Основ свих народних капа у карстној динарској зони, од Истре до Скадра је плитка црвена илирска капица. Најсличније њој се носе у Истри, Далмацији и Херцеговини.
До 19. века Црногорци су носили углавном плитке беле вунене капе, око којих су, слично Албанцима и Брђанима, око главе омотавали шал. За разлику од албанског белог и брђанског белог или мрког, у Старој Црној Гори већином је ношен црвени шал. Више Бокељи, а по њиховом узору касније и Црногорци, носили су црвене чојане капе "посувраћене до врха", како биљежи Вук Караџић, који је у свом Рјечнику из 1818, овакву капу назвао - шишак. Спорно је данас да ли је та капа још тада имала црни омотач, или га је, како се традиционално сматра, као коротни детаљ додао владика Петар II Петровић Његош. Овај црни свилени појас требало је да искаже коротни карактер ове капе – жалост због ропства у којем се народ нашао после косовске погибије, а пет златних прстенова на црвеном небу означавају пет векова непрестане борбе за слободу и освећење Косова. На ту капу на њеном небу, владика је додао златно извезени српски крст са огњилима (или оцилима, која се често погрешно тумаче као четири ћирилична слова "с").
Оваква капа је, по узору на владичину, радо ношена у његово време, да би постала традиционална Црногорска. Књаз Данило је покушавао да спроведе кампању увођења нове црногорске капе, црвене са кићанком, какву је и сам носио, па је чак и насилно ова мера "ућеравана" међу Црногорце (неки, који ни по што нису хтели скинути своју стару капу, од књажевих перјаника су чак и батине добијали), али она није успела.
Од времена књаза Николе, српско обиљежје на црногорској капи почиње да се замењује књажевским грбом или (од времена када се Никола прогласио за краља) краљевским иницијалом Н.I (Никола Први).
До данас, у Старој Црној Гори, а и међу свим "суверенистима", ова модерна црногорска капа сасвим је потиснула ону Његошеву, "традиционалну", са крстом и огњилима.
