Glasnik Etnografskog muzeja br 43 (1979) doneo je velik broj izuzetno zanimljivih radova posvećenih svakodnevnoj kulturi, pre svega kulturi odevanja kod Srba. Nažalost rad je strašno "iskasapljen" nemogućnošću pristupanja svim stranama, no zbog vrednosti onog čemu se može pristupiti postavljam ga ovde. Među tekstovima posebno mi je bio zanimljiv rad Pavla Vasića "Srpska nošnja u srednjem veku" gde na jednom mestu (str 28, drugi pasus) spominje malu srpsku kapu koju su Srbi nosili čak i u boju, i koja bi po opisu bila vrlo slična albanskom kečeu (?). Sem toga tu je i prilog Jasne Bjeladinović o nošnji u Ibarskom Kolašinu, Štavici i okolini Novog Pazara, sa vrlo vrednim fotografijama ženske nošnje iz 1933
https://books.google.rs/books?id=yLkYDgAAQBAJ&pg=PA353&lpg=PA353&dq=%D0%9E%D0%94%D0%A0%D0%95%D0%94%D0%91%D0%95+%D0%9F%D0%9E%D0%97%D0%98%D0%A2%D0%98%D0%92%D0%9D%D0%9E%D0%93+%D0%97%D0%90%D0%9A%D0%9E%D0%9D%D0%9E%D0%94%D0%90%D0%92%D0%A1%D0%A2%D0%92%D0%90+%D0%98+%D0%9E%D0%91%D0%98%D0%A7%D0%90%D0%88%D0%9D%D0%9E%D0%93+%D0%9F%D0%A0%D0%90%D0%92%D0%90+%D0%9E+%D0%A1%D0%95%D0%97%D0%9E%D0%9D%D0%A1%D0%9A%D0%98%D0%9C+%D0%9A%D0%A0%D0%95%D0%A2%D0%90%D0%8A%D0%98%D0%9C%D0%90+%D0%A1%D0%A2%D0%9E%D0%A7%D0%90%D0%A0%D0%90+%D0%A3+%D0%88%D0%A3%D0%93%D0%9E%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%9E%D0%A7%D0%9D%D0%9E%D0%88+%D0%95%D0%92%D0%A0%D0%9E%D0%9F%D0%98+%D0%9A%D0%A0%D0%9E%D0%97+%D0%92%D0%95%D0%9A%D0%9E%D0%92%D0%95&source=bl&ots=ib-0tkFtkU&sig=DknDKLfG5C4by--y6PlDgo84fIs&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwiGgM7T0MfTAhXJVxQKHaP9BHAQ6AEIMjAC#v=onepage&q=%D0%9E%D0%94%D0%A0%D0%95%D0%94%D0%91%D0%95%20%D0%9F%D0%9E%D0%97%D0%98%D0%A2%D0%98%D0%92%D0%9D%D0%9E%D0%93%20%D0%97%D0%90%D0%9A%D0%9E%D0%9D%D0%9E%D0%94%D0%90%D0%92%D0%A1%D0%A2%D0%92%D0%90%20%D0%98%20%D0%9E%D0%91%D0%98%D0%A7%D0%90%D0%88%D0%9D%D0%9E%D0%93%20%D0%9F%D0%A0%D0%90%D0%92%D0%90%20%D0%9E%20%D0%A1%D0%95%D0%97%D0%9E%D0%9D%D0%A1%D0%9A%D0%98%D0%9C%20%D0%9A%D0%A0%D0%95%D0%A2%D0%90%D0%8A%D0%98%D0%9C%D0%90%20%D0%A1%D0%A2%D0%9E%D0%A7%D0%90%D0%A0%D0%90%20%D0%A3%20%D0%88%D0%A3%D0%93%D0%9E%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%9E%D0%A7%D0%9D%D0%9E%D0%88%20%D0%95%D0%92%D0%A0%D0%9E%D0%9F%D0%98%20%D0%9A%D0%A0%D0%9E%D0%97%20%D0%92%D0%95%D0%9A%D0%9E%D0%92%D0%95&f=false
Један византијски писац из 13. века, Теодор Метохит, такође спомиње нешто слично данашњој албанској капи код посланика краља Милутина; тог посланика он назива Трибалом (тј. Србином). Ево цитата о томе из Византијских извора за историју народа Југославије бр. 6:
"Теодора Метохита овде представља такозвано „Посланичко слово" (ΙΙρεσβευτικός), поверљив извештај који je он упутио у Цариград, са једног од својих пет путовања у Србију, предузетих поводом преговора Андроника II и српског краља Милутина. У коментару списа претпоставило се да je реч ο писму за Нићифора Хумна, месазона и Метохиту тада надређеног царског чиновника, то јест ο посланици сроченој по свој прилици током последњег од пет поменутих путовања и насталој у првој половини априла 1299. године."
