Власи

[Wolf Sagash]

Сермезијанци су били вјероватно први словенско-ромејски микс настао у Панонији.

По мом неком суду преци прото-Албанаца су били у саставу ових Куверових Бугара и заједно са Сермезијанцима су дошли на централни Балкан. Оно што је Албанце одвајало и од Бугара и од Сермезијанаца био је њихов индоевропски, сасвим другачији језик.

Ту се отвара још једно питање, стварање термина Мауровлах, Моровлах или Морлак. Јанковић је то узгред поменуо, али мислим да би ту могло да се наслути и нешто више.

"У Љетопису је забележен етноним
Моровласи,
чију су земљу заузели „Vulgari“ (1950: 45): „Затим
освајајући заузму цијелу Македонију, потом читаву
покрајину Латина, који се у оно доба зваху Римљани,
а сада се зову Моровласи (Morovlachi), то јест
Црни
Латини
(Nigri Latini)“. По освајању Македоније, они су
живели уз границе краља Владина. О овим „Бугарима“
биће касније више речи. По Константину
Јиречеку,
који
је утемељио
савремена
схватања
о Моровласима,
Морлацима,
они су потомци
тзв. Романа
односно
романизованих домородаца,
и шта више,
у време
писања
Љето­пи­са
у 12. столећу,
још увек су били
„Романи“."

Међутим, један други податак би могао да повеже причу о Сермезијанцима и причу о Морлацима, а то је податак  од даљој судбини Сермезијанаца након досељавања у Македонију.

Као вођа Сермезијанаца, замјеник Куберов помиње се и Маурос, који је остао на византијској територији код Солуна и уздигао се у визнатијској хијерархији, па је добио и титулу "patrikios and archon of the Sermisianoi and the Bulgars"

Занимљиво је да су се у Македонији разишли интереси Сермезијанаца и Куберових Бугара. Бугари су жељели покрет, а Сермезијанци који су били хришћани су жељели да остану.

Ја се сад питам, а то је смјела хипотеза, да ли су у ствари Морлаци или Мауровласи заправо ништа друго него Маурови Власи, Сермезијанци.

Некидан сам прочитао,а сад не могу да нађем да су управо Куверови људи, у византијским изворима били названи Куверијанци, по тој аналогији би и Маврови Власи могли постати Мавровласи-Морлаци.

Иначе сам Маурос је био хришћанин и по свему судећи и сам Сермезијанац.

Волио бих да чујем и мишљење осталих, да ли би се Сермезијанци могли повезати са Власима у српским средњовјековним изворима, а самим тим и херцеговачким Власима?

Само да напоменем, у крипти у нас у цркви, која је нажалост блиндирана, налазе се кости робусног мушкарца, према рјечима антрополога, високог нешто преко 2 метра. Кости су пронађене у касно-античкој гробници из 4-6 вијека. Такође имамо кости код којих је пронађен дубровачки полудинар из 1370. године. Ако би код нас било могуће вршити археогенетску анализу некад у будућности, ми би радо отворили гробницу и дали узуроак за анализу.

[Жика]

Сермезијанци су били вјероватно први словенско-ромејски микс настао у Панонији.

По мом неком суду преци прото-Албанаца су били у саставу ових Куверових Бугара и заједно са Сермезијанцима су дошли на централни Балкан. Оно што је Албанце одвајало и од Бугара и од Сермезијанаца био је њихов индоевропски, сасвим другачији језик.

Ту се отвара још једно питање, стварање термина Мауровлах, Моровлах или Морлак. Јанковић је то узгред поменуо, али мислим да би ту могло да се наслути и нешто више.

