родитељи су доживили велико олакшање. Жалили су за својом младошћу проведеном у Сарајеву али им никада није пало на памет да спомену повратак у тај град.

[Amicus]

Огреших душу, имају бар две књиге са списковима српских жртава у Сарајеву за период 1992-1995. године (издања из 2008. и 2010. године), од којих је ова друга допуњено издање и при том је доступна на мрежи.

Пошто је ово тема о етничком чишћењу Срба из Сарајева, у прилогу шаљем и везицу ка књизи са списковима.

Миливоје Иванишевић, Српске жртве и српска стратишта Сарајева, Београд, 2010

Наравно, нисам прескочио ни Волфову причу, која је трагична и трауматична, али и сведочанство времена, које се на овим просторима, понавља изнова и изнова, а у којима је обични човек највећа жртва.