Никада нисам био неки материјалиста. Штампао сам осам збирки краћих прича и записа и никад, и никоме, нисам продао ни једну. Све сам их поклонио "Црвеном крсту" у Сенти (за доделу учесницима неког конкурса или такмичења), као и хуманитарним удружењима, рођацима, пријатељима и бившим ученицима.
Знам да смо сви у Пореклу радили добровољно, нико нас није на то терао, наравно, бесплатно. Али, вреди размислити о овоме:
"Научио сам да скромност није баш увек врлина. Јуче сам видео један сјајан графит на енглеском. Гласи отприлике – ствари које радиш заиста добро немој да радиш бесплатно. И то сам временом научио. Само још учим како да наплатим неке ствари. Научио сам да није новац једино средство плаћања - али кад човек плати – и услугом, разменом добара, саветом, контактом, макар и ситницом, више цени оно што му је дато. Бесплатне ствари често обесмишљавају вредност ствари. Људи помисле – ако је џабе, онда није штета ни ако не користим, ако бацим, не употребим, не придам му важност. Врло се брзо заборавља она стара да су најбоље ствари бесплатне – јер не функционише читав свет на том принципу – па испадне да они који наплате, често продају маглу, али су јој налепили цену и добро изрекламирали, док бесплатне ствари оду у ветар јер, ето нема цену, па ни вредност. Има неког смисла у томе".