У ранијим вековима небески правци нису били именовани север, југ, исток и запад ,него - црно/север, бело/запад, исток/зелено и црвено/југ. Можда називи  Моровласи/Црни Власи и Куцовласи /Бели Власи пре од тих  дезигнација потичу него од тривијалних термина "црногуњци,белогуњци"

[Лепеничанин]

на Керамезиском Пољу, у близини Солуна

у науци је прихваћен став да је реч о Прилепском Пољу, северном делу Пелагоније. Eво извода из Микулчићевог дела о утврђењима у БЈР Македонији:

Во некрополата „Млака” пред тврдината во Дебреште, Прилеп, откопани се гробови со наоди од
доцниот 7. и 8. век. Тие се делумно или целосно кремирани и не се ниту ромејски, ниту словенски.
Станува збор најверојатно, за Кутригурите.
 
Ова протобугарско племе, под водство на Кубер, а како потчинето на аварскиот каган во Панонија,
околу 680 г. се одметнало од Аварите и тргнало кон Солун. Кубер ги повел со себе и
Сермесијаните, (околу 70.000 на број), во нивната стара татковина. Сермесијаните биле Ромеи,
жители на балканските провинции што Аварите ги заробиле еден век порано и ги населиле во
Западна Панонија, да работат за нив. На Кубер му била доверена управата врз нив.
 
По неколку победоносни судири со Аварите кои ги прогониле, Кубер со својот мешан народ
успеал да дојде во Македонија. Од властите во Солун измолил дозвола тие да се населат во
Прилепското Поле (Campus Kerameensis;Керамеиаи е античкото име за Прилеп). Властите од
Солун им наложиле на Драговичите, како на најблиски соседи, во прво време да ги помагаат
Сермесијаните во снабдувањето. [21]
   
Со населување на Сермесијаните-христијани и гркофони во опустените северномакедонски
простори, Византија планира да ја зајакне одбраната. Со нив се поврзува и обновата на Стобската епископија во доцниот 7. век, макар што градот Стоби цел еден век пред тоа бил целосно разурнат и оставен без жители. [22] Меѓутоа, Кубер го праќа својот шпион Маврос во Солун, да планира напад. Ова е откриено и Кутригурите
биле протерани од овие краишта. За натамошната судбина на Сермесијаните изворите молчат.
 
Археолошките наоди укажуваат дека Кубер тргнал кон граничниот северноепирски регион за да
се насели таму. Во Ерзеке близу Корча и во Врап кај Елбасан најдени се делови од неговата
благајна заробена во борбите против аварскиот каган. Два дела од ова фамозно богатство се
откопани уште на почетокот од нашиот век, а по третиот дел cѐ уште се трага.

[Синиша Јерковић]

Ја се сад питам, а то је смјела хипотеза, да ли су у ствари Морлаци или Мауровласи заправо ништа друго него Маурови Власи, Сермезијанци.

Некидан сам прочитао,а сад не могу да нађем да су управо Куверови људи, у византијским изворима били названи Куверијанци, по тој аналогији би и Маврови Власи могли постати Мавровласи-Морлаци.

Пронашао сам извор гдје се Куверови људи помињу као Куверијанци. Ради се о печату Тарасија, хипатуса и архонта Куберијанаца.
 K. Petkov, The voices of medieval Bulgaria, seventh-fifteenth century the records of a bygone culture. Leiden: Brill, 2008., str. 2.

Значи, ово оставља могућност да је и Маурова група могла бити названа по његовом имену Маурови Власи, Мауровласи.

[Синиша Јерковић]

у науци је прихваћен став да је реч о Прилепском Пољу, северном делу Пелагоније. Eво извода из Микулчићевог дела о утврђењима у БЈР Македонији:

Во некрополата „Млака” пред тврдината во Дебреште, Прилеп, откопани се гробови со наоди од
доцниот 7. и 8. век. Тие се делумно или целосно кремирани и не се ниту ромејски, ниту словенски.
Станува збор најверојатно, за Кутригурите.
 
Ова протобугарско племе, под водство на Кубер, а како потчинето на аварскиот каган во Панонија,
околу 680 г. се одметнало од Аварите и тргнало кон Солун. Кубер ги повел со себе и
Сермесијаните, (околу 70.000 на број), во нивната стара татковина. Сермесијаните биле Ромеи,
жители на балканските провинции што Аварите ги заробиле еден век порано и ги населиле во
Западна Панонија, да работат за нив. На Кубер му била доверена управата врз нив.
 
