Улога СПЦ је била кључна у националној кристализацији Срба, то је неоспорна чињеница. Историјске су околности биле такве да су се Срби морали везати за православље да би опстали као народ. На словенском југу се је процес језичке и културолошке диференцијације према границама феуда већ почео захуктавати кад су Османлије дошле. Стога, да није било Османлија, сигурно бисмо на јужнословенском језичком простору имали ситуацију сличну оној у Италији, гдје би свака регијица имала сопствени језички и културолошки идентитет.
Средњовјековни Срби нису нападнути зато што су Срби, него зато што су хришћани. Освајачи нису наступали као етнички Турци и заљубљеници у турску државност, језик и народ, већ као муслимани, у име ислама, извршавајући вјерску дужност џихада - што подразумијева да се цијели свијет стави под окриље шеријатског правосуђа, а да немуслимани, уколико не желе постати муслимани, морају бити покорни исламској држави и плаћати порез на толеранцију. Османско освајање Србије (упркос томе што је монархија опречна шеријату и што су турски султани и сами кршили шеријат и понашали се охоло и недолично) био је типични примјер џихада, а не неког етнички или материјално мотивисаног похода. Османском царству није била битна етничка припадност, а понајмање турцизам. Рецимо, православни Турци (којих је било по Анадолији) били су грађани другог реда, док су муслимански Срби често долазили и до титуле везира (Соколовић је најславнији везир којег је Османски султанат имао).
Становништво средњовјековних српских феуда, које је, премда и даље претежно паганско у основи, ипак било под јаким утицајем византијског хришћанства немањићког типа (а то су углавном данашња Србија, Црна Гора, Подриње и источна Херцеговина), одједном се је нашло у небраном грожђу. Морало се је ујединити, а то уједињење је било могуће само под хришћанством, и то источним. Јер су нападнути на вјерској, а не на етничкој основи. Управо је православље генерисало тај кохезивни ујединитељски ефекат, те је српски национални идентитет какав данас познајемо управо формиран тада, негдје у 16. вијеку. Мали је ово простор да би се описала тако сложена интеракција између Цркве и обичног народа, али је истина да је Црква одмах схватила су Срби нападнути на вјерској основи, те да је утицала на кохезију српског етничког бића под окриљем православља, тачније православно-прасловенског компромиса званог светосавље. С једне стране су се Срби уједињавали на вјерској основи као најјачем стубу, а с друге стране је и Црква, да би створила неопходну кохезију унутар те вјерничке масе, форсирала заједништво тих вјерника на етничкој основи и одржавала свијест о заједничком поријеклу.
Слично се може рећи о Хрватима и Бошњацима, у чијој је националној кристализацији такође вјера имала пресудан фактор, на различит начин, додуше, али је поента да су на словенском југу православље, католичанство и ислам кроз историју били љути ривали. Зато Србин може бити протестант, може бити будиста, може бити "родновјерац" или атеиста, али не може бити католик или муслиман. Јер једино што Србина дијели од Хрвата и Бошњака је религија, а управо та три народа представљају једну исту етничку масу која се је по вјерској линији издиференцирала. Заправо, Србин може бити католик или муслиман само у првој генерацији (тј. конвертит), евентуално у другој. Већ у трећој, кад изблиједи свијест о српском етничком поријеклу, српски етнички идентитет се замјењује хрватским или бошњачким.
