Влашка миграциона струја у североисточној Србији

Порекло становништва > Србија

<< < (16/39) > >>

Мића:

https://www.academia.edu/42367576/VLASI_NA_KRAJU_PUTA

Мени је посебно занимљива карта на страни 34 са библиографском листом о селима.

НиколаВук:

--- Цитат: Мића Август 15, 2020, 04:57:38 поподне ---https://www.academia.edu/42367576/VLASI_NA_KRAJU_PUTA

Мени је посебно занимљива карта на страни 34 са библиографском листом о селима.

--- Крај цитата ---

Одличан цитат из приложеног Дурлићевог дела о источносрбијанским Власима:

"Ta definicija ukazuje na neobičan etnički profil naših Vlaha, formiran tokom njihove istorije, a koji,u pogledu tzv. nacionalnog identiteta, ima dva dela: rumunski i srpski. Rumunski deo je onaj koji nazivamo etničkim, i koji sadrži maternji jezik i njegove folklorne i duhovne tvorevine, verovanja, običaje, nošnju i sl., dakle tradicionalnu materijalnu,duhovnu i socijalnu kulturu koju je vlaški seljak stvarao vekovima u autarhičnom životu unutar svoje seoske zajednice. Srpski deo identiteta čini njegova politička nadgradnja koja se obično zove nacionalnom svešću. Ona je fomirana u Srbiji tokom vremena stvaranja same srpske nacije i formiranja njene nacionalne svesti. Retko je koji Vlah seljak u XVIII i XIX veku, pa i s početka XX, mogao da stekne po koji promil rumunske nacionalne svesti, jer se ta svest formirala na područjima današnje Rumunije počev od kraja XVIII veka a intenzivno tek u XIX veku, kada su Vlasi već uveliko živeli u Srbiji. Nikada nećemo saznati koliko je generacija Vlaha proživelo svoj život po brdima istočne Srbije, znajući za Rumuniju samo po njenome imenu,i ništa više? Ex nihilo nihil fit! Iz ovoga sledi da Vlasi danas imaju dvojni identitet, i drama počinje u oblasti državne administracije koja uveliko kasni za životom, jer još uvek nije razradila statističke modele koji bi ove pojave obradila kao životnu realnost. U periodu posle Drugog svetskog rata postepeno su počeli da se gube pojedini elementi etničkog identiteta, da bi se u naše vreme izgubio i poslednji: jezik!Neće proći mnogo godina, a u istočnoj Srbiji ćemo imati dve vrste Srba, jedni će biti pravi Srbi, a drugi će biti Srbi čiji su preci bili Rumuni."

Мића:

--- Цитат: Мића Април 11, 2020, 11:30:34 поподне ---Култура и верски обичаји Влаха
...
Изгледа да је то остатак старијих културних обичаја, као што је ово „стрнџање“.
https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/najbizarniji-seks-obicaj-u-srbiji-se-zove-strndzanje-a-evo-kako-sve-to-do-detalja/fgt8lly

--- Крај цитата ---

Ево једног новинског, солидног, текста који описује морал у мушко-женским односима Влаха.

https://www.danas.rs/bbc-news-serbian/srbija-vlasi-i-seks-sta-je-strndzanje-i-da-li-je-ovaj-obicaj-zaista-postojao/

Мића:
На сајту academia.edu доступна је књига "Власи на заласку сунца" Пауна Дурлића
https://www.academia.edu/51200991/Paun_Es_Durli%C4%87_RUM%C3%8ENJI_%C3%8EN_ZOV%C3%8ERNJIT_%C4%90I_SUARE_VLASI_NA_ZALASKU_SUNCA

Драган Обреновић:

--- Цитат: Мића Септембар 11, 2021, 05:26:42 поподне ---На сајту academia.edu доступна је књига "Власи на заласку сунца" Пауна Дурлића
https://www.academia.edu/51200991/Paun_Es_Durli%C4%87_RUM%C3%8ENJI_%C3%8EN_ZOV%C3%8ERNJIT_%C4%90I_SUARE_VLASI_NA_ZALASKU_SUNCA

--- Крај цитата ---

Бацих летимично поглед на садржај књиге, пошто сам раније читао неке текстове овог аутора. Овај одломак ми је био врло упечатљив и помало тужан:

...

U mojoj rodnoj kući u Blizni danas živi još samo sestra Marija, udovica, i ako ne računamo decu i unuke koji joj povremeno dolaze u posetu, jedino društvo su joj mačka, pas i kokoške. Povremeno navraćam i ja, kad uželim da me zapahne sećanje na detinjstvo i osvežim znanje maternjeg jezika, jer me nikad nije napustilo osećanje da tu mojim maternjim jezikom govore ne samo moja sestra i
njene komšije, već i njihove životinje. Za tu bratsku pažnju bio bih nagrađen vlaškom „koljašom” i mesom prženim u tiganju koji je sestra nasledila od majke.

Tako je bilo i jednoga dan ujesen pretprošle godine, kad sam navratiuo kod sestre vraćajući se s terena u Donjem Poreču. U toku jela ušla je u kuhinju njena mačka, i privučena mirisom prženog mesa, zamjaukala tako tužno, kao da plače gladno dete. Sestra Marija je prekinula ručak, pružila ruke prema mački i rekla:

„Ooo, Mićko! Dođi babe!”

Kao da nisam dobro čuo, u neverici sam je upitao: „Sestro, kojim jezikom ti pričaš sa mačkom?”

Zastala je za trenutak, i rekla: „Pa, pričam srpski!”

„A sa psom?” upitao sam.

„Isto srpski!”

„A sa kokoškama?”

Već mi se srce steglo kad mi je dala očekivan odgovor:

„Pa i sa kokoškama pričam isto srpski!”

U neverici, dohvatio sam mobilni i okrenuo broj mog saradnika iz Tande, Pauna Ilića, za koga sam siguran da je poslednji vlaški ovčar i istočnoj Srbiji, jer živi od stada koje čuva po tamošnjim brdima, na način koji se ni za dlaku nije promenuo od onoga kako su to činili njegovi preci. Zbog toga je Paun moj stalni saradnik na vlaškom rečniku „Vorbaru”, i za devet proteklih godina nije ušla reč u taj rečnik, a da je prethodno nisam razmotrio sa njim.

Posle uobičajenih fraza, upitao sam ga otvoreno kojim jezikom priča sa svojim ovcama. Nasmejao se, razmislio par sekundi i odgovorio:

„Sa ovcama uglavnom pričam srpski, jedino kad sam ljut na njih onda ih psujem i kunem na vlaškom, onako kako sam naučio od naših starih čobana!”

Ako se ikada bude podigao spomenik na grobu vlaškoga jezika, ovaj trenutak u dan, u sat i sekund, neka se upiše kao vreme kada sam saznao za njegovu smrt! Jer kad Vlasi više ni sa svojom stokom ne govore vlaški, onda je svaka priča završena! Gata povasta, gata!

Навигација