По неколку победоносни судири со Аварите кои ги прогониле, Кубер со својот мешан народ
успеал да дојде во Македонија. Од властите во Солун измолил дозвола тие да се населат во
Прилепското Поле (Campus Kerameensis;Керамеиаи е античкото име за Прилеп). Властите од
Солун им наложиле на Драговичите, како на најблиски соседи, во прво време да ги помагаат
Сермесијаните во снабдувањето. [21]
   
Со населување на Сермесијаните-христијани и гркофони во опустените северномакедонски
простори, Византија планира да ја зајакне одбраната. Со нив се поврзува и обновата на Стобската епископија во доцниот 7. век, макар што градот Стоби цел еден век пред тоа бил целосно разурнат и оставен без жители. [22] Меѓутоа, Кубер го праќа својот шпион Маврос во Солун, да планира напад. Ова е откриено и Кутригурите
биле протерани од овие краишта. За натамошната судбина на Сермесијаните изворите молчат.
 
Археолошките наоди укажуваат дека Кубер тргнал кон граничниот северноепирски регион за да
се насели таму. Во Ерзеке близу Корча и во Врап кај Елбасан најдени се делови од неговата
благајна заробена во борбите против аварскиот каган. Два дела од ова фамозно богатство се
откопани уште на почетокот од нашиот век, а по третиот дел cѐ уште се трага.

Колико сам видио код других аутора они помињу да су се Сермезијанци још у Панонији помијешали са Словенима. Можда би тако могли објаснити и појаву словенских хаплогрупа код влаха.

[Nebo]

Сермезијанска прича можда расветљава иначе тешко објашњиву чињеницу откуд у средњем веку романизовани Власи тако јужно, у областима данашње северне Грчке.

Ево једног текста о Сермезијанима и Комани култури:
http://www.rastko.org.rs/rastko-al/zbornik1990/ncausidis-relacije.php

Између сеобе Сермезијана са севера према Пелагонији и сеоба влашких катуна из Велике Влашке и других влашких области на северу Грчке према Зети и Херцеговини, временски размак је око 550-600 година. У том периоду у ове влашке области вероватно су ушле и друге популације, нарочито македонски Словени.

[Nebo]

Један занимљив Храбаков цитат о ширењу влашких катуна. Није баш да се са свиме овде слажем (нпр. оно о Његошима, топониму Сопот, имену Брајан, итд), али ми је пажњу привукао овај детаљ о насељавању Влаха у Полимље још у време Самуилово. Као и онај о етимологији назива Риђани.

„Насељавању сточара из Тесалије и јужне Албаније допринео је и македонски владар Самуило. Његовог брата Давида убили су (976) влашки номади. Византијски историописац Кекавмен забележио је за 985–6. годину да је Самуило приликом заузећа Ларисе повео много влашког становништва из Тесалије и населио га у дубину своје државе, што би могло да буде негде у Полимљу. Ту је у доба Твртка I било око сто влашких катуна. Кад је под Немањићима и у српској држави дошло до убрзане феудализације, сточари су бежали на разне стране, па и према мање развијеној граничној Херцеговини. Низ родова, па и предмета у Херцеговини и Конавлима упућује на грчко порекло из Тесалије. Свуда где има Влаха има Сопота и Његоша. Сопот је новогрчки – поток, врело. Тако се звао један велики род, насељен у првој половини XV века између Билећа и Никшића, који се у XVI веку, преко Буковице, населио око Плитвичких језера; то су данашњи Шупути. Журовићи код Требиња су из Жура код Призрена (1330). Мириловићи имају трага у дечанској повељи из истог времена, Псодера има и у јужној Македонији. У Херцеговини налазимо имена карактеристична за Влахе у Македонији и Србији, као: Оливер, Дејан, Брајан, Ставер, Герман, Стрез, Милтен, Страхиња и изразито романска – Балдуин и Паскаш. Риђани су вероватно Охриђани, који су, према М. Филиповићу, неко време живели међу Мирдитима (до 1250. православним). Ти тесалијско-епирски Власи допринели су романизацији старијих херцеговачких катуна.“

http://www.4shared.com/office/uEevEDxxba/Bogumil_Hrabak_Naseljavanje_he.html

[Небојша]

