Албине
Све је почело тзв. "Сјеничком декларацијим" 1917. године и покушајем Аустроугарске, за коју је било очигледно да ће изгубити рат, да утиче на Муслимане из Санџака да се припоје Босни и тако спријече већ очигледно уједињење Црне Горе и Србије (Југославија је још увијек у то вријеме била визија). Тада је одржан састанак Аустроугарског губернатора са 17 градоначелника из санџачких градова (међу којима и моје Беране и твој Плав) и пласирана идеја о Босанском вилајету.
У ствари, Аустро-Угарска је још много пре тога, током српско-турских ратова 1876-78, изјавила да Новопазарски санџак сматра делом Босне и да ће се оружјем супротставити нашем територијалном ширењу на ту страну.
Наиме, Русија и Аустро-Угарска биле су извршиле поделу Балкана на интересне сфере. До тога је дошло на састанку у Рајхштату, градићу у данашњој Чешкој. Босна и Херцеговина је, по тој подели, припала Хабсбурзима, а Бугарска Русији. Србија је остала "нераспоређена" јер ни једна ни друга сила није хтела да превише попушта оној другој. Руси, чији је главни циљ био заузимање Цариграда са мореузима, били су ипак спремни на више уступака, само да добију одрешене руке у источној половини полуострва. Састанак је одржан 26. јуна 1876. године, по старом календару, дакле свега шест дана пошто је почео први српско-турски рат. На састанку су учествовала оба цара и оба министра спољашњих послова: Горчаков и Ђула Андраши. У споразуму се предвиђају и ове две могућности:
1) Турска побеђује Србију и Црну Гору; у том случају Србија и Црна Гора задржавају границе и међународни положај који су и пре рата имале;
2) Турска бива побеђена од Србије и Црне Горе; победнице деле Новопазарски санџак, Аустрија добија БиХ, Русија Бесарабију и нешто од азијске Турске. У случају да пораз Турске проузрокује њен распад, Албанија и Бугарска имају да постану аутономне, Грчка добија Тесалију и Крит, а Цариград постаје слободан град. Међутим, врло брзо је наш рат добио карактер одбрамбеног рата и 21. јула, опет по старом календару, је Кости Цукићу у Бечу речено да "Кад би српска војска у срцу Босне стајала, Аустро-Угарска би се морала латити крајњих мера да таквом развитку догађаја на пут стане".
Наша влада знала је да је у Рајхштату постигнут неки споразум, али није знала његове одредбе. Ми смо први рат с Турцима изгубили. У другом рату, Аустрија је проширила своје захтеве и на Новопазарски санџак.
После закључивања Санстефанског мира видело се колико је Русија била спремна далеко да иде у попуштању Аустрији. Гроф Игњатијев, руски посланик у Цариграду, нудио је не само окупацију БиХ, већ и њену анексију, па чак и да се Србија веже за Аустро-Угарску једним царинским савезом. Наш бечки посланик, Коста Цукић, писао је: "Положај је врло критичан за будућност Србије". Слободан Јовановић, у свом капиталном делу "Влада Милана Обреновића" каже: "Ради велике Бугарске, потребне руском империализму, жртвована је Аустрији не само Босна и Херцеговина, него цело српско племе. Као у доба деобе Пољске, Русија је трговала словенском браћом." До тога није дошло јер Аустрија није пристајала на велику Бугарску ни по коју цену, а и видело се да се Санстефански уговор неће одржати, опет највише због велике Бугарске.