Да зера оживим тему.
Област Бање како сам и написао у уводу, била је уско повезана са средњовјековном српском властелом Војиновићима. Гордана Томовић је сумарно обрадила Војиновиће у свом раду Војиновићи.
Војиновићи спадају у онај ред српске властеле из југозападних дијелова српског краљевства, која се почела уздизати у вријеме краља Дечанског,а пуну афирмацију доживјела у вријеме цара Душана. У ту групу бисмо могли прибројити још: Бранивојевиће и Бранковиће. Све три породице биле су и родбински повезане.
Породица почиње свој успон за вријеме Стефана Дечанског и младог Душана, када су широким простором, који је обухватао Гацко, Рудине, горњу Дрину, лимски Дабар управљала браћа Војин и Хрватин. Војин је носио титуле стјегоноше и војводе,а Хрватин титулу великог челника. Чини се да је било још браће, али о њима није остало каснијег помена. Хрватин је сахрањен у манастиру Бањи са монашким именом Димитрије. Чини се да је управо Хрватин обновио манастир Бању и стекао одређена ктиторска права, па ће манастир Бања постати главно духовно средиште Војиновића и породични маузолеј. Хрватин није оставио потомства.
Војинови потомци ће на друштвеној љествици значајно напредовати. Ћерку Селу ће удати за једног од браће Бранивојевића, Брајка. Најстарији син Милош Војиновић, ставилац цара Душана, остаће запамћен и у народним пјесмама. Други син Алтоман ожениће Ратославу , ћерку војводе Младена,а сестру Бранка, родоначелника Бранковића. Трећи син, Војислав наслиједиће очеве посједе и постати велики кнез.
У сљедећој генерацији знамо за синове кнеза Војислава Војиновића, Стефана,Добровоја и Петра и свакако најпознатијег Алтомановог сина великог жупана Николу Алтомановића, који иако један од најмоћнијих српских великаша, бјеше ухваћен од стране бана Твртка и кнеза Лазара 1373. године, развлаштен и ослијепљен. Претпоставља се да је доживјео бар до 1395. године и да се до краја живота бавио трговином.
Цијелу историју Војиновића обиљежили су сукоби са Дубровником, што ће постати константа и каснијег односа скоро свих српских великаша из залеђа са Републиком.
Значај Војиновића је у томе што су они у једном тренутку своје владавине успјели да обједине велик дио најстаријих српских земаља. Значајни су и за историју влашких племена у Херцеговини, јер се највећи број катуна развија управо на њиховој територији и под њиховом влашћу. Ипак нема неких директнијих извора који би показивали сениорски однос Војиновића спрам влаха у првој половини 14. вијека, на начин како је то постало уобичајено код генерације која их је смијенила: Косача и Павловића. Стога се мора поставити питање, коме су припадали власи на посједу Војиновића? Војиновићима? Српском краљу? Манастирима?
Област Бање је како видимо још од најранијих помена, била саставни дио области Војиновића, у који су они уложили значајна средства и у којем су и сахрањени. Тамо су нађени гробови великог челника Димитрија, тј. Хрватина, кнеза Војислава и мајке Николе Алтомановића, Ратославе. Колико сам схватио све ове надгробне плоче у манастиру су нађене измјештене као поплочање, и нису нађене кости Војиновића. А било би корисно да јесу, па да се тестирају.
Везано за помињану везу Бањана и манастира Бање, треба рећи да су се и област лимске Бање и Пива и Рудине ( самим тим и данашњи Бањани) налазили у оквиру посједа Војиновића и није искључено кретање влашких катуна у оквиру једна административне области.
Многе српске породице су се касније позивале на поријекло од Војиновића.