Један занимљив Храбаков цитат о ширењу влашких катуна. Није баш да се са свиме овде слажем (нпр. оно о Његошима, топониму Сопот, имену Брајан, итд), али ми је пажњу привукао овај детаљ о насељавању Влаха у Полимље још у време Самуилово. Као и онај о етимологији назива Риђани.

„Насељавању сточара из Тесалије и јужне Албаније допринео је и македонски владар Самуило. Његовог брата Давида убили су (976) влашки номади. Византијски историописац Кекавмен забележио је за 985–6. годину да је Самуило приликом заузећа Ларисе повео много влашког становништва из Тесалије и населио га у дубину своје државе, што би могло да буде негде у Полимљу. Ту је у доба Твртка I било око сто влашких катуна. Кад је под Немањићима и у српској држави дошло до убрзане феудализације, сточари су бежали на разне стране, па и према мање развијеној граничној Херцеговини. Низ родова, па и предмета у Херцеговини и Конавлима упућује на грчко порекло из Тесалије. Свуда где има Влаха има Сопота и Његоша. Сопот је новогрчки – поток, врело. Тако се звао један велики род, насељен у првој половини XV века између Билећа и Никшића, који се у XVI веку, преко Буковице, населио око Плитвичких језера; то су данашњи Шупути. Журовићи код Требиња су из Жура код Призрена (1330). Мириловићи имају трага у дечанској повељи из истог времена, Псодера има и у јужној Македонији. У Херцеговини налазимо имена карактеристична за Влахе у Македонији и Србији, као: Оливер, Дејан, Брајан, Ставер, Герман, Стрез, Милтен, Страхиња и изразито романска – Балдуин и Паскаш. Риђани су вероватно Охриђани, који су, према М. Филиповићу, неко време живели међу Мирдитима (до 1250. православним). Ти тесалијско-епирски Власи допринели су романизацији старијих херцеговачких катуна.“

http://www.4shared.com/office/uEevEDxxba/Bogumil_Hrabak_Naseljavanje_he.html

Зато ће бити више него занимљиво видети резултате из источне Херцеговине.

На основу досадашњих резултата из Полимља, рекло би се да ова област није претрпела неко значајније насељавање Влаха из ЈИ области. Не знам да ли би се Дробњаци уклопили ту евентуално. J2b1 би се такође могла повезати са неком влашком миграцијом из ЈИ крајева.

Остатак чине углавном I2a DS, R1a и E1b. Значи у Полимљу је највећи знак питања на Дробњацима, који чине добар део становништва тог краја.

У Херцеговини, рекло би се, има више ове струје која води порекло из јужнијих крајева Балкана. То ће се можда боље видети када пристигну резултати, али већ сада имамо назнаке да су неки I2a DN, J1c, а вероватно и припадници неких других хаплогрупа, потенцијални досељеници "из Македоније".

Упада у очи да се код Херцеговаца у изворима могу срести нека специфична имена која "вуку" на те јужне крајеве (Оливер, Дејан, итд.), а остаје питање да ли то има везе са каснијим миграцијама, или су таква имена била распрострањена широм српских земаља у средњем веку.

Интересантни су ми ови Паскаши. Видех да се помињу у попису херцеговачког санџака, ако не у нахији Кричак, онда у непосредној близини (свакако близу Полимља). И код личких Усораца постоји ово ретко презиме.

[Nebo]

На основу досадашњих резултата из Полимља, рекло би се да ова област није претрпела неко значајније насељавање Влаха из ЈИ области.

Оно што је мене заинтригирало код овог Храбаковог цитата везаног за Полимље је могућност да су се тада (Самуилово доба) у ову област трајно населили Словени из Македоније, јер видимо да је Горње Полимље данас оаза хаплогрупе ДН.

