Гргуре, почео си са тврдњом да је Деса, а не Завида, отац од Стефана Немање, а сада постављаш текст неког опскурног лика (Александра Кањевца) о томе да Мирослав и Немања нису браћа?! Пробао сам да пронађем ко је тај Кањевац, излази ми да је то некакав глумац, а не историчар? Свакако више поверења треба поклонити некоме коме је историја професија, а не узгредни хоби. Ево шта Тибор Живковић у свом делу "Портрети српских владара" говори о Деси и његовом повезивању са Немањом:
"Prema Orbinu Desini sinovi su bili Miroslav, Konstantin i Nemanja – što je u starijoj istoriografiji dovelo do, danas odbačenog mišljenja, da je Desa zapravo otac Stefana Nemanje. Drugi zanimljiv podatak koji daje Orbin, jeste da je posle Desine smrti vlast u Raškoj preuzeo mlađi brat dukljanskog kralja Radoslava koji je inače živeo sa porodicom u Raškoj – Vladimir. Navodno su njega Desini sinovi porazili kod Prištine i zbacili sa vlasti. U opisanim događajima lako se prepoznaje Nemanjin sukob sa najstarijim bratom Tihomirom koji je uz vizantijsku podršku pokušao da vrati velikožupanski presto u Raškoj. Stoga, podaci o Desinim sinovima, Vladimiru i učešću dukljanske dinastije u sukobima u Raškoj, zabeležene kod Orbina, trebalo bi zanemariti. Istovremeno, postavlja se pitanje da li je Desa nastavio da vlada u pređašnjim svojim oblastima ili je posle 1154/1155. godine on ove oblasti zauvek izgubio." (стр.168)
"Orbinovo izlaganje o Desi, a posebno geneološki podaci, najvećim delom su netačni. Sukob sa kraljem Radoslavom okončan je do 1153. godine, kada je Desa privremeno postao veliki župan Raške i kada je svu snagu i diplomatsku veštinu usmerio prema Vizantiji i zapadnim saveznicima kako bi se na tom položaju održao. Otuda Orbinov podatak da je Desa proterao kralja Radoslava 1161. godine nije tačan i trebalo bi ga odbaciti." (стр. 168)
Осим овога, постоје и директни докази да је Завида отац Мирослава, Немањиног рођеног брата:
"Сем имена, Завидино порекло и личност су потпуно непознати због фрагментарности извора. Он се помиње само у једном натпису и у једном запису.
Ктиторски натпис на Цркви св. Петра и Павла у Бијелом Пољу помиње Завиду као оца хумског кнеза Мирослава, једног од Немањине браће1. Запис на рукопису Мирослављевог јеванђеља такође спомиње Мирослава, сина Завидина."
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:zavidaНа тврдњи како је Деса, а не Завида, отац Немањин, истрајавају још увек само залудне деретлије које чак и у таквим, рекло би се безазленим стварима, виде неку злокобну бечко-берлинску заверу против "праве" српске историје (која нам је одузета тајним анексом Берлинског конгреса, наравно).
С друге стране, мени се чини да су то кренули тврдоглаво да бране само због тога што је Радивој Радић у књизи "Срби пре Адама и после њега" понизио њиховог главног узора Деретића, показавши да он није ни знао за податак о Завиди као Немањином оцу, већ је слепо копирао Орбина, свој главни извор података.
"Кад је већ тако, хајде да видимо како се служи историјским чињеницама толико (пре)хваљени др Деретић!? А, сва је прилика, можемо много тога и да научимо! И, гле, одмах на почетку, катастрофа! Др Деретић гордо посрће већ на првом кораку: замислите он не зна ко је био Немањин отац! Овај „кандидат за вечност“ пише следеће: „Деса је умро у Требињу 1166. године и сахрањен је у цркви Светог Петра. Иза себе је оставио четири сина: Тихомира, Мирослава, Константина и Немању." Наравно, и врапци - бар они са Студентског трга! – знају да је Немања био Завидин, а не Десин син." (стр. 68)
"Др Деретић, а потом и његови „дрвени“ адвокати др Ђорђевић и Јарчевић, покушали су да покажу како је Немањин отац био Деса и при том су уложили огроман труд, али без успеха јер су историјске чињенице хладне и неумољиве. Они се позивају на дубровачког аутора Мавра Орбина, али не знају да је пресудне чињенице за разрешење ове историјске загонетке донео један аутентични извор XII века. Реч је о ктиторском натпису кнеза Мирослава Хумског на својој задужбини, цркви Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу, који је објављен 1922. године. У том натпису, састављеном између 1170. и 1190. године, дакле, званичном документу и извору првог реда, Мирослав, Немањин брат, назван је Завидиним сином. Другим речима, боље је кнез Мирослав знао ко му је отац него Мавро Орбин који је живео пет столећа касније. Да се подсетимо, браћа Стефан Немања и Мирослав живели су у XII веку, а Мавро Орбин је своје дело објавио на самом почетку XVII века. Дакле, отац Стефана Немање био је Завида, а не Деса, како са очајничком али бесмисленом упорношћу настоји да нам покаже ова „аутохтонистичка" тројка. Све што сам навео није никаква научна новост већ је поодавно записано руком озбиљних истраживача, историчара од заната. Штавише, у својој књизи сам Деретићу, Ђорђевићу и Јарчевићу указао на одговарајућу литературу? Треба само читати, али очигледно је да њима читање није јача страна. Уз то, ваља нагласити да се гробне цркве нису подизале било где, а овде је реч о Полимљу, прастарој баштини Немањића, тако да примедбе о градњи храма на туђој земљи постају беспредметне. Осим тога, Стефан Завида се наводи и у једном задарском акту, дакле, такође извору првог реда, о чему је писао пољски историчар Јан Лешни 1989. године. Ти подаци нису били познати нашим старим историчарима и зато су они „лутали" у покушају да објасне ко је Немањин отац. Да ли је ово довољно или морам да прибављам Немањин извод из матичне књиге рођених, оверен у Општини и не старији од шест месеци?!" (стр. 208-210)
Литература коју је Радић приложио је следећа:
Јованка Калић, Стефан Немања у модерној историографији. Међународни научни скуп Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви: Историја и предање, септембар 1996. године, Београд 2000, 5-19 (са навођењем целокупне релевантне литературе).
Јап Lešny, Stefan Zavida als Sohn von Uros I. und Vater von Stefan Nemanja. Ein Beitrag zur serbischen Prosopographie, Sildostforschungen 48 (1989) 37-49.