Сеоске народне ношње панонске зоне распростиру се у Банату, Бачкој, Срему као иу Барањи, Славонији, Белој Крајини и Босанској Посавини у чијој је популацији знатан удео српског становништва. У јужном посавском и подунавском граничном појасу ношње се прожимају са динарским и централнобалканским одевним садржајима, ау већем просторном делу, који је на северу широм отворен према осталом низоземљу Панонског басена, биле су изложене средњоевропским утицајима и стиловима, посебно бароку и од краја XIX века грађанској моди средњоевропског и западног модног оквира. Посебно су значајни и елементи старе словенске традиције који су се, овде у низијским пределима, с обзиром на сличне животне услове онима у словенској прадомовини, најбоље очували на читавом српском и јужнословенском
простору. Од старих традиција има трагова номадских обележја из времена сеобе народа, а из релативно новијег времена извесни узори војног одела из периода постојања Војне границе турско-аустријских раздвајања и, такође у ужем распрострањењу, у посавско-подунавским ношњама, утицаји турско-оријенталне и српске грађанске ношње XIX века и касније војничког одела у Србији.
Сва та културна слојевитост у дугом процесу прожимања и одржавања у самосвојној интерпретацији жена које су рукотвориле одећу за породицу уз коришћење производа домаћих занатлија - у срединама повољних природних услова где су плодност тла, уложени труд и обиље ратарско-сточарских плодова од давнина давали економску сигурност становништву - допринели су богатој разноврсности и женских и мушких ношњи које ће по традиционалним садржајима карактерисати већину панонског простора све до краја XIX и почетка XX века, у неким областима и до средине КСКС столећа.
Разиграни стил традиционалних одевних облика и украса, уз честу примену светлих боја, исказивао се у набраној платненој одећи, сукненим и крзненим хаљеци пространих кројних одлика - примерених равничарском начину рада, затим у изразитој примени биљних мотива, као и геометријских облика у разнобојном, белом и златном изразу тканих и везених предмета и детаља.
За израду платнене одеће користило се конопљано и ланено платно, а од друге половине КСИКСвека памучно платно домаћег ткања. Од влакана приређених по дебљини у ширем распону и коришћењем једне или две врсте пређе ткане су разне врсте платна. Иако све врсте платна показују изванредно умеће ткаља, истицала су се платна рељефне површине, заступљена у босанско-посавским областима, затим ваздушасте прозрачности памучно "сади" платно у Војводини, као и памучно или полусвилено платно са уздужним пругама које се у централној Србији најчешће назива "узводно платно", ау војвођанским областима "усновица", "дереклија", "српско платно", слично као иу источној Славонији. Осим платна домаћег ткања, тамносмеђег и црног сукна, као и сукна беле боје које се доста користило у многим срединама панонске зоне, затим вунене и памучне грађе, златног и сребрног конца за ткање и украшавање, као и овчје коже заједно са руном, од друге половине XIX века користе се и тканине мануфактурне производње. Примена нових вунених, памучних и свилених материјала са којима придолазе и облици градске европске моде, раније и знатније него остале крајеве, захватили су народно одевање у Војводини.
У богатој разноврсности одевних целина женске и мушке ношње које садрже доста заједничких општих обележја, јављају се и регионалне посебности. Оне су се, с једне стране, исказивале унутар типичних равничарских области северно од Саве и Дунава, а, с друге стране, у односу на јужни рубни појас посавских предела у Босни и посавско-подунавских области у Србији у којима се, осим панонских одевних садржаја , налазе и неки динарски и централно-балкански елементи.
Прелазни и композитни одевни појас јужног дела панонске зоне на изложби је
представљен женским и мушким ношњама из равничарских и благо заталасаних предела у централној Србији, распоређених између Поречје Велике Мораве на источној и реке Дрине на западној страни. По времену израде и употребе припадају XIX и првим деценијама XX века.
Женску одећу која се јавља у више варијанти на простору од Мачве, Поцерине,
подрињских области, Ваљевске Колубаре, Подгорине, Тамнаве и преко Шумадије све до пожаревачке Мораве и Браничева, у старијем одевном слоју у XIX веку обележава дугачка и широка кошуља рубина, састављена од равних пола платна, са наборима око врата и пространим набраним рукавима, који полазе од вратног изреза. Састоји се из горњег дела ождреља илиотећка и доњих скута који су у појасу састављени, исто као кошуљарубиш у посавским ношњама у Босни иу неким срединама у Славонији. Тај облик кошуље, по мишљењу истраживача, највише одговара облику рубине коју су имали стари Словени.
Основни украс на кошуљи чине састави пола "расплетом" за који се често користио бели конац, понекад и црвени памук, ау Мачви, слично као иу неким локалитетима у Славонији и Подравини, црвена и црна памучна грађа. На кошуљама за невесте и свечане прилике везени украс у широком пољу пружао се од рамена до лаката, по ивици рукава и скута. Орнаменти су биљни, уз које су често били укомпоновани шљокице и чипкани украси.