[Nebo]

Интересантни су ми ови Паскаши. Видех да се помињу у попису херцеговачког санџака, ако не у нахији Кричак, онда у непосредној близини (свакако близу Полимља). И код личких Усораца постоји ово ретко презиме.

Паскаш је у средњем веку било лично име. Вероватно касније настаје и истоветно патронимско презиме. И ја сам га приметио на више места, и у средњевековним повељама и у раним турским дефтерима.

[Небојша]

Оно што је мене заинтригирало код овог Храбаковог цитата везаног за Полимље је могућност да су се тада (Самуилово доба) у ову област трајно населили Словени из Македоније, јер видимо да је Горње Полимље данас оаза хаплогрупе ДН.

Има прилично DN у Црној Гори (око 10%), па се поставља питање да ли су баш сви пореклом са ЈИ. Један део вероватно јесте. Да ли се део DN и R1a може сматрати оним старијим словенским слојем у ЦГ? За очекивати је онда да их буде код старих Лужана.

Вероватно је и један део R1a пристигао с југа. Нпр., код Цинцара из Штипа/Крушева има припадника R1a који се, на основу доступних маркера, потпуно уклапају у род L1280 који постоји и у ЦГ.

Паскаш је у средњем веку било лично име. Вероватно касније настаје и истоветно патронимско презиме. И ја сам га приметио на више места, и у средњевековним повељама и у раним турским дефтерима.

У Херцеговини се у изворима помиње и презиме Паскачић. Сасвим сигурно изведено од личног имена Паскаш/Паскач. Занимљиво да се у доба цара Душана, тј. у касном средњем веку, као родоначелник Паскачића помиње извесни Паскач, који је имао поседе у Славишту (пчињски округ), где је заједно са својом породицом подигао манастир Светог Николе у Псачи.

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B5_%D1%83_%D1%81%D0%B5%D0%BB%D1%83_%D0%9F%D1%81%D0%B0%D1%87%D0%B8

Ово је интересантно и са генетског аспекта. Наиме, поред тога што се име Паскач/Паскаш јавља у нахији Кричак, међу  личким Усорцима (као презиме) и у пчињском округу у средњем веку, очигледно да постоји и генеска веза између ових крајева.

Са друге стране, можда је ово име било доста чешће у употреби раније, што би аутоматски отежало ивођење оваквих закључака.

[Nebo]

Има прилично DN у Црној Гори (око 10%), па се поставља питање да ли су баш сви пореклом са ЈИ. Један део вероватно јесте. Да ли се део DN и R1a може сматрати оним старијим словенским слојем у ЦГ? За очекивати је онда да их буде код старих Лужана.

Све ово што си написао и ја заступам.
Део ДН и Р1а стиже у 6. веку са словенском најездом (Подунавље - Македонија - Епир - Дукља).
Део је могао стићи и са Србима у 7. веку. Сигурно је међу ДС у то време било и ДН, а да су се сматрали племеницима.
Део је могао дођи у Самуилово време баш у Полимље, као и у средњевековне жупе Алтин и Пилот, па каснијим сеобама у подручје ЦГ.
Део са влашким катунима у 13. и 14. веку.

[Nebo]

Ово је интересантно и са генетског аспекта. Наиме, поред тога што се име Паскач/Паскаш јавља у нахији Кричак, међу  личким Усорцима (као презиме) и у пчињском округу у средњем веку, очигледно да постоји и генеска веза између ових крајева.

Са друге стране, можда је ово име било доста чешће у употреби раније, што би аутоматски отежало ивођење оваквих закључака.

Мислим да је вероватније ово друго. Име Паскаш се појављује и у другим областима, тако да се пре ради о раширености имена међу несродним популацијама на Балкану.

[Небојша]

Све ово што си написао и ја заступам.
Део ДН и Р1а стиже у 6. веку са словенском најездом (Подунавље - Македонија - Епир - Дукља).
Део је могао стићи и са Србима у 7. веку. Сигурно је међу ДС у то време било и ДН, а да су се сматрали племеницима.
Део је могао дођи у Самуилово време баш у Полимље, као и у средњевековне жупе Алтин и Пилот, па каснијим сеобама у подручје ЦГ.
Део са влашким катунима у 13. и 14. веку.

