Ако их будемо тражили наћићемо их! Ако су они 400 година могли да чувају свој језик, веру, обичаје, онда ваљда можемо и ми њихова браћа да их окупимо или потражимо њихове потомке. То је иначе баш добар тематски рад, можда ја грешим, за студенте етнологије, и постидипломце.Можда САНУ има неке радове на ову тему.
Ако некад неки потомак галипољских Срба набаса на овај форум и ову тему можда му буде интересантан овај рад (ја сам га помињао на теми о Кричима).
http://jaha.org.ro/index.php/JAHA/article/viewFile/61/59
FIELDS OF WHEAT, HILLS OF BLOOD: PASSAGES TO NATIONHOOD IN GREEK MACEDONIA, 1870-1990
Karakasidou, Anastasia N.
Рад говори са социолошког аспекта (по мени) пре свега о судбини грчких избеглица, али помиње и остале популације, о последицама тог средњевековног присилног расељавања становништва Балкана под утицајем инвазије Турака на Византију и Балкан и њиховог "разменом становништва" поновног враћања у отаџбинске земље или земље свог порекла и проблемима на које су наилазили од стране својих сународника (неразумевања и неприхватања) до несналажења и сиромаштва. Обиман рад на енглеском језику,али веома занимљив.
https://books.google.rs/books?id=vGQ2enTZWO4C&pg=PP4&lpg=PP4&dq=Fields+of+Wheat,+Hills+of+Blood:+Passages+to+Nationhood+in+Greek+Macedonia,+By+Anastasia+N.+Karakasidou&source=bl&ots=hZm9v3gg7z&sig=vcs_dKOIxxQH-iEMwDwOzo6JE-0&hl=en&sa=X&ved=0ahUKEwjKgOKe-4_UAhWC0BoKHYi4AbkQ6AEISDAH#v=onepage&q=Fields%20of%20Wheat%2C%20Hills%20of%20Blood%3A%20Passages%20to%20Nationhood%20in%20Greek%20Macedonia%2C%20By%20Anastasia%20N.%20Karakasidou&f=false
Ауторка нигде не помиње реч Срби (баш сам се зачитао), већ становнике (па и избеглице) који говоре словенске језике (а то могу да буду Срби, Македонци, Бугари).
Слажем се,мислим да су толико заслужили.
Могуће да има у САНУ само ме чуди да се поред проучавања Цинцара,Влаха,Буњеваца и не знам ни ја кога ,наши етнографи попут Цвијића и Поповића нису бавили нашом браћом,Галипољским Србима ( нека нико не помисли да се подругујем овим народима што сам споменуо ,али се по мом мишљењу треба прво позабавити собом и својим народом па онда другима ).
Галипољски Срби снимљени по доласку у Југославију 1922. године
По тексту Бориса Шубашића, Срби који су силом пресељени у Галипољеу 16.веку били су из Срема.Чували су своје име и традицију више од 400 година, док их није отуђила Брозова Југославија.
Сремци у галипољском селу Бајрамич остали су непоколебљиви и задржали су језик и обичаје далеке отаџбине.
- Они представљају јединствен феномен. У потпуном окружењу Турака, Грка и Бугара, они су успели да четири века очувају свој етнички индентитет, иако нису имали никакву везу с матицом - наводи Челиковић.
Бранислав Челиковић своје истраживање управо је базирао на тим Србима, за које тврди да су потицали са простора Срема.
„Забележена су и њихова имена (у попису прим. аут.): Павле, Радослав, Радован, Марко, Јован, Милош Вук, Радич, Лазар... У наредним пописима почињу да се јављају ковертити, о чему сведоче исламска имена, што говори о постепеној исламизацији. Међутим, знатно већи утицај на Србе Галипољце вршили су Грци, који су живели у околним селима и под чијом црквом је било и српско становништво, тако да је кроз мешовите бракове део Срба прихватао грчки језик и културу, и временом бивао хеленизован. До краја XИX века они не само да нису имали никакву везу са матицом, већ се у Србији уопште није знало за њихово постојање“, истиче Челиковић.
Почетком XX века једино су се Срби Галипољци из села Бајрамич осећали Србима, јер су говорили свој језик, док су остали углавном говорили грчки.
Мировним уговорима из 1920. Бајрамич је припао Грцима и Галипољски Срби су из Лутре кренули у свој крај.
- Нажалост, долазак у Бајрамич 1920. није донео мира већ знатно умањеној групи Срба пошто су неки помрли, а неки остали у Пловдиву, Скопљу и Солуну. Септембра 1922. после по Грке несрећног грчко-турксог рата, Бајрамич је пао поново под Турке - пише Филиповић.
Галипољски Срби су морали да беже главом без обзира пред новим турским погромима хришћана.
- Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раније носили стално са собом и звоно из своје цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона - забележио је Филиповић.
- После невероватне одисеје више од 1.100 Галипољских Срба дошло је 1922. у село Пехчево на крајњем истоку данашње БЈР Македоније. На надгробним споменицима до Другог светског рата види се да су сахрањивани под старим презименима на "ић". После рата на гробницама истих породица пишу презимена која се завршавају на "ски". Од 73 породице Галипољаца које су дошле у Пехчево на последњем попису 2002. само 12 становника ове варошице изјаснило се као Срби - каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције "Корени".
Ипак, додаје он, још има неколико Галипољаца који памте своје порекло и претке. Један од њих је и Љупче Галзов, чији је отац био је врло поносан на српско порекло, па га је у средњу школу послао у Јагодину, а потом на факултет у Београд.
- Он нас је одвео до капеле Свете Петке, где Галипољци чувају своју највећу светињу - икону Свете преподобне мученице Параскеве - коју су са собом носили током свих сеоба. Ту се последњи Галипољски Срби моле да њихови потомци не забораве корене.Ово је текст са странице на фејсбуку Србска Историја ,који је пренет са странице Сербски времеплов,али изгледа да та страница више не постоји .
А ево још једног текста који описује трагедију тог напаћеног народа
..
http://projekatidentitet.blogspot.rs/2017/01/blog-post_29.html