Преко кошуље се опасивао ткани појас, коме су се, за свечане згоде, додавале сребрне копчепафте, најчешће листоликог облика. Одевни предмет који карактерише ове ношње је прегача, која се код удатих жена опасује спреда и позади, за разлику од девојака које су носиле само предњу прегачу. Обе прегаче су правоугаоног облика, допиру скоро до ивице кошуље, али се разликују по ткању и распореду орнамената. Предња прегача често је сабијена у ткању и геометријски орнаменти су распоређени по целој површини, за разлику од прозрачне задње кецеље - реткаче, изаткане од танког предива, са густо сложеном утканицом при самој ивици. Двопрегачни слој у одевању био је уобичајен иу неким босанско-посавским срединама, с тим што су прегаче, геометријски орнаментисане у ткању, биле поткићене вуненим ресама, слично као прегаче динарског поднебља.
По узору на градску одећу, у Србији већ од шездесетих година КСИКС века улази у употребу дугачка сукња, која се у домаћем ткању визуелно прилагођавала одевној целини сваке области и постала на овом и ширем простору темељни део одеће у времену последњих деценија КСИКС и првој половини КСКСвека . Специфичан развојни пут имала је шумадијска сукња, која је у звоноликим обликованој вуњачи, вуњарки са ситносложеним наборима, вертикално и хоризонтално укомпонованим пругама полихромног колорита финих тонова постала у првој половини XX века синоним новије шумадијске ношње.
На други начин, и сукња отвореног типа, пореклом из централнобалканског
текстила, прилагођена двопрегачној одевној слици овог простора, лепезасто раширена и са крајевима заденута за појас, у пару са предњом прегачом, задуго је - све до првих година XX века - била упечатљиви део женске ношње посавских и подунавских предела у околини Београда.
Међу другим врстама горње одеће неизоставан је био јелек од црног сукна, за свечане прилике кројен од атласа, чохе или од сомота, редовно богато украшен биљним шарама од свилене буцмасте или Срмена везом. Велику примену имали су зубун без рукава, спреда отворен и дуг до колена, хаљетак изразитог централнобалканског и динарског распрострањења, слично као и зимска дугачка аљина са рукавима, који су у Србији кројени од белог сукна, ау босанско-посавским ношњама од модрог односно црног сукна , од кога је била и кратка Церме, врста прслука без рукава. Осим топлих сукнених хаљетака - од којих су зубуни најчешће украшавани нашивцима чохе у боји, посебно зубун из пожаревачке Мораве са јединствено сложеним комадићима четвртасто исецане чохе претежно црвене боје - значајну примену имали су кожуси са нашивцима разнобојне коже у виду цветних шара, иу младиној ношњи делови српске грађанске ношње из XIX века, у првом реду либаде и појас бајадере.
Чешљање и покривање главе показује велику разноврсност. Девојке очешљане у једну или две плетенице ишле су гологлаве или покривене марамом односно пешкиром, а пред удају су стављале црвену капу или фес, често поткићен парама. Најраширеније Невестинско обележје у централној Србији био је Смиљевац који се јавља у више облика - од једноставног венца до сложено обликованих круна и капа, начињених од цвећа, наниза новца и других украса, са обавезним пауновим перима апотропејске улоге. Уместо Смиљевца, већ крајем XIX века, бели венац са велом, по градском узору, постаје све чешћа ознака и свадбеног сеоског одела. Код удатих жена карактеристично оглавље била је конђа субрадачем - дрвени подложак са пешкиром или са марамом. Јавља се у више варијанти које се разликују по величини и облику подлоге, начину ношења и покривања главе. Тој врсти оглавља удатих жена, коме припадају и слични облици у Босанској Посавини, приписује се старо-словенско порекло.
Мушке ношње у централним областима Србије, за разлику од женских ношњи исказаних у осебујним варијантама од једне до друге области, слично као иу Босанској Посавини, знатно су уједначенијег изгледа. Главне делове мушке, првенствено летње одеће, чине платнена кошуља и гаће, за које се користи заједнички назив кошуље, рубине. Кошуља у старијем облику, са јаком око врата и широких рукава, а под утицајем градских кошуља, од краја XIX века шивена с крагном, пораменице и манжетнама, увек се носи преко гаћа. Украшавана је шупљикавим везом дуж састава пола, везеним мотивима на недрима и при дну рукава у сличним али дискретнијим орнаменталним и колоритним решењима у односу на женске кошуље. Гаће са ужим ногавицама у Босанској Посавини имају по дну чипкасти украс, ау областима Србије редовно се носе увучених ногавица у чарапе живих боја иу тозлук који покривају листове од чланака до колена. Преко кошуље, која се по панонском обичају увек носи преко гаћа, опасује се ткани вунени појас, у посебним приликама кожни појас силав, бенсилах.