Сигурно. Генерално је тешко испратити миграције балканске I2a DN и R1a, за разлику од I2a DS за коју постоје јасне назнаке из којих се области шири. DN и R1a су и много распрострањеније на Балкану, тј. има их свуда, од Словеније до Пелопонеза.

[edukator]

Mislim na ono što se predavalo nekad na univerzitetima i što se još negdje predaje je više nego zlonamjerno. Prije svega mislim na teorije o bogumilsko, pateranskom ekskluzivno bošnjačkom porijeklu stećaka. Istrajavanjem na terminu bosančica. Iako su te teorije davno oborene, iako te teorije osporavaju i mnogi bošnjački istraživači u školama se i dalje uči o stećcima kao bogumilskim spomenicima.

Bogumilska teorija o poreklu bosanskih muslimana je dosta vremena još od Račkog, preovladavala u nauci i ruku na srce čak su je i neki Srbi smatrali za verodostojnu. Nikakvih pouzdanih dokaza ili dokumentacije kojom bi se mogla dokazati nije bilo, ali je bilo nekako logično da se većina pripadnika Bosanske Crkve  islamizovala. Vremenom je rušena jedna po jedna postavka ove koncepcije o poreklu bosanskih muslimana, da bi danas među ozbiljnim, profesionalnim istoričarima bila definitivno odbačena. Sa razvojem istorijske nauke i proučavanjem osmanskih dokumenata čiji se originali nalaze u istambulskim arhivama (kopije su bile prenete u sarajevske arhive u drugoj polovini 20-veka) utvrđeno je da bogumilska teorija nema baš nikakvih osnova. Drugim rečima, tvrdnje da su bosanski muslimani potomci bogumila jednostavno je u naučnim krugovima pala u vodu. Turci su zatekli jako malo bogumila koji su i ranije bili proređeni katoličkim progonima. Pa čak je i ta šačica bogumila odolevala islamizaciji. Prema turskim defterima glavnu (ako ne i skoro jedinu) podlogu islamizacije je činilo stočarsko stanovništvo - vlasi (pravoslavne ili katoličke veroispovesti) koje se islamizovalo iz lične koristi jer su dobijali zemlju od Turaka. Više bosanskih muslimanskih istoričara koji su detaljno  proučavali pristiglu osmansku dokumentaciju je u naučnim radovima pisalo o svemu ovome, jer im je postalo jasno da se ta laž o poreklu bosanskih muslimana od bogumila nakon ovih istorijskih dokaza i činjenica jednostavno ne može više održavati. Doduše, teorija o bogumilskom poreklu muslimana je ponovo reafirmisana u jeku propagandnog rata 90-tih iz čisto političko-propagandnih razloga i održava se u tim propagandno-šarlatanskim krugovima, ali je jasno da to sa naukom nema veze. Danas je teorija popularna među propagandistima, neznalicama ili neukim istoričarima-amaterima koji citiraju autore koji su pisali pre 100 godina.

[aleksandar I]

, стр

Влашких катуна нема на подручју Невесиња, Гацка, Попова поља. У првим годинама турске владавине се шире и у жупе. Исто такос е види из пописа да је жупско становништво прилично страдало (наводи се велик број удовица). С друге стране власи са Турцима имају аранжман, онакав какав су прије тога имали са херцеговачким племством.

У турском попису Херцеговине из 1477. код Чапљине се наводе села у којима су прије рата "живјели Срби, а сада живе власи". Веома интересантна формулација турског пописивача. Аличић у коментару каже да те Србе треба сматрати као ознаку земљорадничког становништва, а не етничке Србе.

Нашао сам то, али ову тезу је обрзлагао Недим Филиповић у чланку Власи и успостава тимарског система у Херцеговини, Годишњак АНБиХ, 1974, стр 161.



