По питању директне или индиректне сродничке везе са братством Кадића из Бејлопавлића, готово пола века је владало мишљење да постоји директна сродичка веза између Кадића из Лешка и Кадића из Боана, које је потекло у Лешку и то искључиво на основу истоветности презимена.
Морам да признам да је ланисарање теорија о пореклу на основу оваквих паушалних претпоставки (што верујем да је случај и код многих других српских фамилија) довело до искривљивања породичног предања односно, негативно афектирало историјског памћења те су чак и старији Кадићи у Лешку ову тезу, о пореклу у Бјелопавлићима, интегрисали у „породично предање о пореклу“ иако није засновано на поузданим подацима који се могу објективно верификовати.
Осим презимена, за које смо касније утврдили да је новијег датума, о чему ћу написати пар речи у наставку, не постоји било каква друга индиција везе Кадића из Лешка, а самим тим ни Филимоновића из Доње Јошанице и Кадића (Петрушиновића) из Бјелопавлића. Крсна слава Кадића из Бјелопавлића је Света Петка док је Кадића из Лешка, Св. Врачи.
Тезу по којој су се Кадићи у Лешак населили након периода интензивног кретања по „ Турској“, подстакнутог „истрагом Кадића“, коју је иницирао Которски атентат 1860. године је оборио чланак Аврама Поповића „ Устанак у Горњем Ибру и по Копаонику од 1806 до 1813. године“ (Годишњица Николе Чупића, није ми тренутно при руци чланак да бих проверио број и годину, али са сигурношћу знам да је објављен у првих десет година двадесетог века) у коме, говорећи о мање познатим учесницима у Првом српском устанку каже: “Између многих који су ми остали непознати, ја сам забележио несумљиво ова имена...Илија Хаџић из Родеља, Ђорђе Кепа из Камена, Милисав Кадија, из Лешка (живео 120 година, а име кадија добио ради честог суђења при игри козању...“
Иако је немогуће другим изворима потврдити нову тезу, претпостављамо да је презиме Кадић заправо новијег датума односно, да се група Ковачана, која је у време Првог српског устанка живела у Лешку, добила презиме Кадићи, по надимку наведеног „Милије“, учесника истог устанка, што великом вероватноћом Кадиће лоцира у Лешку у доба Првог српског устанка, непуних 50 година пре Которског атентата и померања остатака Кадића из Бјелопавлића по територијама које су биле под турском окупацијом.
Питање којим смо се дуго бавили у фамилији јесте старост презимена Кадић и Филимоновић односно, које је проистекло од кога, и извод из чланка Аврама Поповића нам даје за право да претпоставимо да је ипак породично име Филимоновић (у било којој његовој варијанти,)старије од Кадић.
Међу топонимима у Лешку, који означавају имовину која је у власништву припадника братства Кадића се убрајају „ Вилимонов шљивак“ и „Вилимоново гувно“. Ова чињеница такође може да индикује да је родочелник ове посебне гране „Ковачана“, која се из Ковачице преселила у Лешак (40-ак километара северозападно од Ковачице код Косовске Митровице) по продирању Шаљана из Северне Албаније, услед повлачења аустријске војске након Бечког рата 1699 или Руско-аустријско-турски рата 1739, заправо живео/боравио у Лешку и да је презиме Филимоновић у свим својим варијатетима, настало у периоду након пресељења у Лешка, и претходило презимену Кадић.
Предложио бих једну хипотезу у вези са потенцијалном везом између Филимоновића-Кадића и „Ковачана“ са једне стране, и Ерора, као и других братстава који су носиоци славе Св. Врачи.
Први историјски записи који помињу Ероре у ширем подручју Крајине датирају с краја 17 и почетка 18 века, што коинцидира са временским одредницама из досада објављених податак о досељавању Ковачана у Ковачицу (Атанасије Урошевић: Старија црногорско-херцеговачка досељеничка струја на Косову, Пети конгрес географа ФНРЈ, Цетиње, 1959, стр.181-186).
Урошевић каже да су се преци Ковачана доселили у истоимено село крајем 17. или у првој половини 18. века и то из области „црногорске Херцеговине“, истовремено са продирањем Шаљана. По исказима самих Ковачана, које је интервјуисао током свог рада на терену, утврдио је да сви славе Св. Врачеве и да сви наводе Црну Гору и Херцеговину као своју старину а само у једном случају је експлицитно наведен Колашин.
Период првог историјског помена и једних и других, датира приближно из периода Великих сеоба, и повлачења аустријске војске са терена на којима су се изводиле операције, при чему се локално становништво јужних крајева повлачило заједно са војском.
Ерори и „Ковачани“ би теоријски могли да деле заједничку постојбину и порекло у периоду од раног до касног средњег века у области Старе Херцеговине, одакле су се потенцијално расељавали, једни из економских разлога у области где рударство још увек није замрло (околина Трепче) и други из егзистенцијалних разлога, на територије под аустријском влашћу, у организованој сеоби, након чега су од стране Аустрије распоређени дужином Војне крајине.
Географска дистрибуција Ерора, као и Тинтора, по Крајини, ми индикује такав сценарио развоја братстава Ерор, Тинтор, као и потенцијално, многих других фамилија које насељавају подручја некадашње Војне крајине.
Наставићу причу ускоро. ..
Синиша, да ли могуће на основу поређења информација које имате за Филимоновиће и Ероре, приближно утврдити временски период раздвајања?
Истовремено, поређењем података који су исказани у бази ДНК пројекта за конкретне узорке сам утврдио да постоје већа преклапања вредности за локусе из мог узорка са узорцима тестираних који су класификовани под I2 DS. У неким случајевима је поклапање знатни веће него са неким тестираним у групи I2 DN, у коју сте уврстили мој узорак. Да ли је то могуће, да постоји већа сродност појединих припадника I2 DN и појединих носилаца I2 DS него са носиоцима из исте групе?
Не знам да ли то има неки утицај на анализу али сам приметио да је унета вредност за YGATAH4 локус у табели за мој узорак 10 док она у резултату који сам добио износи 11.
Велики поздрав свим пријатељима на Форуму!