Зимско одело сачињавају прслук Гуњић, јелек, љетак, затим џемадан са
преклопљеним предњице и гуњ са дугачким рукавима, као и чакшире са извесном ширином у туру и са ужим ногавицама. За израду хаљетака највише се користило сукно, најпре беле, а затим смеђе боје, и за украшавање црни вунени гајтани, ау Босанској Посавини махом црно сукно и црни односно тамноцрвени гајтани, слично као иу ношњама централнобалканским и динарске зоне. За празничне хаљетке - фермен, копоран или антерију, чакшире, који су по облику слични сукненим деловима одела - користила се чоха претежно затвореноплаве боје, ау подрињским ношњама и црна чоха као у суседним и посавским ношњама у Босни. Терзијски вез од памучних и свилених гајтана и буцмасте, понекад и од срме - вегетабилних је мотива оријенталне стилизације.
За покривање главе лети се користио сламни и филцани шешир, затим фес, ау Србији још и шубара и од краја КСИКС века војничка капа шајкача. Обућу, осим вунених чарапа иу мушкој иу женској одећи сачињавају опанци од неучињене коже и опанци занатске израде, од којих су у Шушдији и околним областима велику примену имали шиљкани са истуреним повијеним врхом и ситним преплетом, погодни за кретање по благо заталасаном и равном терену. На општу одевну слику знатно је после Првог светског рата утицало усвајање панталона војничког кроја које су на известан начин прилично унифицирале мушко одело традиционалних особина на ширем простору Србије.
Народне ношње у низијским областима северно од Саве и Дунава, за разлику од композитног одевног садржаја у посавско-подунавском појасу, припадају култури изразитих панонских обележја. И овде је мушка одећа уједначенијих одлика, насупрот женском одевању са обласним посебностима. Мушку и женску платнену одећу обележава једнаки конструктивни елеменат - спајање равних пола платна, множина крзнених и сукнених хаљетака и знатна заступљеност одевних облика из средњоевропског одевног круга.
У женским ношњама, у чијем ранијем одевном слоју доминира целовито обликована дугачка набрана рубина, већ од почетка XIX века, под утицајем европског костима, јавља се дводелни тип. Та кројна новина, као и други утицаји истог порекла, брже су усвајани у Војводини, исто као и код Срба настањених у Мађарској иу источном Банату са ношњама сродних одлика, него на подручју Славоније и Барање, где се целовита кошуља рубмна задуго одржавала уз постепено усвајање дводелног платненог облика.
Дводелнуплатнену одећу - Белт, чине оплећак, кошуља, наставак који покрива
горњи део тела и скути, скуте, крила, која се пружају од појаса надоле.Старији облик оплећка, махом распрострањен у Славонији, истог је кроја као и код дугачке кошуље рубине код које рукави полазе од вратног изреза. Вез је, слично као на рубини изложене златовезне свечане ношње из околине Ђакова, обилно распоређен на рукавима. Биљни и гометријски орнаменти извезени су, зависно од краја, у два и више колористичких решења, или само од белог конца како су украшавани оплећци у околини Славонске Пожеге. И на оплећцима у војвођанским ношњама, са дискретнијим белим и златним утканим или извезеним орнаментима рукави сунајизразитији део кратке кошуље. Са кројне иновацијама обликовани су у богатим наборима од раменог дела, или са суженим горњим делом који се испод лакта знатно шири. Осим извезених цветића, лозица, класја, аплицирала се и чипка, што је било мање заступљено на конопљаној одећи свакодневне и радне намене.
Скути, доњи одвојени део кошуље састављен из више пола платна са набирањем у појасу и велике ширине, ношени су у два три слоја. За разлику од војвођанских средина, махом са белим везом и чипканим украсом при доњој ивици скута, као и ширим појасом шупљикаве слинг какав се среће иу Славонској Посавини, ширина скута у западној Славонији сложена је у густе уске наборе (шнитани скути). При дну скута често се аплицирао изаткан орнаментисана вунени или памучни појасни украс - шара, потполица, скути са задњим делом. Зими се, у неким локалитетима, преко платнених скута облачила вунена сукња, међу којима је у карираном дезену највише ношена у Срему.
И летњу и зимску одећу употпуњавали су вунена прегача са геометријским утканим шарама, а за свечане прилике и кецеље од сомота, свиле, сатена, често украшене рељефним златовезним биљним шарама, слично као и прслук, прослук, или пак, велика марама ношена преко рамена, богато поткићена ресама. У Белој Крајини значајну примену имао је подужи прслук зубун од белог сукна.