"Моме сапутнику Трибалу (τω συνοδίτη μου Τριβαλλω) ту се догодило нешто што je вредно помена. Изгледало je да je он био потпуно равнодушан према лошем времену, као да се поуздавао у некакву навику и у властиту телесну снагу, постојану, непоколебљиву и неокрњену пред било каквом тешкоћом и невољом и супротстављао се толиком невремену a да уопште није бринуо o себи и o своме телу. За главу се нимало није секирао, па макар га и нешто лоше задесило, имајући на њој само малу капу (πιλίδιον . . . ολίγον), према њиховом обичају, која својом површином ничему није служила будући да je,
посебно отпозади, откривала главу и, што но се каже, „у бој je улазио гологлав"."
"Јиречек (Историја II, 245) био je мишљења да Метохит говори ο капи која je била приближно
„налик на данашњу црногорску и херцеговачку капу". На исти податак позива се и V. Han (La culture materielle des Balkans au Moyen Age ä travers la documentation des Archives de Dubrovnik, Balcanica III, 1972, 157—173), која закључује да су капе код Срба у Средњем веку биле од текстила, каткада црвене боје и малих димензија. Не узимајући у обзир казивање „Посланичког слова", у своје време je истицано да je најстарија српска капа била ваљана и израђена од пуста: М. Влаxoeuh, O најстаријој капи код Југословена c обзиром на збирку капа Етнографског музеја у Београду, 36. Етн. музеја у Београду 1901—1951, 154—163; уп. /. Ковачевић, Средњовековна ношња балканских Словена, Београд 1953, 280—284.
Чини се да се у литератури понекад бркају, па и погрешно идентификују, различите врсте капа, па и ова, o којој Метохит говори, није наишла на потпуно објашњење. Посланик свакако намерно бира термин πιλίδιον, којим описује Србинову капу. Иако већ ова реч представља деминутив од πίλος, Метохит, да би истакао још више изузетно мале димензије капе, додаје и придев „мали" (όλίγ ς).
Поменути грчки термин, коме je Србинова капа највише личила, означавао je капе, израђене од чоје или ређе од коже, познате као одевни предмет још од античких времена: cf. Weiss, Kostümkunde, II, 966; F. Boucher, Histoire du costume en Occident de l'antiquite ä nos jours, Paris 1965, 124, 138, 439. „
Пилидион", можда полулоптастог облика, био je вероватно направљен од материјала познатог на Западу као sclavinia (франц. esclavine, итал. schiavina) mm^sclavina pilosa, y ствари неке врсте ћебасте тканине белосиве боје (cf. L, Niederle, Život starych Slovanu. Zaklady kulturnich starožitnosti slovanskich, I, 2, Praha 1913, 472). У Дубровнику су разликовали три типа поменуте тканине: schiavina morovlascha — vlachesca, greca, hungara (Јиречек, Историја II, 242).
Нема сумње, код Метохита описана српска народна капа, ако ваља тражити поређења са данашњим добом, најближа je националној капи Албанаца."
