ОПАНАК је најраширенија врста сељачке обуће у читавој држави СХС а стоји се од једног комада коже за стопало ноге, кожник дијелова, који обукваћају остали њен дио до глежња. Веже се око глежња или дужим ременима или једним ременом са запонцем. Постоје двије главне врсте 1. Плетењаци, којима је горњи дио сплетен од уских, равних или суканих ременчића на пр. опуташи преплеташи и преснкаши у Лици, Далмацији, Босни и Херцеговини, српски опанци с типичним издигнутим врхом код прстију, загребачки плетењаци, сријемски шиљкаши, бачке сабранице. 2. Капичари, којима је горњи дио од једног комада коже т. зв. капица, на пр. сарајевски капичар, карловачки прејичар, сисачки петаш, јасеновачки капичар. Поред те двије врсте има много подврста. Често је О. искићен вјештим плетивом од разнобојних кожица. Као материјал за 0. уп отребљавају се све врсте учињених и неучињених кожа. Опанчарија је искључиво народни занат па су зато сви називи за алат и облике опанка народни. Занат опанчарски истиснуо је већ готово свуда домаћи кућни рад. У сјеверозападним крајевима СХС много се мјесто опанака носе чизме (нарочито у Хрватском Загорју), а готово свуда упоредо с 0. носе се већ и ципеле.
Литература: Ф. Хефеле, Опанчар и опанчарија (1890). В. Ткалчић. 0. има двије врсте: пријесни и учињени. Пријесне 0. праве сами сељаци и вежу их врпцом од кострети, док су у чињени 0. много бољи са преплетом и ременом за везање. По Србији се најрадије носе ваљевски 0., а по Црној Гори и Херцеговини преплет је од вуненог бијелог конца. Облици 0. су разни по украсу и изради.
Н. З.
ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.