СРБИЈА
Насељавање Срба на Балканско полуострво и његов ток не можемо са сигурношћу датирати, што због непостојања прецизних извора из тог времена, тако и због чињенице да још увек није разрешен проблем њихове прапостојбине. Сматра се да је насељавање Срба отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године и да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија (610—640) 11.02.641. године.
Бојка или Бела Србија је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису „О управљању Царством“ (лат. Де администрандо империо) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво. Он у свом делу каже: „Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка), где им је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска (југ данашње Пољске и Шлеска), она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени“.
Сам термин Бојка али и њен тачан положај до данас нису разрешени и на снази су две претпоставке које је смештају:
• западно од Беле Хрватске на простор северне Чешке и Лужице
• источно од Беле Хрватске на простор источног Закарпатја односно на северозападу данашње Украјине
Према Константину Порфирогениту Срби су населили простор од Цетине до Бојане док је северну границу њихових насељавања чинила Сава односно Дунав. Границу између Срба и Хрвата чине жупе: Имота, Цетина, Ливно, Плива, које су у саставу Хрватске.
Властимировићи су прва српска владарска породица о којој постоје историјске белешке, и која је, према легенди, владала Србима и у њиховој прапостојбини тзв. Белој Србији.
Сина кнеза Дервана, који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се предпоставља да је владао око 780. године. После њега влада његов син Радослав, кога наслеђује његов син Просигој.
Након доласка на Балкан, Срби су формирали неколико, међусобно повезаних, кнежевина. Средином IX века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром. Властимир (пре 805 — око 851) је први српски кнез о коме имамо више података у историјским изворима. Владао је највероватније у периоду од око 830. до око 851. године и по њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Владао је као де фацто суверен владар, иако је можда номинално признавао врховну власт Византијског цара, а њему су опет били директно подређени владари осталих српских области. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима предовеђеним Пресијамом (836—852) који су покушали да потчине Србију, али је Властимир током трогодишњег рата успео да одбије њихове нападе и сачува српску самосталност. До данас нису разјашњени мотиви бугарског напада на Србију, али се као две главне хипотезе наводи:
• Властимирово одбацивање византијске врховне власти, што је покренуло Бугаре да покушају да прошире своју власт са и на Србе
• Властимирово савезништво и помоћ Византији током рата Византије и Бугарске око 846. године
После његове смрти, власт је прешла на тројицу његових синова Мутимира, Стројимира и Гојника.
Први српски владар, који је примио хришћанство, је био велики жупан Мутимир 879. године. Последњи Властимировић, кнез Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом Бугарском царству. После његове смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства (Самуилово / Македонско, Западнобугарско или Бугарско/ царство (976-1018) је држава која је настала из устанка комитопула (синова комите/кнеза Николе) првог, у низу од три, словенска устанка против Византије у X и XI веку. Свој врхунац достигла је за време владавине цара Самуила).
Нови државни центар створен је у првој половини XI века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михајло, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са жупаном Вуканом. Прву половину XII века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.
Извор:
www.starisloveni.com