Сирфе смо Амиго и ја солидно разрадили на овој теми http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1114.msg26489#msg26489

[VELEBIT]

Vlahi  se prvi put spominju u zakoniku Cara Dusana Silnog I oni  oznacavaju stalez zitelja planinskih krajeva, koji su zivjeli u kantunima I koji su se bavili  stocarstvom.
Pored VLAHA mi imamo I stalez zitelja koji su se bavili zemljoradnjom I u Dusanovom zakoniku se nazivali MEROPAHI.
Da se pogresno ne shvaca ne postoji narod pod imenom VLAHI I MEROPAHI  nego samo stalez u Dusanovom Carstvu.

[НиколаВук]

Vlahi  se prvi put spominju u zakoniku Cara Dusana Silnog I oni  oznacavaju stalez zitelja planinskih krajeva, koji su zivjeli u kantunima I koji su se bavili  stocarstvom.
Pored VLAHA mi imamo I stalez zitelja koji su se bavili zemljoradnjom I u Dusanovom zakoniku se nazivali MEROPAHI.
Da se pogresno ne shvaca ne postoji narod pod imenom VLAHI I MEROPAHI  nego samo stalez u Dusanovom Carstvu.

Али тај влашки сталеж (који је заиста престао да има етничку конотацију у касном средњем веку) је добио име по Власима, што је био термин за све латинофоне/романофоне староседеоце Балкана; Словени су тај термин преузели од Германа, који су њиме такође означавали романофоне староседеоце области у које су се досељавали (истог корена је назив за Велс у Великој Британији, по германском термину *walhaz који су Словени позајмили, и означава британске староседеоце, Велшане); иначе је пре ознаке за Романе то била општегерманска ознака за Келте, по келтском племену Волкима (Volcae), па након што су се Келти у великој мери у оквиру Римске Империје романизовали, семантика се променила и почела да означава Романе.

https://en.wikipedia.org/wiki/Vlachs#Etymology
https://en.wikipedia.org/wiki/Walhaz
https://en.wikipedia.org/wiki/Volcae

[симо]

У првим српским писаним документима, и романски Рагузани (доцније Дубровчани) се називају Власима, а домаћи поданици се називају Србима. (рецимо у повељи бана Нинослава)

[barbarylion]

Da bi se odgovorilo na pitanje o tome ko su bili Vlasi, neophodno je staviti ga u odredjeni kontekst.
Ako to stavimo u kontekst novih saznanja o genetici to bi po meni bilo ovako: među današnjim Srbima, Hrvatima i Bošnjacima postoji veliki stepen korelacije u haplogrupama, to je skoro nerazdvojivo i to je i bilo za očekivati. Sve osnovne haplogrupe su iste kod svih. No, ako malo bliže pogledamo, vidjećemo da su Srbi (uključujući i Crnogorce) znatno raznovrsniji od druga dva naroda. Srbija i CG su među najheterogenijim područjima Evrope sa tačke gledišta haplogrupa. Kada se radi o BiH, primjetno je da su svi slični, ali da su Srbi znatno heterogeniji od druga dva naroda. Slično je i sa Srbima u Hrvatskoj.
Dakle, u određenom periodu je bilo velikog pomjeranja sa jugoistoka Balkana prema sjeverozapadu. Ti migranti su uglavnom bili stočari, vodili su polunomadski način života. Veliki dio njih je imao neslovensko porijeklo, neki su još u tom momentu i govorili na raznim starosjedilačkim jezicima (srodnim vlaškom jeziku). Njihove vjerske navike su bile formirane pod uticajem Vizantije. Većina njih je prošla (ili ostala) kroz CG i istočnu Hercegovinu.
U smislu haplogrupa, oni su odgovorni za pojačano prisustvo E1b1, raznih J1 i J2, možda G2 i I2a DN kod Srba. Sve te ljude su nekad nazivali Vlasima, u međuvremenu su se oni potpuno slovenizirali i, zbog vjere, asimilirali u Srbe.

kako sada I2a Vlasi?